Дејан Ајдачић
Представе о Пољацима у "Mемоарима" Симеона Пишчевића
У статті розглядаються уявлення про поляків у мемуарах Симеона Пишчевича, сербського офіцера, який служив у російській армії в середині XVIII століття. У фрагментах спогадів Пишчевича віддзеркалюється образ поляків як людей релігійних, балакучих, п’яниць, шляхтичів.
Ключові слова: імагологія, етностереотипи, поляки, релігійні, балакучі, п’яниці, шляхтичі
The article examine the presentations of Poles in memoires of Simeon Pishchevich, serbian army officer in military service in Russia in mid of XVIII century. In fragments of Pishchevich's memories is reflected image of Poles as people religios, talkative, drinkers, gentry.
Key words: imagology, ethnostereotypes, Polish, religios, drinkers, gentry, serbian army officer
Истраживања етничких стереотипова у културама или имаголошка проучавања представа о другим народима у књижевним и некњижевним текстовима имају значај у историјским реконструкцијама етнички преломљеног погледа на свет. У формирању ставова о припадницима своје или туђе заједнице преплићу се међусобно супротстављене тенденције колективног формирања-коришћења стереотипова као поједностављене слике о другим народима са личним сагледавањем појединца.
Живот Симеона Пишчевића, рођеног у породици капетана Подунавске ландмилиције, српског официра поданика најпре Аустрије, а потом Русије, где је служио у армији једноверне браће, много нам је познатији од живота његових саплеменика који су са сличним мотивима средином 18. века на позив руског двора и населили се у Новој Србији под командом Јована Хорвата или у Славеносрбији под управом Шевића и Прерадовића. После дуге и успешне каријере достигао је чин генерал-мајора и добио посед, на коме је уобличио и последњу верзију својих успомена. Добивши од Пишчевићевих наследника тај рукопис, руски историчар Нил Попов га је делимично објавио, док се на српском књига Мемоара појавила много касније, најпре у "Зборнику Матице српске за књижевност и језик", а потом и као самостална књига 1963. године. До недавно она је спомињана као поуздан историјски документ и као једно од најзанимљивијих дела аутобиографске књижевности код Срба. Многи аспекти овог животописа још увек су неистражени, па су тако и Пишчевићева запажања о свом и другим народима остала неразмотрена. Овај је прилог други у низу текстова усмерених управо на етничке ставове и стереотипове у делу Симеона Пишчевића и његовог сина Александра. Први, у коме је пажња усмерена на црте српског идентитета и његово губљење у списима оца и сина, објављен на украјинском и српском језику [1].
Пољска је средином 18. века била западни сусед Русије. Као иноверна држава у опадању у којој је живело доста православног света, она је била предмет освајачке пажње руских владара. Део руског царства на граници према Пољској назван Нова Србија дат је на управу високом српском официру Јовану Хорвату. Како се Нова Србија уклињавала у територију западног и северног суседа, понекад су биле тражене и дозволе за прелаз кроз пољску територију [3]. У обостраним напорима за увећавање становништва, а посебно досељеника вичних војевању, и Пољаци и Руси су се трудили да премаме новодошле Бугаре, Влахе, Србе [2], а понекад да их и силом задрже. Хорват је добио дозволу од Сената да их прима и из Пољске, али је поред тога и слао своје хусаре на територију Пољске у разбојничке походе [3].
Симеон Пишчевић је ослањајући се на родбинске односе био упућен у Славеносрбију, у данашњу Луганску област, па његова територија није имала директних граница са Пољацима, али се у Пишчевићевим мемоарима Пољаци срећу приликом описивања његових пропутовања кроз територију Пољске према Балкану, као и приликом извршавања дипломатско-војних задатака у лето 1767. године на поседима грофа Потоцког. Како је рукопис Симеона Пишчевића недовршен, у његовим мемоарима се не описују догађаји после 1767. године. Нажалост објављени материјали описују првих 13 од 24 године Симеонове активне службе у Русији, тако да није познат део његових успомена у којима би присутност Пољака била још много већа.
Симеон Пишчевић је као и други српски официри средине 18. века у служби Руске империје усвајао поглед на свет своје новоизабране домовине, укључујући и етностереотипове Руса о другим народима. Представе о руским суседима и супарницима биле су, наравно, формиране са изоштреним цртама. Тако су и представе о Пољацима у тренутку заинтересованости руске империје за ширења према западу биле са једне стране у функцији оправдавања ширења државне територије, док су са друге стране ублажаване понуђеним договором о конфедерацији. Симеон Пишчевић је морао добро познавати руске ставове о Пољацима, као и о припадницима других народа.
Када је по задатку да у руску војску доведе нове регруте из Подунавља Пишчевића су у оба правца у Пољској чекале непријатности:
Целог пута кроз Пољску Пољаци су нам правили сметње. Они су себе сматрали за велику силу и према руским путницима бивали су врло груби. Мене и моје људе задржавали су много пута, кола нам претраживали, захтевали царину и мостарину и томе слично, и тако нас без потребе ометали и задржавали док најзад нисмо стигли до мађарске границе. [3, II, 3]
А у повратку са новосакупљеним војницима при пролазу кроз Пољску Пишчевић је морао да брине друге бриге:
Бојао сам се и да се не побуне у туђој држави, на тако далеком путу, и да не пређу у пољску службу - а Пољаци су их на то на више места и наговарали. Зато никад нисам хтео да се задржавам у градовима и већим местима на преноћишту, него сам маршруту удешавао да заноћимо у сеоским или друмским крчмама. [3, II, 5]
У још непријатнију ситуацију са Пољацима Пишчевевић је доспео при крају овог пута у једном селу близу Васиљкова и пољско-руске границе због кавгаџијске природа једног од регрута-Црногораца. У селу Наволоч замало није дошло до велике туче и по последицама неизвесног сукоба [3, II, 6]. Његов је војник ударио пољског стражара, али у гужви која је настала није се заправо одмах могло утврдити ко је започео тучу. Пишчевић умирује и своје људе и Пољаке, виновника кажњавају батинањем од 50 батина, а Пољаци га чак замоле да не изврши казну до краја, па га зову да са њима пије. Он тамо из великих чаша пије јаку јеврејску медовину, и по свој прилици су га Пољаци напијали, приморавајући да пије много и наискап. У поменутим фрагментима са једне стране се осликава однос Пољака према руским поданицима, те њихов напор да стекну неки шићар од напора суседа који јача своју војску. Истовремено, поред тих црта које произилазе из државне политике показују се и одређене црте менталитета Пољака као склоност ка пићу и кавги, уживање у надмоћном положају над другима.
У уводним речима за Трећи део свог списа Симеон Пишчевић најављује догађаје у којима је учествовао и оцртава прилике које си им претходиле:
Тај рат, који је вођен с намером да се уреди Пољска, ми смо у почетку осетили само као велики, тежак и усиљен марш с једног краја Пољске на други. Затим је убрзо створен савез ("конфедерација"). Њих је било два. Први, у корист Пољске, уз сагласност Русије, и други, већ идуће, 1768. године, створен у Украјини, непријатељски расположен спрам Руса, назван "Барски", под турском заштитом, због ког је цела Пољска букнула и довела се до несрећног крвопролића. Због тих догађаја окупиле су се у пољској Украјини гомиле разбојника, названих "гајдамаци". Ти гајдамаци чинили су страхоте, Убијали су по домовима и друмовима и Јевреје и Пољаке, па су код места Балти почели упадати и у татарске границе. Због тога је дошло до страшнога рата између Руса, Турака и Пољака. Тај рат је трајао неколико година - али о њему ћу причати касније. [3, III]
Симеон Пишчевић пише о походу своје јединице - Ахтирског хусарског пука - у Пољску почетком марта 1767. године. По високом степену поверљивости са којим су му даване наредбе, Пишчевићу се чинило да учествује у тајној мисији. Била је то акција руског цара у којој је предлажући верску толеранцију империја тражила начин меког продора на пољску територију.
Кад ми је то дао, наредио ми је да пођем што брже могу форсираним маршем у пољску Украјину, у Брацлавско Војводство, у среско место Виницу, одредио ми дан до ког морам тамо стићи и открио ми тајну посла ради ког ме шаље. У исто време имао је тамо да дође и пољски генералпоручник, пехарник литавски, гроф Потоцки. [3, III, 1]
Пишчевић је, предводећи своју јединицу, на непознатом терену, користећи карте које нису биле сасвим тачне, упознавао издалека и узнемиреност пољског племства. Представљајући се као официр са задатком куповине коња он је имао и задатак да раздели пропагандни материјал - "Декларацију о гаранцијама њеног величанства царице Катарине Друге о заштити реда и закона пољских, као и о заштити некатолика настањених у Пољској" на пољском и француском језику. Пишчевић Пољаке посматра и кроз перспективу друштвених слојева, при чему је очигледна његова очараност племством. Он са поштовањем и детаљима описује шљахту, спомиње ливреје и сребро, гозбе, богатство Потоцког и хијерархију која влада међу племством. У спису Пишчевића има и исказа у којима он уопштава своје искуство о Пољацима: „Пољаци су људи радознали и желе све да знају“ [3, III, 1] – што пише поводом непрестаног запиткивања због чега је дошао на њихов терен. Када је гроф Потоцки већ стигао и када је Пишчевић посумњао да нису баш склони конфедерацији, он покушава да искористи први талас учтивог и формалног прихватања предлога о конфедерацији и подршку коју су Пољаци на скупштини дали грофу Потоцком. Зато се он стара да све заврши „док Пољаци нису повикали по свом обичају ‘не допуштамо’“ [3, III, 2]. Када већ уобличава свој исказ „по свом обичају“, он се, очигледно ослања на општераширено уверење да су Пољаци људи који се увек буне, који су незадовољни и протестују. Пишчевић се са ниподаштавањем односи према ситном и поткупљивом племству склоном напијању. Он шљахтиће позива до себе, даје им пиће и "купује их" да гласају за људе који ће спроводити вољу руског двора.
Судбина је хтела да Симеон Пишчевић добије задатак да из опкољене Варшаве спроведе до Виљњуса четири ухапшена Пољака који су се на скупштини магната успротивили руским предлозима о једнакости вера - хетмана грофа Жевуског и његовог сина, краковског и кијевског бискупа. Приликом спровођења Пишчевић није имао проблема са тројицом затвореника, али му их је непрестано стварао краковски бискуп и сенатор Солтик, кнез Сиверски, који није могао да се помири са својим положајем.
једино краковски бискуп није хтео ништа да окуси. Ходао је само по соби, мрко гледао и мене и стражаре и гризао усне, и на тај начин се уздржавао да не оспе на нас најпогрдније речи. Касније је ипак проговорио, споменуо је краља и остале своје једномишљенике и грдио их што су били толико слепи и допустили Московима да га изведу из престонице. Почео је да говори и о нашем посланику, кнезу Репњину, и то доста непристојно, тако да ми је било мучно да га слушам, али пустио сам га нека му мало лакне, а онда сам му учтиво пришао и казао му да се остави свега тога и да ће бити боље и за њега и за његово здравље ако се мало прихвати, да лакше издржи пут [3, III, 4]
Схвативши свој положај, краковски бискуп је тражио начин да побегне или скрене пажњу на себе и изазове акцију у којој би га ослободили. Пишчевић открива бискупове планове и поткупљене сараднике, да би потом бискуп покушао да Пишчевића примами својим новцем и бајословним обећањима. Официр га одбија позивајући се не само на своју част, већ и на савест Пољака и његов понос.
Осећање припадности православној вери у оквиру етноконфесионалног идентитета Симеона у његовом односу према Пољацима није негативно. Он поштује њихову религиозност, диви се броју њихових цркава и присуству људи у њима. Пишчевић чини све у својим силама да се Пољаци приклоне декларацији о једнакости вера. Он сам не разматра суштину списа који дели, већ задатак испуњава као војничку наредбу. Симеон Пишчевић није био човек склон лаким свођењем припадника једног народа под неке опште црте. И у односу према другим народима умео је да види личне вредности и мане, па није, попут његовог сина често посезао за готовим стереотиповима. Етностереотип Пољака појављује се у уопштавајућем исказу „по свом обичају“ када Пишчевић исказује мишљење да Пољаци могу да дају одушка свом незадовољству и упркос нечему што су већ договорили. У његовим Мемоарима је присутнији индивидуализовани приступ и виђење, али и у таквом односу према другим народима могуће је препознати неке елементе етничких стереотипова.
ЛИТЕРАТУРА:
1. Айдачич Д. Офіцери Пишчевичі: риси сербської ідентичності та їх втрата // Украс вип. 1, 2006. – с. 71-94. Исто: Официри Пишчевићи: црте српског идентитета и њихово губљење // Славистичка истраживања / Дејан Ајдачић. - Београд, 2007. – с. 209-226; 2. Костић М. Нова Србија и Славеносрбија. – Нови Сад, 2001; 3. Пишчевић С. Мемоари. -Београд, 1963.; ел. издање: www.rastko.org.yu/rastko-ukr/au/piscevic-memoari/ ; 4. Посунько О. М. Історія Нової Сербії та Слов’яносербії. Запоріжжя, 1998. – 80 с. www.rastko.org.yu/rastko-ukr/istorija/oposunko-nserbia.html ; 5. Сеоба Срба у руско царство половином 18. века.: Зборник радова са међународног научног скупа у Новом Саду, 7.-9. маја 2003. – Нови Сад, 2005.
Деян Айдачич (Белград, Сербія). Представе о Пољацима у мемоарима Симеона Пишчевића // Компаративні дослідження слов’янських мов і літератур. Пам’яті академіка Леоніда Булаховського. Збірник наукових праць. – Киів, 2008. – вип. 7. – с. 277–281.
Датум последње измене: 2008-03-03 20:19:28