Ранко Јаковљевић

Црква у Старој Текији

АПСТРАКТ: Изузев по имену, и по историјским преламањима може се закључити како је судбина Текије на Дунаву била више но што је уобичајено везана за религију. У том контексту посматра се настојање мештана  да крајем 19. века учешћем сопствених средстава допринесу изградњи православног хришћанског парохијског храма. Услед захвата државе у општинску имовину, те уништењем риболовних потенцијала у склопу уређења међународног пловног пута на Ђердапу, грађани Текије нису били у могућности отплаћивати своје задужење. То је резултирало продајом зарад намирења дуга 567,82 хектара претежно шума и шумског земљишта, у вредности вишеструко већој од укупно уложених средстава у изградњу храма. У следујућем тексту анализирају се покушаји грађана Текије да споразумом са државом реше настали спор.

КЉУЧНЕ РЕЧИ: Текија, кредит, потраживања

Текија, варошица на десној обали Дунава између Доњег Милановца и Кладова, своје нововековно име дугује верском објекту мистичког исламског реда накшибендијских дервиша, ситуираном у „Ћетаћу“ – Граду између Дунава и Текијског потока, но везаност њене судбине за религију задире много дубље у прошлост. Тако с почетка нове ере, када се место звало Трансдиерна, располажемо подацима да је ту било стециште култа Митре, претече хришћанства, а још дубље понирање у историјске слојеве води нас до фрагмената поштовања божанстава Кибеле и Сабазија. Под подручје Текије можемо подвести и 12 километара узводно потес Хајдучке воденице са малом средњовековном хришћанском богомољом, а у првим годинама 20. века Коста Јовановић  забележио је од старина уврежен назив земљишног потеса Црквено брдо – Ђал бисерика, јужно од варошице, што заједно са именом западног брда Слава Божија, асоцира на дубоке корене хришћанства на овим просторима. Према резултатима његових истраживања, тринаест родова са 101 кућом чинило је становништво  румунско-српске струје, Румуни и порумуњени Срби; косовско-метохијска струја заступљена је са три рода и 15 кућа, моравско-вардарско порекло имало је становништво осам родова са 15 кућа, док је осам родова са 27 кућа досељено у тзв. инверзним миграцијама (1). Историографија  ово насеље углавном помиње као почетну тачку премошћења Дунава од стране Римског цара Трајана у Другом дачком рату 105-106. године, као место порекла знамените српске породице Текелије и великог дипломате из прве половине 19. века, Аврама Петронијевића, затим као стратиште Коче Анђелковића у Аустро-турском рату 1788, те по сукобима турске царске војске и војске јаничарског одметника Пазван-оглуа у периоду између 1795. и 1800. године.

Подручје текијске општине у оквиру среза Кључког, под српском управом од 1833. године, простирало се уз Дунав, од Трајанове табле до кастела Елизабет, преко пута острва Ада-кале. Зиратног земљишта било је друге класе 54,76 хектара, четврте класе 98,71 хектар, пете класе 346, 10, хектара из чега савременици закључују како Текија има најгору и најнероднију класу земљишта, чији принос не може да донесе ни утрошено семе засејане хране (2). Под шумом треће класе било је два  хектара, четврте класе 25,45 хектара и пете класе 142,93 хектара, укупно 737,85 хектара. Највећи део шума држава је евидентирала као сопствену имовину, иако су грађани и црква те поседе баштинили деценијама, будући да нису располагали писменим доказима о власништву. Од 300 пореских глава 1900. године,  60 се бавило риболовом као основним занимањем, а „како је за ово неколико последњих година улов опао и нема рибе за хватање, то се пате и муче, завладала је оскудица у највећем степену, те је њихов живот јадан и чемеран“ (3). Само уништењем једног ђердапског вира – Ђеврина, услед регулационих радова на пловном путу, општина је према званичним подацима претрпела штету од 34.000 динара, што је еквивалент његове двадесетогодишње експлоатације.

После припајања  преосталих турских војних постаја Србији 1867. године, међу којима и кладовске тврђаве Фетислам и рушења кастела Елизабет, видевши на политичком хоризонту боља времена, са нескривеном жељом да импресионирају аустро-угарске житеље  суседне Оршаве, али и одрже корак са богатијим Доњим Милановцем чији је понос била црква Св. Оца Николаја, живописана од Димитрија Посниковића, као и Кладовом које у исто време почиње да краси црква Светог Ђорђа, грађани Текије приступили су изградњи православног хришћанског храма. Црква Светог Николе изграђена 1838. године била је склона паду, будући да су јој пукли зидови. Ново црквено здање, довршено 1879, а освештано 1880. године деценијама је доминирало изгледом Текије, о чему ће путописац 1896. забележити: „Иако је Текија, као важна извозна и паробродска станица скелом повезана с Оршавом, она поред лепе цркве с високим торњем и скромне царинарнице има само неколико бољих зграда“ (4).

За сврхе изградње храма, у периоду између 1870. и 1880. године утрошен је готовински општински и црквени капитал вредности 42.427,21 динара, али и извршено задужење код доњомилановачког трговца Илије Зарића износом од 18.000 динара. Но, позитиван помак у националном развоју манифестован, између осталог, грандиозним регулационим радовима на уређењу дунавског пловног пута, осим унапређења услова за формирање средњег – грађанског слоја у Србији, егзистенцијално везаној за риболов Текији, чији су потенцијали драстично умањени минирањима на Ђердапу и изменом водног режима, са карактеристикама трговинске и бродске базе, но тек по питању ангажовања јефтине радне снаге, значио је осиромашење и деградацију достигнутог нивоа социјалног стандарда. Оставши без средстава за намирење повериоца, текијска општина задужује се код Управе Фондова Краљевине Србије, како обавештавају Новине Српске бр. 277 од 12.12. 1880, са 1500 цесарских дуката – 18.000 динара у злату, са роком отплате 12 година и годишњом интересном стопом од 6%. Мада је од 1881. до 1887. наплаћиван општински прирез ради враћања позајмице, до маја месеца 1888. није вршена исплата интереса, те задужење са нараслим интересима достиже суму од 19.820, 83 динара. На основу тзв. највишег решења бр. 7903 од 26. маја 1888, приступило се укапиталисању интереса, по чему се општина задужује на увећану суму са карактером главног дуга (5). Али, и са накнадним прикупљањем новца у виду приреза до 1897. године, није се успело више него измирити потраживање интереса доспелих до 1. јануара 1890, резултирајући околностима да крајем 1900. године главни дуг износи 18.460,60 динара, док се доспели интерес увећао чак на 16.897,11 динара, укупно 35.357,71 динара.. Зато, по захтеву повериоца, првостепени неготински суд решењем бр. 10803, од  20.8.1899, осуђује општину текијску  на исплату дуга и поврх тога судских такси од 1068 динара. У извршном поступку спроведеном над целокупном општинском имовином, обезбеђено је намирење потраживања тек у вредности пар хиљада динара, пошто су општинско имање општинско имање, плачеви и доспела потраживања  продати по багателним ценама (6). Како се ни по захтеву Управе Фондова бр. 22581 од 14.12. 1900. године није могло поступати исплаћивањем апанажа од 4.000 динара годишње, на Божић 1900. године четрнаесторо представника општине обратило се за помоћ Министру Народне Привреде. Они решење виде у компензацији текијског дуга са потраживањима према држави на име накнаде штете услед немогућности коришћења општинског вира Џеврин за рибарење, уништеног регулационим радовима.  потписници апела наводе да је суму од 34.000 динара српска држава већ наплатила од аустроугарске владе, инвеститора грађевинских радова на пловном путу, не исплативши је Текији, „иако је свима другима исплатила, већ је ову суму задржала при себи, а из ког узрока, то није оправдала“ (7). Као другу солуцију, текијанци сугеришу могућност признања права од стране државе на околне шуме, чијом би се продајом дуг могао намирити. Наиме, општина је имала своју шуму од које је годишње приходовала „за брет и попашу“ до 1000 динара. Истовремено је и црква текијска имала шуму „црквени браник“ још од пре 1830. године, но држава је и то узела на себе „зато што ни црква ни општина немају баштинску тапију“ (8). На крају дописа, сматра се прихватљивим и „опрост и расход као пропалог“ доспелог интереса у износу  16.897,11 динара, уз утврђење нове интересне стопе од 1%, уместо досадашњих 6%, што Закон о уређењу Управе Фондова допушта, одредбом свог 12. члана. Тим поводом, на захтев Министра Народне Привреде, Управа Фондова Краљевине Србије актом бр. 1501, 12. априла 1901. године извештава како општина текијска нема свог имања те „према свему овоме ово потраживање Управе стоји на пропасти“, уз мишљење да се Министарство треба позабавити могућношћу исплате дуга државне благајне према Текији на име накнаде штете настале регулацијом Дунава, који би се новац употребио  за отплату зајма Управи Фондова (9). Својим дописом Б. Пр. бр. 5752 од 13. октобра 1901. године Министар Финансија Краљевине Србије информише Министра Народне Привреде о одобрењу да се у буџет општине текијске за 1901. годину унесе сума од 4.600 динара, коју у отплату дуговања има у истој години послати Управи Фондова на одужење (10).  Видећи јаловост пребацивања терета потраживања на ионако преоптерећене порезима грађане Текије, а поводом апела изасланика општине текијске од 7. новембра 1901. Б. Пр. Бр. 6783, поднете уз уверење суда текијског од истог датума, Но. 2136 и општинског извода распореда пореза, Министар Финансија актом од 17. новембра 1901. године објашњава Министру Народне Привреде како је дан пре тога наредио начелнику среза кључког обуставу наплате приреза од 80 %, иначе одобрену претходним решењем од 13. 10. 1901. године, бр. 5752, „до онде док ову ствар у споразуму са Вама, Господине Министре, и Управом Фондова, не регулишем дефинитивно, пошто су у тој општини, за ову годину, прирези огромни, те се не могу ни наплатити од грађана, услед немаштине ових“ (11). Већ 2. децембра 1901. Управа Фондова дописом под бројем 20774 реферише Министру Народне Привреде да текијски дуг износи  36.228,50 динара у злату, од чега 17.782,30 на име доспелих интереса, као и да је највећа могућа олакшица укапитулисање ненаплаћених интереса. У те сврхе уведена је обавеза општине да 60% непосредног пореза уноси у буџет ради измирења годишњих апанажа од 3600 динара.

Очигледно је Министарство Народне Привреде пропустило питање дуга решити компензацијом са потраживањима текијске општине према држави због уништења риболовног подручја. Према расположивим сазнањима, српска држава галантно се одрекла тог дела потраживања према аустро-угарској влади, пренебрегавајући легитимне имовинске интересе Текије, потом не пристајући отписати текијски дуг према Управи Фондова Краљевине Србије путем пребијања за нешто за шта је створила правну фикцију непостојања. Према реферату сачињеном код Министарства Финансија под бројем П. Бр. 3461/95 (12), током спровођења у дело одредаба Берлинског уговора од 26.6.1878, регулацијом  ђердапског пловног пута, причињена је штета српским риболовима, услед чега су се сопственици и закупци жалили Министру Народне Привреде, уз молбу да се „ове оштете извиде и да им се накнада даде“. За те сврхе формирана  комисија налази како је сопственицима и закупцима проузрокована штета од 600.000 динара, што са 5% годишњег интереса представља капитал од 1.200.000 динара. Тражење Министра иностраних дела нотом бр. 3644, од 27. априла 1889, да Аустро-Угарска изврши исплату утврђене суме, није наишло на плодно тле, већ се оснива мешовита међудржавна комисија која такође не успева изнаћи решење прихватљиво за обе стране. Имајући у виду да су с пролећа  1890. године започети нови регулациони радови на српској страни Дунава, Министар Народне Привреде решењем П. бр. 7003, 3. октобра 1891, образовао је две комисије ради процене штете по риболовним подручјима – једну за поречки, а другу за кључки срез. Извештај К. П. Бр. 212 од 26. јануара 1892, у одељку Б-3)  констатује да је општина Текија сопственик дунавског вира Џеврин, чији је закупац Фазлија Садик из Ада-кала, са налазом да штета причињена сопственику – текијској  општини, износи 34.000 динара. Тај документ послужио је као основ обраћања Министра Иностраних дела аустроугарској влади за потраживање износа од 600.000 динара, на име накнаде штете за све онеспособљене вирове и рибље гарде. Нова мешовита српско-аустроугарска комисија, образована је 13. августа 1893, о чему сведочи акт српске владе П. Бр. 3621/93. Њен рад окончан је сагласношћу двеју влада да се српској држави на име одштете исплати свега 150.000 динара у злату, да би по наведеном основу Министарство Народне Привреде учинило распоред добијеног новца на следећи начин: 1. Његовом Величанству Краљу, за оштећене гарде Караташ, Домоглед, црквиште, Калаишидор и Аловиште, у његовом приватном власништву – 40.000 динара; Општини Сип за вирове Крст, Зидине, Петриље, Иљана, Крива Накла, Душа, Фацет, Тресетница, Кашајна, Соларија, Косовица, Вршка – 40.000 динара; 3. Општини Доњи Милановац, за вир Гребен – 30.000 динара и 4. Српској држави за оштећења на Госпођином Виру и Виру Белих Вода до Госпођиног Вира – 40.000 динара. Документ насловљен као реферат по акту П. Бр. 3641/95 Министарства Финансија, од 10. августа 1895, поред наведеног, сведочи како је  „рачуноводство, до данас издало прву партију, одређену као накнаду штете Њ. В. Краљу (13). Парадоксално је да се цитирани документ даље бави искључиво питањем исплате, мимо постигнутог споразума, суме од 47.000 динара за обештећење доњомилановачких трговаца – закупаца Госпођиног Вира и Гребена, ни на који начин не разматрајући нити коментаришући апсолутно игнорисање првобитно од Владине комисије верификоване штете коју трпи Текија као власник вира Џеврин, на исти начин као и Доњи Милановац за своје вирове.

Долазећа времена нису учинила остварљивим опредељење Управе Фондова Краљевине Србије да дуг текијске општине поводом изградње цркве наплати путем увећаних пореских оптерећења за њене мештане, те је као једини преостали начин остао покушај уважавања предлога дужниковог да се враћањем Текији одузетог од државе земљишта, дође до имовине чијом би се јавном продајом прибавила потребна средства. Готово 50 година од настанка потраживања према текијској општини, 28. фебруара 1929. године, Државна Хипотекарна Банка у Нишу изложила је јавној продаји непокретно имање текијске општине, Бановине Моравске, и то: 1. Шуму у „Сувој реци“, површине 07,1009 хектара; 2. Шумарицу у „Дафини“, површине 3,0130 хектара; 3. Шумарицу у „Врашкој накли“, површине 1,8200 хектара; 4. Шуму у „Алат пашином потоку, Брзујци, џеврину, Серафинкином, Врапчијем и пепељавом потоку, Пештери, Фајфуру, Текијском потоку и до текијских имања“ површине 785,6600 хектара (14).

Неготински првостепени суд, позивом на параграф 489. Грађанског судског поступка, 26. фебруара, под бројем 7366, издао је тапију за ово имање купцима – најбољим понуђачима на одржаној јавној продаји, са укупном постигнутом ценом од 162.000 динара, и то: Бешир Симеону, књиговођи Крајинске Кредитне Земљорадничке Банке, Бешира Симеона супрузи Драгици, Стојковић Др. Милану, лекару и Стојковић Ђ. уд. Лепосави, свима из Неготина (15). 12. јуна 1930. године нови власници један хектар земљишта у потесу „Фаца Текија“ уступају Соколском Друштву „Кочина Крајина“ из Текија, а 1,4215 хектара од парцеле у „Великом пропазешћу“ продају Ивковић Богомира Јевти, пекару  текијском. Тек 6. новембра 1930. године врши се судским актом бр. 39062 исправка тапије, код утврђеног стања да од површине 785,6600 хектара постоји енклава у приватном власништву површине 217,8400 хектара, те је на јвној продаји могло бити додељено као бивше општинско земљиште купцима свега 567,8200 хектара под тачком 4. тапије (16). Ово имање помиње се 5. децембра 1945. године у Извештају Среског народног одбора Среза кључког бр. 1383, о томе да су шума и шумско земљиште  Симеона Бешира у површини 517 хектара у атару општине Текија, на месту „Мисија“, по распису Министарства Шумарства Србије бр. 11313, те чланом 26. Закона о аграрној реформи и колонизацији, стављени под државну управу као државни посед, а цитирани извештај једина је исправа приложена у кладовском катастру, са значењем основа за провођење промена у евиденцији поседовног стања – преласка из приватне у државну својину (17). По Закону о националним  парковима („Сл. гласник РС“ 3/93), ово земљиште данас спада у подручје посебних вредности и одлика од еколошког, научног, културног, образовног и здравствено-рекреативног значаја, а његова минимална тржишна вредност износи, мерено параметрима пореских органа, приближно два милиона евра.

Текијска парохијска црква Намесништва Кључког Епархије Тимочке, 1938. године у поседовном листу бр. 358 Одељења катастра и државних добара (18)  означена као храм Светог Илије, док се према Шематизму Источно православне Српске патријаршије 1925. године води као храм Св. Николе (19), изграђена на катастарској парцели 885, обухватајући земљиште под зградама 2,36 ара и порту 21,71 ар, крајем  шездесетих  година прошлог века, заједно са својом варошицом утонула је у дубине Дунава услед подизања речног нивоа приликом изградње хидроенергетског и пловидбеног система Ђердап. Било је и биће још цркава са сличном судбином, али ретке су такве које су грађани односно градитељи платили на десетине пута већом ценом но што је њена комерцијална вредност. Нека то буде у Славу Божију, како ће вечно сведочити топоним текијских брда.

ЗАБЕЛЕШКЕ

(1) Коста Јовановић, Насеља и порекло становништва, СКА  књига 29, Београд 1940, с. 94-95 и 295-296

(2) Писмо грађана Текије Министру Народне Привреде Краљевине Србије од 25. децембра 1900. године, Архив Србије од 25. децембра 1900. године, Архив Србије ТФ-2 – бр. 62/902

(3) Исто

(4) Феликс Каниц, Србија – земља и становништво, СКЗ Београд 1987, књига 2, с. 505.

(5) Допис Управе Фондова Краљевине Србије бр. 1501, од 12.4.1901, упућен Министру Народне Привреде, Архив Србије, ТФ-2 – бр. 62/902

(6) Писмо грађана Текије Министру Народне Привреде, Архив Србије, ТФ-2-62/902

(7) Исто

(8) Исто

(9) Архив Србије, ТФ-2-62/902

(10) Исто

(11) Исто

(12) Исто

(13) Исто

(14) Збирка докумената Републичког геодетског завода (РГЗ), Службе за катастар непокретности (СКН)  Кладово, Катастарски операт за катастарску општину (КО)  Текија, списак промена у поседовном стању бр.3/1940, за имање из поседовног листа бр. 387.

(15) Исто

(16) Исто

(17) Збирка докумената РГЗ, СКН Кладово, КО Текија, списак промена 1954.

(18) Збирка докумената РГЗ,СКН Кладово, анулирани поседовни листови за Ко Текија

(19) Шематизам Источноправославне Српске Патријаршије (по подацима из 1924.), издање Св. Архијерејског Синода – Сремски Карловци 1925, с. 343.