Жељко Хубач

Косовска...

ЛИЦА:

• СОТИР

• РАТОМИР

• ВАСИЛИЈЕ

• МАРИЈА

• АНА

• ДИМИТРИЈЕ
• Василије унук, Андреј, Војник

ДЕО ПРВИ

СЛИКА ПРВА

(Деца, Василије унук и Андреј. Мали, лепи. Певају бројалицу.)

ВАСИЛИЈЕ УНУК И АНДРЕЈ:
Горе, одгоре, погле' мало надоле
погле преко воде, жуто сунце оде
погле преко поља свачија је воља
погле преко плота где се вуна мота
зорт се вуна зове
праве људе нове.
Горе, одгоре, ево мене код тебе
спреми добру воду да утваре оду
спреми земљу црну да ми зуби трну
спреми оштру брану сам да бирам страну
зорт се брана зове
праве људе нове.

(Улази Сотир. Василије унук и Андреј побегну. Као да их ветар носи.)

МРАК

СЛИКА ДРУГА

(Европа, Косово, Призрен. Кафана. Век XXI. Година две хиљаде и нека, тек почела. Јануарска тврда зима. Сотир и Димитрије за столом, седе и пију. Димитрије, припадник KFOR-а, у униформи поднаредника америчке војске.)

СОТИР: Димитрије, бре, они су нас поробили!

ДИМИТРИЈЕ: Ја те поробио!?

СОТИР: Не ти, ал' ови твоји јесу!

ДИМИТРИЈЕ: Нису Сотире! Беде су они вас решили, хаоса. Није оно ни била држава чим су је препишали за три месеца. Сад се, барем, зна за ред.

СОТИР: Ово зовеш редом?

ДИМИТРИЈЕ: Ово!

СОТИР: Колко има како си отиш'о у Америку, а?

ДИМИТРИЈЕ: Богме, два'ес' година...

СОТИР: Био си ко моји синови.

ДИМИТРИЈЕ: Тако некако...

СОТИР: И тамо си се наглед'о реда.

ДИМИТРИЈЕ: Јашта...

СОТИР: Па је л' он овако изгледа, душе ти? Нико из мог села сам ни до Призрена не може да оде, а камо ли даље...

ДИМИТРИЈЕ: Теби се из села у варош може кад год ти је воља.

СОТИР: Не, богами, него кад је теби воља да ме пратиш.

ДИМИТРИЈЕ: А мени је, видиш, поваздан воља! 'Ајде, живели, бре. Дај да се угрејемо, а не поваздан политику да тимаримо. Зима ми се у кости увукла...

(Димитрије држи чашу ракије, спреман да наздрави.)

СОТИР: Та униформа, ко да ти је мозак попила. Ко да ниси Србин...

ДИМИТРИЈЕ: Овде нисам! Овде сам војник!

СОТИР: Чији?

ДИМИТРИЈЕ: Амерички.

(Пауза.)

СОТИР: Знаш ти шта ти ја причам...

ДИМИТРИЈЕ: Не знам ја шта ми ти причаш и нећу да знам!

(Мало дужа пауза. Димитрије још увек држи чашу спремну за наздрављање.)

ДИМИТРИЈЕ: 'Ајде. 'Ајде, бре...

(Сотир прихвати здравицу. Куцају се.)

ДИМИТРИЈЕ: Машала... Биће то све како ваља, видећеш, стрпи се мало.

СОТИР: Ако пре тога не поцркамо...

ДИМИТРИЈЕ: Е, вала и поцркали дабогда, кад сте такви зајебани. Само о цркавању и мислите. О животу, јок. Стопут сам ти рек'о да је сва ова невоља могла да вас заобиђе. Ал' не може Србин миран на дупету па то ти је. Мора да се почеше макар и кожу одрао. Шака јада вас је на Косову остала, а ви се опет за рат спремате.

СОТИР: Какав рат, језик прегриз'о.

ДИМИТРИЈЕ: По Призрену се, богме, прича како и ви и Албанци једва чекате да шуме озелене, па да се истребите, до последњег. Само, пази, овога пута може да вас не претекне ни за пелцер.

СОТИР: Шиптарима земунице пуне оружја. Свакој се зна и где је и колика је. А ви се правите блесави...

ДИМИТРИЈЕ: Док су доле, мирују.

СОТИР: Ал' кад одоздоле изникну...

ДИМИТРИЈЕ: Ако никну, а ви предасе истурите друге и отрпите оно што се мора отрпети. Има ко је плаћен гаће да крвари, онај ко мора. (Испије чашу наискап. Затим сипа себи и Сотиру.) Земљу имаш...

СОТИР: Имам!

ДИМИТРИЈЕ: У њу гледај! И подвикни оним твојим синовима, глава си куће. Да се узму у памет. Много ми се премишљају око доласка у полицију...

СОТИР: Зрели су људи. Не могу ја да им командујем.

ДИМИТРИЈЕ: Зрели су они мој курац! Ако уђу у полицију, нико вам ништа не може.

СОТИР: Много тражиш од мене.

ДИМИТРИЈЕ: Ја много тражим! Гледам, бре, како главу на раменима да вам сачувам...

СОТИР: Море, своју главу ти чуваш.

ДИМИТРИЈЕ: И своју.

(Пауза.)

ДИМИТРИЈЕ: Дај бар један рат да прескочимо, да данемо душом. Биће још ратова.

(Уђу Василије унук и Андреј. Задихани. Гледају у Димитрија.)

ДИМИТРИЈЕ: Шта је било?

(Они још задихани, не долазе до ваздуха. Само гледају у Димитрија.)

ДИМИТРИЈЕ: Чујете ли шта вас питам, јесу ли вам језик одсекли?

ВАСИЛИЈЕ УНУК: Гос'н Димитрије, зову вас!

ДИМИТРИЈЕ: Ко?

АНДРЕЈ: Рекли, гос'н поднаредник одма' да дође.

(Василије унук и Андреј побегну. Као да их ветар носи.)

ДИМИТРИЈЕ: Ето ти га сад. С неба па у ребра. А баш ме пошла ракија... Морамо да идемо, Сотире. (Испије чашу наискап. Затим устане.) И немој стопут' да ти понављам. Преломи! Твоја није к'о било чија у селу. Ако се у твојој кући преломи на ову страну, ваљаће за све. Ако не...

СОТИР: Ти то претиш?

ДИМИТРИЈЕ: Јок ја. Савет дајем.

МРАК

СЛИКА ТРЕЋА

(Добростојећа, домаћинска кућа у селу изнад Призрена, на дан Светог Стефана. За столом, седе домаћин Сотир, његов млађи син Василије и Сотирова снаја, удата за старијег сина Ратомира, Марија.)

СОТИР: Снаго моја, 'ајде постави да се једе.

МАРИЈА: Да сачекамо још мало. Са'ће Рашко.

(Василије устане и оде од стола.)

СОТИР: Ако дође, јешће.

(Марија устане, почне да поставља.)

СОТИР: Ти седи за сто. Свети Стефан је велики светац.

ВАСИЛИЈЕ: Није само за мене.

СОТИР: И за тебе је!

ВАСИЛИЈЕ: Дели нас, Сотире, ако Бога знаш.

СОТИР: Рек'о сам ти већ. Није време.

ВАСИЛИЈЕ: Кад је време?

СОТИР: Сад није.

ВАСИЛИЈЕ: Не може више овако. 'Оћу себи кућу да сазидам, да се женим.

СОТИР: Па ево ти кућа, жени се.

ВАСИЛИЈЕ Знаш ти зашто се ја не женим у овој кући.

(Василије погледа у Марију. Она побегне у кухињу.)

СОТИР: Марија! (Василију.) Антихристе.

ВАСИЛИЈЕ: Ни то ми ниси дао, да се женим како 'оћу и с'ким 'оћу.

СОТИР: Чинио сам оно што је ред.

ВАСИЛИЈЕ: Ако је ред за једног, онда је и за другог.

СОТИР: Прво за једног, а онда за другог.

ВАСИЛИЈЕ: И где су ти унуци сада?

СОТИР: Доста!

ВАСИЛИЈЕ: Нисам ја крив што сам се други родио.

СОТИР: Нисам ни ја!

ВАСИЛИЈЕ: Па ко је онда? Покојна мајка можда?!

(У собу улази Ратомир. Припит је. Пева.)

РАТОМИР: Вазда мислим што ли пијем. И кад дођем кући, одма' се сетим!

СОТИР: Ево ти га брат па се делите. Ал' без мене.

РАТОМИР: Марија!

(Улази Марија.)

МАРИЈА: Рашко, стиг'о си. 'Ајде да једемо.

РАТОМИР: Јео сам. Дај ти мени, жено, вино.

МАРИЈА: 'Оћемо ли једном заједно да ручамо...

РАТОМИР: Не палацај с врата, него сипај!

(Марија сипа Ратомиру вино.)

РАТОМИР: (Василију.) Опет земља, а?

ВАСИЛИЈЕ: Своју бригу ја бринем, Ратомире.

РАТОМИР: Тврд орах Сотир, тврд. Можда чека да му се синови закрве?

МАРИЈА: Ратомире, пијан си!

РАТОМИР: Ти да ћутиш!

СОТИР: Нећу још да вас делим и тачка. Сада ваља да смо на окупу.

ВАСИЛИЈЕ: Не видиш ли да нас то одроди.

(Сотир се прекрсти па почне да једе.)

МАРИЈА: Оче, извини, ал' ја би да пођем, време ми је...

СОТИР: Већ. А што ниси јела...

МАРИЈА: Нека ме, после ћу.

(Сотир покаже руком Марији да може од стола.)

РАТОМИР: Где ћеш ти?

СОТИР: Својим, женским послом. Ја сам је пустио.

РАТОМИР: (Марији.) Добро, ко је теби муж, Сотир или ја?

СОТИР: Ратомире, доста више. 'Леб ми огади.

(Марија истрчи.)

СОТИР: Море, језик вама треба одебљати, и овде и по вароши.

РАТОМИР: А, ту смо дакле. Ту сврби... Опет ти је онај твој Димитрије пунио уши?

СОТИР: Кад виде други, види и војска.

ВАСИЛИЈЕ: Па, нек гледају.

СОТИР: Димитрије има право. Једини нам је спас да се примиримо!

ВАСИЛИЈЕ: Куд' ћеш више од овога, црни Сотире...

СОТИР: А шта би ти?

ВАСИЛИЈЕ: Ја би да се браним, па ако ми је већ суђено да цркнем, да цркнем ко човек!

(Дуга пауза.)

ВАСИЛИЈЕ: Опколили су нас са свих страна, подмитили пола UNMIK-а и KFOR-а, чим им се пружи прилика побиће нас ко зечеве.

СОТИР: Неће, ако се узмемо у памет.

РАТОМИР: Ти би нас у ту њихову полицију, а?

СОТИР: Није то само њихова полиција, него и наша!

ВАСИЛИЈЕ: Сотире, с њима смо се преко нишана годинама гледали.

СОТИР: Косовска полиција нам је једина шанса да опстанемо. Земљу да сачувамо.

ВАСИЛИЈЕ: Теби је земља поваздан најпреча.

СОТИР: А теби није. Запео си да је отмеш преко мене живог! (Дуга пауза.) Цео живот вас животу учим, ама нешто да сам вас научио...

МРАК

СЛИКА ЧЕТВРТА

(Марија подно, зимом опустелог, јабуковог дрвета. Лежи на леђима. Ногама је обухватила дрво. Из прикрајка је посматра Димитрије.)

МАРИЈА: Дрво плодно, дрво јабуково
без плода не било, са душом се сродило.
Дај ми, дрво, што на грани носиш прво.
Дрво плодно, дрво јабуково
у ветар не дај, у утробу предај.
Што самном сраста, никад се не раста.

(Марија угледа Димитрија. Устаје.)

МАРИЈА: Шта ћеш ти ту?

(Димитрије ћути.)

МАРИЈА: Рећи ћу те Ратомиру.

(Димитрије пође ка њој, полагано. Она побегне.)

МРАК

СЛИКА ПЕТА

(Сотирова кућа. Соба. Пролеће. Сотир седи и пуши дуван. Улази Димитрије. Задихан.)

СОТИР: Ти не умеш да куцаш?

ДИМИТРИЈЕ: Мани куцање, Сотире, невоља је у вароши.

СОТИР: Чујем да је невоља..

ДИМИТРИЈЕ: Демонстрације. Албанци попалили пола Призрена. Гори и Богословија...

СОТИР: Па си дошао да ми дојавиш, да бежим.

ДИМИТРИЈЕ: Неће они на ову страну.

СОТИР: Тебе су се уплашили...

ДИМИТРИЈЕ: Знају да је село наоружано. Знам и ја.

СОТИР: А да ниси дош'о да ме 'апсиш?

ДИМИТРИЈЕ: На једно око сам зажмурио, ал' на оба не могу. Слушај ме добро! Не дај Рашку и Василију да се одмећу. Нема те шуме која ће их данас сакрити, прошло је то време. Ова невоља ће се примирити, ама оно што се ваља иза, то неће на добро да изађе. Кад сте на окупу, могу да вас заштитим!

СОТИР: Како Димитрије, кад и сам пред њима бежиш!?

(Улази Марија.)

МАРИЈА: Оче, Василије обук'о униформу!

(Угледа Димитрија. Стане. Уплашена је.)

ДИМИТРИЈЕ: Сотире!

СОТИР: Иди, Димитрије, тако ти Бога, иди. Ја сам, може бити, од сопствене душе побег'о, ал' из коже - јок!

(Дуга пауза. Димитрије изађе.)

СОТИР: Где је Ратомир?

МАРИЈА: Не знам. Није у кући.

СОТИР: Иди, зови ми Василија.

МАРИЈА: Хоћу, оче.

(Марија излази. Сотир одлази до комоде у дну собе и вади из ње неки замотуљак. Долази до стола. Размотава крпе. То је пиштољ. Улази Василије. Обучен је у стару маскирну униформу некадашње ЈНА.)

ВАСИЛИЈЕ: Звао си ме, Сотире?

СОТИР: Звао.

ВАСИЛИЈЕ: Што?

СОТИР: Седи да чујеш.

ВАСИЛИЈЕ: Немам времена за седење.

СОТИР: Седи.

(Василије седне за сто.)

СОТИР: Рек'о ти ја да неће дуго да мирује.

ВАСИЛИЈЕ: Рек'о си ти још што шта.

СОТИР: Ратомир, није с'тобом?

ВАСИЛИЈЕ: За њега се бринеш. Није.

(Василије устане. Сотир га ухвати за руку.)

СОТИР: Стани!

(Сотир и Василије се дуго гледају.)

СОТИР: Није паметно то што чиниш. Ни за тебе, ни за нас.

ВАСИЛИЈЕ: А шта би ти. Да седим и да гледам како нас Шиптари требе к’о вашке.

СОТИР: Невоља тражи хладну главу.

ВАСИЛИЈЕ: А ти је моме брату насади, ако можеш.

(Василије крене ка излазу. Сотир седи сломљен. Василије застане.)

ВАСИЛИЈЕ: Био сам јутрос на гробљу. Мајчин крст су поломили и на гроб јој се посрали. Не знам одакле ти та снага, али ја више не могу да издржим!

(Сотир устаје.)

СОТИР: Ти си, дакле, одлучио.

ВАСИЛИЈЕ: Јесам, богами.

(Сотир даје Василију пиштољ.)

СОТИР: Од оца ми је. Да га носиш и да пазиш на коју га страну окрећеш.

(Василије узима пиштољ. Гледа Сотира у очи.)

СОТИР: Толико ти је од мене. Сад можеш да идеш.

(Пауза. Улази Марија и носи торбу хране.)

МАРИЈА: Васо! За пут, да ти се нађе.

(Василије узима торбу.)

МАРИЈА: Пази на себе.

(Василије оде.)

МРАК

СЛИКА ШЕСТА

(Марија и Ратомир леже у кревету. До пре неколико тренутака су водили љубав. Хладно је иако почиње лето. Ноћ. Марија додирне руком Ратомира. Хтела би да га помилује.)

РАТОМИР: Немој да се трудиш ...

(Ратомир се придигне. Седа на ивицу кревета, леђима окренут Марији. Пали цигарету.)

МАРИЈА: Лето, а ноћи још увек хладне.

(Ратомир ћути.)

МАРИЈА: Василије оде. А ти?

РАТОМИР: Нису ми велики избор оставили. Ни он, ни Сотир.

(Пауза.)

МАРИЈА: Хоћу да ти кажем нешто ... Нешто лепо.

РАТОМИР: (Окрене се ка Марији, узбуђен је, додирне јој стомак.) Да ниси...

МАРИЈА: Не, нисам. Није то. Хоћу да ти кажем ... (Пауза.) Бојим се Рашко.

РАТОМИР: Ниси једина.

МАРИЈА: Ти си добар човек...

(Гледају се без страсти. До ганућа, без страсти.)

МРАК

СЛИКА СЕДМА

(Кафана. Почетак лета. Ратомир у униформи Косовске полиције. Седи за столом и пије. Улази Димитрије, носи бокал вина.)

ДИМИТРИЈЕ: Баш сам хтео с'неким да попијем.

РАТОМИР: Журим.

ДИМИТРИЈЕ: Где ћеш, не гори.

РАТОМИР: Имам посла.

ДИМИТРИЈЕ: Богме, нисам ти га ја направио. Питај Василија што ти пос'о прави...

РАТОМИР: Не сеири, Димитрије. Проклет био дан кад' сам тебе и Сотира послушао.

ДИМИТРИЈЕ: Том униформом си целој кући главу на раменима сачувао. Да је среће да ме је и твој луди брат послушао. Ту вам је чорбу он закувао, а не ја.

(Пауза.)

РАТОМИР: Добио сам прекоманду.

ДИМИТРИЈЕ: Где?

РАТОМИР: Штрпци.

ДИМИТРИЈЕ: Јеби га, неће ти се тамо обрадовати.

(Димитрије седне за сто и сипа у своју и Ратомирову чашу.)

ДИМИТРИЈЕ: Водиш ли Марију с' тобом?

РАТОМИР: А шта то тебе сврби?

ДИМИТРИЈЕ: Питам!

РАТОМИР: Питаш, а знаш!

(Димитрије нуди Ратомира пићем. Овај неће.)

ДИМИТРИЈЕ: Како ћеш је саму оставити. Може Васа да наиђе...

(Ратомир устане.)

ДИМИТРИЈЕ: Седи бре, гледај шта је ракије...

РАТОМИР: Рекох ти да имам посла. Журим.

ДИМИТРИЈЕ: Жени, да те она кући с'децом, жељна, не чека?

РАТОМИР: Димитрије...

ДИМИТРИЈЕ: Чујем, тераш је од куће, ал' ти Сотир не да!

РАТОМИР: Нису то твоја посла...

ДИМИТРИЈЕ: Никад се не зна.

РАТОМИР: Шта се то не зна!

ДИМИТРИЈЕ: Или пијеш, или не пијеш! Трећег нема... А, ја би' да попијем!

(Ратомир изађе.)

МРАК

СЛИКА ДЕВЕТА

(Сотирова кућа. Соба. Ноћ. Сотир седи за столом. Споља се чује Димитрије како виче.)

ДИМИТРИЈЕ: Сотире!

(Сотир пође ка прозору. Улази Димитрије. Преко чела и ока му завој и мало крви. Са Димитријем је и припадник КФОР-а.)

ДИМИТРИЈЕ: Ту си!

СОТИР: Ти баш не знаш да куцаш.

(Димитрије удари пушком о сто.)

ДИМИТРИЈЕ: Ево, и да покуцам! (Војнику, на енглеском.) Тамо тражи.

(Војник одлази у другу просторију.)

СОТИР: Не шаљи га тамо. Шта радиш то Димитрије?

ДИМИТРИЈЕ: Ноћас су убили наредника.

СОТИР: Наредника!

ДИМИТРИЈЕ: Умало и ја да најебем. Где ти је Василије?

СОТИР: Није у кући.

ДИМИТРИЈЕ: Где је?

СОТИР: Не знам.

ДИМИТРИЈЕ: Е, то ћеш поручнику лично да објасниш.

СОТИР: Димитрије, не играј се таквим стварима.

ДИМИТРИЈЕ: А шта би ти, да се играм са својом главом. (Показује на превијену главу.) Омашило ме за длаку. Нема више зајебавања, мој Сотире!

(Улази војник, држи Марију и оружје које је пронашао.)

МАРИЈА: Пустите ме! Димитрије, кажи им да ме пусте!

(Димитрије даје руком знак војнику да пусти Марију.)

ДИМИТРИЈЕ: (Сотиру.) Ја сам ти прич'о, а ти? Што ме ниси слуш'о... (Војнику показује на Сотира.) Води га!

(Војник изводи Сотира. Димитрије пође за њима.)

МАРИЈА: Где га водите, Димитрије?

(Димитрије се нагло окрене према Марији. Она устукне. Димитрије изађе. Марија ћути. Полако прилази огледалу. Гледа се.)

МРАК

СЛИКА ДЕСЕТА

(Команда КФОР-а. Соба. Марија седи на столици. Лепа. Улази Димитрије, с еполетама наредника.)

ДИМИТРИЈЕ: Рекли су ми да ме тражи нека жена. Нису рекли да си ти.

МАРИЈА: Тако сам хтела.

ДИМИТРИЈЕ: Шта хоћеш?

МАРИЈА: Хоћу да пустиш Сотира.

ДИМИТРИЈЕ: Тек тако, да га пустим.

МАРИЈА: Не тек тако. Зато сам ти и дошла.

МРАК

СЛИКА ЈЕДАНАЕСТА

(Сотирова кућа. Соба. Недељу дана касније. У соби Марија. Улази Сотир.)

МАРИЈА: Оче, жив си ... Боже ...

СОТИР: Жив, дабоме да сам жив. Знају они да не могу тек тако са мном. Није, бре, Сотир било ко. Биће да је Ратомир потег'о неке везе...

МАРИЈА: Нека, само да си жив. Спремила сам ти чисту кошиљу. (Приноси му кошуљу.) Ево, 'одо ја да уредим за јело док се ти пресвучеш.

(Марија пође према излазу. Сотир је заустави питањем и крене пред њом да облачи кошуљу.)

СОТИР: Како је имање?

(Марија застане. Љута, разочарана.)

МАРИЈА: Добро, добро ти је имање!

СОТИР: Нешто није у реду?

МАРИЈА: Све је у реду!

СОТИР: Није ти драго што су ме пустили.

МАРИЈА: Како можеш тако да говориш ...

СОТИР: Видим, мрштиш се.

МАРИЈА: Зар је земља све зашта имаш да ме питаш. Недељу дана ломим прсте, овде, питам се да л' си жив, шта да радим ...

СОТИР: Не бој се, решио сам. Нећу те терати.

МАРИЈА: Нећеш?

СОТИР: Има сада пречег посла...

МАРИЈА: А Ратомир?

СОТИР: О томе ћемо кад дође.

МАРИЈА: Оче, дал' би моје дете чув'о ко унука?

СОТИР: Мутан бунар ово време, Марија. Немој и ти да га мутиш.

МРАК

СЛИКА ДВАНАЕСТА

(Сотирова кућа. Две недеље касније. Марија седи. Чује се како неко лупа на врата.)

МАРИЈА: Ко је?

ВАСИЛИЈЕ: (Споља.) Ја сам Марија, Василије. Отварај, брзо. (Марија оде да отвори врата.)

МАРИЈА: Васо! Откуд ти у ово доба ноћи?

(Улази Василије. Има малу браду, уредно подшишану. У руци пушка. У униформи је. О пасу пиштољ.)

ВАСИЛИЈЕ: Ту смо, на брду изнад.

МАРИЈА: Дедер, седи. Мој Васо, одкад' те нисам видела. Смршао си, лице ти се некако издужило.

ВАСИЛИЈЕ: Нема горе твоје ку'ине.

МАРИЈА: Са'ћу да поставим.

(Марија одлази по храну и поставља Василију да једе.)

ВАСИЛИЈЕ: А Сотир, ост'о да спава у винограду?

МАРИЈА: Што питаш кад знаш. Дежура. Пушку су му узели, а он, уз'о секиру и поваздан је тамо.

ВАСИЛИЈЕ: Чујем да су га хапсили?

МАРИЈА: Јесу, ал' су га брзо пустили.

ВАСИЛИЈЕ: Због мене су га хапсили?

МАРИЈА: Ваљда...

ВАСИЛИЈЕ: Је л' добро сад?

МАРИЈА: Добро је, добро је он.

ВАСИЛИЈЕ: Ти, јеси ли ти добро?

(Пауза.)

МАРИЈА: Хоћеш вина?

ВАСИЛИЈЕ: Ако има.

МАРИЈА: Нађе се, фала Богу.

(Марија доноси вино и једну чашу.)

ВАСИЛИЈЕ: А чаша за тебе?

МАРИЈА: Ја не пијем.

ВАСИЛИЈЕ: Узми ... Мало.

МАРИЈА: Па добро, мало. Ти знаш да ја нисам ни пре, а камо ли сад кад не претиче.

(Марија узима чашу. Василије јој сипа вино. Куцају се.)

ВАСИЛИЈЕ: Е, па, живели Марија.

МАРИЈА: Да си жив и здрав. 'Ајде једи.

ВАСИЛИЈЕ: Јавља ли се Ратомир?

МАРИЈА: Мени не.

(Пауза.)

МАРИЈА: Хоћеш да ти извадим тиквеник, јутрос сам месила?

(Марија доноси питу.)

ВАСИЛИЈЕ: Ти и Сотир, можете ли?

МАРИЈА: Можемо ми, ти чувај главу.

ВАСИЛИЈЕ: Причају да те Ратомир терао из куће.

(Марија ћути.)

ВАСИЛИЈЕ: Сотир није дао?

МАРИЈА: Није.

ВАСИЛИЈЕ: Због деце те терао?

МАРИЈА: Због деце. Каже, јалова сам.

ВАСИЛИЈЕ: Па, јеси ли?

МАРИЈА: Хоћеш још, сипаћу ти ...

(Василије не одговара. Марија му сипа још вина.)

ВАСИЛИЈЕ: Волиш ли ти Ратомира?

МАРИЈА: Муж ми је.

ВАСИЛИЈЕ: Не питам те то.

МАРИЈА: А шта ме питаш?

ВАСИЛИЈЕ: На погрешна врата си ми у кућу ушла.

МАРИЈА: Није те било, Василије. Није те било ...

ВАСИЛИЈЕ: Сотир ме је дао у војну школу! Могла си да чекаш.

МАРИЈА: Мушко си, што се ниси вратио?

ВАСИЛИЈЕ: Вратио сам се, вратио... Да ноћу слушам како цвилиш у кревету рођеног ми брата.

МАРИЈА: Ћути, молим те!

ВАСИЛИЈЕ: Једну реч да си ми рекла, једну реч.

(Пауза.)

ВАСИЛИЈЕ: Је л' би волела да имаш дете?

МАРИЈА: Само то немој да ме питаш ...

ВАСИЛИЈЕ: Да л' би волела?

МАРИЈА: Би'!

ВАСИЛИЈЕ: И ја би', Марија. Волео би' да имам дете.

МРАК

СЛИКА ТРИНАЕСТА

(Марија и Василије спавају у кревету. Топло је, лето. Јутро. Улази Сотир, они се пробуде.)

СОТИР: Василије!

МАРИЈА: Оче, ја ...

СОТИР: Василије!

(Василије устаје, почиње да се облачи).

ВАСИЛИЈЕ: Сотире, да ме чујеш сад ...

СОТИР: Је л' знаш чији је то кревет?

ВАСИЛИЈЕ: Саслушај ме.

СОТИР: Питам те, чији је то кревет?

ВАСИЛИЈЕ: Сад је мој.

СОТИР: Ратомиров је.

ВАСИЛИЈЕ: Био је Ратомиров.

СОТИР: Шта је теби Ратомир?

ВАСИЛИЈЕ: Он је отерао! Ја је враћам.

СОТИР: Брат, брат је теби Ратомир. Браћа сте, јебем ли вам све да вам јебем. Мало вам је гована на глави, па се за кревет отимате. К'о да вас је десет сотона порађало!

ВАСИЛИЈЕ: Моја је и тако има да остане!

(Обукао се, узима оружје и торбу. Окрене се према Марији.)

ВАСИЛИЈЕ: Марија, доћи ћу по тебе што пре могу.

(Василије хоће да пољуби Марију. Она се склупча и окрене му леђа.)

СОТИР: Шта да кажем брату, ако дође?

ВАСИЛИЈЕ: Кажи му оно што си вид'о.

(Василије крене да изађе. За тренутак се окрене, погледа у Сотира. У оца погледа.)

ВАСИЛИЈЕ: Чувај ми се, Сотире. Чувај главу.

(Василије излази. Сотир гледа за њим. Гледа за сином.)

СОТИР: Сваки свој аманет оставља. Што вас о дрво не отресох.

(Марија плаче. Јеца. Тихо.)

СОТИР: (Марији.) Ти се обуци. Давно је сунце изгрејало.

МРАК

СЛИКА ЧЕТРНАЕСТА

(Канцеларија Косовске полиције, Штрпце. Ана у униформи, скупљене плаве косе, закопчана до грла. Лепа је, крупних очију које гледају у компјутер. Она седи за столом, куца. Ратомир јој диктира. Он је лепо зачешљан, у униформи подофицира.)

РАТОМИР: Редни број 17: Ћебад, комада 20. Редни број 18: Чарапе, пари 150. Редни број 19: Капе, комада 30 и редни број 20: Чизме, пари 20.

Списак неопходне опреме сачињен дана 12.08.2004. Косовска полиција, Штрпце. Водник Ратомир Крстић. Ана, то извуци у два примерка, дај ми да потпишем па однеси да се преведе, нек шаљу у команду.

(Ана се ухвати за главу, престане са куцањем.)

РАТОМИР: Није ти добро?

АНА: Врућина ...

РАТОМИР: Хоћеш ли мало воде?

(Ана климне главом. Ратомир јој донесе чашу воде.)

РАТОМИР: Да натопим крпу водом?

АНА: Нека, само да попијем гутљај. Биће ми боље.

(Ана попије гутљај воде. Не може више. Одложи чашу.)

РАТОМИР: Да ти откопчам ово дугме око врата?

АЊА: Сама ћу. (Откопчава дугме.)

РАТОМИР: Можда би требало да се одмориш?

АЊА: Није потребно. Већ ми је боље.

МРАК

СЛИКА ПЕТНАЕСТА

(Десетак дана касније, Штрпце, поред потока. Ана, лепа, мокра и гола. Купала се. Тражи одећу, нема је. Улази Ратомир, у руци му њена униформа и доњи веш. Ана изненађена, клекне и руком прекрије груди.)

АНА: Како се усуђујеш?

РАТОМИР: Униформа ти мирише. На тебе.

АНА: Врати ми моје рубље.

РАТОМИР: Лепша си без њега. Никада у свом животу нисам видео тако белу кожу. Беља си од брашна.

АНА: Видјеће нас неко.

РАТОМИР: Хоћу да је додирнем.

АНА: Зима ми је.

РАТОМИР: Лето је. Само да је додирнем.

(Ана ћути. Ратомир клекне поред ње. Додирује јој кожу.)

РАТОМИР: Хладна је и бела од воде. А рука, опет, к'о да пече. Да загребеш ко зна да л' би крв потекла.

АНА: Ожењен си човјек, Ратомире.

РАТОМИР: Ту нема крви, само кожа.

АНА: Имаш жену, Рашко!

РАТОМИР: Је л' ти знаш да волиш?

АНА: Сигурно имаш и дјеце.

РАТОМИР: Је л' умеш да волиш?

АНА: Ја тебе ништа не разумјем.

(Пауза.)

РАТОМИР: Немам ја ништа. Псето кад потрчи за мном радујем се. Некако ме мимоишло.

(Ратомир огрне Ану униформом.)

РАТОМИР: Миц по миц и кад се окренеш скроз прошло, не осетиш да је трајало. На крају зажмуриш, а да отворио очи ниси. Тога се ја бојим, Ана, да ме не мимоиђе и ово што се бели на теби. Да л' ме сад разумеш.

АНА: Не, ни рјеч.

РАТОМИР: Није важно ...

АНА: Важно је, итекако је важно да разумјем шта мислиш, шта хоћеш, да ми то кажеш обичним рјечима, а не тим тужбалицама. То што причаш је срџба.

РАТОМИР: Буди ми жена.

АНА: Тек тако. Видео си ме нагу, додирнуо кожу и сад је дошло на ред да ме жениш. А гдје је крај?

РАТОМИР: Ту.

АЊА: Гдје ту?

(Ратомир је пољуби у стомак. Она се опире. Само за тренутак. Бело, потпуно бело, као дуги блиц.)

МРАК

СЛИКА ШЕСНАЕСТА

(Сотирова кућа. Пред Божић. Соба. Марија лежи, има велики стомак. Улази Сотир. Седне поред кревета. Пауза.)

СОТИР: Јеси ли сигурна да ти је време?

МАРИЈА: Не знам, ваљда.

СОТИР: Послао сам по бабицу, за сваки случај.

МАРИЈА: Можда није требало.

СОТИР: Нека, неће ноге да поломи ако дође.

(Пауза.)

СОТИР: Не ваља то.

МАРИЈА: Шта не ваља?

СОТИР: Па то, да се баш сад породиш. Божић ће, кажу не ваља кад се дете на Божић роди.

МАРИЈА: Ништа ја ту не могу.

СОТИР: Ама у нас, у свашта верују. Како коси ових година, к'о да се цело Косово на Божић родило.

МАРИЈА: А кад се роди?

СОТИР: Шта, кад се роди?

МАРИЈА: За дете си рек'о, место му је у кући.

(Сотир ћути.)

МАРИЈА: Није мени за свет, ионако су већ своје рекли. Ал' оно, ако је грешно начињено, што грешно без мајке да живи?

(Сотир ћути.)

МАРИЈА: Ни ја не могу опет да га немам.

СОТИР: Остави то за други пут.

МАРИЈА: Сад ми кажи!

СОТИР: А шта да ти кажем? К'о да ја знам. Једном си ми сину венчана жена, а с' другим ћеш дете да родиш. Да их прегорим не могу.

(Пауза.)

СОТИР: Јеси ли ти твојом вољом с' Василијем у кревет отишла?

МАРИЈА: Он ме није на силу терао.

СОТИР: Због њега ил' због себе?

МАРИЈА: Рекох ти, он ме није на силу.

СОТИР: Ратомира, ниси га хтела?

МАРИЈА: Нисам га волела. Има и кад сам га хтела.

СОТИР: Што си онда у кући остала?

МАРИЈА: Што си ме од бежања одвраћао? Испрве сте ме сви у кући хтели. Поткрај, нико осим тебе. Хтео си ме ту, осећала сам то. Зло ми не желиш, а да ми зло чиниш. И теби, и мени.

СОТИР: Ништа ја мимо света нисам урадио. Старијег оставиш за домаћина, млађег пошаљеш на школу, у свет... Снају у кућу доведеш. Кад имаш земљу, имаш и обавезу. Земља човека чини човеком. Без ње, к'о да си го голцат. Морао сам тако.

МАРИЈА: Неће бити да си баш овако морао.

СОТИР: Прво сте се ти и Ратомир узели, а тек онда се Василије вратио. Ти си знала.

МАРИЈА: Знао је и Рашко, знао је кад ме просио. А знао си и ти. Је л' да си знао? Све ти се види из очију, оне нису старачке.

(Пауза.)

МАРИЈА: А ја сам пристала. Можда не ваљам, ал' не мојом вољом. Све ми се отело. Сад више ништа не може да измени, ама баш ништа. Родићу!!!

(Чује се како неко лупа на врата.)

СОТИР: Биће да је то бабица. Идем да отворим.

(Сотир пође ка вратима. Марија га ухвати за руку. Он застане. Гледају се неколико тренутака.)

МРАК

СЛИКА СЕДАМНАЕСТА

(Ана и Ратомир леже. Њој раскопчана униформа. Стомак јој велики, заобљена у лицу, а опет бледа. Трудна је.)

АНА: Не желим без тебе.

РАТОМИР: Знаш да мораш.

АНА: Имаш очевину. Зашто ме тамо не пошаљеш?

РАТОМИР: То више није моја кућа. У Митровици су наши, тамо сте безбедни док сам ја на терену. И ти (додирује јој стомак) и он.

АНА: Откако је почело све ово, стално си на теренима. Плашим се... Не могу више да остајем сама...

РАТОМИР: Ана...

АНА: Кад је тата погинуо, мама и ја смо избјегле из Бенковца. Послали су нас у Приштину. Тамо сам се, и поред свег пакла који сам преживјела у Хрватској, у сред оног привидног мира нашла тако далеко од свега што сам сматрала да чини живот. Људи су били добро спрам нас, али нису били моји. А кад је почело бомбардовање... Мама то није издржала. Њену смрт осјетила сам као нешто себично. Оставила ме је саму, сасвим саму ...

РАТОМИР: А Петрит?

(Ана застане. Пауза, дуга пауза.)

РАТОМИР: Петрит је ...

АНА: Знам што хоћеш да кажеш! Петрит је био Албанац!

РАТОМИР: Нисам то хтео да кажем...

АНА: Ко зна што би било са мном у Приштини да ме он није заштитио. Спасио ме је линча, помогао ми да сахраним мајку... Била сам му камен о врату који је он тако радосно носио... У полицију смо се пријавили зато што је то био једини начин да преживимо. Хтјела да бјежим. Што даље. Он је само бјежао са мном. Напросто је био са мном... И ја сам му била захвална... Ко зна, можда је то и била љубав, а да ја то нисам знала...  Вече пред његову смрт ја сам... Тај неподношљив осјећај кривње због тебе... Не умјем сама, Рашко, не умјем...

РАТОМИР: Ниси сама.

АНА: Обећај ми да ћеш доћи по мене.

РАТОМИР: Ти носиш моје дете.

АНА: По мене!

(Ратомир је гледа. Његови дланови су део њене коже.)

РАТОМИР: Да ли ти Ратомире Крстићу, хоћеш ову жену? Да. Да ли ти, Ана Кричка, хоћеш овог човека?

АНА: Да, да ... По тисућу пута, да!

МРАК

СЛИКА ОСАМНАЕСТА

(Сотирова кућа. Зима. Марија љуља колевку. Улази Димитрије. Пијан је.)

МАРИЈА: Шта ћеш ти овде?

ДИМИТРИЈЕ: Да га видим.

МАРИЈА: Шта ти имаш да га гледаш? Бежи, пијан си!

ДИМИТРИЈЕ: Нека сам. Да га видим!

(Димитрије приђе колевци. Клекне пред њу. Дете заплаче.)

МАРИЈА: Чуће те Сотир, Митре, побогу.

ДИМИТРИЈЕ: Је л' стварно Василијев?

(Уђе Сотир. Марија и Димитрије га не виде. Сотир ћути и слуша.)

МАРИЈА: Рекла сам ти по сто пута да је Василијев. Бежи!

ДИМИТРИЈЕ: Браћа су, обојица јалови.

МАРИЈА: Ја знам.

ДИМИТРИЈЕ: Једно је љубав, а друго крв, Марија.

МАРИЈА: Није твоје!

ДИМИТРИЈЕ: Закуни се, закуни се у њега.

(Пауза, ћутање прекине Сотир.)

СОТИР: Чуо си је, не једном.

(Марија схвати да је Сотир чуо разговор.)

МАРИЈА: Оче ...

СОТИР: Видим ли те да ми још једном праг прекорачиш, Митре, кунем се, убићу те.

(Димитрије подигне пушку. Марија га ухвати за лице.)

МАРИЈА: Није твоје!

(За тренутак сви као укочени. Димитрије склони Маријине руке са свога лица. Устане, среди униформу, погледа у колевку и изађе. Сотир крене напоље. Марија потрчи за њим и загрли га с' леђа.)

МАРИЈА: (Тихо, на ухо.) Имаш унука ...

(Марија чврсто стегне Сотира, до изнемоглости. Хоће да га окрене према себи.)

МАРИЈА: Имаш унука Сотире ...

(Сотир се лагано окрене. Она га још чвршће загрли. Ухвати га за руку, подиже га ка својој глави, хоће да га помилује по коси. Сотир се за тренутак поколеба. Затим је пригрли. Милује јој косу.)

СОТИР: Снаго моја ...

МРАК

СЛИКА ДЕВЕТНАЕСТА

(Косовска Митровица. Зима. Соба. Ана седи. Улази Ратомир.)

АНА: Боже, Рашко! (Притрчи му, загрли га.) Зашто тек сада, зашто тек сада ...

РАТОМИР: Не бој се, све је у реду. Где је мали?

АНА: Андреј спава.

РАТОМИР: Хоћу да га видим.

АНА: Само што сам га успавала. Касније. Научила сам га да каже тата. Мени говори и тата и мама.

РАТОМИР: Андрија.

АНА: Андреј.

РАТОМИР: Мој син.

(Погледају се, насмеју и поново загрле. Он седне, она њему у крило.)

АНА: Имам чај, врућ је.

РАТОМИР: Је л' зна нешто о мени?

АНА: Зна да има оца. Он је још мален. Узми чај.

РАТОМИР: Како си ти?

АНА: Добро сам, сад сам добро.

(Пауза. Ратомир пије чај.)

АНА: Кад год погледам Андреја, сјетим се да ме он одвојио од тебе.

РАТОМИР: Немој тако да причаш. Знаш да је било немогуће ...

АНА: Тешко ми је било. Проклети терен...

РАТОМИР: Све ће бити добро, све.

АНА: Кад си ме оставио овдје оне ноћи, са њим у стомаку, мислила сам да нећу моћи.

РАТОМИР: Добро је, Ана.

АНА: Било ми је зима, тресла сам се, било ме је страх. Мислила сам да волиш само оно што носим у себи, да ћеш једног дана доћи и узети га, да ћу опет остати сама. Ја не умем да будем сама! Не умем ... Бојим се да будем сама.

РАТОМИР: Ана, вратио сам се.

(Она је пронашла свој ритам. Ритам изгубљене хармоније. Бело.)

МРАК

СЛИКА ДВАДЕСЕТА

(Сотирова кућа. Соба. Сотир седи и пуши. Улази Василије, у униформи је, помало неуредан, необријан, одаје слику војника у бегу.)

СОТИР: Василије!

ВАСИЛИЈЕ: Где су?

СОТИР: Ко?

ВАСИЛИЈЕ: Знаш ти ко.

СОТИР: Што питаш?

ВАСИЛИЈЕ: Где ми је дете?

СОТИР: Не знам ја ни за какво твоје дете.

ВАСИЛИЈЕ Не играј се са мном Сотире. Знам да је родила. Народ прича. То је моје дете, је ли да је моје?

(Улази Марија, угледа Василија. Василије приђе, почиње да је грли, сулудо, грчевито, јако.)

ВАСИЛИЈЕ: Марија, дошао сам. По дете! По тебе и дете!

(Марија се отргне уз крик пун срџбе.)

СОТИР: Пусти је! Не можеш тек тако да дођеш после толико времена и да водиш ког хоћеш и где хоћеш. Њој је место овде.

ВАСИЛИЈЕ: Није ти доста што те из 'апсе извадила ...

СОТИР: Умукни!

ВАСИЛИЈЕ: Ви имате моје дете, мога сина.

СОТИР: Немамо ми ништа твоје.

ВАСИЛИЈЕ: Моје је.

СОТИР: И да је тако, опет није твоје. Са тобом може све да изгуби. За свет он је Ратомиров. Теби ваља да бежиш.

ВАСИЛИЈЕ: Сотире, дете ти не дам.

(Василије репетира пиштољ.)

ВАСИЛИЈЕ: Марија, спремај се.

(Марија прилази Сотиру.)

МАРИЈА: Иди, Васо, треба да идеш. Оно хода, прича, разуме. Здраво, право, живо дете. Знаће кад му дође време. Иди, молим те. Мене и њега има ко да гледа.

ВАСИЛИЈЕ: Марија, дете.

СОТИР: Ухвате ли их с' тобом, шта ће бити? Мисли мало, хоћеш да их убијеш?

ВАСИЛИЈЕ: Има ли у теби трун човека, Сотире?

СОТИР: А у теби?

(Пауза.)

ВАСИЛИЈЕ: Кажите ми, бар, име да му знам.

МАРИЈА: Ја га зовем Василије.

ВАСИЛИЈЕ: Баш Василије?

МАРИЈА: Баш.

ВАСИЛИЈЕ: Је л' леп?

МАРИЈА: За мене је леп.

ВАСИЛИЈЕ: Леп, велиш. Дете мора да буде лепо. Је ли да је мој?

(Марија погледа у Сотира.)

МАРИЈА: Твој је.

ВАСИЛИЈЕ: Шта ћеш да му кажеш кад те пита за оца?

МАРИЈА: Пит'о ме је.

ВАСИЛИЈЕ: И?

МАРИЈА: Рекла сам му да га волиш.

ВАСИЛИЈЕ: Право си му рекла. Реци ми још ...

МАРИЈА: И да си мртав, и то сам му рекла.

ВАСИЛИЈЕ: Реци му ... Ти смисли, само да буде лепо.

(Василије ставља пиштољ у футролу, узима ранац.)

МАРИЈА: Да ти спакујем за пут?

ВАСИЛИЈЕ: Нека, имам још нека посла у граду.

МРАК

СЛИКА ДВАДЕСЕТ ПРВА

(Призрен. Кафана. Димитрије за столом, пева песму „Димитријо, сине Митре“. Седи и пије. Уђе Василије унук и Андреј. Мали. Лепи. Задихани, не долазе до ваздуха. Гледају у Димитрија.)

ДИМИТРИЈЕ:Шта је било?

(Василије унук и Андреј ћуте и гледају у Димитрија.)

ДИМИТРИЈЕ: Шта је?

ВАСИЛИЈЕ УНУК: Димитрије...

(Василије унук и Андреј побегну. Као да их ветар носи.)

ДИМИТРИЈЕ: Шта ми носиш ...

МРАК

(И у мраку се чује песма.)

СЛИКА ДВАДЕСЕТ ДРУГА

(Димитрије и Василије седе за столом. Димитрије је јако пијан. Пева.)

ДИМИТРИЈЕ: Димитријо, сине Митре...

(Димитрије испије чашу црног вина.)

ДИМИТРИЈЕ: Пиј, Василије, пиј! Знаш ти како сам ја постао наредник? Тако што су ми убили наредника! Што, бре... Што ми ниси рек'о да је волиш ... Опет би је ја, ал' је не би волео!

(Димитрије узима бокал вина. Пије из бокала. Дрчно. Све би да попије. Василије диже пиштољ. Упери га у Димитрија.)

МРАК

(Пуцањ.)

СЛИКА ДВАДЕСЕТ ТРЕЋА

(Штрпце, канцеларија Косовске полиције. Ратомир седи за столом. Пише. Улази Ана. Он наставља да пише. Ана му узима оловку, седа му у крило.)

РАТОМИР: Ана ...

АНА: Има ли нешто да волиш више од мене и Андреја?

РАТОМИР: Имам посла!

(Ана устаје. Пружа Ратомиру један комад хартије.)

РАТОМИР: Шта је то?

АНА: Списак.

РАТОМИР: Списак чега.

АНА: Заробљеника. Она група од јутрос. Ту је и попис заплењеног наоружања.

РАТОМИР: Остави га на столу. Потписаћу касније.

АНА: Прочитала сам списак.

(Ратомир узима хартију.)

АНА: Василије Крстић. То ти је брат, је ли?

(Ратомир ћути.)

АНА: Долазе вечерас по њих из команде.

РАТОМИР: Гледај своја посла.

АНА: А ти си се ноћас јавио за прекоредно дежурство. Нешто смераш...

(Пауза.)

АНА: Шта год радио, не заборави да имаш мене и Андреја. Ја не могу више да знам шта ти мислиш, али могу да тражим.

(Ратомир узима хартију.)

РАТОМИР: Шта?

АНА: Живог оца за своје дјете.

(Пауза.)

РАТОМИР: Лепо си то казала. За твоје дете... Добра си ти Ана. Умеш да волиш.

МРАК

СЛИКА ДВАДЕСЕТ ЧЕТВРТА

(Иста канцеларија. Нешто касније. На столици седи Василије. Руке су му везане. Ратомир стоји. Вади цигарету.)

РАТОМИР: Хоћеш цигарету?

ВАСИЛИЈЕ: Дај.

(Ратомир ставља цигарету Василију у уста и запали је.)

ВАСИЛИЈЕ: (Повуче и закашља се.) Е јеби га, знао сам. Завијуша.

РАТОМИР: Не ваља ти?

ВАСИЛИЈЕ: Право да ти кажем, слабо вас дуване. Него, дај ти мени одреши руке, имам ја, да попушимо к'о људи.

РАТОМИР: Не може.

ВАСИЛИЈЕ: Ево ти их у џепу, ако хоћеш пуши, ако не, труј се том шашином.(Испљуне цигарету и угаси је ногом.)

(Пауза. Ратомир вади из фијоке Василијев пиштољ.)

ВАСИЛИЈЕ: Ниси ти мене овде довукао због дувана.

РАТОМИР: (Показује на пиштољ.) Дедин.

ВАСИЛИЈЕ: Дао ми га Сотир.

(Пауза.)

ВАСИЛИЈЕ: Не питаш ме за кућу? Отац је добро. И Марија је у кући са њим. Оставио је.

(Ратомир и даље ћути и гледа у пиштољ.)

ВАСИЛИЈЕ: Слушај, ако ћеш тако да ћутиш и пушиш та говна, онда ...

РАТИМИР: Кажеш оставио је.

ВАСИЛИЈЕ: Дај још једну, да привикнем плућа.

(После краћег премишљања, остави пиштољ на столу и приђе Василију.)

РАТОМИР: Где кажеш да су ти оне твоје?

ВАСИЛИЈЕ: Е, фалим те Боже. У десном.

(Ратомир вади из Василијевог десног џепа паклицу цигарета. Извади две, запали једну себи, а другу Василију. Василије са уживањем повуче дим.)

ВАСИЛИЈЕ: Ово је дуван.

РАТОМИР: Баш је Сотир оставио?

ВАСИЛИЈЕ: Он.

ВАСИЛИЈЕ: А ти?

РАТОМИР: Шта ја?

ВАСИЛИЈЕ: Да ли си је ти остављао?

ВАСИЛИЈЕ: Не мешам се ја у ваше ствари.

РАТОМИР Право кажеш, добар дуван.

ВАСИЛИЈЕ: Ратомире, ја имам дете.

РАТОМИР: Имаш дете.

ВАСИЛИЈЕ: Мушко дете. Има већ две године.

РАТОМИР: Па?

ВАСИЛИЈЕ: Код Сотира је. И Марије.

РАТОМИР: А где му је мајка?

ВАСИЛИЈЕ: Умрла је.

РАТОМИР: Знам ли је?

ВАСИЛИЈЕ: Није из нашег краја.

РАТОМИР: Није из нашег краја... Како ти се зове син?

ВАСИЛИЈЕ: Василије.

РАТОМИР: Он Василије, ти Василије, како ли ће Сотир да вас дозове?

ВАСИЛИЈЕ: Не зајебавај ме, знаш ти што ти ја ово причам.

РАТОМИР: Не знам.

ВАСИЛИЈЕ: Знаш! Дете мора оца да има.

РАТОМИР: Па има га.

ВАСИЛИЈЕ: До када? Док ми метак не пресуди.

РАТОМИР: А ти мислиш да ће ти метак пресудити?

ВАСИЛИЈЕ: Обојица знамо где ћу сутра да будем. Не молим те за себе. Оно је једино ваљано што је од мене остало. Нећу, мртав, живот да му загорчавам.

РАТОМИР: О томе си пре треб'о да размишљаш.

ВАСИЛИЈЕ: Признај га за своје дете!

РАТОМИР: Шта да радим?

ВАСИЛИЈЕ: Да му будеш отац. Брате.

(Ратомир ухвати Василија за косу, подигне му главу, а затим га збаци са столице на колена.)

РАТОМИР: Ти више немаш брата, Василије. Упамти то у овом брлогу. Немаш брата.

ВАСИЛИЈЕ: Где ће ти душа?

РАТОМИР: Тамо где и твоја. Две године ја чекам ово. Да клекнеш, да се к'о пизда расплачеш, да те посред крмељавих очију пљунем. Брат брату кревет чува, јебем ли ти семе што те таквог направи. Умрла ти жена... Брате! За моју си се душу засекир'о, а са женом си ми у кревет лег'о!

ВАСИЛИЈЕ: Није дете криво!

РАТОМИР: Цркни! Какав отац, такав син.

(Ратомир одгурне Василија и овај падне на под. За тренутак потпуна тишина. Одједном, Василије, уз страховити урлик, пође на Ратомира главом у стомак. Руке су му везане. Ударац је био јак. Ратомир губи ваздух, пада на под. Василије пође ногама на њега, удара га. Овај, пошто је примио неколико удараца, хвата Василија за ногу и обара га. Краткотрајно рвање у коме Василије не може да користи руке. Ратомир га хвата за главу и њоме удара о под. Виче.)

РАТОМИР: Имаћу и ја дете! Имаћу и ја дете!

(Василије је изгубио свест. Ратомир удара крвнички.)

АНА: Рашко! Остави га, Рашко. Имаш ти дјете. Андреј тебе зове оцем, Андреј те воли!

РАТОМИР: Андреј није мој!

АНА: Петрит је мртав! Оно само за тебе зна.

(Ратомир се смирује. Дише дубоко. Устаје, прилази столу.)

РАТОМИР: (Ани.) Губи се.

АНА: Немој да правиш глупости...

РАТОМИР: Губи се кад ти кажем!

(Ана изађе. Ратомир узима цигарету из Василијеве пакле. Запали је. Узме пиштољ. Баци цигарету. Нагло принесе пиштољ слепоочници.)

МРАК

(У мраку се чује пуцањ.)

СЛИКА ДВАДЕСЕТ ПЕТА

(Сотирова кућа, крај лета. Соба. Сотир и Марија. Она пере веш у кориту. Он гледа кроз прозор.)

СОТИР: Греје ко за инат. Виноград сагоре, неће претећи ни за сирће...

МАРИЈА: Претећи ће, увек претекне. Дај ту кошуљу да ти оперем.

СОТИР: Пусти сад кошуљу ...

МАРИЈА: Да не грејем воду два пута.

(Марија скида Сотиру кошуљу.)

СОТИР: Овако није сијало, не памтим.

МАРИЈА: Сва ти се леђа прељуштила.

СОТИР: Из коже ћу да искочим.

МАРИЈА: Свако има своју муку.

СОТИР: Ти ћеш за муку да ме учиш. Пери то!

(Марија ћути. Пере. Сотир пали дуван.)

СОТИР: Где је мали Василије?

МАРИЈА: У дворишту.

СОТИР: Шта ради?

МАРИЈА: Игра се. Ваљда. Шта ја знам.

СОТИР: Мајка си, мораш да знаш. Војска је склонила контролне пунктове испред села. Могу Шиптари да наиђу...

МАРИЈА: Неће по дану.

СОТИР: Богме како су се осилили, не би ме чудило ни по дану да припуцају... (Погледа у сунце.) Сагореће цео виноград. То ме кажњава. Тобом ме кажњава.

(Марија изнервирана, баци кошуљу у воду. Узме лавор и пође напоље.)

СОТИР: Уведи дете у кућу!

(Марија износи веш.)

СОТИР: Да 'оће бар да дуне, угурсуз. Сви плачу од неке муке, само онај што треба, дрви. Ово, бре, више није земља. Камен!

(Изненадна бука. Са зида падне гас лампа. Сломи се, Сотир се окрене, пође ка лампи. Са столице падне корито у коме је Марија прала веш. Вода се проспе.)

МАРИЈА: (Виче споља.) Василије бежи од тог дрвета!

ВАСИЛИЈЕ УНУК: Мама, јабуке саме падају.

МАРИЈА: Бежи низ пут!

ВАСИЛИЈЕ УНУК: Види кол'ко их је, пуно двориште.

(Споља се чују пуцњи. Сотир устане. Улази Марија. Крвава.)

СОТИР: Марија...

(Сотир прилази Марији. Она му падне у руке.)

СОТИР: Василије?

МАРИЈА: Побеже низ пут.

(Марија клоне. Сотир се прекрсти и крене ка излазу из куће.)

МРАК

(У мраку се чују пуцњи.)

СЛИКА ДВАДЕСЕТ ШЕСТА

(Василије унук и Андреј. Гледају се.)

ВАСИЛИЈЕ УНУК: Шта је то смрт?

АНДРЕЈ: Смрт је... Престанак живота.

ВАСИЛИЈЕ УНУК: Шта после смрти?

АНДРЕЈ: Не знам. Ништа...

(Василије унук и Андреј пружају једно другом руке. Чврсто се држе, да се не раздвоје. Музика несносно јака, чини се да због тога губи хармонију. Држећи се за руке, Василије Унук и Андреј одлазе у дубину сцене. Полако, као да их ветар носи.)

КРАЈ