Ранко Јаковљевић
„Тамо далеко“ – Ђорђе Маринковић
АПСТРАКТ: Попут бројних талентованих Срба почетком XX века, Ђорђе Маринковић је своју каријеру везао за Француску. Низ популарних музичких дела чији је он аутор, резултат је покушаја уклапања инспирисања родним крајем у модерне трендове изражавања. Овај рад приказује његове могуће породичне корене, питање ауторства култне српске песме „Тамо далеко“ и стваралаштво у Француској.
Ђорђе Маринковић рођен је 19. 9. 1891. године у Корбову, срез Кладовски, на североистоку Србије, од оца Јона, по занимању земљоделца, и мајке Флоре, као друго дете у породици. Крштен је у корбовском православном храму 29. 9. 1891. г. По сећању најстаријег мештанина Корбова из 2006. године, имао је браћу Милана и Драгутина, сахрањене на тамошњем гробљу . Један становник Велике Врбице, села на средокраћи пута између Кладова и Корбова, приповеда да су Ђорђа, „као сиромашног дечака који дивно музицира, затекли на кључкој обали, пролазећи туда бродом, неки угледни Београђани; његов таленат толико им се допао, да су издејствовали да се школује у престоници, где је свирао код Краља“. Уколико би то имало чињеничног основа, боравак Ђорђа Маринковића у Великој Врбици могао би бити повезан са службовањем Петра Маринковића у тамошњој парохији између 1883. и 1913. године. Према казивању његовог блиског рођака Љубомира Маринковића, Ђорђе потиче из сиромашне породице, био је музичар у оркестру Краљеве гарде, свирао је прво бубањ, а потом жичане инструменте и флауту .
Познато је да је Ђорђе Маринковић 1916. године са српском војском боравио на Крфу. За ту епизоду његовог живота везан је настанак једне од најлепших и најпопуларнијих српских песама „Тамо далеко“. Како се може прочитати на сајту Наша Србија, „од свих родољубивих песама, ’Тамо далеко’ би се смела прогласити химном српског војника; преко Цера и Колубаре, са српском војском стигла је све до Солуна и Крфа; сви учесници Солунског фронта прихватају ову песму као своју; Енглези су је називали ’Far away over there’, наши велики пријатељи Французи ’Au loin, au loin sur Corfu’, Чеси и Словаци ’Tam v dali’... Стела Франклин, аустралијска књижевница, ступила је 1917. г. у Болницу жена Шкотске на Солунском фронту; пишући роман о страдањима српских ратника, она примећује шта Срби певају – „’Тамо далеко’ – песму о селу, девојци, о земљи“. О њеном култном значају за српски народ говори и околност да је Никола Тесла на вечни починак испраћен овом песмом у интерпретацији Златка Балоковића. Међутим, после Другог светског рата, од стране партијских званичника сматрало се јеретичким певати „Тамо далеко“, будући да асоцира на монархију и Карађорђевиће. Жарко Петровић, популарни српски композитор лаких нота, сведочи да су његове интерпретације „солунских песама“, 1970. ., у време заоштравања Титове политике према „српским националистима“ – „Тамо далеко“, „Марш на Дрину“, „Креће се лађа француска“ – проскрибоване и ниједна српска грамофонска кућа није хтела да их објави. Тако се десило да многа домаћинства у Србији у то време поседују драгоцену колекцију песама једино захваљујући околности да загребачки „Југотон“ седамдесетих година протеклог века није био „под присмотром“ због ширења српског национализма. Но, свега пар година пре овог заокрета у партијским ставовима, овдашњу јавност усталасало је питање ко је аутор песме „Тамо далеко“.
У писму упућеном Радио-Београду 1966. године, након што је од Јована Јовановића из Кладова сазнао да је национална радиофонска кућа издала ову песму, Ђорђе Маринковић наводи: „Част ми је послати вам седам комада од мојих композиција, с надом да ће певачки хор снимити коју песму; захваљујем певачком хору из дубине душе што су снимили моју песму ’Тамо далеко’...Моју песму ’ Тамо далеко’ написао сам на Крфу 1916. године после нашег повлачења преко Албанске планине. Зато вас лепо молим да увек напишете моје име и презиме на програму после сваког извођења на Радију...“ .
Како се испоставило, Ђорђе Маринковић је у Паризу пријавио и добио заштиту ауторског права песме „Тамо далеко“, „за све земље света“. На примерку публикације „Airs Serbes“/ „Српске арије“/, Edition G.Marinkovitch, 19. rue Lecluse Paris /17eme/, издате од стране аутора 1958. године стоји упозорење: „tous droits d’execution de reproduction et d’arrangements reserves pour tous pays“. На почетку нотног текста унета је назнака „речи и музика Ђорђе Маринковић“, а текст музике са ставовима „Lente et expressiv“, „Mouv, de Valse Lente“ i „Allegro“, гласи: 1. став – „Тамо далеко, далеко крај Дунава/ Тамо је село моје, тамо је љубав моја/; 2. став – „Зар је морала доћ та тужна несретна ноћ/ Када си драгане мој пош“о у крвави бој/ 3. став – „Черго моја чергице о’ чађава платна/ Ти си моја кућица сребрна и златна/ Гуди, гуди гудало поврх танких жица/ Уста су ми препуна, хај хај, лепих песмица“ . И на посебно штампаном тексту „Ouevres de Georges Marinkovitch“, где се наводе и „Airs Serbes“, Маринковић је својеручно додао „Све су то моје композиције“ .
Околност да су у „Airs Serbеs“/ „Српске арије“/ унете три мелодије, поред две које чине интегралну целину – „Тамо далеко“ и „Зар је морала доћ“, још и „Черго моја чергице“, послужила је да Ђорђе Караклајић, познати српски композитор популарне музике и шеф свих оркестара Радио Београда, 1966. године доведе у питање Маринковићево ауторство, посебно апострофирајући његове „ауторске позајмице“ код песме „Моја мала гарава“ – препознајући је као дело Исе Бајића „Синоћ ми драги долази“, и „У мом селу најбеднији то сам ја“ – препев мађарске песме из комада „Сеоска лола“. Што се тиче песме „Зар је морала доћ“, композитор Жарко Петровић примећује да се њена мелодија са руским текстом и данас може чути у Украјини: „Нису ли можда, руски артиљерци, они који су заједно са Србима бранили Београд 1915. оставили ову мелодију, а наша војска је пренела у Солун и на Крф? Можда су тако у једној верзији песме спојена два дела у једну композицију?!“. Петровића донекле демантује бивши председник владе Милан Стојадиновић, када у својим мемоарима сведочи да су „песме почетком рата, у Београду, биле ратничке и осветничке, док су ове на Крфу биле тужне и код њих је преовлађивао сентиментални тон“. По питању словенских корена мелодије „Зар је морала доћ“ нема спора али они, сами по себи, не искључују ауторске претензије једног српског ствараоца.
Као потенцијални аутори песме „Тамо далеко“ у српској јавности означавани су још и Милан Бузин, капелан Дринске дивизије, др. Димитрије Марић, лекар III пољске болнице Шумадијске дивизије и Михајло Заставниковић, учитељ у Неготину. Заставниковић је 1926, четири године пошто је Маринковић у Паризу заштитио ауторска права, у Неготину објавио следећи текст истоимене песме: „Тамо, далеко, где плави Дунав сја/ Тамо је земља моја, тамо је Србија!/ Тамо, далеко, далеко крај мора/ Тамо је село моје, тамо је љубав моја./ Ајдемо душо, да живимо срећно ми/ Јер младост пролази бурно и живот несрећни./ Тамо далеко, на Крфу живим ја/ Ал опет зато кличем: Живела Србија!“. Такав текст публиковала је београдска „Експрес политика“ 1966. г, отварајући својеврсну јавну расправу о ствараоцу текста и композиције. Године 2002. београдски „Глас јавности“ донео је фељтон из пера Жарка Петровића „Кад је музика ратовала“. Први и други део фељтона посвећени су овој песми. За разлику од Заставниковићевог текста из неготинске збирке песама од пре осам деценија, Петровић објављује „ретуширану верзију“ под насловом „Стихови: Михаило Заставниковић, Запис: Жарко Петровић“: „Тамо далеко/Далеко од мора/ Тамо је село моје/ Тамо је Србија/...Без отаџбине/ На Крфу живех ја/ Али сам увек клиц’о:/ Живела Србија!“ . Петровићева верзија „Заставниковићевих стихова“ изоставља из првобитног текста за који је именовани пледирао да је аутор, „компромитујуће“ фрагменте као што су: „далеко крај мора /је моје село, српско!?/“, „ајдемо душо да живимо срећно ми/ јер младост пролази бурно и живот несрећни/“; то као да му није довољно, већ се уклања и део у коме се помиње место, тамо далеко, „где плави Дунав сја“ .
Насупрот Маринковићевој, рекли бисмо логичној – природној верзији, који своје српско село и љубав препознаје „далеко крај Дунава“, Заставниковић их у издању из 1926. године смешта „далеко крај мора“ /!?/. И конструкција о „плавом Дунаву који сја“ као месту песникове земље чини се проблематичном, поготово што та импресија о битној одредници за Србију не би требала бити својствена човеку чији су корени порекла, иако је био учитељ у подунавском Прахову, далеко од Дунава, реке којој иначе не доликује да му суштаствено својство буде „вода која сија“. Да се можда ради о невештој компилацији више верзија коришћених од Срба у изгнанству, поред реченог, могао би указивати и драстичан диспаритет броја слогова у трећем – 11, у односу на четврти стих – 14. Исти проблем појављује се и у односу петог и шестог стиха. Извесно је да се у грчком егзилу певало више верзија стихова песме „Тамо далеко“, што је учинило изнимно сложеним разрешење питања ауторства. Тако се у књизи „Голгота и васкрс Србије“ на два места наводе различите верзије текста. У првој се помињу море, Дрина, Колубара, Тимок, Морава, Ђетиња /али не и Дунав!/, а Крајина је препознатљива по стиховима „Тамо где Тимок поздравља Вељков град,/Тамо ми спалише цркву, у којој се венчах млад.“ Друга верзија дата је само фрагментарно, уз навођење речи: „Кажу да нас је песма одржала. Када и како, не знам сигурно. Мислим да се то односи на нашу народну песму и наше гусларе, али знам да је тих тешких избегличких и ратничких дана песма доиста била једна од главних духовних намирница. Са свих страна чула се песма. Најчешће групна: „Тамо далеко, крај плавог Дунава...“. „Далеко крај Дунава“ је део стиха истоветан оном који Ђорђе Маринковић употребљава у својој ауторизованој песми.
Током изгнанства српске војске певало се више верзија стихова, прилагођаваних, између осталог, осећањима војника из одређених српских регија. Зато је било оправдано да „еклектичка верзија“, за разлику од оне која је до данас опстала, набрајајући чак пет река и Шумадију понаособ, буде прави мали „српски географски лексикон“. За композицију у односу на коју је Маринковић полагао ауторске претензије, ствар је, макар након рата, сведена на рационалну емотивну и „мелодијску меру“ асоцирањем на српску груду кроз „рекогносцирање“ његовог родног села крај Дунава. Није тешко закључити да је слика исте реке „која сја“ бледи резултат покушаја да се начини разлика у односу на иначе сасвим природну и лако прихватљиву, већ постојећу конструкцију: „крај Дунава“. Једна од надограђених лирских нити на наведене географске појмове везана је за Вељков град – Неготин и/или нешто удаљеније место, „где га Тимок поздравља“. Народни песник управо на том месту постигао је кулминацију излива емоција, успешно градирану сликама „уништеног гаја“, „рушења и обарања свега“, „остајања иконе и славе уз Мораву“ и „преливања сваког дела пута мајчиним сузама“. Уз помињање Вељковог града спеван је стих: „тамо ми спалише цркву, у којој се венчах млад“. Такав израз помешаних љубавних и верских осећања, идеално је погодовао јачању српског борбеног духа, али се након окончања ратног сукоба испоставио пренаглашеним, као уосталом и цела „географска“ верзија, те га долазећа времена нису одржала са значењем стиховне подлоге одраније прихваћене мелодијске форме.
Занимљиво је да наследници Михаила Заставниковића нису спорили Ђорђу Маринковићу ауторство композиције, предлажући му чак поравнање. У писму сачињеном искључиво писаћом машином, датираном 24. априла 1967. г. у Деспотовцу, Славољуб Л. Драгићевић пише Ђорђу Маринковићу: „Као пуномоћник Заставниковић Заге, професора из Светозарева, овлашћен сам да Вам упутим овај захтев. Отац моје властодавке, писац је текста за песму „Тамо далеко“, на чији сте текст Ви компоновали музику. У вези овога и да не би дошло до непотребног спора између поменутих наследница и Вас лично, користим ову прилику да пренесем њихове жеље да су вољне да се са Вама поравнају о правима која им припадају по закону, те се због тога умољавате да ми одговорите о предњем захтеву мога властодавца и њене сестре Радмиле. Уколико не будете спремни да се поравнате са мојим властодавцима, бићемо принуђени да поведемо спор ради остваривања ауторских права која нам припадају. Пуномоћник, Драгићевић Л. Славољуб, Деспотовац, улица Радничка број 25/1. Препоручено“ .
Извесно је да Маринковић није прихватио понуђену нагодбу за својеврсну деобу права ауторства песме „Тамо далеко“ са текстописцем Заставниковићем. Већ наредне године – 1968. издао је у Паризу партитуру за ову композицију са назнакама: „Tamo daleko – musique de Georges Marinkovitch; paroles de Georges Marinkovitch“ .
Изузев ове најпознатије српске песме, Ђорђе Маринковић је за време рада у Паризу, почев од 1920. године, у својству композитора и музичара, изванредног инструменталисте на цитри, публиковао мноштво популарних композиција, од којих је један део створен на основу његових импресија из родног краја и изгнанства на Крфу. Уколико имамо у виду податак из увода његове „Нове рационалне и комплетне методе за тиролску цитру“, где је јавности представљен као „знаменити инструменталиста на цитри и дипломирани професор“, а по којем му је „једнога дана 1916. године, у планинама Албаније, цитра спасила живот“, могли бисмо устврдити да је овај древни инструмент Маринковићева судбина . Управо цитра, уместо очекиваних у таквим ситуацијама гусала, послужила је и Маргерит Јурсенар да у причи „Крај Марка Краљевића“ призове сећања епског јунака на херојску прошлост. Вероватно је то било зато, казано речима велике француске књижевнице, јер рески, надвременски звук овог инструмента „у неподношљиво плавом небу“ надвладава „узвике, позиве, блејање јагњади, помешане са молитвама за спасење душа“ .
Дело Ђорђа Маринковића било је на одговарајући начин презентирано код француске публике средином протеклог века, углавном захваљујући предузимљивости и истанчаном осећају аутора за модерне популарне музичке трендове. Тада су се у Паризу неретко могли чути и тактови музике инспирисане лирским тоновима успомена на кладовски Кључ, али и херојским страдалништвом српских ратника у Првом светском рату, да би у најблиставијој фази његове каријере ауторско дело, знано и по псеудониму Geоrges Mariel, постало европски синоним музицирања на цитри. Од његових биографских података презентованим кроз каталог Француске националне библиотеке у Паризу – „напомене о личности аутора“ расположиви су тек фрагменти: „Аутор интерпретатор и композитор, инструменталиста и професор цитре, српског порекла, у Француској од 1920. године, држављанство Француске, рођен 18.., умро 1977.“ .
Данас је Маринковић готово заборављен „тамо далеко“ у свом родном крају, док је на десетине Интернет сајтова преплављено понудама продаје његових издања, од Француске, преко Шпаније, до Немачке, Велике Британије и Јапана. Тако, примера ради, Каталог звучних снимака Националне библиотеке Шпаније садржи одредницу: „аутор – Караш Антон /1906-1985./; аутор Маринковић Ђорђе, интерпретатор; наслов Кафе Моцарт, валцер; Хари Лајм/Антон Карас; издавач – Барцелона: грамофонска компанија Одеон /1950/; напомена: Ђорђе Маринковић, солиста на цитри; филмска музика“. На сајту „Priceminister“ актуелна је понуда: „Хари Лајм тема/Кафе Моцарт валц; Маринковић Ђорђе; два изванредна аранжмана филма „Трећи човек“ са Ђорђем Маринковићем, цитра соло“. Није нескромно рећи да је Маринковићева цитра постала заштитни знак антологијског филма Керола Рида, екранизованог према роману Грахама Грина.
Његови снимци за чувену издавачку кућу RCA обједињени у наслову „Cithare- fascination“ за англосаксонско подручје, или под именом оркестра „Georges Marinkovitch Son Ensamble“, за франкофонске земље, као и уџбеници, партитуре „Methode de Cithare Chromatique – Triangle“ и „Methode de cithare Tyrolienne“, већ су део европске музичке историје. Опус Ђорђа Маринковића чини благодарним осећај припадности поднебљу чији су племенити изданци давно превазишли границе просечности.
Датум последње измене: 2008-03-31 20:25:43