Будимир Павловић

О хуманитарном раду краљице Марије Карађорђевић

Румунска принцеза Марија Хоенцолнер, будућа Краљица Југославије, била је треће од шесторо деце румунског краљевског пара Фердинанда Хоенцолерна – Синмарингена и Марије, ћерке руског цара Александра II, па тако и унука енглеске краљице Викторије. Румунски краљицу Марију историчари су махом хвалили, овако описујући њену личност: „...Задојена узвишеним родољубљем, никада заморена, била је истовремено извор снаге и пуна осећајности. Увек се храбро борила за интересе своје земље. Иако странкиња била је обожавана у народу. Постојано је учествовала у свим државним пословима.“

Њена кћи Марија Хоенцолнер рођена је, по грегоријанском календару, 9. јануара 1900. године у саксонском граду Готе. По мајци православне вероисповести. Касније ће се у њеној личности сјединити широка словенска душа с британском трезвеношћу.

Према успоменама краљице мајке, Марија – мињон, како су принцезу од милоште звали, још од детињства одликовала се скромношћу, стрпљивошћу и смиреношћу. Шале старијег брата и сестре прихватала је доброћудно и незлобиво. А када су стигли млађи, благо попуштање њиховим захтевима безмало је сматрала обавезом. (Шесто дете румунског краљевског пара, најмлађи син Мирче, умро је у току Првог светског рата у Јашију.)

Према писању румунске књижевнице Бибеско, њена рођака принцеза „...Марија је била врло скромна девојка. А своју скромност носила је љупко и стрпљиво и с видљивом смиреношћу краљевске кћери и краљичине унуке...“

Принцеза Марија је образовање стекла углавном у Румунији, но, имала је пробране васпитаче који су долазили из Енглеске. Бавила се сликарством и вајарством. (Њен споменик „Српском ратнику“ на граници Лике и Босне уништен је 1945. године, минирањем.)

Осим румунског говорила је руски, енглески, француски, немачки. Одмах после веридбе за краља Александра Карађорђевића интензивно је почела да учи српски језик, са којим се, стицајем ратних околности срела раније. У тренутку објаве рата Румуније Централним силама, августа 1916. године, принцеза Марија имала је непуних 17 година. Мобилизација, ратно стање. Краљевска породица одлази у Јаши, а краљ Фердинанд уступа зграду двора у Букурешту Главној војној болници. Краљица преузима дужност главе медицинске сестре и помоћника управника. Одмах потом, за добровољну болничарку пријављује се њена кћи принцеза Марија; и добија допуштење. А онда равноправно са још тридесетак добровољних болничарки, приступа тешком и одговорном послу. Нега и превијање рањеника који пристижу са фронта у Добруџи, речи утехе. Не само румунски, ту су и рањеници из Прве српске добровољачке дивизије. Ту је и српски језик.

Четири године касније, 5. јуна 1920, у Савско пристаниште у Београду, испод Саборне Цркве, упловљава румунска дворска јахта „Stefan del Mare“. Будућа краљица Срба, Хрвата и Словенаца ступа на тло своје нове отаџбине.

И већ од самог почетка налазимо је у бројним хуманитарним подухватима. Она је у Друштву Црвеног Крста, Колу српских сестара, Материнском удружењу... У Београду, препуном ратних ожиљака, без оклевања, организује патронажну службу. Медицинске сестре обилазе непокретне болеснике. А једном недељно краљица лично обилази болеснике у Општој државној болници у Београду. Носи понуде, неке од невољника помаже и новчано. Према сачуваној белешци тадашњег управника, нарочито је посећивала једну младу девојку од 17 година, којој не беше спаса.

„Ова млада девојка бола је свесна свог скорог краја. Дошла је и замолила ме,“ бележи управник, „рекавши: ја ћу, знам, скоро умрети, чика докторе, али вас молим да ме сахраните у хаљиници коју ми је поклонила краљица.. Новац за сахрану наћи ћете у фиоци код мог кревета, а остатак приложите Материнском удружењу...“

Ова кратка белешка о Њеном Величанству била би непотпуна без личног доживљаја писца ових редова. После предавања о хуманитарним активностима краљице Марије, које је писац ових редова одржао, пре десетак година, у Смедереву, у дискусији која је потом настала, узе реч један већ старији човек коме је седа брада падала до половине груди. А ово је изрекао, доказујући документима које је вадио из сакоа:

„... био сам дете. Тек што сам пошао у школу. Сестри је било четири године. Отац нам је годину дана пре тога умро од туберкулозе. Мајка је лежала готово беспомоћна у кревету, болујући од исте болести, обилно пљујући крв. Одједном је неко закуцао на врата. У собу је ушла краљица са својим ађутантом. Одмах је наредила да нас децу одведу у кола. А она је дуго остала поред мајчиног кревета, оставивши је с понудама и нешто новца. Памтим да је краљица возила ауто, и да нас је лично, сестру и мене, сместила у Дом за децу без родитеља у Крунској улици. Наша мајка умрла је убрзо после тога. Сахрањена је о трошку државе. За моју сестру и мене краљица је плаћала издржавање и моје школовање све до 1948. године. Да ње није било, сестра моја и ја данас не бисмо постојали...“

Њено Величанство краљица Марија умрла је у ноћи између 21. и 22. јуна 1961. године, у својој кући у предграђу Лондона, тихо и скромно, као што је и живела. Сахрањена је у гробници британске краљевске куће. По завршеном опелу, из групе присутних, иступио је пред покров један стари Србин, скинуо шајкачу, отресао је о груди, прекрстио се, пољубио ковчег и изговорио:

„... Твој живот наша Краљице био је скроман. Трагична наша Краљице, као и време у коме живимо. Твоја смрт је чин наше историје. Земља и народ су те познавали, поштовали и волели. Волимо те, наша Краљице, чувај нам земљу и народ у њој...“

Треба ли више за један кратак људски век?

Објављено: „Даница 2008“