Драгутин Ј. Илић

Српска божићна легенда

Још се није запамтила онаква зима, као што беше пре деведесет и толико година, када оно у Београду владаху Турци и њихове дахије, те ни један Србин не смеде од турске напасти ни помислити, ...

...да прослави Божић овако слободно и весело, као ми данас.

Стегла зима, да пуца дрво и камен. Сух, сипави снег чисто се леди под ногама, а густа маглуштина никако да се одигне, већ се чисто сабила, па се ни прст пред очима не види. Птичице се шћућуриле у гнезда, па ни кљунића да промоле, а ако се која и усуди да само пролети, укоче јој се криоца, па тек из оне магле падне смрзнута на земљу. Стегао мраз, па не да ни деци да изиђу до првога избрешка, да се на својим санчицама просањкају. По неко тек само отшкрине врата и промоли главу напоље, а мраз тако јако уштине за нос, да брже боље залупи врата па са помодрелим носићем беж' на топли банак.

Криво деци што не смеју напоље, а ево за који дан и Божића, па ако и он дође у магленој бунди, онда од санкања ни помена. Трајало је тако подуже, а кад освану Бадњи Дан, попусти мраз, магле се дигоше, а јасно се сунце насмеја на православну дечицу, те ова весело појурише, да надокнаде што су досада издангубила.

Него Српчићи су морали бирати за игру увек таква места, како би била подаље од Турића, а опет што ближе својим кућама, те да за времена утекну, ако их Турићи повијају. У српским махалама ишло је још које како, али тамо, где су српске куће биле близу турских или измешане, као што је то било на Дорћолу, била је за Српчиће жива мука, где да пронађу скровитије местанце. Јер, чим би их Турићи увребали, залетели би се као вучићи међу јагањце, поотимали им санке, па их још и истукли. А Српчићи се нису смели бранити, ни да вичу у помоћ своје старије, јер би се онда умешали и матори Турци, па тешко и деци и њиховим старијим. Али шта ћеш? Пуста косовска неслога узе им све! А како ли су се пре Косова слободно санкала!

Гомила деце већ се искупила на једну чистину, поред залеђенога Дунава, по коме се изребриле дебеле, завејане санте леда. Из ближње баште истрча једно дете, са новим, окованим санчицама, што их је на дугој узици вукао, и са једним шареним мачором, који се из све снаге отимао испод детињега пазуха; јер мачак није миловао овакве игре, где се могло лако настрадати од неверника. Али дете га не пусти све докле га не огребе, а онда сукну преко снега кући, скупи се на овај топли банак, па, као да се није ништа десило, продужи прести и жмирећи очима размишљати: „Боже, Боже, да луде памети у ове наше деце! Ем зебу, ем их може постићи и друга беда од неверије!"

А то о чему је овај мачак размишљао брзо се обистини. Није прошло ни толико времена колико би се један поштен мачак удобно наместио на својој лежанци, кад се отуда из баште зачу гласно плакање. Мајка онога детета истрча напоље, па, кад виде своје дете сво уплакано и помодрело од зиме, пљесну се рукама и брзо га унесе у топлу собу. Дуго су се трудили укућани да утишају малишино јецање, а кад се већ мало, мало примирило, исприча, мали кроза сузе, како су их повијали Турићи, те се сва овећа деца разбегла. И он је бегао, али се спотакао и пао, а Хајредин га стигао, отео му санке и још га истукао, да се једва из шака ишчупао.

— Не рекох ли ти ја, да ће нас Турићи истући? — запреде мачак и окрене главу од расплаканог детета.

Мали Марко био је син дорћолског попа Јована. А овај мачак припадао је овој породици, јер му се у овој кући и деда и отац родио.

У ове дане договарали су се београдски Турци да зађу у народ и исеку све попове и боље Србе, а мале Српчиће да покупе и истурче. Тако је опасност претила и Маркову оцу, поп-Јовану, али он осети за времена и оде у неко село, а у кући оста само мали Марко са својом мајком и једном сестрицом која је још бауљала по поду.

До попа-Јованове куће била је башта и кућа кум Милоја, који је крстио Марка. А Марко је опет свакога Божића био кумов положајник. Овога ће кума сутра зором полазити, а кум ће му зацело начинити онаке исте саоне. И та га је нада мало по мало тешила, те поче заборављати чак и на оне ударце што их је од Турића задобио.

Тако је пресео маломе Марку овај Бадњи Дан, а кад наста вече и дође време легању, Марко изговори с мајком вечерњу молитву, а после леже у постељу, коју му је мати увек до своје намештала.

Шарени мачак завуче се под његов губер и поче прести. Марко увуче руку под губер, па глади мачка и замишљено гледа у онај жижак, што из кандила трепери пред светим распећем.

— Спавај мирно! — преде му мачак. — Сутра нам ваља ранити, да навестимо куму Рождество.

— Не могу! — шапуће Марко, а очи му се слепиле од тешког умора. — Турци отерали тату од куће, а мени отели саонице.

— Тако ти нам је свима од Косова. — Упреда мачак тужно. — Спавај, спавај!

Марку чудно, како то да мачак разговара, а хоће да расклопи трепавице, да види, али не може. Још као издалека чује како мачак преде, у глави му зашуме, на памет му дође како га је Хајредин истукао; он дубоко, дубоко уздахну и заспа.

Кад се пробудио, скочи као опарен. Та то се увелико разданило, а он је требао још зором да је на ногама, те да пре свакога полази кумову кућу. Гледа према себи, али мајка још спава, спава и сестрица, спава и слуга; само је устао мачак, лиже шапу, па се њоме умива и дотерује, а кад и тај посао доврши, скупи се у клубе, поче прести и жмиркати у Марка, који се журно уми и обуче.

— Нећу да их будим! — помисли Марко, па лагано, да га нико не осети, изађе на авлију.

А тамо светло као у по дана. Обасјала месечина, звезде играју по ономе плаветнилу горе, па расули јасну светлост по снежним крововима и леденим свећама што висе испод стреха, па се на месечевој светлости блистају као шарене ђинђуве. По дрвећу се ухватио дебео снег, па све трепери на месечини, као да је од сребра срезано. А свуда око њега мртва тишина. Не чује ни живе душе, осим мачка, који га је испратио само до врата, па се онда вратио опет под топли губерић.

Малом се Марку учини мало чудно што не чује ни петла, ништа, а овамо све тако сија. Хтеде да се врати, али зашто? Ено, где је кумова кућа, само да протрчи кроз башту, па је на вратницама. И он крочи у суседну башту. Али још није ни неколико корачаја прешао, кад однекуда, са дна баште, зачу необичну вреву и жагор дечјих гласова. Ослухну, да боље чује, и збиља то се разлежу баш дечји гласови, одонуд са Дунавске чистине.

— Мора да су полажајници! — помисли Марко, а нешто му све шапуће да отрчи прво онамо па тек онда да се врати кумовој кући.

Кад он на чистину, а тамо на десетину деце, свакоме на рамену објешено повесмо, а на њему нанизани полажајнички колачи. И сви се грудвају. Лете грудве као из неба, разлеже се вика и смејање, а Марку заигра срце од жеље, кад угледа онолико деце, како се по снегу обарају и ваљају.

— Ево и Марка! Ево и Марка! — заграјаше дечица и отрчаше на сусрет полажајнику.

Међу овом незнаном децом, паде у очи Марку један малиша. Таман толики, колики је и сам био, са пуначким обрашчићима, и уздигнутим носићем што је на овој зими помодрео. Малиша је тапкао по снегу и дувао у песнице, да их загреје. А на глави му нов новцати црвени фесић, па га набио чак на уши, а на леђима дугачко плаво џубе до пета, па сво постављено топлом лисичином. На ногама му црвене чизмице, а испод мишке дугачка узица, о коју се вуку закачене красне санчице. — Дошао је, дошао! — узвикну и овај малиша.

Деца побацаше грудве, сјатише се око њега и сва у глас весело заграјаше. Види Марко да су Српчићи, али не познаје ни једног. — А како ти је име? — запита Марко онога с фесом до ушију. — Марко! — одговори незнани. — Па то као и ја! — узвикну Марко весело, и би му мило, што је у овоме друштву нашао имењака. — А што грајете толико? Зар се не бојите Турића? — запита Марко, а све се обзире, да откуда не налети Хајредин. — Ми се не плашимо Турака баш ни мало! — одговори му имењак, па се поносно испречи. — Мора да сте врло брзи на ногама, па можете да утечете? — Ми не бегамо, — вели имењак. — Ми летимо.

— Како то? — запита Марко и превуче рукавом преко помодрела носића, који је на овој хладноћи већ започео свој посао. Али сумња ишчезе, кад маши погледом на њихова рамена. Свакоме од њих на плећима прорезано џубе, а из прореза вире по два малена, као снег бела, криоца.

Марко зину од чуда. — Хеј! — помисли он. — Куд би ми био крај, да сам јуче имао овакова крила! Нити би ми Хајредин отео санке, нити би ме Турићи истукли.

А деца се слегла око њега и једнако га дрпкају и зову на грудвање. — Лако је вама, ви сте крилати, па ћете умах одлетети, чим навали Хајредин, а ја ћу опет сам остати, да ме истуку. — А ти ходи, — рече имењак. — Да те просањкам.

И још се Марко није ни примислио као што ваља, а деца га посадише у саоне. Е, сад ко да се одупре томе? Марко подави ноге, ухвати руком за узицу, коју је имењак држао и чекао да се Марко само намести па да повуче. — Јеси ли? — запита имењак. — Терај! — викну Марко и дрмну узицом. Санке поле теше.

Марка подиђе необична милина, кад осети како га санке носе као крилате. Занесе главу мало у страну, зажмури и сав се предаде оној милини. — Ура! Овако се лети! — подвикну од великог задовољства и отвори очи, да види, је ли већ стигао до кумове куће.

Али кад погледа око себе, а он од страха претрну! Под санкама ни помена од земље и снега. Она се дечица слегла у гомилу, па као јато голубова прхнула у ваздух, а он подавио ноге у саоницама и лети за њима. — Јао, пуштајте, пашћу! — викну Марко, кад опази, колико се високо изнад земље узнео. — Не бој се, нећеш! — вичу му крилата дечица.

А баш тада летео је изнад минарета на Стамбол-џамији. У томе часу успео се хоџа на минаре и таман приклонио шаку на ухо и уздигао очи небу, да запева јутарњу молитву, кад спази више главе јато крилате деце и поп-Јовина Марка на саонама. — Алах! Ђаури лете! — дрекну преплашени хоџа, сав се од чуда устури, па онда стрча низ минаре, да јави Турцима велико чудо.

А Марко се уздизао све више и више. Висока минарета са снежним крововима, сребрним брдима и завејаним долинама, све су се више губила испод њега, док му се најпосле цела земља не учини као ситан лешњик, који се једва видео. Гледа Марко над собом, а то небо плаво, као имењаково џубе, а по небу се расули златни ораси, па не дају гледати у себе. А насред неба сија на све стране месец, као огромна, златна синија.

Али што га је највише зачудило, он спази насред месеца како се згучио један велики мачак, тако велики као онај његов, па лИже месец и тек по који пут погледа отуда на земљу, ваљда да види, како се уочи Божића проводи мачји род на земљи.

— Шиц! Шиц! Хоће да нагризе месец! — завикаше крилата дечица и полетеше онамо. А кад их озгоре мачак угледа, како су већ пружили руке, да га за реп ухвате, скочи с месеца и побеже преко неба, шорајући за собом оне златне орахе.

Међутим, анђелчићи су већ стали на небесно тле, те и Марко скочи из саона и пође с њима заједно.

Пред њим се пружила красна башта, а усред ње лепа кућица, са широком надстрешницом, по којој се нахватао снег и висе дугачке ледене свеће, па сијају спрам месеца баш као на кумовој кући.

А када се, између густих џбунова, приближише овој кући, угледа читаву поворку деце, па све са белим крилима, златним косама и као звезде светлим очима, како, као јато белих лептирића, лепршају по стазама, око куће и на све стране.

— Ето нас! — рече имењак са црвеним фесом и дугачким џубетом. — А ко седи ту? — запита Марко. — Сад ћеш видети! — вели му крилати имењак и куцну на врата. — Христос се роди! — викну Марко, кад корачи преко прага, а све се обзире, неће ли угледати кога. — Ваистину се роди! — одазва се један глас, од кога зазвонише небеса, а око Марка све замириса и затрепта као усред пролећа. — Целивај! — шапну му имењак са снежним крилима.

Марко смаче фес, шмркну носићем и приступи једној руци, која се из ове светлости промоли. Рука га подиже благо и метну себи на колено. А у томе часу закликташе дечји гласови и запеваше: „Рождество Твоје...!" по небесним висинама разлегну се хиљадама анђеоских гласова, на све стране зазвонише небесна звона, а у собу нагрну множина дечице. И свако имађаше бела крила и златне косице, и она пролажаху покрај Марка и домаћина, и лепршаху крилима и из гласа појаху Рождество.

Никад још у своме животу не виде Марко толико крилате дечице, и никад му још не би тако слатко, као на колену овога домаћина, који га је једном руком пригрлио а другом милује по коси и лицу.

Тек кад су крилата деца, са златном косом и снежним крилима, отпевала Рождество и редом целивала ону руку, усуди се Марко да погледа у лице, али кад диже очи, умах их склопи и саже главу доле. Од силне светлости, која са овога лица блисташе, засенише му се очи те умало што не ослепе. То га препаде, али она рука, што га онако благо по коси милује, охрабри га, и он положи главу на домаћинова недра, па је тако дуго ћутао, и све му је милије бивало што је на небу и што је баш он полажајник у овоме дому.

— А ко си ти, чико, што ти... не могу сагледати лица? — запита Марко. — блисташ као сунце, те не могу у те погледати. Можда си сунце или цар сунчани? Уместо одговора домаћин га пригрли јаче и пољуби у оба образа. А Марку топло, па мило, па се све више и више припија оним недрима што му замирисаше као пролеће. — Ето, када сам код тебе, — вели Марко — а ја се баш ништа не страшим Турића, ни Хајредина, и све ми је код тебе тако добро. — И тако ће ти бити докле год будеш уза ме! — говори светла прилика, а једнако га милује.

— Е, ја бих остао тако довека, али сад морам да полазим још и кума, па онда ће се и мајка бринути, ако не дођем до сунца. — Не бој се! — одговори онај глас. — Ја ћу те одвести доле. У овај дан Рождества силазим увек на земљу, да помогнем добрим људима. — А је ли, чико, ти можеш све? — Могу, сине мој! — Па молим ти се, ето овако: — рече Марко и склопи ручице као на молитву, — не дај Турцима да закољу мога тату, и отми од Хајредина моје саонице!

Таман он у речи, а у собу упаде онај у фесу и џубету. — Ево твојих саоница! — рече и довуче о златној узицибаш оне исте саоне, што му их Хајредин оте. Само сада изгледаху много лепше Маркове саонице, јер су анђелчићи прилепили свуда око њих пуно звездица, па светле и трепере као жишци из кандиоцета пред светим распећем у његовојкући. Марко од радости затапша кад угледа своје саоне, скочи са онога колена, дохвати узицу па са осталом децом излете напоље. За баштом се уздизао, као снежно брдо, велики облак. Они се успеше у врх, седоше сваки у своје санке, па онда опучише, ко ће пре доле слетети.

Марко и његов имењак први су слетали под оне прозоре, из којих је блештала светлост, а крилата деца са свију страна певаху Рождество, и песма им се разлегала по небесима, као да звоне хиљаду сребрних звонаца.

Али, усред ове небесне радости, сети се Марко мајке и сестрице. „Та, само да су још и они и наш мачак овде, па никад да не силазим одоле! Шта ли сад они раде, и знају ли да сам ја полажајник на небу?"

Тако размишља, и таман да се растужи, а онај имењак рече му, да он, само ако усхте, може и одавде видети шта се ради доле, па га одведе баш на оно место неба, што се наднело над Дорћолом. — А како ћемо видети? — пита Марко.

— Лако! — прошапута имењак а све се обзире, да их ко не види. — Прилећи ћемо доле, па чим прстом пробушимо небо, а ти се онда надвири и гледај право у кућу.

И тако обоје легоше потрбушке и прстићима провртеше небо. Марко се надвири ал' кад тамо, а оно у кући сви спавају. Само се мачак попео у врх оџака, узвио реп, изгрбио леђа па, сав накострешен, гледа у небо, баш у ону рупу, кроз коју је Марко провукао прст, и мауче, и као да му вели: „Море, силази доле!"

А Марку и његову имењаку пало смешно како се то мачак забринуо, па се заценили и све се ваљају од смеха. — Хајде, Марко, време је да силазимо; већ се и цркве отварају, — зачу се онај глас и светла прилика узе га за руку.

Марко дохвати другом руком узицу својих саона и пође у светлост, али се једнако обзире на ону децу. — Сретан ти пут, Марко! — заграјаше крилата деца са свију страна. — Збогом! — одзива се он, држећи се домаћинове руке. — Кад ћете доћи опет по мене, да се овако сањкамо? — Кад буде томе време, — довикну имењак. — Доћи ћу ја, да те доведем, али онда се нећеш више вратити доле.

Марко заусти да још нешто довикне, али кад погледа, а оно небо врло високо, по њему трепере звезде и весело жмиркају на Марка, као очи у оних анђелака, а месец плови међу њима и светли на све стране. А насред месеца види нешто тамно. Мора да је онај небесни мачак увребао згодан час па опет сео на месец да га нагриза.

И тек сада поста Марку сасвим јасно, откуда то да се месец по неки пут јави крњ. Кад је ову тајну докучио, био је већ на земљи. Ноћ је још увелико владала над београдским улицама, кад дођоше у тесне махале. — Хоћемо л' кући, чико? — Хоћемо, сине! — одговара глас. — Само док видим какве су неправде још починили Турци мојој деци.

— А која су твоја деца? — Сви они мученици, који као и ја претрпеше на земљи и пострадаше мене ради. — А мајка вели, да нас Турци зато кољу и туку, што верујемо у Христа и што смо Срби! — Ко Христа ради страда, биће спасен! — рече му светла прилика и Марка још јаче себи пригрли.

Ишли су између оних високих зидова кроз тесне и кривудаве улице. Месечева светлост једва је продирала у ову мрачну тескобу, а издалека, тамо са калемегданске стране разлегало се урликање и лавеж уздивљалих паса.

— Не иди онамо, онде је страшно! — рече уплашени Марко и чврсто се ухвати скута домаћинова. — Не бој се, сине! — одговори прилика и изведе га на ширину калемегданскога поља. По широкој непрегледној улици обелео снег, а тамо, на самоме обронку поља, црне се мрачни бедеми градске тврђаве. Месечина расула светлост, па се све надалеко види. А насред овога поља слегла се гомила турских паса, па из гласа урличу. Они прођоше између њих, и, за дивно чудо, ни једно да их се дотакне, ни једно их не виде, а баш су прошли између њих.

А та гомила паса гложила се око једне људске трупине, што је насред снега лежала. Кад јој се приближише, врисну Марко из гласа: „Тата! То је мој тата!" - Учинило му се да је ова трупина његова оца, јер и на овој беше свештеничка мантија.

— Није тата, ово је други мученик! — рече светла прилика и приступи телу на коме не беше главе.

Мало подаље лежала је одбачена у снег одсечена глава са дугом седом косом и брадом. Седа прилика приступи седој глави, постаја над њом и тужно процвиле:

— Јадни моји мученици! Чаша искушења већ се прелива! — Рече и подиже руку, те благослови главу. А у томе часу заблиста мученику око главе велика светлост, пред којом утрнуше зраци звезданога неба и месечине.

Глава се посветила. А ова глава и ово тело било је духовника Хаџи-Рувима, кога Турци погубише, јер се не хте одрећи Христа и српског имена. — Јаох, тако ће и мога тату посећи! — заплака мали

Марко, гледећи мртва духовника. — Неће, сине! — одговори прилика. — Твој ће тата дочекати дан, када ћу сићи, да вас све избавим. Тата ће још ове ноћи доћи да вас нејач поведе у збег; јер, за који дан, настаће друга судија!

У томе часу ова прилика већ се створила у Марковој соби. Марко ни сам није знао када се пре обрео под својим покривачем. Тек он лежи у постељи, дршћући од онога што је малочас видео, а до њега је седела светла прилика, па га милује по лицу и тихо говори: „Спавај, спавај, још је рано!" — Да те пољубим, чико! — вели санани

Марко, а ручице пружио, да га загрли. Лепо је осетио, како се прилика наже, да га пољуби, али му се на очи навуче густа магла. Трепавице се склапају, па не може никако да их отвори.

Заспа. У неко доба осети топао пољубац. — Сине, сине, устани! — Тата, ти си! — викну мали, када се пробуди, скочи из постеље и загрли свештеника, који га привуче на своје груди. — Знао сам да ћеш доћи и да ћеш нас одвести у збег, — рече Марко у очеву наручју. Поп Јова се чисто изненади, откуда дете зна, да ће их водити у збег.

— Јер се превршила чаша стрпљења и за који дан настаће друга судија! — одговори мали Марко, а лице му се озари чудном светлошћу. — Господ на дечја уста говори! — узвикну поп Јован, а све се више загледа у очи детиње.

— Реци, сине, ко ти каза да ћу ја доћи и да ћу вас водити у збег, и да ће настати суд правде? Дете исприча све по реду како је био небесни полажај-ник. Отац и мати у почетку су мислили да је све сањао, али он им тако јасно све исприча.

— Јесте! — вели Марко. — Тај чика, што сам га полазио, и довео ме је натраг, и успавао ме, и он ми је све то казао. — А како је изгледао чика? — питају отац и мати, који још не могу да се разаберу од чуда. — Ама, све ми се чини да сам ra још неки пут видео негде! — рече Марко, и поче се обазирати по соби.

Наједаред му лице весело засветле. — Ено га! Ено његове прилике! Он је, Он! Сви погледаше у кут собе, камо је дете пружало обе ручице. Тамо, у куту, лелујао је жижак из кандиоцета и благом светлошћу обасјавао образ Спаситељев на светом распећу.

— Господ! Господ је походио наш дом! — узвикну поп Јован задивљеним гласом, подиже обе руке и очи небу и побожно запева Божићну песму: „Слава во вишњих Богу!" Смерно и са прекрштеним рукама слушали су укућани свето појање, а када свештеник отпева и последњи стих и метаниса пред образом Спаситељевим, сви целиваше икону, па онда покупише што им је најнужније било, понеше икону са собом и оставише Београд и Турке, да им суди правда Божја.

Од тога доба минуло је ево деведесет и толико година. И све се испунило као што је мали Марко казао. Суд Божје правде отерао је Турке из Београда, и мали Марко још и данас живи на Дорћолу. Сад више није мали већ је врло стар, и има седу браду до појаса. Ако узажелите да сазнате и више, а ви га потражите на Дорћолу. Само је од велике старости оглувео као топ, па ви можете питати што вам драго, а он ама баш ништа не чује.

А после, он и не мари да разговара. Сад, вели, још само чека онај Божић, када ће му опет доћи имењак са црвеним фесом и у џубету, да га на оним санчицама одведе на небо, где су већ одавна отишли и мама и тата и мала сестрица.

На Растку објављено: 2008-02-14
Датум последње измене: 2008-02-14 16:30:54
Спонзор хостинга
"Растко" препоручује

IN4S Portal

Плаћени огласи

"Растко" препоручује