Брана Димитријевић

Крваве сибирске авантуре

По уласку Црвене Армије у Праг (1945. године), НКВД је, без оклевања, ухапсио некадашњег команданта Чехословачке легије, генерала Рудолфа Гајду, који ће од тортура убрзо ослепети. Осуђен на две године строгог затвора, умро је по пуштању на слободу. Беше то крај једне вратоломне каријере на коју би сваљена и тешка стена заборава, све до пада Берлинског зида. Отуда је Рудолф или Радоле Гајда (1892-1948) непознат нашим историчарима, а оно што се о њему даде прочитати на Интернету/ „Википедији“, врви од празнина, сумњивих места и нетачности када је о српским стварима реч.

Судбина Чехословачке легије током (обе) руске револуције, у многоме је повезана са судбинама српских, хрватских и словеначких заробљеника, држављана Аустроугарске, посредно и непосредно. Њеном настанку пут је, у највећој могућој мери, прокрчило стварање Прве српске добровољачке дивизије у Одеси.

По избијању Великог рата, наиме, још у августу 1914. године, у Русији је покренуто од стране заробљених Чехословака питање стварања добровољачких војних јединица, за борбу не против своје отаџбине већ против угњетача. Истоветан захтев поставили су и Пољаци и Срби са Хрватима и Словенцима. Истављено је једно од најзамршенијих међународно правних питања, које ће, уз тешке муке, захваљујући напорима и документацији српске владе бити решено тек почетком 1916. године стварањем Прве српске добровољачке дивизије (1). У том трену Рудолф Гајда је, у чину српског капетана, командир њеног дезинфекционог одреда.

Нејасно је како је уопште стигао до Русије.

Рођен у Котору, мајка му је била Бокељка из старе, угледне али осиротеле породице, а отац аустроугарски официр по народности Словак, Рудолф или Радоле Гајда, наводно, већ у Балканским ослободилачким ратовима учествује као добровољац  у црногорској војсци. Године 1915. је заробљен (или се својевољно предао) Црногорцима код Вишеграда (!?), добивши одмах потом, код Црногораца, чин капетана. Српски (и црногорски) извори до сада ово нису потврдили, јер се можда није ни трагало. Те се по српским документима Гајда први пут помиње у Добруџи (2). А потоњи др Милутин Велимировић, тада медицинар, оставио је ову забелешку:

„Јуче сам (15.10.1916), при повратку (из Штаба дивизије), неко време јахао са др Гајдом, командиром дезинфекционог одреда. Веома необичан и интересантан човек. По чину српски капетан, најстарији међу својима земљацима Чесима, али као да је, незванично, њихов вођа. Пун је планова о којима говори с одушевљењем. Има у себи много авантуристичког. Води са собом Рускињу, свршену гимназисткињу из Одесе. Она је његов посилни. У војничком оделу, са кратком косом, личи на лепог, безазленог дечака. Изгледа да му је много одана.“(3)

Интересантно је да Велимировић, који ће 1921. године дипломирати на Медицинском факултету у Прагу, капетана Гајду већ сматра доктором. Иако је млађи од њега свега годину дана!

Гајда је тада био један од 75 чехословачких официра, који су се, у недостатку бољег, са још 86 подофицира и војника, прикључили Првој српској добровољачкој дивизији. А када је у августу 1916. године оглашено формирање чехословачких пукова у Кијеву, дивизију напуштају Чехословаци подофицири и војници, али ниједан од официра. „Не можемо,“ изјавили су, „пред одлазак у борбу напустити војнике са којима смо вежбали целог лета и сродили се с њима.“ Свих 75 официра отишло је у Добруџу, храбро су се борили, а осам их је погинуло. И тек по повлачењу из Добруџе одлазе својима; а међу њима и Радоле Гајда.

(На Интернету, нпр. на „Википедији“, пише да је Радоле Гајда припадао српском пуку који је у Добруџи уништен, односно српском одреду који је доживео исту судбину!?! Треба, међутим, подсетити да је реч о дивизији, која је, уочи кампање, бројала 18.500 душа; и која упркос великим својим губицима није била уништена.)  

Но иако су најпре формиране српске, па потом чехословачке борбене јединице, добровољачки покрет био је међу Чесима и Словацима знатно масовнији, и без унутрашњих трзавица. А код Срба, Хрвата и Словенаца оне су отпочеле већ у пролеће 1916. године. Део официра Хрвата, сматрао је да стварање добровољачке дивизије треба да буде само политичка не и војна демонстрација, те да је њен одлазак на фронт непотребан. Неки су, опет, одбијали да положе заклетву краљу Петру, протестујући тиме против великосрпског хегемонизма и унитаризма; наопако тумачећи тадашње, правно начело да никаква добровољачка јединица, а поготову од заробљеника једне стране силе, не може припасти непостојећим државама (попут Југославије, Чехословачке или Пољске). Десетак тих првобитних „дисидената“, враћено је у заробљеничке логоре, а Прва српска добровољачка дивизија, отишла је да се бори у Добруџи.

Но, током стварања Друге добровољачке дивизије, такође у Одеси, наново избија криза. Иставља се захтев да се дивизија преименује у југословенску; што је генерал Живковић прихватио имајући у виду да је већ формирана Чехословачка легија, али његов предлог није прихватила српска влада. Од стране „дисидената“ даље се тражи употреба хрватског и словеначког грба, а по избијању фебруарске револуције стварање војних комитета по руском узору. Живковићу је тад прекипело, те он из корпуса отпушта све официре „дисиденте“, немајући овога пута довољну подршку руских власти; која, пак, наређују да се спроведе „плебисцит“. Резултат је био поразан. Корпус напушта 200 официра и 4.000 војника. А међу потоњима је највише било Банаћана, које није ни занимала употреба хрватског и словеначког грба, већ су дознали да је Румунији од стране Савезника обећан Банат до Београда. Војници буду, онда, враћени у заробљеничке логоре, а официри примљени у руску војску. Убрзо је у Петрограду основан лист „Југославија“, који је врвео од бесомучних напада на Добровољачки („Живковићев“) Корпус.

Штете од тог раскола – заправо поделе на Србе и Југословене – који ће се у разним облицима наставити и појачати током октобарске револуције у Русији, никада нису процењене; у људским жртвама поготову. При том треба имати у виду да је од заробљених Срба, Хрвата и Словенаца у добровољце отишла тек петина, а ту петину чинили су у 90% случајева Срби. Од официра Срба, Хрвата и Словенаца добровољцима су приступали искључиво нижи чинови.

Код Чеха и Словака не беше ни трага од те врсте збуњености. „Чеси (и Словаци) су најјачи када су у целини и на заједничком послу. Руси се даве у мору речи, а Чеси (и Словаци) у мору рада. Док за остале Словене треба за остварење неке идеје сто година, Чесима (и Словацима) треба само десет.“ Такав су утисак остављали (4).

По избијању фебруарске револуције (1917) масе руских војника напуштају фронт (између осталог и због обећане аграрне реформе), па руски националисти формирају посебне пукове за спас отаџбине, уз неколико женских јуришних батаљона који су чинили чуда од јунаштва. Ипак то беше недовољно да заустави напредовање непријатеља. Српски и чехословачки добровољци, пак, беху спремни да бране сваку стопу руске земље; но, и једни и други добише наређења од својих влада да што пре напусте Русију. Српски да се пребаце на Солунски, чехословачки на Западни фронт.

У јесен 1917. године два пука Прве српске добровољачке дивизије напуштају Русију преко Архангелска, пред само избијање октобарске револуције. Друга два, које у околини Москве затиче бољшевички преврат, бивају заустављени. И тек после напете неизвесности, и чекања, добијају одобрење од стране Троцког за евакуацију али преко далекоисточних лука Владивостока и Порт Артура. Исто то беше одобрено и Чехословачкој легији, уз исти услов: разоружање па одлазак. Не баш потпуно. Могло се задржати лако пешадијско, уз нешто муниције (по 60 метака за сваку пушку).

Но за разлику од Срба команда Чехословачке легије на челу с генералом Радоле Гајдом то одбија. И док поменута два пука Прве српске добровољачке дивизије почетком 1918. године, како тако, одмичу преко Сибира, почињу први сукоби Чехословака и бољшевика.

Према мање познатим успоменама Јована Д. Миланковића (1871-1936)(5), који је одмах по постављењу за српског конзула у Одеси, због приближавања аустроугарских трупа, био принуђен да напусти тај град и да се са конвојем српских избеглица заустави чак у Самари, власт бољшевика беше тада још несигурна и ћудљива. Јер чим приспеше у Самару, би затражено да се пратећи српски батаљон разоружа. Што је и учињено, тек да се каже. Но, српским официрима (и Миланковићу) не падаше на ум да, саобразно бољшевичкој наредби, скину официрске своје еполете, упркос свакодневним опоменама. Шкодило им је и то, што су из ешалона Прве српске добровољачке дивизије, који је одмицао према Порт Артуру, појединци „испадали из воза“, и прикључивали се било црвенима било белима. (Према рачуници др Владимира Станојевића таквих је било, свеукупно мање од 500.) Но, довољно би било да један Србин као припадник белих буде заробљен или убијен од стране црвених, па да та вест непријатно одјекне до Самаре. Те ће нарастајућу напетост између конзула Миланковића и бољшевика, срећно ублажити знатна помоћ у новцу послата од стране Троцког као помоћ српским избеглицама. Ипак је једнога дана бануо бољшевички комесар са три наоружана морнара да код Миланковића изврше претрес стана. Но, конзул их је – избацио.

Крајем маја 1918. године Самару, после краткотрајне борбе заузимају Чехословаци. За Миланковића то беше олакшање. Нови командант града и већина официра његовог штаба, припадали су колико до јуче Српском добровољачком корпусу.

Српском угледу беше допринео и одред коњице Жарка Магарашевића (Сремца), који је, у погодном тренутку битке за Самару, од бољшевика прешао Чехословацима.

Магарашевића и његов ескадрон описаће један други сведок (6). Беше то „...скуп људи у добу најлепше младости, жељан пустоловина и по цену живота. Растали су се на обали Црног Мора, па су се по вољи судбине опет окупили. Волели су силу и снагу, и ставили су јој се у службу независно од народности и политичке боје, са циљем не да служе него да равноправно сарађују. Магарашевић је био леп човек, али интелектуално оскудан. Волео је слободу акције за себе и свој ескадрон. Готов је био служити свакога, ко му поштује његове разуздане поступке. Вотка и жене широм Русије биле су њихови. Носили су црне шајкаче, сребрне и златне мамузе. Руси су их прозвали „Чорнија Гусари“.“ Неко време су се скрасили у Краснојарску, претресајући транспорте из Манџурије; грабећи шта им се допадне. „Њихов магазин беше безмало музеј, за изучавање роба и технологија.“ И то им додија. Кренуше сопственим возом ка Владивостоку. Но, негде око Чите пресретоше их Јапанци и разоружаше. То беше њихов крај. Стигоше у Владивосток, не више тако силни, а потом су се „...понаособ продавали локалним величинама, и – гинули. Магарашевић у војсци генерала Петљуре.“

Судбина Магарашевића и његовог ескадрона, у многоме је била модел судбина „наших људи“ који су се у нарастајућем хаосу, лаћали оружја, и вољно и невољно, и са закашњењем.

„У Чељабинску је“, бележи Миланковић, „постојао српски одред, организован од стране капетана Вајзеца и потпоручника Јанка Ковачевића. Потоњи ће доцније бити мистериозно убијен у Владивостоку. Генерал Гајда у својој најсјајнијој епоси имао је уза се јак одред четника Владе Михајловића – Воскара. Наши одреди држали су гарнизоне, чувајући места и становништво од пљачке у: Тјумену, Златоусту, Троицку, Омску, Томску, Чити, Хабрину, Владивостоку. У главним руским штабовима у Омску и Томску и код војних министара, најпоузданији „караули“ (телохранитељи) били су Срби. К мени је долазио нарочити курир команданта Западне Армије (белих) и молио ме да му дам наше подофицире, које ће произвести одмах у чин руских капетана, само да одрже морал код руских трупа... А да не споменем акцију пука „Мајора Благотића“, који је са једним батаљоном остао у Чељабинску и који се под притиском сто пута јаче силе бољшевика повлачио. Да не понављам овде личне и јуначке подвиге самог Благотића, који је са својим батаљоном код Казања показао легендарно јунаштво и славно пао.“(7)

Све је то било расипање српских (и југословенских) снага, уз одлагање што брже евакуације из све хаотичнијег до јуче непобедивог Руског Царства; те је малопређашња Миланковићева хвала цеђење суве дреновине.

Иако не беше, тада, мали углед Срба у Русији. „...Бољшевици, мењшевици, старорежимлије и сви остали подједнако су подозревали од шајкаче. Војника из распаднутог Одеског корпуса беше ограничени број, но он се увећаваше новим снагама по распуштању заробљеничких логора када је избила револуција.... Волели су нас (Руси) више од осталих народности, али испод те пажње крио се делимично и потајни страх... Да ли гласови о херојствима Срба, или претерано поштовање према вечито ратничком малом народу, тек пред шајкачом је узмицало све с пута и она је поздрављана с решпектом у читавој Русији.“(8)

Доказ тога постајало је и транссибирско путовање она два пука Прве српске добровољачке дивизије, неометано (озбиљније) ни од једне од закрвљених страна.

„Путујемо кроз Манџурију, а највише разговарамо о несрећној братској Русији... Сећамо се многих детаља... А наше успомене, без изузетка, дају повода, да констатујемо, да смо за време целог нашег боравка у Русији видели само братско доброчинство, братску душу и безгранично гостопримство од свију и сваког.“ Забележиће др Владимир Станојевић (9).

„То узмицање пред шајкачом“ запажа Михајловић, “користили су наши људи сјајно, на разне, често фантастичне начине. Иначе, зашто би Лењин гласао да се не стрељају чланови српске војне мисије ухапшени у Москви? Зашто би Троцки за личну охрану узео неке љуте Србе? Наших је било свуда и на сваком месту... Веровале су им све фракције, групе и партије. Наших је било и у двору атамана Семјонова, и у штабу генерала Гајде... Били су први у првим редовима, а најважнији у позадини. Бавили су се и пословима који не беху часни...“(10) И – гинули.

А баш те српске шајкаче гадили су се Југословени, заправо она упорна група официра „дисидената“ још из Одесе, за које „...велика идеја Јужнословенска беше фатаморгана; који даље од свог хрватства нису могли, а ни хтели да виде...“ (11), те су кројили сопствене униформе; настојећи свим силама да код Савезника, који су се у међувремену упетљали, и код Чехословака, конзула Миланковића прогласе нелегалним, а и све оне који с њим сарађиваху и то доба.

Насупрот оваквој расутости, обратним, данас све теже схватљивим  називима, јер је право југословенство на основама Крфске декларације спроводио конзул Миланковић, док се иза југословенства официра „дисидената“ крила застрашујућа србофобија, и непредвидљивој „пракси“ „наших људи“, Чехословаци су сложно и систематично запоседали Сибир дуж транссибирске железничке пруге, на потезима Самара-Омск-Владивосток, и Перм-Екатаринбург-Чељабинск-Омск. Вагоне с припадницима Чехословачке легије довукла би јака локомотива пред варош коју је требало освојити. Развијају се, одмах, чете за борбу. Ломи отпор још увек несигурних бољшевичких стража и патрола, разбијају изоловане групице, заузимају банке и надлештва... Ниједан посао Чехословаци нису напола остављали, а њихов противник је још био слаб. Сибир, са једним делом европске Русије, за кратко време (макар привидно) би очишћен од бољшевика.

Пред Чехословацима се, онда, указа неизмерно благо те по распрострањеном, али погрешном, схватању хладне и пусте земље. Магацини препуни белог брашна... Читава брда масла. Риба која се продавала банбадава. Трговине препуне робе. По ресторанима музика и комешање отменог света... Па, позоришта и концерти. А колико је Сибир богат био вероватно ни (европски) Руси до тада нису тачно знали. Призор нестваран у поређењу са Европом која је ратовала и гладовала.

У том трену је Чехословачка легија пред врхунцем. Топло обучени, снабдевени одличном храном и превозним средствима, њени припадници, у том бескрају, одскачу од свих осталих. Њихови сјајни, чисти вагони, украшени су и на спољним својим деловима. Слике Масарика, Прага, Јана Хуса. Њихов војнички успех преображен је у материјални; врата банака су им отворена, руски државни новац на располагању. Њихови професори и научници из разних грана, који изникоше из редова војника и официра, бацише се на изучавање народа, климе, земљишта, трговине, биља, индустрије... Сибир их је опијао, као уосталом и Миланковића.

У  децембру 1918. године Гајда постиже свој најблиставији успех: победу над бољшевицима код Перма. Чехословачкој Легији пало је тада у руке 20.000 заробљеника, 5.000 железничких вагона, 60 топова, 1.000 митраљеза, и речна флотила, окована ледом на реци Ками. Гајдина слава је на врхунцу. Називају га „Сибирским атаманом“, „Сибирским тигром“. Омиљен је и код својих и код белих. Не крије да намерава да све непоузданије Колчакове трупе стави под своју команду. Говори о уласку у Москву, и успостављању демократског поретка. И, узалуд га Масарик и опомиње и преклиње и наређује, да се батали руских ствари. Завршен је ево и Велики рат. Ствара се Чехословачка... А њена војска тумара по Сибиру! Похитај. Врати се. Не оклевај.

Али Гајда је безмало у некој врсти бунила, опчињен тамошњим бескрајима и збивањима која му беспрекидно иду на руку. Заточен и неком врстом митског веровања – попут Колчака, а и Миланковића – да спас Русије, долази са Истока, ето баш из Сибира.

Што стварност демантоваше све окрутније. Предвођене, по Миланковићевом утиску, све неспособнијим а све грабљивијим генералима, осипају се Колчакове трупе; а од помоћи Савезника слаба вајда. Све постојаније Сибир прелази у руке бољшевика. Те у Владивостоку, генерал Гајда повлачи потез очајника: покушава да уз помоћ Есера у новембру 1919. године пучем смени Колчака. Не успева му. Бива том приликом лакше рањен, и принуђен је да „нестане“.

Почетком 1920. године Гајда стиже Чехословачку. Признат му је чин генерала, добија пензију (а још ни тридесету није напунио!) али не и војну дужност; те већ у Новембру, исте године, одлази у Француску, у Вишу ратну школу. По повратку, 1922. године, дата му је команда над 11. дивизијом у Кошицама, у Словачкој. Четири године касније већ је начелник Генералштаба, али је под притиском Томаша Масарика принуђен да одступи. Творац Чехословачке с подозрењем је гледао још на Гајдину сибирску авантуру, а потом на Гајдине нескривене симпатије према италијанском фашизму.

По напуштању највишег војног положаја Гајда се окреће политици. По узору на Мусолинија оснива (Чехословачку) Националну фашистичку партију. 1933. године у Брну, уз помоћ шачице локалних присталица покушава пуч, који се завршава неуспехом. Ухапшен је, па после шест месеци пуштен и пензионисан. Но, након избора 1935. године посланик је у парламенту. Његова партија је снажно против немачки оријентисана. Гајда се залаже за јачање чехословачких оружаних снага, и одбрану Судетске области. По Минхенском споразуму 1938. године, у знак протеста враћа сва француска и британска одликовања. Бива рехабилитован 1939. године, враћен му је и генералски чин. Покушава још једном да се вине; врши још један државни удар, овога пута с намером да постане шеф државе. Не успева му, а Хитлер окупира и распарчава Чехословачку. Током окупације хапшен је и испитиван од стране Гестапоа, али је логор избегао.

Сибирско војевање Чехословачке легије, не да се, ипак, објаснити претежно личним својствима и амбицијама генерала Рудолфа Гајде, који је знао и да ишамара себи потчињене генерале. Попут Колчака и Гајда беше подржаван од стране Савезника; али то беше игра на жици изнад понора. Конзул Миланковић с тугом примећује да је што се сибирске епизоде тиче, савезничка помоћ била ништавна. Лично није могао да се отресе утиска да је савезничко уплитање у руске догађаје и неискрено и себично. Не беше савезницима циљ обнова, него још дубљи хаос у Русији, уз черупање, особито Сибира. Стога и Миланковићеви односи са Радоле Гајдом беху на некој врсти клацкалице. Више пута је одбио да већ ионако ситне српске војне јединице прикључи Гајдиној армади. Што је имало последица. Савезничка Врховна команда признавала  групу „дисидената“ из Одесе, која је себе називала „Народним Већем Срба, Хрвата и Словенаца“, а не Миланковића, кога је називала „самозванцем“, нудећи му истовремено не мале новце, за прелаз под њихову или чехословачку команду. Миланковић, међутим, остајаше при своме, да је он српски конзул, акредитован код Колчака; да је његов задатак, у складу с Крфском декларацијом, да што више својих сународника (Срба, Хрвата и Словенаца) безбедно пребаци у отаџбину.

„О овом тешком и знатном раду има тачних забележака у архиви Министарства иностраних дела, а цео наш организаторски рад у Сибиру спремио сам за штампу. Но, сад још није време да се публикује, пошто тангира многа лица која су још на положајима. (У Краљевини СХС.)“

Та књига, писана у облику дневника никада се неће појавити, а Миланковићеве „Успомене из Сибира...“, преобратиће се у – путопис. У Русији је углед Срба постојано опадао, а „наши људи“ ишчезавали на све могуће начине по ошамућујућим пространствима Евроазије.

У пролеће 1918. године други ешалон Прве српске добровољачке дивизије, прикључиће се већ створеној Југословенској дивизији на Солунском фронту, а потом учествовати у пробоју. Конзул Миланковић приспеће у ново створену отаџбину тек 1921. године, а потом наставити своју дипломатску каријеру, надајући се, непрекидно одлаганом, трену суочавања и истине.  

(1) Димитријевић Б.: Рад санитета прве српске добровољачке дивизије 1916. године у Добруџи. – Српски војни санитет у 1916. години, монографије научних скупова АМН СЛД; серија Б, вол. 1, бр. 2, 2007; стр. 182-183. Такође: Димитријевић Б.: Српски војни санитет у Добруџи 1916. године – Даница 2008, Вукова задужбина, Београд, 2007, стр. 491, фуснота 3; И, Димитријевић Б.: У равницама привида, Београд, Филип Вишњић, 2008, стр. 11-18.

(2) Недок А.: Санитет српског добровољачког корпуса у Русији 1916-1917. – Српски војни санитет у 1916. години, монографије научних скупова АМН СЛД; серија Б, вол. 1, бр. 2, 2007; стр. 169.

(3) Димитријевић Б.: У равницама привида, стр. 111.

(4) Михајловић А.: Кроз пламен руске револуције – Београд, 1928; стр. 78

(5) Миланковић Ј.: Успомене из Сибира 1918-19 и пут океаном у домовину – Београд, 1926.

(6) Михајловић А.: Исто, стр. 127-129

(7) Миланковић Ј.: Исто, стр. 81,

(8) Михајловић А.: Исто, стр. 80.

(9) Pukovnik dr Vlada Stanojević: Moje ratne beleške i slike, Ljubljana 1934. стр. 158-159.

(10) Михајловић А.: Исто, стр. 81

(11) Михајловић А.: Исто.

Објављено у „Књижевном листу“ бр. 67. Год. 7. Март 2008 (први део), и двоброју 68.; 69. Год. 7. Април-мај 2008. (други део).