Брана Димитријевић

Пут „око света“ Прве српске добровољачке дивизије

Крајем октобра (по грегоријанском календару) 1916. године, по преласку из Добруџе, проређени пукови Прве српске добровољачке дивизије, послати су на опоравак и попуну по мањим местима Бесарабије, највеће и најбогатије покрајине у Европској Русији. Њене плодне равнице и брда с виноградима многе подсећаху на родни крај. Месно мушко становништво беше на фронту, а села пуна младих удовица, девојака и „солдатуша“, здравог и једрог света, којима за око западоше кршни Срби... Ову „идилу“, каткад до беспослице, пореметиће 1917. године Фебруарска револуција, а један од њених потреса беху и радикалне реформе у војсци. Уведени су комитети од чете па до армије, који су водили главну реч у погледу дисциплине, командовања, па и братимљења с непријатељем. Ниједан заповедник не би смео ништа да преузима у дисциплинском, економском, стратешком или тактичком погледу без њиховог одобрења. Услед двовлашћа попуштала је дисциплина, а руски војник хитао je кући и због обећане аграрне реформе. Код припадника Прве српске добровољачке дивизије, орних за борбу све до слома Централних сила, то ће изазвати забринутост, а у Одеси у Српском добровољачком корпусу нова превирања.

Тамо је део официра Хрвата и Словенаца наново тражио да се Српски добровољачки корпус преименује у Југословенски. На шта ђенерал Михајло Живковић пристаде, подневши баш такав предлог српској влади средином децембра 1916. године, који је, међутим, одбијен из међународно правних разлога (1). Незадовољници то искористише обилато. По заробљеничким логорима агитовало се против великосрпског хегемонизма и унитаризма (2). У самом корпусу тражена је употреба хрватског и словеначког грба, а као врхунац, формирање војних комитета, по угледу на руску праксу, у који би ушли по један Србин, Хрват и Словенац (3). Ту Живковићу прекипе. Издао је одмах наређење да се двадесетак официра, „дисидената“, ослобађа службе и ставља на располагање руским властима. Но, Руси их не вратише у заробљеништво, већ их примише међу своје. Исти ови официри вршили су агитацију и међу војницима у Одеси; а неколицина их стиже и у Вознесенск и Березовку међу припаднике Прве српске добровољачке дивизије. Ствар се закува, те руске власти наредише спровођење „плебисцита“. Иступи потом још око 200 официра и 4.000 војника. (Међу потоњима беше доста Бачвана и Банаћана, који беху дочули да је Румунији обећан Банат до Београда.) Војници буду враћени у заробљеничке логоре, а официре примише у руску војску (4). Но, ствар се тиме није слегла. У Петрограду је основан лист „Југославија“, који је врвео од бесомучних напада на Добровољачки („Живковићев“) Корпус.

Штете од тог раскола никада нису процењене. Нису се тицале само добровољаца под оружјем, већ и заробљеника (Срба, Хрвата и Словенаца) по логорима. А могле би се наслутити ако би се та српско-хрватско-словеначка прича упоредила с чехословачком. Одзив Чеха и Словака током формирања њихових добровољачких војних јединица био је одлучнији и масовнији, без трзавица. Стога је Чехословачка легија већ у то доба била сила достојна поштовања, далеко способнија за опстанак у све замршенијим руским превирањима, за разлику од „наших људи“, од којих је у добровољце отишла тек петина. Отпуштани, када је и томе време дошло, из заробљеничких логора тек су се потом осипали. Прикључивали би се појединачно или групно било белима, било црвенима, па и ординарним пљачкашким бандама и – гинули. Највише што су успевали било је стварање ситнијих војних јединица, које опет нису доприносиле крајњем циљу: што бржој евакуацији из колико до јуче моћног и непобедивог руског царства. Сва та крвава историја, превазилази драматично путешествије Прве српске добровољачке „око света“, од Херсонске губерније до Солунског фронта, које је ипак, срећно окончано.

У пролеће 1917. године, зарад пружања отпора непријатељу, међу руским националистима покренуто је стварање пукова верних отаџбини, уз неколико женских јуришних батаљона, који су, потом, чинили чуда од јунаштва. Све то не беше довољно да заустави непријатеља. Војска је била у расулу. Стога је руска Врховна команда, снажно подржана и од румунске дипломатије, затражила од српске Владе одобрење за употребу српских добровољачких јединица. Српска шајкача, симбол беспримерног јунаштва, на великој је цени тада била. На добровољце, који не беху знатнија војна сила, рачунало се као на светао пример; док је у њиховим редовима постојала истинска жеља за одбраном сваке стопе руске земље.

Но, српска Врховна команда, подржана и од Енглеза и од Француза, затражила пребацивање свих српских добровољачких јединица из Русије на Солунски фронт. Што није ишло сасвим глатко. Прва српска добровољачка дивизија беше већ домаку румунског фронта; па је, ако ништа друго, њено транспортовање према крајњем северу ка луци Архангелск, имало довољно изговора за одлагање; о чему, осим честих интервенција српског посланства у Петрограду, сведочи и залагање Мис Елзе Инглис, код својих Британаца, у корист Срба.

Прикључивши се, наиме, са својом болницом Првој српској добровољачкој дивизији још за трајања борби у Добруџи, тамо је тешко оболела. Али на наваљивање лекара да се врати у Британију због спасоносне операције, понављала је упорно: „Не идем, све док и последњи српски добровољац не крене за домовину.“ И најзад ће се, мада само са два ешалона добровољаца, укрцати у Архангелску. Умрла је на домак Енглеске, пред Њу Кастлом. (5)(6).

Тај први транспорт добровољаца чинила су два пука Прве бригаде. А беше кренуо 16. октобра 1917. године, с југа Русије, преко Болграда, Бандерија, Кремечуга, Јалисаветграда ка Москви. До Орела се (7), могло на станицама хлеб набављати. А даље беше немогуће без „карточки“. У Москви беху дуги редови пред пекарама, за црни војнички хлеб.

У Архангелску је бригада укрцана на три руска и један британски пароброд, који испловише по страшној бури и хладноћи, у пратњи једне британске крстарице; која би повремено, чак, нестајала са хоризонта. Ипак, беху то једине непријатности које су добровољци тог ешалона имали да претрпе. И у Енглеској, потом у Француској, беху срдачно дочекивани на сваком кораку. Већ крајем јануара доспеше до Солуна, па су пребачени у војни логор у Микри. Тамо братимљенима, смотрама, здравицама не беше краја... И већ 18. јануара 1918. године створена је Југословенска Дивизија, у коју су ушли Први и Други пук добровољца и два пука – двадесет и први и двадесет и други – пре тога расформиране Вардарске дивизије српске војске.(8)

Почетком новембра 1917. године требало је да крене и Друга добровољачка бригада, коју су чинили Трећи и Четврти пук. Њој се из Одесе већ прикључио допунски батаљон и „слабосилна команда“, део инвалида и војника способних за транспорт а неспособних за даљу службу. У Одеси осташе команде корпуса и допунског батаљона, с малим бројем официра и војника, још увек са задатком прикупљања нових добровољца (9), и уз известан број најтежих болесника (10).

А Русија је већ загазила у анархију. На путу ка Архангелску, на свакој овећој железничкој станици, комешале су масе руских војника који су напустили фронт. Продавали су буд зашто војничку спрему, украдене и опљачкане ствари: почев од делова кухињског прибора до скупоцених мушких крзнених капута и женског рубља... Цена је скакала само – алкохолу. „Пили су и мушкарци и жене, старо и младо... Сав свет лудоваше као у делиријуму.“ Добровољцима се чинило да путују кроз бескрајну душевну болницу за тешке алкохоличаре.(11)

У том и бољшевички преврат. Пред Москвом у којој се воде борбе, возови са добровољцима бивају заустављени. Тек после подужег уверавања да не иду „у помоћ контрареволуционарима“, бивају пропуштени. Поново их заустављају, те у Јарославу остаје Четврти, а у Вологду Трећи пук, до „даљег наређења“, недељама (12).

Становало се у вагонима у којима су се ложиле пећи, а сваки вагон имао је свог гуслара. Певале су се јуначке народне песме из старина, али и нове о добруџанској борби и њиховим јунацима. Долазили су бољшевички агитатори нудећи сваком војнику по 30 рубаља дневно, уз добру исхрану и одевање по ступању у њихове редове. Али је одзив добровољаца био слаб, иако постајаху све дроњавији, а храњаху се све слабије. Тек за Божић добише помоћ од руског властелина Михајла Никифоровича Бардигина: 50.000 рубаља у готовини и вагон топлог вуненог рубља.

У међувремену закључено је руско-немачко примирје, те им из Петрограда стиже телеграм потписан од старне Антонова, народног комесара руске совјетске владе, да се бригада крене према југозападном фронту и стави на располагање тамошњем команданту прапоршчику (заставнику) Кириленку. Нешто пре тога у Јарослав је из Волгода пристигао Трећи пук. Оцењујући да би одлазак на фронт, у доба када руска војска напушта своје положаје, значило предају бригаде Немцима, и официри и војници одлучише да се том наређењу не покоре, по цену оружаног отпора. О тешком положају бригаде телеграфски је извештен српски посланик г. Спалајковић. Те неколико дана касније из посланства стиже охрабрујући одговор: друг Троцки спреман је да у аудијенцију прими чланове пуковског комитета.

Комитет саставише на брзину. У Петроград би одаслан капетан Голубовић с неколико војника. Та мисија се срећно свршила, али одлазак преко Архангелска не беше више могућ због прекида дипломатских односа совјетске власти са Савезницима. Преостајао пут преко Сибира, ка лукама Владивостоку и Порт Артуру; одобрен од стране Троцког.

Бригада је, најзад, напустила Јарослав не само с олакшањем, него и у последњем трену. Одмах потом, тај древни град с многим црквама и манастирима постаће поприште крвавих борби и разарања.

За Нову 1918. Годину добровољце задржаше неколико дана у Вјатки, како би помогли у разгртању снега. Сваком војнику плаћано је 4 рубље и 77 копејки, а подофицирима 5 и 33. Али се војници добро снабдеше и – дуваном, јер га нађоше у изобиљу покрај пруге. Пљачкајући где су и кога стигли, руски војници разносили су и скривали плен на све могуће начине, а снег терао своје.

Из Вјатке возови са добровољцима ускоро су грабили према Перму, те на Богојављење оставише за собом Урал, границу између европске и азијске Русије; питајући се у себи, које од неизвесности, које до умора, шта би им се тек десило ако би се моћне локомотиве нагло поквариле у тој пустоши. Градови Јекатеринбург и Тјумен подсетише их на дане пробављене у тамошњим заробљеничким логорима, а Омск на тамновање Достојевског. Сибир их је очаравао постепено. Губила су се сва дотадашња европска мерила о времену и простору, расплињавале представе о бестрагији, земљи сиромаштва и беде. Бутером су се још подмазивале осовине вагона. А (смрзнуто) млеко продавало се на метар.

У Омску руски официри још нису скинули своје еполете, упркос изричитом наређењу бољшевичке власти; доказ да ова још не беше сасвим учвршћена. Али на српске официре, који ношаху и еполете, и кокарде, и ордење и сабље, гледаху бољшевици с поштовањем. После Омска возови се зауставише у Томску, па наставише ка Краснојарску кроз бесконачну тајгу. У Краснојарску их, на железничкој станици дочека већ постављена стража Црвене гарде, наоружана и ручним бомбама; те сваком добровољцу буде издата муниција, уз наређење за приправност. Али до сукоба није дошло. Гарда је ишчекивала Козаке, који су се приближавали Краснојарску, па добровољце пропустише ка Иркутску.

У Иркутск, пак, стигоше после тамошњих крвавих борби. У појединим, спаљеним четвртима штрчали су само потавнели димњаци. Али је долазак добровољаца становништво поздравило најсрдачније. У позоришту, на концертима, појава српских официра била би пропраћена свирањем српске химне и одушевљеним повицима за Србију и српску војску. Лист „Иркутскаја Жизн“ истичући војнички изглед добровољаца и хвале вредну дисциплину, дао је приказ српске историје од Косовског боја до Великог рата, а под насловом: „Многострадални народ“.

После седмодневног задржавања у Иркутску возови наставише кроз брдовиту Забајкалску област опијајуће лепоте. Непрегледна пучина Бајкалског језера бљештала им је пред очима читавог дана. Минуше руско-манџурску границу, изненађени појавом кинеске војске на станицама.

Све до руско-јапанског рата, наиме, Русија је изградњом железница и подизањем индустријских предузећа, присвајала Манџурију постепено. Исцрпљена ратовима и унутрашњим потресима, Кина је могла само да протестује. Потом је, после руско-јапанског рата, на позорницу ступио Јапан. Отуда је појава добро ухрањених и топло одевених кинеских војника могла изгледати чак – наивно, да не беше њиховог охолог понашања према руским војницима, који су им се безмало склањали с пута.

Да ли због освежења дисциплине или и због потоњег, тек на једној од наредних станица командант бригаде нареди преглед спреме и оружја; која испаде – сјајно. Постројени испред вагона, на командантов поздрав: „Помоз' Бог јунаци!“ одговор је стизао из једног грла, громко, одлучно: „Бог ти помогао!“, на удивљење кинеских војника и грађана. А на команду: „Вољно!“ добровољци похиташе руским војницима који су стајали недалеко пружајући им цигарете и свакојаке друге понуде у знак братског признања и благодарности.

И у Хабрину, „престоници руске Манџурије“ дневник „Весник Манџурије“ поздравио је бригаду с неколико одушевљених чланака. А украјинска колонија прикупила је помоћ од 4.000 рубаља. Беху раширених руку дочекани и од козачког атамана Семјонова. Тај сусрет описао је, чак, дирљиво др Владимир Станојевић (14). Слично, у то доба већ покојном (заправо ликвидираном од стране бољшевика) кондтраадмиралу Весјолкину некадашњем команданту Дунавске речне флотиле, за кога се говоркало да је ванбрачни царев син, и Семјонов је волео Србе. Но, решен да се прикључи борби против бољшевика, лично је или преко својих људи, агитовао међу добровољцима, нудећи им, уз погодности, да се прикључе борби за спас Русије. Пришло му је око 150 добровољаца, које ће касније, као и Семјонова задесити зла судбина.

У Хабрину је бригада тешка срца предала остатак своје ратне спреме, и благајничку књигу с касом, руским властима. Надаље су припадали Јапанцима; а ови их дочекаше громким писменим прогласом:

„Славна српска војско! Господо официри и војници! Сусрећући Вас срдачном радошћу исказујемо дубоко поштовање Вама, који сте се упутили кроз јужну Манџурију на бојно поље, да опет војујете против непријатеља човечанства...“ Потом су следила строга, иритирајућа, упутства о понашању добровољаца током даљег путовања.

Не беше седишта у вагонима за војнике, него хасура. Вагони се нису грејали. Ту их закључаваху и откључаваху на свакој станици. Па се уз неизбежно дивљење јапанској тачности, организованости, дисциплини и хигијени – у сваку од наредних станица воз би стизао и полазио тачно у секунд, санитетски прегледи обављани су брзо, ефикасно, темељно, с посебном пажњом према рањеницима – код добровољаца се укорени осећај тескобе. Жалили су, до осећања кривице, за Русијом, за Сибиром, сећајући се како им ни бели ни црвени током тог дугог, и неизвесног путовања, нису чинили озбиљних сметњи. Задивљаваху добровољце и чистоћа и ред на успутним станицама. Храна је војницима уредно и чисто допремана у вагоне; док официри обедоваху у станичним ресторанима у друштву са јапанским. Падале су тамо здравице на руском, француском, немачком језику, а обед завршавао јапанском химном.

Ипак, свима недостајаше – словенски понашај, словенска душа...

„Путујемо кроз Манџурију, а највише разговарамо о несрећној братској Русији... Сећамо се многих детаља... А наше успомене, без изузетка, дају повода, да констатујемо, да смо за време целог нашег боравка у Русији видели само братско доброчинство, братску душу и безгранично гостопримство од свију и сваког, па и од бољшевика.

Ипак смо стигавши у Хабрин дахнули душом, јер смо се извукли из бољшевичког царства, у коме смо били у сталном страху, да нам се не деси какав малер, те да заглавимо у некаквој далекој сибирској паланци, где бисмо се сигурно лако растурили и где би свако био остављен својој судбини. Зебња је била утолико основанија, што су добровољци, за све време пута кроз Русију били стално под невидљивим ударцима разних бољшевичких агената, те је напуштање ешалона и губљење појединаца у пространој Русији била свакодневна појава. По доласку у Хабрин, бројно стање наше јединице износило је 4.113 душа, док нас је при одласку из Јарослава било 4.564.“ (15)

Укрцавање у бродове отпоче 12. фебруара. А после церемонијалног растанка с Јапанцима, који их испратише и даровима – фине египатске цигарете, пециво за чај, разно источњачко воће, шећер... – запловише ка тропским морима, прелазећи из љуте зиме у спарно лето. Сингапур, а потом лука и град Коломбо, на Цејлону. („Ако је икада постојао рај на земљи, могао је да буде само овде.“) Попут усијане пећи палила их је несносна бродска жега. А када 6. марта око подне упловише у Црвено море, беху на крају својих снага. („Ни током најљуће сибирске зиме не призивасмо смрт да нам прекрати ове патње“.) Напослетку су „испијених лица, без воље за јело и разговоре зурили у блиску обалу Синајског полуострва, иза кога се гордо дизаше митска планина Синај“.

По искрцавању добровољце сместише у логор британских колонијалних трупа, недалеко од Суеца, у пустој песковитој равници, без травке и хлада. Изгледали су нестварно, чак и самима себи, у својим зимским униформама претвореним у рите. Многима недостајаше обућа.

Месец дана касније запловише ка Солуну, у добро обезбеђеном конвоју, уз постојану стрепњу од немачких подморница, од којих једну и угледаше недалеко од Крита. Испраћени, између Крита и Солуна ненаданом и страховитом буром, тачком на јоти свих дотадашњих искушења. Но, већ 17. марта (по грегоријанском календару) у мирном солунском пристаништу клицала им је маса грађана, а браћа војници хрлили у загрљаје. Најзад су били међу својима. Убеђени као никад до тада да ће ускоро ослобађати стопу по стопу родног тла.

А када и то мину, „... поче као први сутон на измаку дана да пада вео заборава на све те догађаје...“ И док су „...други народи већ давно сакупили и кодификовали доживљаје својих ратника и од ње створили литературу, наш народ, који је натчовечанским напором и највећим жртвама у борби за слободу претекао све друге, још је далеко од свега тога... (16)“

---

(1) Димитријевић Б.: Српски војни санитет у Добруџи 1916. године, Даница 2008; стр. 491, фуснота бр. 3.

(2) Наопако је од стране истих „дисидената“ тумачено и понуђено им српско држављанство, само да би им се од стране српске Владе могле исплаћивати принадлежности, како већ налагаше закон Краљевине Србије.

(3) Што, осим осталог, није одговарало ни пропорционалној заступљености припадника три поменута народа. Срба је, наиме, било 90%.

(4) Ови „нови дисиденти“ пришли су „Југословенском револуционарном јуришном батаљону“, а неки су се касније прикључивали било црвенима било белима. Неки дођоше и до високих чинова код црвених, но већина их је изгинула.

(Diklić S. D. Dr: Putničke bilješke jugoslovenskog ratnog dobrovoljca od Dobrudže do Soluna preko Dalekog Istoka. Osijek, 1932. стр. 20.)

(5) Сахрањена је у Единбургу. Њен сандук, покривен венцима британског краља и краљице, српског краља и регента, носили су официри Прве српске добровољачке дивизије и то по два: Србина, Хрвата, Словенца и Чеха.

(6) А и не беше о преседану реч, будући да је један батаљон добровољаца отишао из Русије на Солунски фронт још у јануару 1917. године, а у августу Штаб Друге добровољачке дивизије с комитском четом.

(7) Hranilović J. D.: Iz zapiska jugoslavenskog dobrovoljca. St. Kugli, Zagreb, 1922, стр. 45.

(8) Ни то није ишло глатко, без закулисних трзавица. Југословенски одбор на челу са Трумбићем упорно је инсистирао на стварању посебне Јадранске легије, која не би учествовала у пробоју Солунског фронта, већ би тек потом, свежа и одморна запосела јадранску обалу. У писму од 18. марта. 1917. године, Никола Пашић и о томе извештава Министарство иностраних дела. Он би се лично (и) са тиме могао поступно сложити, али да је тешко, готово немогуће, извештава Пашић, са тим разлогом изићи пред савезнике; који сматрају да прво треба извојевати победу на фронту, па затим правити комбинације с војском. Напослетку, подвлачи Пашић, треба водити рачуна и о утиску који би могла имати на српску војску неактивност целе једне добровољачке команде.

О „пипавости“ односа, и натезањима између Српске Владе и Југословенског Одбора у Лондону, сведоче тон и садржај телеграма који је Регент Александар 17.12.1917. године упутио Трумбићу: „У прошлој депеши изнео сам вам све тешкоће за стварање једне чисто југословенске јединице. Увиђајући међутим оправданост вашег предлога и потребу да се Југословенима да прилика да на видан начин манифестују своје пожртвовање за национално јединство, решио сам да се једна од мојих старих дивизија растури, а њено људство распореди по другим дивизијама, да бих могао њеним материјалом формирати југословенску јединицу. Морам вам казати да за том старом дивизијом жалим, јер је имала своју лепу прошлост, али сам уверен да ће се та жртва довољно надокнадити преданошћу нове југословенске дивизије ка националном идеалу коју је и стара дивизија у свима приликама показивала.“

(Зечевић М., Милошевић М.: Дипломатска преписка српске владе 1917. године. Народно Дело и Архив Југославије, Београд. стр. 216-217 и 227-228.)

(9) Што беше илузија. Крајем јануара, баш на Светога Саву, бољшевици ће преузети власт у Одеси, којој су се већ приближавале аустроугарске трупе. Те од српског конзула и команданта добровољачког корпуса би затражена помоћ у одбрани града; но, када Срби објаснише да су борци одавно евакуисани, и да је остала само „слабосилна команда“: рањени, болесни и реконвалесценти, одмах добише три композиције воза за евакуацију не само остатка корпуса, него и српске колоније у том граду. (Миланковић Д. Ј.: Успомене из Сибира 1918-19 и пут океаном у домовину; „Време“ А. Д. Београд, 1926; стр. 8 )

(10) Није било у Одеси болнице, у којој не беше и наш војник. Већином боловаху од туберкулозе и реуматизма. Тешка срца и сузних очију опраштали су се од својих ратних другова исправно слутећи да ће немачки војник Одесом загосподарити једнога дана. (Hranilović: Isto, стр. 52.)

(11) Diklić: Исто, стр. 25

(12) И добровољци ће алкохолу платити стравичну цену, већ првих дана Вологду. Негде на споредном колосеку стајали су напуштени и не до краја опљачкани теретни вагони, те пронађоше у једном – „вотку“. За час се сјатише па разграбише. Резултат је био: један официр и једанаесторо војника помрлих од метил алкохола, а пуковски благајник, здрав, млад Босанац изгубио је очњи вид.

(13) Као и претходна, Прва бригада, која је испловила из Архангелска, и Друга беше предала тешко наоружање. Задржано је само лако, уз које је сваки борац је располагао још са 60 метака.

(14) Pukovnik dr Vlada Stanojević: Moje ratne beleške i slike, Ljubljana 1934.

(15) Stanojević V.: Исто; стр 158-159 )

(16) Diklić: Исто, стр. 7.