Мирољуб Тодоровић

Киборг

ЦЕЗАРЕ СТАРКЕЉО ЗАШТО ХРАНИШ ПТИЦЕ

на најчистијој невиној Земљи
китио си се озоном и силицијумом
као Финеј кога су богови ослепели
напојићу те речима и речима

Цезаре старкељо зашто храниш птице
непријатељ је запалио Сатурнова мора
оседлај Марс оврши пшеницу
и у белом топлом млеку пробуди убилачку страст

УЋИ ЋЕШ У ШИФРУ И ПОСТАТИ НЕМ

из дојке жене плава светлост за ванземаљце
осам таласних дужина водоничног атома
удахнуо си свежу крв са лабудових крила
путник и ратар као нож самурајски

у родници девице блиста родоскрвни пожар
сокови жлезда поливају небеске трагаче
ући ћеш у шифру и постати нем
црна је препелица на твоме прозору

КРОЗ СПИРАЛЕ СВЕМИРА

угљеник и кисеоник у крви су незвезда
кроз спирале свемира дува протонски ветар
у позлаћеним кацама умници и цареви
трљају своје омлохавело руно

ко затвори ухо пред кресницом пред поскоцима
дивљи киборг раскопаће му срце
жена на скрлетној звери са седам глава
избљуваће гроб из ждрела грозничавог

ЗАНГЕЗИ

Велимиру Хлебњикову

то је похотна звер коју ловиш
у дворцима вијугавим попут змије
Зангези ти си тескоба камен песме
што се задихан котрља кроз Азбуку

двадесет пута заузми и разруши Кијев
док оплођујеш своју жену смртно блед
не сањај! прочитај громко на заумном језику
кљусе-ветар којим си шумео Русијом

*

твој простор кроз слова цвили
грађанине мишјег света сурови анђеле
рука ти је подигнута према Ел-временима
са сунцем што се топи ко цркнути коњ

њушком пијаном и мокром кија
Нептун твој брат у леденој небеској ноћи
народ је отпловио уклетим лађама
са иструлелих весала капље зелена вода

*

дављеник спокојно спава окован
из угашених пепелишта мирис људског меса
оружје ће опет подићи из каљуге
јаросни дивљаци с црвеним хртовима

отварају се људождерске руже
већ чујем песме звезданог језика
срећни народи из куле вавилонске
Јупитер је ваш бог и ваша жртва

ПЛАВА ГУСЕНИЦА ТЕЧНОГ КИСЕОНИКА

„run until you hear the ocean’s everlasting cry“
у снажном захвату гравитационе плиме
плава гусеница течног кисеоника
цеди се као крв низ твоју иридијумску кожу

отровну погачу од пшенице положила си на сто
донела пуне чиније сребром превучене
не чујем твоје дисање ово је мртва планета
ти си само сенка прозирна и лелујава

КРТИЦЕ ПОДРИВАЈУ ОБАЛЕ ОКЕАНА

над кором језика кристална планина
она коју знам и коју ћу освојити
војском гладних и подивљалих фонема
кинески зид илузија

кртице подривају обале океана
једу шећерну трску твојим трулим зубима
још стоје окрвављене усне на реченици
тамо где започиње опојни смрад историје

НА МОМЕ ДЛАНУ НЕВИНО ОКО ЈАГОРЧЕВИНЕ

звездар сам плаховит у модрикастом времену
с траговима ражи и чичка на трбуху
у шљунак звонких брзака спуштам
знамење других светова Јупитерову Црвену мрљу

небески прстенови годови сржни зраци
храњени млечним соковима Земље
на моме длану невино око јагорчевине
упија бестидне речи пожудне Офелије

ПИЋЕШ КОБИЉЕ МЛЕКО

ако претворимо планету у јабуку
од људских костију метана и злата
низ стрелохитре сунчеве образе
цедиће се мехурасти испљувак човек

вратио сам те у мртву девицу
божји сине с круном трња на глави
у саркофагу од црвеног гранита
пићеш кобиље млеко своју вечност

КИБОРГ

низови речи полетеће из нашег мозга
преко рибњака и црвених чапљи
међузвездану шифру треба нацртати
леденим ветровима и белим патуљцима

седам планета лови њене фотоне
на истоку западу северу и југу
она нага плива по Венериним језерима
страсно зарива нокте у врат седог Урана

*

твоја песма чупа из таме мукле знаке
у жестокој ватри водоникова сенка
лебдиш сувих усана програмиран
на слепоочници ти цев препуна малих комета

пчеле облећу сунчану ћелију
кристали су у њиховој тамноцрвеној јетри
узалуд ме обмањујеш ти си космички краљ
што просипа отров брзином светлости

ОД ТВОЈЕ ПОНОЋИ СКРОЈИЋУ БИСЕРНУ ШКОЉКУ

повраћао сам у океан лежећи на обали
златасте капи са Шагалове Беле невесте
дир бул шчил убеш шчур
заумни Алексеје Јелисијевичу

док играш у паклу светскраја
в огне ты узнал нечто лучшее
од твоје поноћи скројићу бисерну шкољку
малу звер можда стеницу с црвеним ножицама

РЕКАО СИ ЕКСПЛОЗИЈА АЗИЈЕ

остају само ветар боје и со
по моме лицу невешти орачи
рекао си: експлозија Азије
љубавници ће се цедити низ сребрна стабла тајги

степенице од овса до месечевих планина
реч-предмет највећа радост мојих чула
као гром одјекујеш Хомере познати скитски лупежу
с понорницама које се рађају у запењеном говору

У ОЛУЈНОМ ВЕТРУ ПОД НЕПОЗНАТИМ САЗВЕЖЂИМА

брже од трајања једне сунчеве године
појавио се дечак белокос са змајевим очима
из ноздрва му извире тамни мед
фосфорни пламен није спржио његове усне

заклаћу га у предвечерје у Венерину част
док се муње обрушавају у меко људско месо
у олујном ветру под непознатим сазвежђима
изговорићеш његово заборављено име

КАДА НАМ МРАЗ ПРИКУЦА СРЦЕ ДИВЉИМ РУЖАМА

речи разапета између ствари као дуга
ако преживиш ово паклено путовање
у ћелији из које расте клица будуће биљке
there stands the golden castle ready to explore

кроз вртлоге црвених амонијачних облака
дечак баца облутке према свемиру
путник ће стићи на наранџасту планету у новембру
када нам мраз прикуца срце дивљим ружама

ТЕКУ ЦРВЕНЕ И ЖУТЕ ЛАМЕ

низ светлосне матице ваздуха
теку црвене и жуте ламе
флозвезде ти си само сен беланчевина и магла
ом ах хум – ом ах хум

тражећи камен мудраца замутио сам урин
загревао га у глиненој реторти
рађа се нови свет из мојих жлезда и утробе
трепери ко куршум крилати и жарни

С МИРИСОМ ЉУБИЧИЦЕ С ИЛОВАЧОМ

трубљењем у белу сребром оковану шкољку
градио сам кулу у којој станујеш
с мирисом љубичице с иловачом
ми смо згрудвани дах кретање протоплазме

под узглављем нам пређа крхка као пламен
la beauté des fleurs qui fanent
у јаругама даждевњаци препуни отрова
чекају заумну реч почетак невремена

ДА ЛИ СТЕ ЧУЛИ ПСА КАКО ЗАВИЈА

на прамцу звездовоза главурда воденкоња
демон Земље револуције демон
азбучни ратници рушите ријте кидајте
у победничком лудилу крваво трупло језика

да ли сте чули пса како завија
уцртан у позлаћену алуминијумску плочу
сам у пустињи подивљао од жеђи
звездознанци се наслађују његовим беснилом

Први пут објављено у „Књижевним новинама“ год. XXXV, број 671, 2. VI 1983. и у књизи Мирољуба Тодоровић „Нокаут“, Београд, 1984.