Жељко Хубач

Ратко и Јулијана

српска (позоришна) илузија

ЛИЦА:

• Ратко Мркић (20) глумац, син среског начелника среза Мркића, припреман да наследи оца у политици и, с тим у вези, завршио Трговачку школу у Карловцима. Читајући књиге на немачком, заволео позориште!
• Јулијана Кркић (16) лепа к'о глумица, ћерка среског начелника среза Кркића, припремана за удају за неког утицајног политичара и с тим у вези завршила кројачко-шнајдерску школу. Много воли да чита и сања.
• Еврем Чехајић (55) глумац, Цинцарин, власник путујућег позоришта „Еврем и Евдокија“. Јако душеван к'о персона и смртно заљубљен у своју жену.
• Евдокија Чехајић (50) глумица, жена Евремова, некада најлепша жена у Смедереву, којој су се удварали и млади београдски студенти Бранислав Нушић и Еврем Чехајић, а она је од два Цинцара изабрала већег и лепшег.
• Лаврентије (50) глумац, распоп, некада службеник у једној малој вароши епархије шумадијске. Владика шумадијски га је лично распопио зато што је Лаврентије хтео да прави позориште у цркви
• Аврам, звани Отело (30) глумац, Циганин, некада чистач ципела на југу Србије. Тек је у позоришту схватио да то што је Циганин и није нека велика трагедија.
• Балтазар (45) глумац, надничио у једном селу у Источној Србији. Огроман, тупав и незграпан. Веран као пас.
• Јеротије Кркић (55) начелник среза одма' до Мркићевог, веран династији.
• Г. Кркић (50) жена Јеротијева, верна њему и династији.
• Пантелија Мркић (55) начелник среза који је одма' до Кркићевог, веран династији.
• Г. Мркић (50) жена Пантелијина, верна њему и династији.
• Пера Вујић (40) изасланик министра саобраћаја, господина Поповића.
• Пецко (40) звани Париз, воли Ајфелов торањ и изнад свега своју практикантску службу
• Дојана (20) чедно чељаде, слушкиња код Кркића, несрећно заљубљена

Дешава се негде у Србији, далеко од Београда, маја 1903. године  

НАПОМЕНА: У тексту коришћени стихови из драме „Ромео и Јулија“, Вилијема Шекспира, у преводу др. Лазе Костића

ПРВИ ЧИН
У потрази за Јулијом.

(Трг у срезу Кркића, негде у Србији, почетак XX века. На тргу споменик Александру Обреновићу, његова глава исклесана у камену, клупа и огласни стуб. Улазе, упрегнути у кола као коњи, Аврам и Балтазар. На колима пише: Путујуће позориште Еврем и Евдокија. На колима Лаврентије, седи и чита.)

ЛАВРЕНТИЈЕ: Овде!

(Балтазар  и Аврам се препадну и нагло испусте вучни део који Авраму пада преко ноге.)

АВРАМ: Ма, ти ниси нормалан, баксузе...

ЛАВРЕНТИЈЕ: Овде ћемо храм богињи Талији дићи!

АВРАМ: Море, ја ћу тебе да дигнем у ваздух. (Скида ципелу.) Све ми прсте претуца, (Балтазару) види.

(Балтазар запуши нос и окрене главу.)

АВРАМ: Има да поплаве...

ЛАВРЕНТИЈЕ: Уметност жртве тражи.

АВРАМ: Боже за Цигани, ако те има, помагај срце да му извадим, ја жртву да ти дам. Сецам ова кола, душа ми у носу, а он ваби по књигама и сандише к'о да ће коња да избистри у тој мутљавини.

ЛАВРЕНТИЈЕ: Књига је највеће људско благо.

АВРАМ: За мене је сад највеће благо један коњ, да ме одмени.

ЛАВРЕНТИЈЕ: Уз помоћ ове књиге ћемо и коња да повратимо, ново позориште да направимо...

БАЛТАЗАР: Је л' на ово пољанче?

ЛАВРЕНТИЈЕ: Баш ту.

АВРАМ: А што баш ту?

ЛАВРЕНТИЈЕ: Зато што ја казујем тако!

АВРАМ: Гос'н Евреме, ој гос'н Евреме!

ЕВРЕМ: (Чује се из кола.) Шта је, шта ме будиш...

АВРАМ: Гос'н Евреме, Лаврентије опет изиграва газду.

ЕВРЕМ: О, нану ли вам вашу вашљиву... Лаврентије.

ЛАВРЕНТИЈЕ: Извол'те, гос'н управниче.

ЕВРЕМ: Не лапрдај.

АВРАМ: Мац!

ЛАВРЕНТИЈЕ: Гос'н управниче, овако више не иде, ја те увреде не могу више да трпим. Дајем отказ, одмах!           
„Ал' осим овог града није свет,
већ мука жива, пак'о, ђав'ли!
Из света прогнан, прогнан одавде,
кад свет и живот уједно је ту!
Ох ти, незахвални, суров грешниче!“

БАЛТАЗАР: Који му је опет?

АВРАМ: Ово му је трећи отказ од кад смо пошли, ударило му у главу. Да 'оће стварно да оде, да ми лакне...

(Из кола излази Еврем.)

ЕВРЕМ: Е, не можете да се смирите док ме не пробудите. (Лаврентију) 'Де ћеш ти, опет?

ЛАВРЕНТИЈЕ: Одлазим, увреде због.

ЕВРЕМ: Седи, сутра ће плата.

ЛАВРЕНТИЈЕ: Само зато што је јутро паметније од ноћи, ја још увек нећу поћи.

БАЛТАЗАР: Је л' да мећем колце за сцену?

ЕВРЕМ: Где смо?

ЛАВРЕНТИЈЕ: На тргу.

ЕВРЕМ: Видим да смо на тргу, нисам ћорав. У чијем смо срезу?

ЛАВРЕНТИЈЕ: Кркићевом.

ЕВРЕМ: Већ. Ни мањег среза, ни веће вукојебине...

АВРАМ: (Иронично.) За промену.

ЕВРЕМ: Биће повуци потегни, да нас не избаци к'о онај Мркић.

ЛАВРЕНТИЈЕ: Не би тај нас избацио да му сина нисмо залудели.

ЕВРЕМ: Нисмо ми никога залудели. Ратко нам је приш'о својом вољом.

ЛАВРЕНТИЈЕ: Битно, ми ништа не зарадисмо.

АВРАМ: Не би зарадили и да смо остали. Чим сам вид'о да је у варош уш'о циркус, одма' ми се пред очима смркло.

ЕВРЕМ: Види, дер, Балтазаре, да нема и овде неки оглас за циркус, на том стубу.

БАЛТАЗАР: Нема, гос'н управниче, само смртовнице.

ЕВРЕМ: Онда мећи потпираче, да окушамо срећу. Ви остали, даске у руке.

АВРАМ: Ала нас је остало... (Лаврентију.) 'Ајде распопе, мрдни мало и ти дупетом.

ЛАВРЕНТИЈЕ: Слушај, циганска ало, нисам ја распоп.

АВРАМ: Јок, ја сам. Ако ниси, што не идеш у цркву да држиш службу, него се овде, у тој мантији, акаш с' нама?

ЛАВРЕНТИЈЕ: Мене нико није распопио. Ја сам отиш'о из парохије својом вољом и то због духовног неслагања.

АВРАМ: Море, почистио те Владика шумадијски метлом кад си 'тео у цркви позориште да му направиш. Е, не звао се ја Аврам Отело, ако од тог чуда не би сви свеци са зидова побегли. (Крсти се левом руком.)

ЛАВРЕНТИЈЕ: Десном се крсти, барабо. Позориште је у цркви и васкрсло. 'Ајде што то владика не зна, он је свештено лице, ал' ти, ти си бајаги глумац... Цигански шмирант.

АВРАМ: Шта! Гос'н управниче, овај је почео да ме вређа уметнички, а ја то не дам. Да му кажете да тргне реч иначе ћу ја онда да дам отказ, па кад Ратко преведе оног „Отела“ с немачки, има да мажете Балтазара у црн катран, да вам игра главну улогу.

ЛАВРЕНТИЈЕ: Е, сад си ме уплашио...

ЕВРЕМ: У стању сте, бре, недељама само да лапрдате и ништа да не радите. Даске у руке, да ми се не смркне!

БАЛТАЗАР: И ја мислим...

ЛАВРЕНТИЈЕ: 'Ајде! То је већ нови квалитет у нашем позоришту.

БАЛТАЗАР: Није то...

ЕВРЕМ: (Лаврентију.) Умукни. Шта мислиш, Балтазаре?

БАЛТАЗАР: Како колце у калдрму да побадам?

АВРАМ: Пробај будаком. Мање боли него главом.

БАЛТАЗАР: Мање, мање...

ЕВРЕМ: Немој Балтазара да ми зајебавате, има да вас нема обоје.

БАЛТАЗАР: Мене мој газда воли.

АВРАМЕ: И ми те волимо, Балтазаре, ал' ти глупа питања. Извади камење па копај.

ЕВРЕМ: И стави га негде у крај, да знамо где је. Можда су и овде срески мољци баксузи па наплаћују казну за оштећен трг. Ти, Авраме, да му помогнеш.

АВРАМ: А што стално само нас двојица копамо?

ЕВРЕМ: Помоћи ће вам и Ратко кад дође.

АВРАМ: Он док доће ми ће' бунар да ископамо.

ЛАВРЕНТИЈЕ: Стварно, где су он и Евдокија до сада.

ЕВРЕМ: Застали су у селу да пазаре храну, можда се цењкају.

АВРАМ: Море, то дете нема душу. Кол'ко пута сам ја рек'о мени да дате да вучем кујину.

ЕВРЕМ: Па да све поједеш успут и кад дођемо у град, купуј Евреме поново и то на градској пијаци, све двапут скупље.

АВРАМ: 'Де би ја то. И да 'оћу не би ми дала управница.

ЕВРЕМ: Евдокија ми је баш јака сигурација. Њој кад даш нешто да чита, можеш лепо са кујинских кола на пањ да је преместиш, а да не осети.

БАЛТАЗАР: Пањ!?

ЕВРЕМ: Премештај Балтазаре, премештај!

(Упрегнут у мала кола-кухињу, улази Ратко. На колима седи Евдокија, чита књигу и плаче.)

ЕВДОКИЈА: Јао мени, куку...

РАТКО: Немојте, госпођо, није то...

ЕВДОКИЈА: Шта није, јао...

ЕВРЕМ: Евдокијице, срце Евремово, шта је било?

ЕВДОКИЈА: Јао, јадна деца...

ЕВРЕМ: Каква деца, срцуленце моје... Немој да плачеш, 'ајде, уф... Кажи свом Евремчету, ко те је насекирао?

АВРАМ: Е, све ми пође кисело кад овако почну да се срцакају...

ЕВДОКИЈА: Евремче, ја не знам ко ти је писао овог „Ромеа и Јулију“...

РАТКО: Шекспир, госпођо, највећи драмски писац света!

ЕВДОКЈА: Море, ти мали да ћутиш, ти си све ово и закув'о. И немој да ме прекидаш док причам с мужем!

ЕВРЕМ: Молим те, Ратко. (Евдокији.) Кажи, шта је закувано?

ЕВДОКИЈА: Тај ваш Шекспир је највећа чедоморска ала света. Тај у мом позоришту неће да се игра док сам ја жива, а после кад умрем, ви правите од позоришта шта год 'оћете. Вољ' вам куплерај, вољ' вам циркус...

ЕВРЕМ: Евдокијице...

ЕВДОКИЈА: Да се ја потресам овде, овол'ке сузе, бре, и због кога? Због безбожника, Луцифера!

ЕВРЕМ: Аман!

ЕВДОКИЈА: Убицо, исти си к'о он! Децу голуждраву да побијете, а оне маторе изелице да оставите живе, оне што су највише криви. Прднуло им на памет да се посвађају па сад деца да труну под земљом, а њих баш брига. Е, то не може.

ЕВРЕМ: Је л' ти то за Јулију и Ромеа, на ту децу мислиш?

ЕВДОКИЈА: На њих, нећу ваљда на Аврама и Лаврентија.

ЕВРЕМ: Евдокијице, срце моје, па и сама знаш да то ништа није изистински...

ЕВДОКИЈА: Немој ти мени к'о да сам, Боже ме прости, манита. Нисам јуче у позориште ушла па да ми објашњаваш ствари к'о Балтазару. Друго ја причам.

ЕВРЕМ: Које?

ЕВДОКИЈА: Сећаш ли се кад оно играсмо „Избирачицу“ у Бањи?

ЕВРЕМ: Сећам се, па?

ЕВДОКИЈА: Како, па? Још даске нисмо отковали са колчева, а по сокацима су свирали туце свадби. Вијале су, тих дана, удаваче све што је и мало мирисало на мушко. Момци нису смели на капију да изађу.

РАТКО: Какве то има везе са Шекспиром?

ЕВДОКИЈА: Има, итекако има. Наш ти је народ, што каже Аврам, жељан караконџула да се керебече пред њим. 'Оће, бре, да се смеје. Од смрти воли једино мртвог Турчина на сцени. Побијемо ли ми ту децу, не гину нам батине.

РАТКО: Што, побогу?

ЕВДОКИЈА: Зато што се у нас жене вазда удају како стари заповедају. А ово, ово је револуција...

ЕВРЕМ: Ћути, црна Евдокија...

ЕВДОКИЈА: Шта ћемо ако деца почну да се убијају због несрећне љубави?

РАТКО: А шта ако фамилије почну да се мире због детиње љубави?

ЛАВРЕНТИЈЕ: (Авраму.)      „Брат Монтекићу! Амо руку дај!
Нек' мојој кћери то бар буде на дар.
Јер искат' више не можеш.“

АВРАМ: Море, ти си повилењ'о. Ја се с распопима не рукујем.

ЕВДОКИЈА: Је л' видиш? Такви смо ми, погани, има све на главу да изврнемо.

РАТКО: Ја видим да све ви све на главу изврнули, свако слово. Је л' тај исти комад и у Новоме Саду и у Београду удешаван за сцену. Гледало га је света и света, ама ја још не чух да се ико убио због њега.

ЕВДОКИЈА: Ти Срби преко Саве, то су други људи. Њима од мађарских форинти све у главу ударило па су и на Бога заборавили. За ове из Београда не вреди ни да трошим уста. Ред им се, бре, не зна, кад лежу, а кад устају, камо ли шта друго. Својим сам очима видела како ноћом играју представе. Све је то откад овакве ђавоље књиге удешавају. Шта нама фали са овим што смо до сад' играли?

ЕВРЕМ: Докле више Косту Трифковића и Стерију.

ЕВДОКИЈА: А Нушић?

ЕВРЕМ: Е, он не може!

ЕВДОКИЈА: Не може, вала, ни Шекспир!

ЕВРЕМ: Ми морамо да се развијамо, да напредујемо, да измењамо светске комаде иначе ће циркуси тотално да нас униште, и то сад, само што смо ушли у нови век.

ЕВДОКИЈА: Е, ако у тај век улазимо са оваквим комадима где је крви до колена, онда нам се не пише добро. Не дам и тачка.

ЕВРЕМ: Ти заборављаш ко је овде газда.

БАЛТАЗАР: Газда Еврем.

АВРАМ: Браво Балтазаре...

ЕВДОКИЈА: А ја, шта сам? Куварица. Море, лепо је мени моја мајка причала. Ћеро, не узимај ову сировину, удај се за Нушића, он ће да те чува, поштује... Ако ништа друго, гледај га колицки је, има да се плаши од тебе. Е, да сам је слушала, где би мени сада био крај...

ЕВРЕМ: Са оним кржљавим Цинцарином!

ЕВДОКИЈА: И ти си Цинцарин.

ЕВРЕМ: Ал' сам вишљи и лепши.

АВРАМ: Какав ли је тек тај Нушић...

ЛАВРЕНТИЈЕ: Госпођо управнице, ја као уметник и свештено лице морам да вам скренем пажњу да нисте у праву. У том комаду против Бога ни ретка не пише и ја држим страну гос'н управнику и Ратку.

БАЛТАЗАР: И ја сам за газду.

(Пауза. Сви погледају у Аврама.)

АВРАМ: Шта је, шта ме гледате? Куд сви ту и ја.

ЕВДОКИЈА: Знам ја шта је. Ти си, распопе, свештено лице кол'ко је и Бог женско, Боже опрости. Рођену мајку би прод'о и веру променио за добру улогу. Овај црни ђаво (показује на Аврама.) се одметнуо од мог казана од кад сте му обећали да игра неког црнца и дави жене по позорници. А кол'ко стражара има у тим комадима, Балтазар има да се наглуми што за три живота не би. Слепи сте до очију па не видите да за тог антихриста ни пакла нема. Жене дави, децу убија, из сваке речи му по кап крви искапа, а да пред Богом ни оком не трепне.

ЛАВРЕНТИЈА: Таква му је вера, код њих сви иду у рај. Неко одма', а неко после.

ЕВДОКИЈА: Е, та је вера за вас. Само би вас она Светог Аранђела спас'ла. Ово можете да играте само ако ја измењам крај.

ЕВРЕМ: Ето ти га сад.

ЛАВРЕНТИЈЕ: То чудо да видим! Што се Енглеска вековима мучила Шекспира да изроди кад је могла да дође код нас и ми лепо Евдокију да јој позајмимо да им изнапише часком то нешто слова, успут с Богом да их измири, и све потаман.

ЕВДОКИЈА: Евреме, 'ајде ти што ме вређаш, муж си ми, теби не могу отказ да дам, али овом распопу могу и има да га најурим...

ЕВРЕМ: Немој опет отказ да му помињеш...

ЛАВРЕНТИЈЕ: Идем ја сам.

ЕВРЕМ: Евдокијице...

ЕВДОКИЈА: Или он, или ја. Бирај!

АВРАМ: Он, гос'н управниче, он! Ако Евдокија оде ко ће да нам кува.

ЛАВРЕНТИЈЕ: Бедниче, уметност је душевна храна.

АВРАМ: 'Рани се ти с тим духовима, ја ћу на казан.

БАЛТАЗАР: А ко ће ту женску да игра?

АВРАМ: Јулију? Ти Балтазаре...

БАЛТАЗАР: Ја не могу, ја сам мушко.

АВРАМ: Е, а ја мислио женско си.

БАЛТАЗАР: Мушко сам, ево да видиш...

ЕВРЕМ: Нека Балтазаре, верујемо ти.

АВРАМ: А јес' проблем. Евдокија не може, матора је.

ЕВДОКИЈА: Јешћеш ти мени душевну храну, барабар са овим распопом.

РАТКО: Мени треба партнер мојих година.

ЛАВРЕНТИЈЕ: А што теби?

АВРАМ: Зато што си ти млад к'о ужег'о опанак.

ЛАВРЕНТИЈЕ: Ти ћеш да ми кажеш, библијо. Гос'н управниче, нисте ваљда мислили да вам овај жутокљунац, који се јуче испилио, поред мене, првака, игра тако важну улогу као што је Ромео.

АВРАМ: Ко је, бре, првак!

ЛАВРЕНТИЈЕ: Лаврентије величанствени!

АВРАМ: Ма ти си мој величанствени...

ЕВРЕМ: Доста. Има тол'ко улога да ће свако по три да добије. Ратко ће да игра Ромеа зато што му је по годинама најближи. Мора да му се одужимо што се оца, среског начелника, одрек'о због нас.

АВРАМ: 'Еј, и ја сам се одрек'о оца због позоришта.

ЛАВРЕНТИЈЕ: Твој отац је умро пре три'ес' година.

АВРАМ: Па, посмртно сам га се одрек'о.

РАТКО: Мој отац никад' није ни обраћао пажњу на моје жеље. Мимо воље ме дао на трговину. Једина вајда од тога што сам немачки научио. 'Тео господин да рашири трговину, да претекне своју једину бригу, комшију Кркића, љуту рану обреновићевску.

ЛАВРЕНТИЈЕ: А шта је он, за Карађорђевиће?

АВРАМ: Тише, бре, баксузе, мало ми што сам Циганин, још ми политика фали.

РАТКО: Пре нисам смео у овај срез ни да привирим, а сад. Са позориштем ми је цео свет на длану.

АВРАМ: Од Ниша до Смедерева. Мани празну причу, 'де да нађемо Јулију?

ЕВРЕМ: Расписаћемо аудицију, ту у срезу. Ја сам направио плакат.

(Еврем шири плакат, а Лаврентије чита.)

ЛАВРЕНТИЈЕ: „Тражи се глумица да глуми све врсте улога млађих персона из књига. Аудиција сутра на тргу у 11 сати.“ Лепо срочено.

АВРАМ: Још да вам се јави неко неудато женско чељаде млађе од два'ес' година, а да је се отац не одрекне, и свршена ствар. Балтазаре, гледај у те смртовнице, једино  нека млада удовица може да нас спаси.

БАЛТАЗАР: Са' ћу.

ЛАВРЕНТИЈЕ: Младе удовице ћеш тешко наћи. Има читава вечност како нисмо ратовали.

ЕВРЕМ: Јес', вала, скоро тридесет година.

АВРАМ: Много.

ЛАВРЕНТИЈЕ: То ћемо бар лако да надокнадимо.

ЕВДОКИЈА: Младе глумице, то ли је, петле!

АВРАМ: Е, мој Ромео, не гине теби Евдокија.

БАЛТАЗАР: (Гледа у смртовнице.) Авраме, нема овде ниједне мтрве удовице.

АВРАМ: О, будале...

БАЛТАЗАР: Ал' има једна жива, иде овамо. Носи неку књигу. Да је питам је л' удовица?

АВРАМ: Девојка с књигом. Како да не...

БАЛТАЗАР: Иде, живота ми.

ЕВРЕМ: Балтазаре, ништа не дирај! Долази овамо!

(На трг долази Јулијана, млада девојка у господској ношњи, носи књигу. Погледа у глумце, затим седне на клупу, окрене леђа призору и почне да чита.)

АВРАМ: Пази стварно, женска.

ЛАВРЕНТИЈЕ: „Од ње нек учи светлит жишков плам!
На лицу ноћи к'о драг кам,
У облацима црнца гарава
Голубица сред јата вранија.“

АВРАМ: Е, сад ми је јасно што си се ти запопио.

РАТКО: Тишина! (Еврему) Дајте плакат овамо.

ЕВРЕМ: Ево. И памет у главу.

(Еврем даје Ратку плакат. Ратко прилази Јулији с леђа.)

РАТКО: Госпо'ице...

ЈУЛИЈАНА: Ију! Што ме препадосте.

РАТКО: Опростите госпо'ице, нисам ' тео да вас плашим. Молим вас, ако можете мало да се помакнете да приђем до огласног стуба, да залепим овај плакат.

ЈУЛИЈАНА: А што не приђете с друге стране па тамо залепите плакат?

РАТКО: Ту ви не можете да га прочитате.

ЈУЛИЈАНА: Што би' га ја читала, мене политика не интересује, ја сам дама. Ја читам само књиге.

РАТКО: Ма каква политика, ово је плакат за позориште.

ЈУЛИЈАНА: Циркус?

РАТКО: Госпо'ице, читате књиге, а не знате шта је позориште. Срамота.

ЈУЛИЈАНА: Срамота да је вас кад причате с једном дамом, а нисте јој се ни представили.

РАТКО: Опростите. Ја сам глумац.

ЈУЛИЈАНА: Глумац. Имате ли ви неко право име.

РАТКО: Право? Зову ме Ратко, а вас?

ЈУЛИЈАНА: То се вас не тиче.

РАТКО: Тиче ме се. како ћу вас иначе дозивати.

ЈУЛИЈАНА: Шта ви имате мене да дозивате...

РАТКО: Дакле?

ЈУЛИЈАНА: Ја сам Јулијана Кркић, ћерка среског начелника овдашњег. И пазите шта причате предамном, ја нисам као оне женске из позоришта.

РАТКО: Које „оне“?

ЈУЛИЈАНА: Оне, знате ви.

РАТКО: Не знам ја ништа. Ни ви не знате ништа о позоришту, ал' вам то не смета да клеветате.

ЈУЛИЈАНА: (Устане револтирана. Хоће да крене.) До виђења господине.

РАТКО: (За њом.) Позориште је...

ЛАВРЕНТИЈЕ: Божанско...

АВРАМ: Позоришни казан...

ЕВРЕМ: (Гледа у Евдокију.) Љубав...

ЕВДОКИЈА: Срцуленце моје...

РАТКО: ...Позориште је као сновиђење. К'о кад сањаш сан па не мораш изјутра да се 'ваташ за сановник него ти је све одма' јасно. Питаш срце и оно ти све каже.

ЛАВРЕНТИЈЕ: Биће од овог детета нешто.

АВРАМ: Нема од њега ништа кад је тако залудан к'о ти.

ЈУЛИЈАНА: (Застане. Окрене се.) Како ви то лепо казујете... К'о у књизи.

РАТКО: То сам у позоришту научио.

ЈУЛИЈАНА: А тамо може да се научи да се прича к'о у књизи?

РАТКО: Ми све што причамо из књига учимо.

ЈУЛИЈАНА: Из правих књига?

РАТКО: Јашта. К'о што је та ваша. Шта читате то?

ЈУЛИЈАНА: „Гроф од Монте Христо“. Читали сте?

РАТКО: „Збогом остајте грофице...“

ЈУЛИЈАНА: Јесте, тако се завршава. То је једна јако душевна књига.

РАТКО: И ја сам душевна персона.

ЈУЛИЈАНА: Камо среће да је и мој отац такав. Он мени брани да читам, каже да то није за женску децу. Почну да сањају свашта и одма' изађу на лош глас.

РАТКО: Онда морате у позориште, тамо вам нико не брани да сањате. То је лек за душу у зла времена.

ЈУЛИЈАНА: Ми само таква и живимо. Није тако лако наћи лек за душу.

РАТКО: Не кажем да је лако, али вреди покушати. Ево, удешавамо један нови комад и треба нам глумица. Сутра ће да буде аудиција, могли би да дођете.

ЈУЛИЈАНА: Ију! На кога ја вама личим!

РАТКО: А на кога ја вама личим?

ЈУЛИЈАНА: Друго је то, ви сте мушко.

РАТКО: Па шта?

ЈУЛИЈАНА: Како па шта. Ви изгледа не знате шта све причају за глумице.

РАТКО: Хоћете ли променити барем за мало мишљење ако вам кажем да је у нашем позоришту једна часна и удата госпођа.

ЕВДОКИЈА: Он то за мене!

ЕВРЕМ: Јесам ли ти рек'о да је добро дете.

АВРАМ: Море, мука њему за казан.

ЈУЛИЈАНА: Па не знам, ви ме тако збуњујете.

РАТКО: Не морате одмах да ми одговорите. Даћу вам ову књигу па је прочитајте, а сутра да ми кажете шта мислите о њој.

ЈУЛИЈАНА: (Узме књигу, прочита наслов.) „Ромео и Јулија“, трагедија у пет чинова. Шта ја то?

РАТКО: То је једна јако трагедична књига у стиховима, од највећег енглеског песника Шекспира. На нашки је превео Лаза Костић. Јесте ли чули за њега?

ЈУЛИЈАНА: Читала сам његове песме. А о чему се ради у овој књизи?

РАТКО: О несрећној љубави двоје младих у Верони. Она је грофица, а он гроф.

ЈУЛИЈАНА: Где је та Верона?

РАТКО: У Италији.

ЈУЛИЈАНА: Како ви све знате...

АВРАМ: Да видиш шта све ја знам...

ЕВДОКИЈА: Безосећајна циганска барабо.

РАТКО: Сутра у једанаест сати.

ЈУЛИЈАНА: Не знам... А ја би била грофица?

РАТКО: Да.

ЈУЛИЈАНА: И сви би ми се клањали?

(Ратко клекне и пољуби руку Јулијани.)

РАТКО: Љубим руке, грофице Капулетић.[1]

ЈУЛИЈАНА: Можда! (Поцрвени и отрчи са сцене.)

РАТКО: (Врисне од среће и баци плакат у ваздух.) Она је моја Јулија!

ЕВРЕМ: Браво мали!

АВРАМ: Свака част. Ни мање ни више него ћерку среског начелника. Женићеш се ти најмање три пут', бар к'о полован Циганин.

ЕВДОКИЈА: За оно што си рек'о о мени, можда те и пустим да играш тог Шекспира.

РАТКО: (Љуби јој руку.) Хвала госпођо.

ЕВДОКИЈА: Можда!

ЛАВРЕНТИЈЕ: А шта ако она сазна да си ти од Мркића?

АВРАМ: Баксузу матори, мора да поквариш свако весеље.

БАЛТАЗАР: Опет ћу ја бадава да копам рупе?

ЕВРЕМ: То не сме никако да сазна.

РАТКО: „Јединац јад и љубав једина.
Доцне те познах, видех прерано!
За љубав ми да знака немила,
Крвника морам љубит' верано!“

КРАЈ ПРВОГ ЧИНА

ДРУГИ ЧИН
У сусрет челичном коњу.

(Мрак. Чују се звук рибања патоса, лавеж разбеснелог пса, један женски и један мушки глас - Дојана и Пецко звани Париз, практикант.)

ДОЈАНА: Немој.

ПЕЦКО: Само мало.

ДОЈАНА: Немој.

ПЕЦКО: Још мало...

ДОЈАНА: Немој, Пецко!

ПЕЦКО: Дојана!

(Чује се глас Госпође Кркић.)

Г. КРКИЋ: Дојана! Где си, Дојана!?

ДОЈАНА: Госпођа!

(Чује се звук шамара.)

ПЕЦКО: Ти ниси нормална!

ДОЈАНА: Рекла сам ти, немој!

ПЕЦКО: Где ми је, сад, коса?

Г. КРКИЋ: Дојана, ој Дојана!

(Светло. Канцеларија среског начелника Кркића. Дојана клечи и риба под. Место које риба је изразито беље и већ помало удубљено. Пецко седи за својим практикантским столом на коме маркантно, средишње место заузима макета Ајфеловог торња. Пецко је ћелав и зајапурен. Улази Г. Кркић.)

ДОЈАНА: Овде сам, госпођо.

Г. КРКИЋ: А где би ти, иначе, била.

ДОЈАНА: Рибам.

Г. КРКИЋ: Рибаш к'о да само у среској канцеларији патос имамо.

ДОЈАНА: Прља се, долази свет.

Г. КРКИЋ: Долази, долази... (Узима мушку перику са патоса и ставља је Пецку на главу.) А опанци му пуни вековног блата. Је ли, косати?

ПЕЦКО: Госпођо.

Г. КРКИЋ: Пресешће вам то рибање, не звала се ја како се зовем. (Дојани) Мрдни мало с тог места, темељ ћеш поткопати. Ту кад завршиш, м'рш у кујину, веш ваља кувати.

ДОЈАНА: Како ви кажете, госпођо.

Г. КРКИЋ: Пецко, где је Јеротије?

ПЕЦКО: Гос'н начелник је у варошкој визити. Меће газдама руку на раме.

Г. КРКИЋ: Већ. 'Оће ли то неки ванредни избори.

ПЕЦКО: Слути се неко таласање. (Поверљиво.) Ови из опозиције причају како ће нам овај мај пресести.

(Лавеж пса све интензивнији.)

Г. КРКИЋ: Све ћемо ми то да по'апсимо, чим ови већ по'апшени поцркају од глади. Заклела сам се да ће до нове 1904. свако говно опозиционарско бити у апсани, па макар само ја и Јеротије 'одали по вароши. А ти - начелник у варош, господин кера пред врата.

ПЕЦКО: Па, пауза.

Г. КРКИЋ: Што сам ти ја везла за паузу ону крпу, него да је ставиш пред врата.

ПЕЦКО: Ставио ја, ал' кер поцеп'о.

(Лавеж заиста интензиван. Чује се и запомагање, кидање делова одеће.)

Г. КРКИЋ: Не била ја начелниковица ако оно чудовиште није кренуло да коље неког несрећника.

ПЕЦКО: Баш се свет избезобразио... (Виче.) Шта си запео, видиш да је пауза!

(Чује се глас споља.)

ПОПОВИЋ: Молим вас, склоните овог пса!

Г. КРКИЋ: Пецко, овај ми не личи на неког нашег. Погледај му одело... мислим оно што му је остало од одела.

ПЕЦКО: Има и цилиндар.

Г. КРКИЋ: Имао га је.

ПЕЦКО: Куку мени, ако је из Београда. (Излази, виче на пса.) Чибу, чибу бре... Не вама господине. Отргла се џукела, цркла дабогда... 'Ајте полако, 'ајте... У, баш вас је докачио, срећа широке вам панталоне па није до меса дошло...

(Улазе један господин у елегантном оделу, господин Вујић и Пецко. Вујићу су поцепане панталоне и прљав полуцилиндар.)

Г. КРКИЋ: Господине! Шта вам је то урадио. Кажем ја мужу: поби', бре, већ једном те псе луталице! А он, шта ћете, сажаљива душа, па ми све онако плачљиво одговара: 'де ћу јадне кере...

ПОПОВИЋ: Молим вас, чашу воде.

Г. КРКИЋ: И слатко, и шећер... 'Ајде Дојана, дете, полети!

ДОЈАНА: Разумем, госпођо.

Г. КРКИЋ: Овогодишње слатко.

ДОЈАНА: Овогодишње!?

Г. КРКИЋ: М'рш у кујину!

ПЕЦКО: (Вујићу) Ракију?

ПОПОВИЋ: Најлепше хвала, не пијем на послу.

ПЕЦКО: На послу?

(Пауза.)

Г. КРКИЋ: Да нисте ви из Београда, мож' бити, далеко било?

ПОПОВИЋ: Јесам, јесам... Могу ли ја да седнем, госпођо.

Г. КРКИЋ: Како да не. Ууу, ми се запричали. Пецко, мети господина на канабе.

ПЕЦКО: 'Ајте господине, полако.

ВУЈИЋ: Кад живу главу извукох. Где нађосте онакво чудовиште?

ПЕЦКО: Залутала кучка у шуму па је спопали вукови.

(Улази Дојана, носи слатко.)

Г. КРКИЋ: Море, мрзи госпођицу (Гледа у Дојану.) да кува месо, него га заврљачи онако живо, свог га крвљу улопа...

ДОЈАНА: Ја, госпођо...

Г. КРКИЋ: Ћут. Дај, дер, то слатко.

(Дојана послужује Вујића.)

ДОЈАНА: Изволите.

Г. КРКИЋ: Овогодишње је, ја сам га кувала. Је л' добро?

ВУЈИЋ: Одлично је. одлично.

Г. КРКИЋ: Узмите, узмите...

(Вујић узме целу чинију.)

Г. КРКИЋ: А рекосте да сте из Београда, послом?

ВУЈИЋ: (Док једе.) Послом, послом... Где је господин начелник.

ПЕЦКО: У редовној варошкој визити. Знате, он и кад је пауза неће да дангуби. Са'ће, само што није.

Г. КРКИЋ: Него, ми се запричали, а нисмо вам се ни представили. Ја сам госпођа Кркић.

ВУЈИЋ: Ви сте, значи, жена начелника Кркића.

Г. КРКИЋ: Јесам, што?

ВУЈИЋ: (Пецку.) А ти, беше, срески практикант, Пецко звани Париз, је л' тако?

ПЕЦКО: Откуд вама то... Мислим, практикантске надимке да знате.

ВУЈИЋ: Отуд што ми је такав пос'о.

(Пауза.)

ВУЈИЋ: Ваљало би да ми препоручите неког шнајдера у вароши. (Показује на поцепане панталоне.)

Г. КРКИЋ: Ништа се ви не брините. Са'ћемо то ја и Дојана. (Дојани) Идем да отворим машину, а ти скини господину панталоне.

ДОЈАНА: Госпођо...

Г. КРКИЋ: Скидај! (Вујићу) Само се ви опустите, очас посла ћемо ми то...

(Г.Кркић излази, Дојана прилази Вујићу.)

ВУЈИЋ: Изволите?

ДОЈАНА: Госпођа ми наредила да вам смакнем чакшире.

ПЕЦКО: Уме господин ваљда и сам то да уради...

ВУЈИЋ: Нека, нека, газдаричина се не пориче.

(Дојана скида панталоне Вујићу. Вујић се завалио у канабе, Дојана му, скидајући панталоне преко чланака, окрене стражњицу. Вујић је уштине.)

ПЕЦКО: Господине!

ВУЈИЋ: Тешко му је одолети, а?

(Вујић гледа у Пецка тражећи од њега потврдан одговор. Дојана значајно погледа у Пецка. Пецко збуњено гледа час у Вујића, час у Дојану. Не проговара ни реч. Дојана узме панталоне и изађе.)

ВУЈИЋ: Божанско дупе!

(Пецко љутито седне за сто. Опет се чује лавеж пса, а затим начелник Кркић.)

ПЕЦКО: Ево га начелник.

ЈЕРОТИЈЕ: (Споља) 'Бем ти алу, кад је уведох у авлију. Е, ја ћу и да ти пресудим.... (Чују се ударци и пас који цвили.)

ЈЕРОТИЈЕ: Да те видим сад да залајеш. (Улази.)

ПЕЦКО: Добар дан, гос'н начелниче.

ЈЕРОТИЈЕ: Шта ти је, бре, који мој? Шта си се пресамитио?

(Пецко гледа у начелника и показује на Вујића који седи на канабету и без панталона је. Јеротије се окрене и види га. Зачуђен је, ништа му није јасно.)

ЈЕРОТИЈЕ: Је ли, бре, шта ти с овим разгаћеним...

ПЕЦКО: Господин вас чека. Кер му поцеп'о панталоне, па је госпођа...

ЈЕРОТИЈЕ: Шта је госпођа...?

ПЕЦКО: Крпи!

ЈЕРОТИЈЕ: Кога крпи?

ПЕЦКО: Господина!

ЈЕРОТИЈЕ: Ко је он да га моја жена крпи?

ПЕЦКО: Господин је из Београда!

ЈЕРОТИЈЕ: Из Београда?! И то ми сад кажеш, идиоте... (Вујићу) Господине, моје поштовање. Знате, ситуација је, признаћете, мало необична....

ВУЈИЋ: Гос'н Јеротије, ја мислим да је најбоље да се нас двојица поразговарамо о послу зарад кога сам потег'о до'вде.

ЈЕРОТИЈЕ: Свакако, свакако... Извол'те.

ВУЈИЋ: Насамо.

ЈЕРОТИЈЕ: Насамо, насамо... (Пецку) М'рш!

(Пецко изађе.)

ВУЈИЋ: Е, па ред је да вам се представим, господине начелниче. Пера Вујић, изасланик министра саобраћаја, господина Поповића.

ЈЕРОТИЈЕ: Министра... (Седне од запрепашћења.) Којим злом... Мислим, којим добром, господине Вујићу.

ВУЈИЋ: Да се манемо тих незгодних формалности. Зовите ме по имену, Пера. Је л' може тако, Јеротије?

ЈЕРОТИЈЕ: Нека господине, где би ја вас именом ословљав'о. Ви мене слободно...

ВУЈИЋ: Али инсистирам!

ЈЕРОТИЈЕ: Па ја... (Губи глас.) Жедан сам. Може ракија?

ВУЈИЋ: Дупла.

(Јеротије вади из регистратора флашу ракије и сипа себи и Вујићу.)

ЈЕРОТИЈЕ: Изволите...

ВУЈИЋ: Перо!

ЈЕРОТИЈЕ: ... Перо.

ВУЈИЋ: Живели! (Испије.)

ЈЕРОТИЈЕ: Знате, ако ме је онај Мркић нешто оговарао по Београду, одмах да вам кажем да тој вашљивој антидинастичкој уштви не треба веровати ни реч јер...

ВУЈИЋ: Баш он.

ЈЕРОТИЈЕ: Он! Знао сам. Па ја би вама о његовим марифетлуцима мо'о да причам три дана и три ноћи. Тиме се ја не бавим, ал' кад су ме околности на то присилиле, ево  да вам...

ВУЈИЋ: Де, де... Није, да кажем, да не лаје, није да не прича како ви овде у Петра Карађорђевића гледате к'о у живу икону...

ЈЕРОТИЈЕ: Ја! Лаже пас, па свако чељаде зна да је мој деда о таковско грмље кошуљу поцеп'о кличући Коџа Милошу, а да се баш та џукела Мркић радов'о кад су они његови убили Михајла...

ВУЈИЋ: Знамо ми све, и што треба и што не треба. Него, није о томе сада реч. Има нешто друго, важније.

ЈЕРОТИЈЕ: Да није нека буна, не дај Боже.

ВУЈИЋ: Није, Богу фала, није.

ЈЕРОТИЈЕ: Па шта је онда? Мислим, потезали сте толики пут, а није да ме 'апсите, нит' је буна. За друго не знам да се икад' долазило.

ВУЈИЋ: Напредак, мој Јеротије, напредак.

ЈЕРОТИЈЕ: Да простите, јебо такав напредак кад се ја жив презнојих.

ВУЈИЋ: И то што кажеш. Видиш, Јеротије, кроз овај крај има да се прави железница.

ЈЕРОТИЈЕ: Железница. Баш лепо, и?

ВУЈИЋ: Како „и“. Железница, Јеротије!

ЈЕРОТИЈЕ: Аааа, железница... (Пауза.) Не разумем.

ВУЈИЋ: Добро, видим ваља да ти се објасни. Железница иде кроз овај крај онако како јој држава одреди пут.

ЈЕРОТИЈЕ: Шта ту има да се одређује. Зна се, воз мора право да иде.

ВУЈИЋ: Ту грешиш. Може он и да кривуда, ако му се тако нареди. Може да прође, ако треба, да тако кажем, и преко твог имања.

ЈЕРОТИЈЕ: Баш преко мог имања!

ВУЈИЋ: Баш.

ЈЕРОТИЈЕ: У, бре, па то не ваља.

ВУЈИЋ: А шта ћеш, није како се 'оће него како мора.

ЈЕРОТИЈЕ: Па, је л' мора.

ВУЈИЋ: Зависи. Железница је то, тражи. Тражи да јој скоро у свакој вароши станицу начинимо, јер на станици је вазда света, што жедног, што гладног. Пазарили би, јал у кафани, јал у дућану, и они што су овдашњи, и они што су у пролазу. Е сад, ти дућани и кафане, чије ће то бити, опет и то треба наћи. Ама, посла преко главе.

ЈЕРОТИЈЕ: Значи, мож' баш да ваља, а мож' да буде и штета.

ВУЈИЋ: Е, тако.

(Пауза.)

ЈЕРОТИЈЕ: Па да видимо како то да направимо да ваља. Мислим, не ваља да не ваља, ако не мора да не ваља.

ВУЈИЋ: Све се може кад се људи сложе.

ЈЕРОТИЈЕ: Ђаво сте ви, мој господине Вујићу, ђаво. Песник, такорећи. Кад помислим како ће се земља јевтино откупљивати.

ВУЈИЋ: Шта да ти кажем. Нема се много пара, а ваља нам хватати корак са светом.

ЈЕРОТИЈЕ: И кол'ко тај корак кошта?

ВУЈИЋ: Три'ес' банке за дулум.

ЈЕРОТИЈЕ: Три'ес!!! Па то је пљачка.... (Устукне.) Овај, мислим мало је.

ВУЈИЋ: Мало.

ЈЕРОТИЈЕ: Него, може ли се уредити да та пруга пређе преко Мркићевог имања.

ВУЈИЋ: Може.

ЈЕРОТИЈЕ: И овде да буде станица, а код њега јок.

ВУЈИЋ: И то може.

ЈЕРОТИЈЕ: И то.

ВУЈИЋ: Оно, може и обратно...

ЈЕРОТИЈЕ: Е, богами, не може. Кол'ко?

ВУЈИЋ: Па сад, кад већ инсистирате... (Вади из ташне црне платнене штитнике за руке, хартију и перо.) Рачуница је то, није лако извести је. Да видимо шта смо имали - брда. Брдовит вам срез... Плус, опасност од одрона, па приде мека земља у кривудавој долини, два моста и...

ЈЕРОТИЈЕ: И?

ВУЈИЋ: Трошкови рачунања.

ЈЕРОТИЈЕ: А, то. Свакако, свакако...

ВУЈИЋ: Да сабрем. Ево, оволико. (Пружа хартију Јеротију.)

ЈЕРОТИЈЕ: Толико...

ВУЈИЋ: По најнижој тарифи. Одговара?

ЈЕРОТИЈЕ: То ми је сад. Како год се обрн'о, дупе ми позади. Ал' да кривуда кроз његово, сваку њиву да му закачи.

ВУЈИЋ: Све по пропису.

ЈЕРОТИЈЕ: Е, па гос'н Вујићу...

ВУЈИЋ: Перо!

ЈЕРОТИЈЕ: ...Перо, може сад још једна дупла?

ВУЈИЋ: Може.

ЈЕРОТИЈЕ: (Сипа.) Да знате, много сте ме живаца, а биће и пара, данас коштали, ама, ако буде тако како велите, свака ми се грашка зноја, и свака банка исплати таман! Да наздравимо.

ВУЈИЋ: Да наздравимо.

ЈЕРОТИЈЕ: За нашу железницу!

ВУЈИЋ: За железницу!

(Испијају. Улази Дојана.)

ДОЈАНА: Ево панталона, закрпљене, испеглане, ништа се не види.

ВУЈИЋ: Е, баш ти фала, дете, камо да видим.

ДОЈАНА: Извол'те.

ВУЈИЋ: Златне руке има ова ваша девојка.

ЈЕРОТИЈЕ: Златне, златне... 'Ајде, шта си се удрвила, помози господину да се обуче.

(Дојана невољно помаже Вујићу.)

ВУЈИЋ: Ваљало би мени још тога закрпити...

ЈЕРОТИЈЕ: Ништа се ви не секирајте, послаћу вам Дојану до хотела, па јој тамо све лепо дајте што вам је за оправку.

ВУЈИЋ: Е, та ти је добра.

ЈЕРОТИЈЕ: Ноћас ће она, кад сврши с вечером. (Дојани.) Јеси л' чула. Ноћас код господина Вујића у хотел „Европу“, у ону моју собу...

ДОЈАНА: Али, господине...

ЈЕРОТИЈЕ: Куш, ни речи. М'рш у кујину, и немој да се нешто господин жалио на тебе, пресешће ти к'о што никад није!

(Дојана истрчи уплакана.)

ЈЕРОТИЈЕ: Данас вам је највећи проблем наћи послушну служинчад. Све то пркоси, бунџија...

ВУЈИЋ: Нови век, нове нарави.

ЈЕРОТИЈЕ: Не пролази то код мене. Ја не волим много промене, осим ако се не исплате.

ВУЈИЋ: Ја бих да пођем.

ЈЕРОТИЈЕ: Само ви пођите, ја ћу да пошаљем момка све да вам у хотелу среди, да будете мој гост. Ви преко њега поручите шта вам фали.

ВУЈИЋ: А она девојка?

ЈЕРОТИЈЕ: Стиже.

ВУЈИЋ: Е, па уздравље.

ЈЕРОТИЈЕ: Уздравље!

(Вујић излази.)

ЈЕРОТИЈЕ: (Пошто Вујић изађе.) Црко дабогда, гуликожо.

(Улази Г. Кркић.)

Г. КРКИЋ: Црни Јеротије, шта би?

ЈЕРОТИЈЕ: Би шта би.

Г. КРКИЋ: Ма немој да ме држиш у неизвесности него причај.

ЈЕРОТИЈЕ: За ручком ћу ти све испричати. (Виче.) Пецко, брзо овамо!

(Улази Пецко.)

ЈЕРОТИЈЕ: Да трчиш до „Европе“ пречицом, све пете у дупе да ти ударају, и оном идиоту газда Стевином да поручиш Вујића да смести тамо 'де треба, од 'тице млека ако тражи, да му створи!

(Пецко гледа у Јеротија, стег'о зубе, разрогачио очи и скакуће.)

ЈЕРОТИЈЕ: Који ти је сад, шта си упро очи ко у ћенефу. Трчи!

ПЕЦКО: Уф! (Истрчи.)

ЈЕРОТИЈЕ: Какве буњике му је јутрос Дојана давала да једе па се унако ускопистио?

Г. КРКИЋ: Море, врцнуло то дупетом па му замантало онак кокошињи мозак...

ЈЕРОТИЈЕ: И њему.

Г. КРКИЋ: Како то мислиш?

ЈЕРОТИЈЕ: И то ћу за ручком да ти причам.

Г. КРКИЋ: Пази да се не загрцнеш...

ЈЕРОТИЈЕ: И, бре, жено... Него, слушај...

Г. КРКИЋ: Слушај ти мене. Знаш ли где ти је ћерка данас била?

ЈЕРОТИЈЕ: Где?

Г. КРКИЋ: У вароши. С књигом!

ЈЕРОТИЈЕ: С књигом!

Г. КРКИЋ: С једном отишла, с две се вратила.

ЈЕРОТИЈЕ: С две!

Г. КРКИЋ: И мало јој те бруке, него вели да ће сутра опет да иде, па то што је у книзи да ће, све онако, напамет казивати неким торбарима на сред варошког трга.

ЈЕРОТИЈЕ: Којима то?

Г. КРКИЋ: Циркузантима што праве некакво позориште. 'Оће глумица да буде, црни Јеротије...

ЈЕРОТИЈЕ: Буди Бог с нама, шта то булазниш?

Г. КРКИЋ: Ако није то рекла, скапала се.

ЈЕРОТИЈЕ: Па шта си ти урадила?

Г. КРКИЋ: Како шта. Убила сам Бога у њој и закључала је у собу, а жандарима сам наредила сутра да растерају те вуцибатине са трга и их не видим у вароши.

ЈЕРОТИЈЕ: Добро си то урадила.

Г. КРКИЋ: Добро, него шта. 'Ајд' сад да ручамо.

(Полазе ка излазу.)

ЈЕРОТИЈЕ: И шта ми наприча, у глумице... Куку, далеко било. Чини ми се, лакше би поднео да ме ражалују него та брука да ме допадне. Чим се ова фртутма заврши, одма' да је удаш, јебем ли јој сунце жарко...

(Сцена празна. Улази Дојана, у рукама јој лавор са испраним вешом. Приђе столу и узме макету Ајфеловог торња па је зафрљачи кроз прозор те уплакана и бесна отрчи напоље.)

КРАЈ ДРУГОГ ЧИНА

ТРЕЋИ ЧИН
Ко на сунце удара, тај се опали.

(Јутро. Трг. Разрушена сцена, попаљена кола, још се диме мала згаришта. Ратко и Лаврентије на земљи, полако се придижу. Евдокија увија Еврему главу завојем. Балтазар сакупља разбацане и попаљене костиме и реквизиту. Плашљиво улази Аврам.)

АВРАМ: Одоше ли?

ЛАВРЕНТИЈЕ: Одоше и наше коске са собом однеше. А ти, кукавице...

АВРАМ: Јеби га, ја кад видим жандаре одма'  ватам џаду. Ко вам је крив што нисте потрчали за мном.

ЕВДОКИЈА: Евремчићу, боли ли те?

ЕВРЕМ: Боли.

ЕВДОКИЈА: И треба да те боли кад антихристе у трупу доводиш. Напело господину аудицију за младе женскиње да прави, с Богом и рођеном женом шегу да тера. Море...

(Евдокија притегне мало јаче завој, Еврема заболи.)

ЕВРЕМ: 'Еј, 'еј, лакше с тим завојима.

ЕВДОКИЈА: Буди срећан што те њима још нисам обесила, него их у чалму привијам да ти, ако Бог да, запуше ту рупу на коју ти је мозак исцурео.

БАЛТАЗАР: Газда, је л' и ове поцепане да збирам?

ЕВРЕМ: Друге немамо. Скупљај па ћемо да крпимо. И оно што је опрљено, да имамо барем за мустру.

АВРАМ: Јопет ово наново, крпи дупе гаће. Види, сјебали ми кариране чакшире за Тошицу. Скроз наскроз су нас упропастили.

ЛАВРЕНТИЈЕ: Потпуно.

РАТКО: За све сам ја крив.

АВРАМ: Е, то ме сад утеши... (Разгледа остатке карираних панталона.)

ЛАВРЕНТИЈЕ: Немој тако, није му лако. Није им'о искуства са тим. Мој синко (Ратку.) женска ћуд ти је то. Сад си се уверио.

ЕВДОКИЈА: Није то никаква женска ћуд.

ЛАВРЕНТИЈЕ: Него шта је?

ЕВДОКИЈА: Господска охолост. Да јој је рек'о да је из начелничке фамилије, дотрчала би та млада удавача место жандара и да је копати, а не глумити, требало. Сељанчура попапучена. А како се само претварала, и мене је преварила.

АВРАМ: Било како било, ми најебасмо због несрећне љубави. Да ми је нешто брод да имам, па да метим овог пропалог женскароша (Показује на Ратка.) да уздише у једра, до Америке би доједрили за по' дана. Да знаш, (Ратку.) све си ме обрук'о.

ЛАВРЕНТИЈЕ: Што је тебе обрук'о?

АВРАМ: 'Тео сам швалерску палицу овог позоришта њему да уручим, а он се на првом ћошку омаче. Прдну у чабар па нас, успут, и разнесе.

ЛАВРЕНТИЈЕ: Швалерску палицу! Фалим те Боже што ти ниси вабио начелникову ћерку на аудицију. Какав си заводник, дош'о би нам пук војске, а не жандари.

РАТКО: Газда Евреме, људи, ја ћу све ово да надоместим. Радићу дупло, и ноћу, нећу да бирам који пос'о...

АВРАМ: Сад си се сетио да се нудиш за помоћ, кад су нам кола запалили. Што се не при'вати раније док је ваљало теглити, него ја коњошем, а ти кујиницу и куварицу.

(Евдокија мрко погледа Аврама.)

АВРАМ: Пардон, газдарицу!

ЛАВРЕНТИЈЕ: Нема нама позоришта до идуће године...

АВРАМ: Е... (И даље гледа у остатке карираних панталона.) Какве су то коцке биле, па онако у бојама, изгледао сам баш боговски. Кажи, Лавро, како су ми стајале?

ЛАВРЕНТИЈЕ: К'о пилету сисе.

АВРАМ: Море, м'рш, сотоно дрљава!

(Пауза.)

ЕВРЕМ: Шта је било, шта сте се стужнили. Није нам први пут да смо без ичега остали. Важно да су живе главе на раменима. 'Ајде, мрдај, ваља нам на пут да полазимо.

АВРАМ: Где ћемо, у коју пизду материну.

ЕВРЕМ: За почетак, што даље одавде. После ћемо да видимо шта нам ваља чинити. Балтазаре, јеси покупио што је претекло да ваља.

БАЛТАЗАР: Јесам, газда.

ЕВРЕМ: Онда, стављајте то у кофере, па на рамена! Свануће и на ме једног дана, не може се довека смркавати.

АВРАМ: Изгледа да може.

ЛАВРЕНТИЈЕ:„Слатке невоље,
сладак тужни растанак је тај
ни бели дан лаконоћењу крај!“

АВРАМ: И тај дан, никовдан, ако сване, због тебе ће да ми се смркне, гилиптеру.

ЛАВРЕНТИЈЕ: Циганштуро...

(Улази Дојана. Осврће се, гледа да ли је неко прати.)

АВРАМ: Која је па сад ова?

ЛАВРЕНТИЈЕ: Да није дошла на аудицију?

АВРАМ: Не бој се, није та сигурно. Нема униформу.

(Аврам се смеје, сви га преко погледају.)

АВРАМ: Шала, шала...

ДОЈАНА: Хеј, јесте ви они глумци?

АВРАМ: Ко, ми? Ма јок... Мислим, можда смо и били глумци, ал' смо се сада опаметили. Жандари нас преваспитали.

ДОЈАНА: Шаље ме Јулијана.

РАТКО: Јулијана!

АВРАМ: И тебе! Куку нама...

РАТКО: Што те шаље? Да провери јесмо ли довољно изубијани, није ли неки жандар случајно омашио.

ДОЈАНА: Видим, већ су били.

ЕВДОКИЈА: Гледај и учи како се у пакао стиже.

ЕВРЕМ: Ћути Евдокија, мало ли нам је муке.

ЕВДОКИЈА: Нећу да ћутим! Нећу! 'Оћу све да им кажем..

ЕВРЕМ: Немој, Бога ти. Тако си сиктала и на жандаре, па они, а ти једну псовку, а они мени једну пендрекушу, занемела дабогда!

ЕВДОКИЈА: Тако значи, још мало па ће испасти да сам те ја пребила.

ДОЈАНА: Јулијана је 'тела да вам поручи да бежите, да вас ово не задеси.

АВРАМ: На време се сетила.

ДОЈАНА: Није могла синоћ да ме нађе да вам дојавим.

АВРАМ: (Иронично.) Је ли, а где си била црвенкапице? Код баке?

ДОЈАНА: (С презиром.) Имала сам нека посла у вароши.

РАТКО: Што онда сама није дошла да нам то дојави, него је тебе чекала?

ДОЈАНА: Затворила је мајка у собу, чим је сазнала да се виђала са вама. НИје могла да се искраде никако, жандаре су јој поставили пред врата. Тек кад сам јој доручак јутрос носила, онда је могла све то да ми каже. Ово вам је од ње. (Вади из груди замотуљак и неку хартију.)

АВРАМ: Шта то?

ДОЈАНА: Новац, да имате за пут. Представу су вам забранили, па је мислила да немате од чега... А за Ратка је и писмо написала.

АВРАМ: Паре! Не рек'о ли ја...

ЛАВРЕНТИЈЕ: Све си ти рек'о...

АВРАМ: Све. А ви сви на јадну девојку. Море, да сам гат'о, 'де би ми крај био.

РАТКО: Не требају нама њене паре!

АВРАМ: Како, бре, не требају, јеси ли ти блесав. (Дојани.) Не слушај га, дете, жандари га мало више по глави опаучили, па сад прича свашта. Камо да видим ја те поруке.

(Прилази јој, узима новац и писмо.)

АВРАМ: (Пребројава новац.) Што волим оваква писанија... (Пребројао је новац.) И све то ти је у неглиже стало... (Узме писмо и пружи га Ратку.) 'Оћеш ти да читаш ово, ил' ја да бацам?

РАТКО: Баци га!

АВРАМ: Баци га, баци га! Е, моја мушкарчино. Женска ти у невољи, а ти се још гордиш. Читај!

(Ратко невољно узима писмо и чита.)

АВРАМ: Газда Евреме, овде има тачно три'ес' банки.

ЕВРЕМ: Кол'ко?

АВРАМ: Четр'ес'...

ЕВДОКИЈА: Не чујем.
АВРАМ: ...и пет.

ЕВРЕМ: Дај педесет, остатак задржи.

АВРАМ: Одакле ми, газда, очију ми, дабогда обелео ако лажем!

ЛАВРЕНТИЈЕ: Лаже, глед'о сам док је бројао.

АВРАМ: Ти мораш сваку чорбу да запржиш, губо црквењачка.

(Аврам даје Еврему новац. Ратко чита писмо и све усхићенији устаје.)

РАТКО: Она је читала!

ЛАВРЕНТИЈЕ: Шта је читала?

РАТКО: Књигу! „Ромеа и Јулију“! Па она је...

АВРАМ: Зајебала ствар мимо своје воље. То смо разумели.

РАТКО: (Чита.) „Срца нам веза Бог, а руке ти;
Па ова рука зар да с' откине
Од Ромеа рад другог сапона?
Да м' отпадне зар срце од срца?
Пре обоје нек овај убије!

АВРАМ: Опа, овде 'оће да се 'мре на велико.

РАТКО: Морамо да је спасимо.

ЛАВРЕНТИЈЕ: Како то мислиш „ми да је спасимо“?

РАТКО: Тако лепо, да је отмемо. Она ће да се убије.

ЛАВРЕНТИЈЕ: Ко? Она? Ма нема од тога ништа, чим је прође мало и чим намирише другог...

АВРАМ: (Лаврентију.) Да се ућутиш под хитно, да ти језик не ишчупам!

ЛАВРЕНТИЈЕ: Како ми да је отмемо. Чувају је жандари.

АВРАМ: А јесмо ли глумци ил' нисмо! Имам план.

ЛАВРЕНТИЈЕ: Ти имаш план!? Газда Евреме, не слушајте га, молим вас. Тако смо у Мрсишту отимали ону његову па су нас катраном мазали...

АВРАМ: Овога пута има да успе! (Дојани.) Ти да трчиш назад и да поручиш Јулијани да не прави неке глупости до вечерас, него кобајаги да тугује, храну да одбија и да се, онако неприметно, припреми за бежанију. Ако може и неку банку да покупи од својих, добро јес'...

РАТКО: Авраме!

АВРАМ: Кажем, добро јес'! Ако не, ништа. 'Ајде трчи. шта чекаш?

ДОЈАНА: Би ли сте ви и мене повели?

АВРАМ: Би, што не би.

ЕВДОКИЈА: Ваљда се ту нешто и ми питамо.

ЕВРЕМ: Евдокијице, требају нам глумице...

ЕВДОКИЈА: Младе, а?! Даћу ја теби...

ЕВРЕМ: Не у главу...!

АВРАМ: Женске нам се нуде сваки дан, ми их вазда одбијамо, ал' смо данас нешто добре воље... (Дојани.) Трчи!

ДОЈАНА: Идем! (У трку.) Хвала вам!

(Дојана оде.)

РАТКО: (За Дојаном) И поручи Јулијани да је в...

(Аврам запуши уста Ратку.)

АВРАМ: Доста, бре, не излећи се пре времена.

РАТКО: Али...

АВРАМ: Воли је, нико ти не брани, ал' не трчи пред руду. Слушај искусније...

ЛАВРЕНТИЈЕ: Па ћеш до катрана доћи. Добро, лепо смо се девојчуре отарасили, ајд' сад да бежимо.

АВРАМ: Ко да бежи?!

ЛАВРЕНТИЈЕ: Ниси ваљда мислио озбиљно са том отимачином?

АВРАМ: Ја се не зајебавам кад су женске у питању. Балтазаре, товари те ствари па правац шума, да се притајимо до ноћас.

ЕВДОКИЈА: Ено га, почео и да наређује. Чујеш ли ти то Евреме, ко је овде газда?

ЕВРЕМ: До ноћас, биће да је Аврам. А од ноћас, к'о пре. Крећи Балтазаре! Правац шума!

КРАЈ ТРЕЋЕГ ЧИНА

ЧЕТВРТИ ЧИН
Дај Боже да се Срби сложе, јевтиније је!

(Среска канцеларија начелника Кркића. Чује се како напољу пада киша, грми и сева. Ноћ је. Дојана чисти. Улази Пецко.)

ПЕЦКО: Дојана, што су теби ствари у соби спаковане?

ДОЈАНА: То се тебе више тиче.

ПЕЦКО: Како да ме се не тиче, Дојана, па ти знаш...

ДОЈАНА: Не знам ја ништа и нећу више ништа од тебе ни да сазнајем. Ти си се показао... (Расплаче се.) Бежи ми с очију!

ПЕЦКО: Дојана, срећо моја (Прилази јој.) љубави, немој да плачеш. Не да тебе твој Пецко...

ДОЈАНА: Не да... А синоћ?

ПЕЦКО: Синоћ је морало тако да буде, али видећеш, све ће бити добро.

ДОЈАНА: Тако си говорио и кад ме Јеротије гањао. Лагао си ме да ме волиш и да би све урадио за мене, а овамо, опет си ме прод'о за једно пишљиво практикантско место!

ПЕЦКО: Не заборави да имам велику шансу да аванзујем. Онда ћемо имати...

ДОЈАНА: Баш ме брига шта ћемо имати! А ја будала, маштала о том твом Паризу и како ћу се пентрати на (Показује метлом на макету Ајфеловог торња.) овај усрани курац од торња...

ПЕЦКО: Дојана!

ДОЈАНА: Шта је! Срушио се дабогда! (Удари метлом у макету Ајфеловог торња и поломи га.)

ПЕЦКО: Не торањ!

ДОЈАНА: Ништа није морало да буде синоћ, и никада више неће морати да буде...

ПЕЦКО: А где то може тако да и ја одем тамо?

ДОЈАНА: (Стргне му перику са главе.) Има где може! (Баци перику, нагази је и изађе.)

ПЕЦКО: Дојана! Стани! (Из правца из ког је Дојана изашла долети метла и удари Пецка у главу, те овај падне.) Море, дивљај ти, дивљај, нећеш далеко. (Виче за Дојаном.) Замандалио сам ти врата од собе, а знам те 'тицо да без ствари нећеш никуд'! (За себе, скупљајући остатке макете Ајфеловог торња.) Поломи ми Ајфела...

(Чује се лавеж пса из дворишта, затим туп ударац уз псећи цвилеж. Неко јако лупа на улазна врата канцеларије.)

ПЕЦКО: Ко је то сад по овој киши! (Виче.) Шта је било, шта лупаш! Смркло се, не радимо више! Изјутра па порани!

(Пецко приђе вратима и види кроз прозор ко лупа.)

ПЕЦКО: Мркићи! Немогуће! (Крене ка излазу на супротну страну.) Гос'н Јеротије, 'ој гос'н Јеротије! (Изађе.)

(Чује се јак ударац у врата и шкрипа. Улази начелник суседног среза, Пантелија Мркић, са женом.)

Г. МРКИЋ: Ниси треб'о врата да им разваљујеш, Пантелија.

ПАНТЕЛИЈА: Јок, него ћу да чекам пред њима, да ме још зајебавају. Мало што сам им на ноге дош'о! Јеротије, 'ој Јеротије!!!

Г. МРКИЋ: Ено га, иде.

ПАНТЕЛИЈА: Добро. Ти сад мећи ту мараму у уста...

Г. МРКИЋ: Морам ли?

ПАНТЕЛИЈА: Мораш, да не буде после - омако ми се.

(Г. Мркић скида мараму и меће је у уста тако да не може да говори. Из правца где је изашао Пецко, чује се како он и Јеротије разговарају долазећи.)

ЈЕРОТИЈЕ: Шта је било, видиш да имам посла. Где ти је коса?

ПЕЦКО: Испала ми.

ЈЕРОТИЈЕ: Какве су то страхоте да се на њих и ћелави костреше.

(Улазе Јеротије у Пецко. Јеротије запањен угледа Пантелију. Седне од изненађења.)

ЈЕРОТИЈЕ: Уф!

ПАНТЕЛИЈА: Шта је било, Јеротије.

ЈЕРОТИЈЕ: Умало ме шлог није стрефио! Откуд ти, Пантелија.

ПАНТЕЛИЈА: Ја из свог среза.

ЈЕРОТИЈЕ: Па право у мој.

ПАНТЕЛИЈА: Јес', вала, право.

ПЕЦКО: Да ја зовнем Дојану да понуди људе.

ПАНТЕЛИЈА: Нека, сами смо понели и кафу и ракију. Да се не омакне детету неки мишомор. (Г. Мркић) Жено, вади и постављај.

(Пантелија седне, Г. Мркић извади из торбе ракију, кафу и мезе па крене да поставља.)

ПАНТЕЛИЈА: (Јеротију.) Ти, ако ти се оће, примакни се.

ЈЕРОТИЈЕ: Нека, фала.

(Из правца из ког су дошли Пецко и Јеротије улази Г. Кркић, а за њом и три монана.)

Г. КРКИЋ: Јеротије, они кажу да више не сме да се чека, да Јуца мора под хитно да се исповеди, да истера тог циркуског ђавола из себе, па ће онда да проједе, цео дан ништа није јела... (Угледа Пантелију и запањи се.)

(Иза Г. Кркић иду Лаврентије, Аврам и Балтазар, обучени у монахе, црнорисце. Кад Лаврентије спази начелника Пантелију, препадне се, пошао би назад.)

АВРАМ: (Шапатом.) 'Де ћеш?

ЛАВРЕНТИЈЕ: (Такође шапатом.) Ено га Пантелија, препознаће нас.

АВРАМ: Неће, наби капуљачу за кишу на главу.

(Намакну капуљаче за кишу те им се не виде лица. Гледају у патос. Г. Кркић и даље не схвата шта ће у канцеларији Мркићи.)

Г. КРКИЋ: Јеротије, шта раде ови душмани овде?

ЈЕРОТИЈЕ: Ето ти па их питај.

АВРАМ: (Лаврентију.) Прозбори нешто иначе смо га најебали.

ЛАВРЕНТИЈЕ: Шта да причам?

АВРАМ: Откуд знам, нисам ја био поп, него ти.

ЛАВРЕНТИЈЕ: Госпођо, време нам истиче. Одрекните се сотоне, спасите детету душу... (Пружа крст предасе.) Одрекните се сотоне!

(Г. Кркић се прекрсти, пољуби крст.)

ЈЕРОТИЈЕ: Макни ми ове црнорисце с очију како знаш и умеш.

Г. КРКИЋ: Да им дам да је воде у цркву?

ЈЕРОТИЈЕ: Ноћас!?

ЛАВРЕНТИЈЕ: Божанске двери ће се отворити пред њеним грехом спремним за окајање! Одрекните се сотоне!

ЈЕРОТИЈЕ: Нек' је воде, нек' раде шта 'оће, само да их не видим и не слушам више.

Г. КРКИЋ: Да проједе дете...

ЈЕРОТИЈЕ: Нек'  пође Пецко с њима, а Дојана с' Јуцом, да се не забаве много тамо. 'Ајде сад!

Г. КРКИЋ: И Дојана?! А ко ће госте да послужи?

ЈЕРОТИЈЕ: Сами су се они већ послужили.

Г. КРКИЋ: Штета. Идемо оче Лаврентије, идемо...

ЛАВРЕНТИЈЕ: Сваки грех се може окајати уз молитве Богу драгих... Одрекните се сотоне!

АВРАМ: (Лаврентију.) Не сери више него полази.

Г. КРКИЋ: Полази Пецко. (Јеротије.) И пази шта причаш са овом сотоном. (Показује на Пантелију.) Немој ништа о политици, не потписуј ништа, не обећавај...

ЈЕРОТИЈЕ: Иди жено!

Г. КРКИЋ: Немој после да кажеш да те нисам упозорила.

ЈЕРОТИЈЕ: Аман!

(Г. Кркић, Пецко и „монаси“ изађу.)

ПАНТЕЛИЈА: Шта је било, Јеротије, није ваљда да је дошло дотле да те жена учи шта ћеш чинити. Видиш како ова моја ћути к'о заливена.

ЈЕРОТИЈЕ: Па јес', кад си јој метио мараму у уста.

ПАНТЕЛИЈА: Сама је метила. Да узалуд не троши снагу суздржавајући се.

ЈЕРОТИЈЕ: Па да чујем, што си дош'о. Неће бити да је због тога да ми показујеш како жену кротиш.

ПАНТЕЛИЈА: Неће бити.

ЈЕРОТИЈЕ: Па онда?

ПАНТЕЛИЈА: Зашто ти дижеш цену?

ЈЕРОТИЈЕ: Чему ја то дижем цену?

ПАНТЕЛИЈА: Железници.

ЈЕРОТИЈЕ: Откуд ти знаш за железницу?

ПАНТЕЛИЈА: Знам.

ЈЕРОТИЈЕ: Е, ја видиш не знам ништа.

ПАНТЕЛИЈА: Не прави се луд, и твоје су паре у питању. Вујић је данас поподне био код мене.

ЈЕРОТИЈЕ: Вујић! Лажеш. Шта ће изасланик краљевог министра код тебе, ђубре антидинастичко!

ПАНТЕЛИЈА: То ко је за династију, а ко није, зна се.

ЈЕРОТИЈЕ: Зна, зна!

ПАНТЕЛИЈА: Него, да ми свршимо пос'о.

ЈЕРОТИЈЕ: Ја с' тобом никакав пос'о нећу свршавати.

ПАНТЕЛИЈА: Овај ће да ти се исплати.

ЈЕРОТИЈЕ: Само што ће успут главе да ме дође.

ПАНТЕЛИЈА: Полако, полако. Није да ти главу на пању не би волео да видим, ал' кад дође до новчаника... Би ли ти више волео да уштедиш пола од онога што си Вујићу обећ'о и да сачуваш капару коју си му дао, ил' да останеш без ичега?

ЈЕРОТИЈЕ: Ја да останем без ичега.

ПАНТЕЛИЈА: Немој да ме тераш да се инатим, вазда ћу више од теба да понудим.

ЈЕРОТИЈЕ: Ти!? Па нема куче за шта да те уједе.

ПАНТЕЛИЈА: Има, вала, и ти то добро знаш. Мућни главом, лако ћемо да се бијемо, то знамо. Ама, да пробамо овако.

ЈЕРОТИЈЕ: Како?

ПАНТЕЛИЈА: Ја да одбијем Вујићеву нову понуду, теби да дам пола да исплатиш Вујића, а станица да буде на међи, где она моја њива у твој срез залази и са твојим имањем се граничи. Пола на твоме, а пола на моме.

ЈЕРОТИЈЕ: Па да делим профит с тобом.

ПАНТЕЛИЈА: Биће дупло више муштерија, из оба среза, твоји ће да пазаре код тебе, моји код мене, ако се измешају жандари ће да их раставе.

ЈЕРОТИЈЕ: А путници?

ПАНТЕЛИЈА: Сваки други воз је твој. Чист рачун. Паре за Вујића добијаш чим видим планове за градњу и грађевинску дозволу. А покушаш ли да ме зајебеш, Вујић одма добија дупло. Планови, како се направе, тако се и промене. Јес' скупље, али само на твоме бити неће.

ЈЕРОТИЈЕ: Кол'ко имам времена да размислим?

ПАНТЕЛИЈА: Николко. Сад, ил ти ја више на ноге долазити нећу, па се ти прерачунај.

(Чује се како Пецко виче споља.)

ПЕЦКО: Гос'н Јеротије, гос'н Јеротије!!!

ЈЕРОТИЈЕ: Шта је било сад?

(Улази Пецко, покисао је, крвава му глава, без косе је.)

ЈЕРОТИЈЕ: Опет си изгубио косу!

ПЕЦКО: Отели су их!

ЈЕРОТИЈЕ: Кога, бре?

ПЕЦКО: Јулијану и Дојану!

ЈЕРОТИЈЕ: Како отели, ко их је отео?

ПЕЦКО: Глумци!

ЈЕРОТИЈЕ: Какви глумци, јеси ли ти при себи, шта булазниш то!?

ПЕЦКО: Они црнорисци нису били прави, дочекали су нас, чим смо изашли, још двојица одма иза ћошка, мени су главу расцопали, а девојке отели.

ЈЕРОТИЈЕ: Како нико није чуо вриску?

ПЕЦКО: Тако што нису ни вриштале. Биће да су с њима у договору!

(Док је Пецко реферисао Јеротију, Г. Мркић је извадила мараму из уста.)

Г. МРКИЋ: Глумци. Па наш Ратко је...

ПАНТЕЛИЈА: (Запуши жени уста.) Ћут'. Враћај мараму.

Г. МРКИЋ: Али, син ти је!

ПАНТЕЛИЈА: Није више!

ЈЕРОТИЈЕ: Зови жандаре, сви нек' прежу коње! И мог седлај! Неће далеко стићи пешке.

ПАНТЕЛИЈА: Коње? Није ваљда да ти сваки жандар коња има?

ЈЕРОТИЈЕ: По два. Војску сам, бре, од њих направио, мој Пантелија! И топове им довук'о. Краљевски пук могу да препишају из два плотуна. А кад је у'ватим, за тебе ћу, Пецко, тако ћелавог, да је удам!

ПЕЦКО: За мене?!

ЈЕРОТИЈЕ: Решила да ме брука, е па има да јој преседне за цео живот! У потеру за глумцима!!!

ЈЕРОТИЈЕ И ПАНТЕЛИЈА: (певају)
У Нишку тврђаву у окове их дајте,
зубе да им поваде!
У Османов подрум на макаре
уши да им истестеришу!
У Бербер кулу
очи да им изваде!
У Петроварадин
носине да им исчупају!
На Бањицу у самицу,
у Митровицу под сикирицу,
у Пожаревац на живодерац!

ПАНТЕЛИЈА: А пос'о, Јеротије?

ЈЕРОТИЈЕ: Рачунај да смо се договорили!

КРАЈ ЧЕТВРТОГ ЧИНА

ПЕТИ ЧИН
Гори, гори, да л' се нешто мења?

(У мраку се чују повици некаквих демонстрација. Гори велика ватра, негде далеко, иза хоризонта. Светло. Трг у срезу Кркића. Разбацани остаци имовине Путујућег позоришта „Еврем и Евдокија“. На згариште седају Јеротије и Пецко. Пецко носи велики џак у коме је тежак терет. Иза њих споменик краљу Александру Обреновићу, његова биста. За хоризонтом и даље гори велика ватра, али је Јеротије и Пецко не виде.)

ЈЕРОТИЈЕ: Нема их нигде, као да су у земљу пропали.

ПЕЦКО: Не разумем. Сваку ћошку смо пречешљали, одавде па до краја среза. Пешке никако нису могли да побегну.

ЈЕРОТИЈЕ: Јеси ли проверио да није неко у варошкој штали коња ноћас пазарио?

ПЕЦКО: Јесам. Није нико.

ЈЕРОТИЈЕ: Једино ако су крила добили.

(Одозго, као с неба, спушта се платформа на којој су Евдокија, Еврем, Лаврентије, Аврам, Балтазар, Јулијана, Ратко и Дојана, Обучени су у савремени костим из неке препознатљиве, савремене драме. Као да су у једном даху превалили деценије. На платформи сценографија у којој су неки елементи који такође указују на ововременост, компјутер на пример и сл.)

ПЕЦКО: Шта да радим с овим? (Показује на џак.)

ЈЕРОТИЈЕ: Вади Петра из џака, јебо му ја матер, и мећи га на постоље.

(Пецко вади из џака бисту краља Петра I Карађорђевића.)

ПЕЦКО: Добро је те смо се на време распитали. А овог (Показује на споменик краљу Александру Обреновићу.) да бацим?

ЈЕРОТИЈЕ: Ни случајно! Ко зна да л' ће нам затребати. Нека га у подруму.

ПЕЦКО: Па убили су га.

ЈЕРОТИЈЕ: Не би ме зачудило да га повампире. Ништа више не може да ме изненади. А и они су нашли кад преврат да праве. Што не сачекаше железницу да прође овуда па онда оба краља да су побили не би се потрес'о. Боли њих за обичан народ... Јао, има сад Пантелија да се раскукуриче к'о што никад није. Ама, доакаћу ја њему... (Смеје се.)

ПЕЦКО: Шта је смешно, реците па и ја да се смејем?

ЈЕРОТИЈЕ: Побеже Вујић с Пантелијином капаром.

ПЕЦКО: И с нашом је.

ЈЕРОТИЈЕ: Ако, само нек' је и с његовом. Боже, дај ми овако да се смејем сваки дан, а не само да ропћем!

(Са „горње“ платформе.)

ЈУЛИЈАНА: Мени их је жао.

РАТКО: И мени.

АВРАМ: Шта их који мој жалите, умало главе да нам дођу.

ЈУЛИЈАНА: Да им направимо неко позорје, да се развеселе?

РАТКО: Што да не.

АВРАМ: Што да да?

ЛАВРЕНТИЈЕ: (Авраму.) Никад од тебе прави глумац.

АВРАМ: Шта ми наприча...

(Ратко и Јулијана клекну и Ратко пусти из руке светлуцави прах који се раштрка лагано свуда по „доњем“ простору. Одједном, негде из дубине иде локомотива. И станица је ту. Народ прилази Јеротију, сви би да пазаре, путују, једу... Дају Јеротију хрпу пара. У дну жандари спроводе свезаног Пантелију. Јеротије се смеје. Пецку се приближава велики Ајфелов торањ, он се пење на њега, насмејан је, срећан. Све је к'о у неком сну.)

ЕВДОКИЈА: (Показује на ватру у дубини.) Евреме, откуд она онолика ватра?

ЕВРЕМ: Као да је од Београда.

ЕВДОКИЈА: Види, бацају неку жену и једног човека са некакве терасе. Народ кличе, а ватра свуда наоколо.

ЕВРЕМ: Гори, гори, ама да л' се нешто мења? Јулијана, Ратко, завршисте ли с тим?

РАТКО: Завршисмо.

ЕВРЕМ: Онда, да полазимо?

ЈУЛИЈАНА: Како ви кажете, газда Евреме. Дојана? Дојана, где си?

(Дојана клечи и гледа ка Пецку који је на Ајфеловом торњу, дозива је и пружа јој руку. Као да се расплакала. Обрише сузе и одлучно устане.)

ДОЈАНА: Да полазимо.

АВРАМ: 'Ајде ти испред мене...

(Аврам пропусти Дојану, па кад ова крене испред њега, он је уштине за задњицу. Дојана се окрене и опали му шамар.)

АВРАМ: 'Еј!

ДОЈАНА: Извини, ја то онако, по навици.

(Смех.)

ЕВРЕМ: Спремите се, идемо!

(Одједном, јак ветар заурла хоризонтом.)

ЛАВРЕНТИЈЕ: И докле тако, Евреме!!!

ЕВРЕМ: Не знам, нисмо ни ми мимо света, стићи ћемо ваљда негде!!!

КРАЈ

---

[1] У преводу др. Лазе Костића Капулети су Капулетићи