Павле Зелић

Папирни јунаци: Лига српских џентлмена

Клијентела београдске кафане „Дарданели“ никада није имала прилике да у некада барокно раскошном, сада тек изанђалом амбијенту овог боемског стецишта угости овако бизарну скупину ликова.

Локал се управо напунио после премијере у Народном позоришту које је, згодно за кафану, било смештено баш преко пута и обезбеђивало газда Милану непресушан прилив муштерија културног типа, али жалосно празних буђелара који би сви „на црту“, а да плате чим продају причу, песму, роман, слику... или капут. Браћа Илић су се картала међусобно за столом у центру и псовали један другом исту мајку, Нушић се боемисао за шанком, делећи афоризме и туре пића (премијера је била његова), Бора Станковић је хркао у углу, блажено обезнањен....

Али сви су се ућутали када је у задимљену просторију ступио горостасни Турчин лудачког погледа. Следио га је остарели харамбаша, један прави хајдук, малтене сишао сад са планине. Није било необично видети овако одевене паланчанине у Београду, па и на почетку Новог Века, али овај је био у одежди све златом извезеном и до зуба наоружан. Старца је под руку водила заносна Циганка, и ту се кафани оте колективни уздах. Боковима је зањихала зидове. Малтене да је непримећен прошао самртно бледи човек закрвављених очију у тешком шињелу, а врата је за собом затворио коначно и једини господин у друштву, маркантни мушкарац у униформи руске гарде.

Док су дежурна лапрдала стигла да заусте нешто, газда је вешто изманеврисао групицу до задње собе и оставио „Дарданеле“ да се питају.

„Касните“ рече фигура у црном која је седела у сенци. „Матори каурин се не сналази ван шуме“ примети Турчин и цело тело му се затресе од унутрашњег смеха. Секунд касније, на центиметар од избуљеног десног ока му је играо врх хајдукове сабље. Заузврат, Турчинова кубура је циљала противнику у стомак.

„Нисам вас сазвао да се бијете!“. Фигура се усправи. Ауторитет пред којим је и аустроугарски цар показивао поштовање. Јован Дучић лично.

Оружје би спуштено.

„Тешка несрећа се спрема овој малој држави, а мој задатак је да је спречим да ико икад сазна да је и постојала. Тајна служба, чији сте однедавно чланови, је због тога и основана. Мене сви знате, на крају ја сам вас и промашао, али не верујем да сте се међусобно поближе упознали.“

„Почећу по старини: Најпре, Хајдук Станко, херој небројених битака за Србију.“ Старац се са муком усправи.

„Можете ли...?“

„Не бригај за мене, причај даље.“

„Уз њега, лепа Коштана, Циганка обдарена свим чарима и моћима жена њеног рода.“ Коштана заводнички намигну Дучићу. „Гроф Вронски је наша веза са мајчицом Русијом. Част је имати вас у нашим редовима.“ Уместо одговора, зачу се оштро, војничко тук ђонова један о други елегантног официра.

„Е сад, знам да вам је то помало необично, али часни ефендија Карађоз, овде, је више пута доказао своју оданост нашој отаџбини, иако је друге вере и нације.“

„Рецимо само да имамо заједничке непријатеље, нарочито моју бившу домовину,“ мрко примети Турчин.

„Да...“ изгледало је за тренутак да је Дучић заборавио на преосталог присутног, а и овај се са своје стране малтене утопио у таму. Само су га очи одавале. Сијале су попут мачијих.

„О нашем пријатељу, тамо, сте можда већ чули. Или макар о његовој сорти. Саво, немој се стидети, приђи.“

„Господине, молим вас немојте.“

„Представљам вам Саву Савановића, вампира!“

Цело друштво устукну за корак. „Богаму, чуо сам за такве приче, али какав је ово јадни демон?“ рече Карађоз. „Не понимает?“ запита Вронски.

„Сава има, рецимо, посебне потребе.“ Настави Дучић. „Не брините, то никако неће довести вас у ризик. Али предности... Саво?“

Невољно, вампир се ослободи капута, испод којег се указало његово до појаса голо тело. Малокрвно и прекривено бројним подливима, модрим као у леша.

„Онеспособио је туце војника док га нисмо ухватили“ шапну Дучић осталима.

Изненада, Сава скочи ка плафону. И остаде да стоји. Прилепљен као мушица. Затим потрча на све четири ка зиду, одби се ногама, направи салто и слете назад на место одакле је кренуо. Остаде мук.

„Добро је, можеш да се обучеш. И да не дужим, упознаћу вас и са последњим чланом ваше дружине.“ Дучић на сто подигну потежи кавез, као за куче и отвори враташца. Из мрачне унутрашњости опрезно провири њушка, а затим се на сто претури цео сиво–црни јазавац.

„Каква је ово лакрдија?“ презриво упита Коштана.

„Ох, не судите по изгледу, врло је интелигентан и слуша команде. Штавише, пребегао је у Србију. Знате, био је на аустроугарском суду у Босни. Верујте ми када кажем да ће бити користан. А сада, да чујете план...“

Белешка аутора

Могло би бити и овако. Српска лига џентлмена. Направљена са циљем да спречи нападе аустроугарских и немачких служби и њихових јунака са папира. Србија је у свом „златном добу“ 1903–1914, влада краљ Петар Карађорђевић — „краљ Пера“. Занимљиво парче историје, слично оном у којима настају и делају ликови Капетана Нема, Мине Харкер, Алана Квотермејна, Невидљивог човека и Доктора Џекила (тј. Мистер Хајда) које Алан Мур користи у својој „Лиги изузетних џентлмена“.

Број 8 у едицији Графичких новела, издавачке куће Бели Пут, „Лига изузетних џентлмена“ нарочито толико после филма базираног на њој, ма колико он био неквалитетно остварење, делује окаснело на српском тржишту. Немојте то да вас завара. Намера иза овог стрипа не би смела тако лако да застарева. Најзад, то је забава, забава и само забава.

Постмодернистичко поигравање већ постојећим ликовима и мотивима, нарочито из класичне књижевности је згодна стваралачка техника, а за најбоље примере у жанровској књижевности не треба тражити даље од Кима Њумена и његове трилогије о вампирима — Anno Dracula, Крвавоцрвени Барон и Dracula Cha–cha–cha (последњи није преведен код нас).

Аутори иза серијала Марти Мистерија су такође имали варијацију на тему, јако сличну „Лиги“, под именом Doctor Mystére (код нас у Стрипотеци).

Истини за вољу, и наш Владимир Лазовић има причу која вуче исту логичку нит — „Ноћ која је могла променити све“ у којој се појављују Милева Ајнштајн и Драгутин Димитријевић Апис као и новелу „Бели Витез“ (са Владимиром Весовићем) у којој налазимо још историјских и фиктивних јунака спојених у истој причи.

Ипак, шта би било да аутори попут Драгутина Илића и Лазара Комарчића који су писали фантастику и вероватно многи други, можда чак и велики писци, који су се поигравали са фантастичним идејама направили праву жанровску сцену у Србији почетком века? Да ли бисмо онда имали своје фантастичне јунаке које би неки овдашњи Мур употребио на начин на које је лудом Енглезу тако ефектно успело?

Комад својеврсног fan–fiction‑а са почетка је само поигравање са мршавим материјалом од којег би сада могло да се натегне једно такво дело. А можда ми у ствари у овом тренутку треба да створимо ликове којима ће се неко други играти за још сто година. Како год да окренеш, увек каснимо.

Павле Зелић