Ранко Јаковљевић

Српско-турски преговори о миру 1808.

По склапању мира у Кучук-Кајнарџи 1774. године, стекли су се повољнији услови за интензивирање активности на плану остварења савеза хришћанских народа под турским скиптром, пошто је Русија добила протекторат над православљем у Отоманском царству. Још у време царице Катарине Друге, Руси и Аустријанци озбиљно су разматрали могућности оснивања независне државе Дакије, са владарем православне вере, која би обухватала подручја Влашке, Молдавије и Бесарабије, а да се по распаду турске империје, на преосталом делу са православним живљем, поново успостави старо грчко царство на челу са царичиним унуком, великим кнезом Константином. Такво опредељење, после Катаринине смрти, наилази на одступања у време Павла Првог, који пристаје да Аустрија доминира Босном, Србијом и Влашком, а већ његов наследник из 1801, Александар Први у својој спољнополитичкој стратегији ослања се на тезу „свим силама сачувати турску државу, јер њена слабост и њена рђава унутрашња управа дају драгоцена јемства безопасности“ (1). Савезнике у таквим размишљањима Александар Први имао је међу утицајним Србима. Тако митрополит Стратимировић у свом меморандуму из јуна 1804. године предлаже Руском двору – у интересу Русије – стварање српске аутономне државе под врховном султановом влашћу, са руским кнезом као монархом, будући да би се „српске земље, ако би се сасвим откинуле од султана, лако могле предати Аустрији, која би на тај начин постала врло опасна за Турску“ (2). Црногорски владика Петар Први почетком 1807. године иде и корак даље, високо вреднујући своју помоћ Русији у рату против Француске у јадранском залеђу. Наиме, одмах по избијању руско-турског сукоба, Црна Гора се посредством архимандрита Симеона Ивковића обраћа главнокомандујућем руске Дунавске армије, генералу Михељсону, са иницијативом за обнову славеносерпског царства са руским царем као владарем и црногорским митрополитом као руским кнезом и ингеренцијама за подручја Боке Которске, Спужа, Подгорице, Херцеговине и Далмације и Дубровником – престоним градом.

Руско-турски сукоб из 1806. године дао је прилику великим европским силама за редефинисање односа према питању заштите православних хришћана под османском управом. Разочараност Наполеона Првог сменом са престола Селима Трећег /1789-1807./ уродила је његовом понудом Александру Првом да Русија има одрешене руке на истоку, а Француска на западу, уз вођење рачуна о неутрализацији евентуалног ширења енглеског утицаја у Европи. Посредовањем Француске, непосредно по званичном закључењу руско-српског савеза тзв. Неготинском конвенцијом од 28. 6. /10. 7. 1807. године (4), склопљено је руско-турско примирје у Слобозији 12/24 августа 1807: руска војска преузела је обавезу да се повуче из Влашке и Молдавије, а за српске устанике утаначено је примирје у реону између Видина и Кладова, накнадно проширено на целу линију сукоба.

Настојећи да оствари жељу за коначним задржањем у својој интересној сфери Влашке и Молдавије, те потпуну контролу над ситуацијом на десној обали Дунава и у Србији, Руско двор покушао је током 1808. године искористити фанариотске снаге у румунским областима, у спрези са Грцима инкорпорисаним у српску црквену управу какав је случај био са Митрополитом Београдским Леонтијем /1801-1813./. Овај Грк, родом из Једрена, до 1801. године био је протосинђел такође Грка, Београдског митрополита Методија . У договору с дахијама, „умивен крвљу Методијевом“ (5), пошто је његов претходник осуђен на смрт, Леонтије је у Цариграду посвећен за Митрополита Београдског. Прва дипломатска мисија новог митрополита састојала се у предвођењу двадесеточлане турске делегације у Асан-пашиној паланци, на преговорима са Карађорђем фебруара 1804, који су били безуспешни, будући да Турци нису прихватили захтев српског вожда да аустријски цар буде гарант мировног уговора (6).

Румунским народом у то време управљали су грчки кнежеви, у чему су имали свесрдну помоћ такође грчких епископа и митрополита, мада руском окупацијом 1806-1812. године румунска црква потпада под привремену управу руске. Грци из истамбулске четврти Фанар, почев од 1711. године добили су управу над вазалним кнежевинама Влашком и Молдавијом, а њихово посредно учешће у вођењу финансија датира два века раније, када су били ангажовани као саветници румунских војвода. Међутим, већ у 18. веку појам фанариот није био искључиво везан за етничко порекло, већ добија политичку конотацију, примењујући се за означавање кнежева и велможа потпуно привржених отоманским идејама (7). Фанариотска црквена власт такође задире много дубље у прошлост, од средњевековних времена када су румунски манастири били под управом Свете горе.

Почев од 1776. године, од укидања Пећке патријаршије, власт цариградског патријарха простирала се и на Србију. Београдски пашалук био је подељен на Ужичко-шабачку и Београдску епархију, а од српских устаника освојено подручје Тимочке крајине било је под црквеном управом видинског епископа. Чињеница да су на челу црквене организације у Београду и Шапцу били Грци није доводила у питање национални карактер цркве у време устанка али је, услед туркофилских опредељења митрополита Леонтија и његовог значајног утицаја на формирање руских ставова, неретко имала контрапродуктивно дејство на ослободилачке и ујединитељске српске тежње на Балкану.

Поклапање руских и француских погледа на будућност Балкана почетком 19. века, везано за стару идеју о грчкој доминацији у савезу православних држава, има корене у бојазни од приклањања самосталне Србије Аустрији, или пак од њене аутономне спољне политике, са негативним последицама по интересе Русије и Француске. С друге стране, уношењем српског елемента у грчку државност, знатно би се дестабилизовале грчке аспирације за ширење на исток у некој форми рестауриране Византије. На крају, Грци су били кохезиони фактор у заједничком деловању на обе стране доњег Дунава, имајући у виду етничко порекло влашких и молдавских кнежева и велможа, те сродно црквено устројство. Наравно , Руси нису одустајали нити од остварења замисли о руском или проруски оријентисаном кнезу на српском престолу, у недостатку моћи присаједињења територија са десне дунавске стране Руском царству, но то је, у датом односу снага, била резервна варијанта за случај, како се накнадно испоставило, дефинитивног преовладавања несагласја у француско-руско-турским релацијама.

Расположење великих европских сила за решавање српског питања после прве фазе устанка добро илуструје разговор француског амбасадора у Истамбулу, генерала Ораса Себастијанија и руског посланика у Бечу, кнеза Куракина, од априла 1808. године. На Куракинову констатацију да српски народ има пуно права на руско покровитељство, Себастијани даје одговор који вероватно изражава хармонизоване француско-турске ставове: „Ако је могуће што учинити за Србију, то направите и њу, као што је и Влашка, вазалним књажевством турским, а достојанство књажевско подајте Суци ( фанариотски влашки кнез). Он је човек способан и може вам бити од користи ако га Русија себи привуче“ (8). Колико су одраза у стварности имали такви ставови , можемо разазнати и кроз околност да су Руси 1807. године грчком трговцу Пангалосу одобрили формирање добровољачког „Греческо-елинског корпуса“ од 3.000 људи, са циљем да у име тадашњег фанариотског влашког кнеза Ипсилантија, а за рачун Руса, дејствују уз Дунав у области Оршаве и у Неготинској крајини. Ипсилантијеве преокупације и подршка Митрополита Београдског Леонтија биле су везане за уједињење Влашке, Молдавије и Бесарабије, којима би била присаједињена и Србија (9). Но, овај вид грчког уплива у руско-српско-турске односе пропао је већ септембра 1807, када је корпус евакуисан на леву дунавску обалу (10). Формирање грчког корпуса није било једини гест фаворизовања „хеленског скиптра“ под отоманском влашћу. Чак је и устанак у Грчкој 1821. године отпочео управо са леве обале Дунава, из Влашке и Молдавије, са огромним финансијским средствима улаганим од европских држава и ангажовањем плаћеничке војске (11).

Преговоре Срба и Турака координирао је Константин Константинович Родофиникин, први руски политички заступник у Србији, између 2/14. 8. 1807. и 16/28. 1809. године – у време следујуће пропасти његових настојања да тзв. „Грчко-елински корпус“ има ујединитељску мисију међу Србима – за кога Л. Арсенијевић наглашава грчко порекло као битну одредницу политике коју је покушавао препоручивати Руском двору према српском питању. Сматра се да он стоји иза мисије видинског митрополита код Карађорђа крајем 1807. године, нарочито са аспекта креирања Карађорђевог одговора. На изнету турску понуду у Београду 13/25. 11. 1807, посредством Цариградског патријарха и митрополита Видинског Аксентија, са султан Србима да такво устројство какво они сами желе, српски вожд затражио је гарантије француског и руског императора. О одговору Срба Карађорђе 21. 11. / 3. 12. 1807. године извештава Цариградског патријарха:

„... Уверавам Ваше Свјатешејство да је писмо Ваше испунило душу моју радошћу, јер шта пријатније може бити од прекраћења крволиптања? Ја сам сазвао старешине народне и предложио сам им предстојеће дело, и они су на то сви једнодушно одговорили ми, да су Његовог Султанског Величанства милости велике, но да суседне паше и суседни житељи Турци, којих су родственици у досадашњим бојевима с нама, у разним спраженијама изгинули, не ћеду престати чинити на нас нападања и нас беспрестано узнемиравати, а особито кад дознаду да је српски народ из покорности према Султану, положио своје оружје, и тако ћеду беспрестано истребљивати народ, нашу земљу опустошавати и наша жилишта пљенити и пламену им предавати... Кад суседне паше и сами житељи Турци у суседним Сербији провинцијама буду знали да је положеније Србије утврђено и јамством највећих држава у Европи, тада ћеду се и они више уздржавати од учињења зла Србима...“ (12)

За следећи гест усаглашавања ставова о будућности Србије Родофиникин је наредне године одабрао разговоре видинског и београдског црквеног великодостојника у селу Голубињу на Дунаву, између Пореча и Текије, процењујући као повољан моменат нестабилност отоманске власти у време ступања на престо султана Махмуда Другог 28. јула 1808. године, још сувише младог владара без довољно ауторитета, по свргавању реформатора Селима Трећег и краткотрајне неуспешне владавине Мустафе Четвртог.

Заинтересованост пак Турака за овакав вид комуницирања са побуњеним поданицима, могли бисмо сматрати заслугом султанове перјанице, Бајрактара Мустафа паше, бившег предводника османлијске војске у Источној Бугарској, на чију су мудрост, нарочито манифестовану у сукобима Махмуда Другог са великашима из Анадолије и Румелије, турски преговарачи посебно указивали у следујућим српско-турским разговорима.

Иницијални акт за нове преговоре било је писмо послато из Кладова 17/29. септембра 1808. године од Архијереја Видинског Дионисија Београдском митрополиту Леонтију:

„Закон вере и дуг природе побуђују ме да пишем Вашој Преосвећености да би за општу корист и мир врло корисно било када би се нас двојица гдегод састали. Одредите дан и место у вашем братском одговору који ћете ви послати у Фетислам где се сада налазим. Известите кога треба о овом нашем састанку, а како је његов циљ општа корист, поведите собом два три човека од најодличнијих у политичким пословима највештијих, и ја сам уверен да ће Божији промисао учинити да ваше предузеће и труд буде користан. За тим уверавам Вас братски да не презрете овај мој предлог и преклињем Вас самим Богом да ми по овоме моме човеку пошљете одговор који у Фетисламу чекам.

П. П. Брате, да би се састали необходно је нужно са многих разлога да поведете собом двојицу тројицу првих људи, и да ми јавите место које одредите за састанак. (13)

Из Родофиникиновог извештаја кнезу команданту Дунавске армије, генерал фелдмаршалу Александру Александровичу Прозоровском из Пореча, од 14. 10. 1808. године сазнајемо :

„Као што сам јавио рапортима мојим од 26. прошлог месеца, ја сам отишао из Београда заједно са Митрополитом Леонтијем и секретаром Црног Ђорђа /Стефаном Живковићем/, кога је савет одредио као свог депутата. У Пореч смо стигли 30. /септембра/. Отишли смо 1. овог месеца у Голубиње (15), где смо имали састанак а архијерејем видинским коме сам ја представљен као народни секретар. Са видинским Митрополитом био је „печатохранитељ“ Мола-паше и капућаја књаза Суцо. пошто су нам објаснили да су мудрошћу новога великог везира прекинути сви унутрашњи раздори у Турском Царству, да се уређују силне регуларне војске, и да су сада Хришћани свуда на миру и благостању понудили су нам посредовање Мола паше да се дође до мира између Порте и Срба, уверавајући нас: да оваква прилика никада више доћи неће, ако ову садашњу пропустимо, и да ће Порта радије пристати да нам сама даде десет пута више него што би нам хтела дати на заузимање и посредовање ма које стране државе; што се тиче српског захтева да за њихову погодбу с Турском гарантују две стране силе, Мола-паша нада се да ће убедити Порту да пристане али није могућно дати им гарантију двеју страних држава, Русије и Француске, него Срби да оставе Порти да изабере једну од њих; за тим стадоше нам тумачити колико вреди ослонити се на искреност Русије, стадоше набрајати старе ствари о Мореји, Јонским острвима, Влашкој и Молдавији а најзад и Шведскога Краља да би нам доказали да се свака држава управља према свом сопственом интересу. На све ово одговорено им је како ваља, што се главне ствари тиче рекосмо да је морамо поднети на решење савету и Црном Ђорђу, па како они реше тако ћемо им јавити у Видин. Даље смо приметили да ће српски народ сада, када има осамдесет хиљада војске под оружјем, тешко привољети да положи оружје не ослободивши све што је од пре његово било, а што је сада у турским рукама, као што је Соко, Скопље и друга места; уврстите и то у ваше захтеве рече капућаја књаза Суца, . Мучно је, настависмо ми, да се народ задовољи са гарантијом само једне стране силе јер Порта може са њом заратити и онда ми остајемо без заштитника; а ви предложите четири стране државе – одговори исти капућаја – па ће Порта изабрати две. Тиме се свршила наша конференција, за тим смо ручали заједно, па ми се вратисмо у Пореч а они су јутрос отишли из Голубиња.

Капућаја књаза Суца није нам се приказао по своме правом звању него је рекао да је секретар Видинског архијереја, али смо ми са стране већ знали ко је он.

Извештавајући Вашу Светлост о свему овом ја молим за упутства како да се у овој ствари понашам према Србима. Сутра рано полазим у Београд.“ (16)

Задовољство Руса српском кооперативношћу уочљиво је из одлуке о слању помоћи Србима у наоружању, односно ратном материјалу. Два товара отпослата су Дунавом: први 12/24. 10., пристигао у Пореч 18/30. 10. 1808. и други, приспео на исто место 29. 10. / 10. 11. 1808. године, да би одатле били пренапућени за Београд (17). Међутим, вредан је помена српско-турски покушај договарања о миру без учешћа Руса, зачет паралелно са иницијативом о разговорима у Голубињу. ради се о настојањима великог везира Мустафе Бајрактара из августа 1808. године, који је преко нишког паше Карађорђу послао позив за сепаратни турско-српски сусрет. Приступање билатералним преговорима спречено је са руске стране, пошто је Петар Добрњац са целом ствари упознао К. К. Родофиникина. по налогу Руса, турско посланство октобра месеца исте године бива онемогућено да доспе до Карађорђа (18). У контекст таквих „сепаратних“ настојања, далеко од очију руских протектора, могао би се сместити и акт о примирју међу Србима и Турцима, према француским изворима закључен од стране нишког ајана Емир-аге и војводе Стефана Јаковљевића у Брачину 17/29. 8. 1808. године, управо на дан отпослања позива Архијереја Видинског Дионисија Митрополиту Леонтију, ради преговора у Голубињу. Према тексту објављеном у француском „Монитору“, споразум о примирју обухватао је повлачење обе војске из горње Бугарске, с тим да се српски опсервациони корпус смештен код Нове Оршаве /Ада Кале/ дислоцира преко Мораве, на север, чему ће следити успостављање нормалних трговачких комуникација (19). Мада је аутентичност овог документа оспорена од савременика, извесно је да је факат српско-турског примирја благотворно деловао на односе сукобљених страна, али и на интензивирање руских напора да 2 српски национални брод не препусти слободној пловидби“. У заслуге руског посланика на опструирању уговорних аранжмана иницираних мимо Русије, треба сврстати и случај разговора аустријског генерала Симбшена са Карађорђем, такође 1808. године, не би ли аустријске трупе својим уласком у Београд, Шабац и Смедерево осујетиле опасност руске окупације Србије (20).

Одговор кнеза Прозоровског, на упит у вези голубињских преговора, уз одобравање Родофиникинових ставова, од истог месеца, октобра 1808, обилује управо опсервацијама о неминовности руске доминације на десној страни Дунава:

„При спремању одговора који сте обећали послати турским изасланицима у Видин, треба узети за основу она иста правила која сам вам опширно разложио у моме писму од 27. новембра 1807. године Но. 2344, у толико пре што је тај план удостојен да га одобри Њ. Импер. Величанство. Географски положај Србије на десној обали Дунава не допушта нам желети да се та земља узме са свим у Руску Државу, али свечано обећана заштита Господара Императора народу српском, свагдашња енергична оданост тог народа Русији, и неопходна потреба да се у интересу наше отаџбине очува та приврженост не само у Срба него и у свију осталих хришћанских народа који станују у Турској империји, како би на тај начин очували наш уплив на Порту – све то захтева да се за Србе израде, као и за онај њихов крај који је још под Турцима, нарочита права, повластице и облик управе. Нека они плаћају чак и неки данак Порти, ако се то не могне избећи, али само да се Порта више не меша у унутрашњу управу Србије, за коју треба да се направи устав под руководством нарочитог чиновника кога би Њ. Имп. Величанство одредило, као велики заштитник те земље, а по општем пристанку народном; но за то треба времена да би се тај устав удесио како ваља према политичким одношајима суседних држава, према стању, начину мишљења, и наравствености самог народа. То је крајња мета којој треба да тежимо у овој ствари. Но за сада не треба ово откривати Турским изасланицима, него нам највише треба тоо нагласити да Срби, ма колико да желе да се једном сврши рат који је за обе стране тежак, не могу ући у преговоре без пристанка Руског Императора, који их је удостојио своје високе заштите; како даље Порта не сматра да је обавезна одржати оно што обећа својим подајницима, то они могу са свим пропасти и бити са свим истребљени, и за то, да би осигурали своје породице и своје имање, њима треба гарантија Руског и Француског Двора пре него што би приступили даљим преговорима. Врло сте мудро одговорили на турски предлог да Срби добију гарантију једне од тих држава. Тај разлог треба поновити. Што се тиче предлога да Срби изаберу четири државе па да порта из њих изабере две, Срби треба да одговоре да они, не стојећи ни у каквим свезама и одношајима са другим државама, за то бирају Русију што је она једноверна с њима и што се они већ користе заштитом Руског Императора; Француску бирају за то што је она узела на се да посредује за мир између Русије и Порте; са поменутих разлога Срби не могу ни да приступе бирању других каквих држава за своје заштитнике. Из овог излази да Порта не може Србима дати гарантију Руског Императора док се не закључи мир између оба царства и да се према томе решење српских послова не може раздвојити од преговора о миру између Русије и Порте.

Остављам Вашем Превасходству да склони савет народа српског да на овој основи изради свој обећани одговор турским изасланицима. О свему што се по овоме буде даље радило очекујем ваша извешћа.“ (21)

Очигледан је преовлађујући утицај руског посредника у усмеравању тока преговора, па чак и у креирању одговора видинском архијереју, на шта указује мишљење Прозоровског да је то Родофиникиново право и обавеза. Овакав став Руса имао је полазишта у Тилзитском миру између Наполеона и Александра од 25. 6. / 7. 7. 1807. године, уз прецизиране обавезе заједничког лишавања Отоманског царства доминирајуће позиције над балканским делом Европе у случају неуспеха француског посредовања за окончање руско-турског сукоба. Везано за планове о деоби Балкана све су карте биле у игри, па је као једна од бројних варијанти за коначно решење српског питања било разматрано и стицање независности под владавином неког од принчева из аустријске владарске куће, ожењеним за ту прилику једном од великих руских војвоткиња, чиме би Аустрији била намењена улога раздвајања руских од француских поседа на Јадрану и Јонском мору (22). Тиме би ипак у стварност биле преточене основе споразумевања Катарине Друге и Јосифа Другог из 1782. године. Но, узвратно писмо Карађорђево не садржи основу за развијање једне такве идеје која је очигледно била резервисана само за велике силе-уговорнице евентуалне прерасподеле утицаја. за игнорантски став, уосталом, имао је потпору и у изграђеној од стране Аустрије прилици да на самом почетку сукоба, 1804. године буде гарант српско-турског мировног споразума, али и у околности да је хабзбуршка монархија свој просперитет градила на политици коначног одвајања судбина Срба у Србији од Срба под њеним жезлом.

Намера прављења српског устава од стране за то нарочито одређеног руског чиновника, заговарана и у писму кнеза Прозоровског, није нова већ представља варијацију на стару тему, заступану у форми „руске конституције“ и у Родофиникиновим тезама за Неготински споразум из 1807. године. У Србију је истим поводом већ у време зачетка устанка из Русије био отпослат правник српског порекла Божидар Грујовић. Мада је спречен од стране Карађорђа да своја разматрања уређења државе изнесе на заседању Совјета 15. августа 1805, његово „Слово“ сматра се угаоним каменом савременог правног поретка у Србији. Можда преурањене са аспекта тадашње политичке ситуације код нас, Грујовићеве тезе о закону као „вољи народној која добро заповеда а зло запречава, под којим мораду и господари и совјет правитељствујушчи и сјашченство и војинство и сав народ бити“ (23), могу се сматрати првим постулатима правне државе на балканским просторима, неприхватљивим чак и за творце идеје о његовом мисионарском раду у Србији. Испоставило се да је за Србе с почетка XIX века то био неостварљив циљ, нарочито код изостанка подршке савезника и усмеравања српско-турских мировних преговора у правцу који пре свега погодује иначе варљивом политичком курсу моћних европских држава.

Српски одговор на турске понуде, адресиран Мула-паши 30. 10. / 11. 11. 1808. године, потписан од Карађорђа и Совјета гласи:

„Поднесен нам је на решење разговор који су имали у Голубињу наши повереници са Видинским Архијерејем и онима који су га пратили, у след Ваше поруке, и пошто смо узели у обзир стање наших послова и праву корист српског народа, одлучили смо једнодушно да вам одговоримо ово:

1) И ако ми искрено желимо да се једном сврши овај рат који је тежак за обе стране, ми не можемо ући ни у какве преговоре без највише воље Свеавгустјејшега Господара Императора Сверускога, који нас је удостоио своје силне заштите, а осем тога, знајући да сјајна Порта не сматра да је дужна одржати оно што уговори и обећа својим подајницима, за које она и нас сматра, ми , ради осигурања свога, својих породица и својега имања, молисмо и молимо да нам се најпре даде гарантија Руског и Француског двора, јер без тога не можемо приступити даљем преговарању са сјајном Портом.

2) Ми не можемо предложити Порти, као што су ваши повереници тражили од наших, да она избере из тих двеју држава једну, из истог разлога који су наши повереници навели, а који и ми понављамо т. т. што се Порта може заратити са том једном државом, и ми би онда остали без заштитника. Тако исто не можемо примити гарантију, поред Француске, друге какве државе, јер не стојимо ни у каквој свези с другим државама. а што смо изабрали Русију и Француску, то је, што је Русија с нама једне вере и што се већ користимо заштитом Свеавгустјујшег Господара Императора Сверуског, а Француску стога, што је она узела на се да посредује да се закључи мир између Руске Империје и сјајне Порте, по општем пристанку тих трију држава.

Изложивши Вашој Светлости наше мишљење, које је и мишљење целог Народа Српског, остајемо са поштовањем које смо дужни.“ (24)

Очигледно да је у креирању изнетих ставова преовладао прагматски приступ Срба, будући да без потпоре Русије, побуна турских поданика у Београдском пашалуку нити би могла прерасти у устанак, нити би се могла одржати готово једну деценију као константна озбиљна претња унутрашњој стабилности Отоманске империје. Оваквом стању нарочито је погодовало опредељење Аустрије да устанак подржава са велике дистанце, само у почетној фази, док је имао форму борбе на страни султана против турских одметника. Француска пак, са својством евентуалног гаранта мира, као српски адут и руска обавеза, била је више рефлекс недостатка узајамног поверења између свих страна у питању, него резултат њених реалних претензија, што би значило и спремности за преузимање примата у профилисању политичких односа на Балкану.

Већ 2/14. новембра 1808. године Родофиникин кнезу Прозоровском, по његовој тајној заповести од 20. 10. / 1. 11. исте године, шаље запажања о могућем уређењу Србије, која ће овоме послужити за разматрање њене будуће политичке организације:

„Желети би било да се одреде старе српске границе. Немајући тачних карата не могу о овоме рећи ништа дефинитивно, међутим толико је јасно, да је спрам Босне природа граница Дрина, и према томе Турци би имали очистити Соко, који је на овој страни. Наспрам Албаније варош и мали град Скопље, које је још у турским рукама, требало би да буде погранична сопственост Срба и према томе би Турци имали да напусте нови Пазар, који лежи иза тога града унутра у Србији. са стране Маћедоније велики планински ланац, који дели ову провинцију од Србије, уједно је старинска граница. Варош и град Ниш са земљама до саме Софије, сучим сада владају Турци, све је то у старо време било српско.

Са стране Видина, ако овај град са целом Бугарском треба да остане под турском владом, ваљало би желети Тимок као границу.

Ада-кале, где командује Реџеп-ага и Велико острво на Дунаву, боље је дати Влашкој него Србији, јер се тим могу Срби држати под руком.“

Кнез Прозоровски прибележио је примедбу: „Налазим да је у садашњим приликама немогућно обновити старе српске границе, и тражити то може чак шкодити интересима Господара Императора при задобивању руских граница до реке Дунава. Но ваља се старати, да се Србима даде пристоја граница са неколико градова, које буде могућно израдити за њих у преговорима, друге градове ваља за обе стране уништити, а остале турској влади оставити. Може се гледати да Тимок буде граница, али Видин на сваки начин треба да остане у Турској власти. Слажем се да се Ада-кале и Велико острво сједине сас Влашком...“

Родофиникин : „До сада у Србији није било ни дипломатских ни трговачких агената других држава. Желети би било да се такви не примају или бар да се не заведу дипломатски агенти, јер они имају право да су често у друштву с управником земље и осталим старешинама, па ће боље успети да граде сметње, да се не дође до фактичког утицаја Русије на ову земљу.“

Прозоровски: „Не може се не признати да г. Родофиникин оштро и далеко види у своме мишљењу о руском утицају у Србији. Укоренити руски утицај у Србији веома је важно, нарочито за случај рата између Русије и Аустрије, па чак и да се она уздржи од почињања рата. Турска ће бити тако рећи на расположењу Руског двора...“

Родофиникин: „У овој земљи сада не може опстати управа нити чисто демократска нити аристократска. Треба да има књаза; истина, ако буде изборан, то ће отворити врата раздорима и честим и честим атентатима противу живота Кнежевог у земљи, у којој се не сматра да је велики грех убити човека. Али с друге стране, ако се Црни Ђорђе призна за наследнога књаза, то може постати камен спотицања за наше даље намере...“

Прозоровски: „По незнању у које је овај народ погружен, по његовој наклоности к нередима и раздорима, која наклоност потиче из његове непросвећености, ја се слажем са мишљењем г. Родофиникина, да Србија не може имати другу владу до самовласне, и према томе њој треба књаз или власник са именом које му се већ одреди. Нека се према жељи народа утврди Црни Ђорђе, али је потребно да он буде и наследан, јер иначе при свакој промени владаоца наступиће не само унутрашњи раздори, него и интриге многих дворова, особито отоманске Порте, која ће се увек трудити да тамо увуче Грка фанариота (!), на што Срби ни у каквом облику не могу пристати. И Аустријски двор би много интриговао са своје стране. Према томе, Руски двор имао би с тим грдне кубуре. Особито имам рећи о васпитању Карађорђевог сина; ако му се улије приврженост Русији, он, наследивши свог оца, може бити користан нашој отаџбини. Но при свем том ваља у Србији установити савет, у коме ће књаз бити председник и у коме ће моћи заседавати руски конзул или агент у свима случајевима у којима то затреба. Овај ће обуздавати самовласт књажеву и уздржавати га од сваког поступка, који би био противан интересима Русије. Ова тачка не може бити пријатна Аустрији и зато изгледа да би било потребно да и Француски двор са Њ. Имп. Величанством прими на се гарантовање Србије и њеног новог устава; онда би се Аустријски двор морао уздржати од сваких даљих интрига, јер би се морао бојати да не расрди противу себе оба императора. Чак би и француски агент могао, барабар с руским, заседати у савету...“ (25)

Мишљење изнето у наведеном писму о потреби трансформације почетног руског циља – увођење руских гарнизона у српске градове – у стварање противтеже околности да би Срби требали добити одређени број утврђења на слободну управу, тиме што би део градова задржали Турци под искључивим ингеренцијама, а да један број буде порушен, значила је повлађивање стратешким партнерима, али и почетак стварања позиција за јак руски дипломатски притисак и на Србе и на Турке, по питању ослобађања градова, који се протеже све до 1867. године вештим лицитирањем са отпочињањем од стране Србије рата против Турске зарад свесрпског уједињења. Ова стратегија доживевши врхунац кроз политику Михаила Обреновића резултирала је запоседањем градова, али и дистанцирањем од ослободилачких тежњи на преосталим територијама са српским живљем.

Одустајање пак Руса од иницијалне идеје о Грку на српском престолу, чему нарочито доприносе учвршћење ауторитета аутономне српске власти и успех Карађорђевих настојања током 1808. године да себи и потомству обезбеди кнежевско звање у Србији, финализовани актом Светоандрејске скупштине у Београду 14/26. 12. 1808., компензира се рафиниранијом и лакше остварљивом варијантом за протежирање руског утицаја – о проруски оријентисаном кнезу под контролом руског и француског члана српског совјета и сталним турско-српским комитетом, са седиштем у Видину.

Владимир Стојанчевић с разлогом указује да је резервисаност Русије према коначном решењу српског питања конституисањем самосталне државе почетком XIX века почивала на Родофиникиновим, уз свесрдну асистенцију митрополита Леонтија, сугестијама о опасностима које наводно хаотично стање у врху устаничке власти носи за стабилност на Балкану (26), али не сме се сметнути с ума да је ово питање углавном служило као инструмент ојачавања међусобних преговарачких позиција великих европских сила Русије, Аустрије и Француске, затим за обезбеђење активирања као „десног руског крила“ или пак неутрализације деловања мале, но респектабилне српске војне силе. Отуд и активна руска заинтересованост за потпуну контролу над дешавањима у Србији.

Следујућом обновом ратовања 1809. године, пошто још две турске понуде Карађорђу за склапање сепаратног мира, достављене посредством Исмаил-бега и везира нишког, према руским инструкцијама нису прихваћене, Србију су, једни за другим, сустигли војни успеси, а потом порази и разочарења. Све што је Србија, као крајњи исход односа великих сила, за себе успела издејствовати са значењем директних резултата свога устанка, јесте декларативна амнестија за побуњенике, мада је Букурештански уговор из 1812. године, закључен у време сукоба Русије и Француске, поред тога садржао норме о унутрашњој самоуправи, умереном санку и предстојећем непосредном српско-турском споразуму. Како то само живот зна удесити, према наводима Вука Караџића (27), управо на наговор митрополита Леонтија и у његовој пратњи, вожд Карађорђе напушта Србију 21. 9. / 3. 10. 1813, гасећи последње пламичке наде да је говор устаничког оружја речитији од закулисних дипломатских игара, чему је извесно допринела неслога српских велможа, што се знатним делом може приписати у резултате Родофиникинове политике фаворизовања устаничке фракције Миленка Стојковића. осамнаестомесечни период примирја 1808-1809. године, искоришћен за постављање темеља новој српској управи, наоружавање и бољу организацију војске, па и освојени Брза Паланка, Кладово, Прахово и Неготин, изузев увертире за стравичне турске репресалије по повлачењу Руса са ових простора и њиховог пропуштања да подрже српску ствар после победе над Наполеоном 1813, ипак су значили почетак., како се испоставило незаустављивог процеса разлагања османлијске моћи у Србији и њене замене националном независношћу као аутентичним продуктом српских ослободилачких тежњи, уоквирених на Берлинском конгресу 1878. године.

 ЗАБЕЛЕШКЕ

(1) Владан Ђорђевић, Европа и Балкан – освајачка политика Русије и Балканци, Београд 1911, с. 73.

(2) Исто, с. 73

(3) Јован Милићевић, Црна Гора 1797-1851, Историја српског народа 5-1, Београд 1981, с. 170

(4) Фамозни Карађорђев изговор о губитку печата којим би оверио овај документ, чиме је избегао преузимање обавеза постављења руског губернатора за владара Србије, о прихватању „руске конституције“, именовања чиновника и официра од стране Русије, те увођење регуларних руских гарнизона у српским градовима, не доводи у питање закључење руско-српског војног савеза. у прилог томе говори и околност да Руси потом нису инсистирали на испуњењу нити једне од наведене четири спорне тачке иначе неприхватљивих Србији. Преовлађује став да су наведене одреднице резултат проруског курса деловања Миленка Стојковића и Јеремије Гагића.

(5) Лазар Арсенијевић Баталака, Историја српског устанка, књига прва, Београд 1898, репринт из 1981, с. 32.

(6) Владимир Стојанчевић, Српска национална револуција и обнова државе од краја 18. века до 1839. године, Историја српског народа 5-1, Београд, 1981, с. 27. и Л. Арсенијевић, Историја српског устанка с. 83-85.

(7) Историја Османског царства, ур. Роберт Мантран, Београд 2002, с. 374.

(8) „Военнии Сборник“ за 1864. годину, Но. 5, с. 27 – цитирано према : Лазар Арсенијевић Баталака, Историја српског устанка, Београд 1898, књига прва, с. 471.

(9) А. Ј. Оdobescu, Documente, Suppl. 1. 1, vol. III, Букурешт 1887, с. 382-383; наведено према Стојан Новаковић – „Константин Константинович Родофиникин“, Годишњица Николе Чупића 27, Београд 1908, с. 265.

(10) Бранко Богдановић, Српски козачки пук 1810-1812, Историјски часопис, књ. 44, Београд 1997, с. 157.

(11) Детаљније: Вука Караџић, Историјски списи 1, Београд 1964, с. 483-485

(12) „Военнии Сборник“ за 1864, но. 7, с. 37-42, према Историји српског устанка, Л. Арсенијевића, с. 326

(13) Према тексту објављеном у раду Владана Ђорђевића – Карађорђе и Русија – зборник Отаџбина, књига 17, Београд 1887, с. 271-272; текст овог писма и следујуће преписке, у нешто измењеном стању, објављен је и у делу Л. Арсенијевића Историја српског устанка 1. књига, с. 466. и даље, цитирањем „Руског весника“ за 1863, Но. 8. с. 530. и даље

(14) Аутор дела „Ђердап и Тимочка крајина“ Маринко Пауновић, на себи својствен начин овај догађај прилагодио је потреби тумачења које зaступа, да је „камен спотицања у преговорима био Букурештански уговор о миру од 16.5.1812, којим Срби нису били задовољни јер нису веровали Турцима“, па га датира као да се збио 1.10.1812. године, а не 1808. Видети наведено дело, Загреб 1970, с. 309-310.

(15) Ово место на Дунаву, у близини Пореча, 1808. године било је под непосредном турском влашћу, чије су снаге биле стациониране на дунавском острву Ада-кале

(16) Према тексту објављеном у раду Владана Ђорђевића, Карађорђе и Русија, с. 272-274.

(17) Бранко Богдановић, Артиљерија у српској устаничкој војсци 1808-1813, Историјски часопис, Београд књ. 45-46, 1998-1999, с. 104

(18) Лазар Арсенијевић Баталака, Историја српског устанка, 1. с. 444-446

(19) Исто, с. 474.

(20) Стојан Новаковић, уставно питање и закони Карађорђевог времена... 1805-1811, Београд 1907, с. 32-33.

(21) Према тексту објављеном у раду Владана Ђорђевића, Карађорђе и Русија, с. 274-275.

(22) Владимир Стојанчевић, Српска национална револуција и обнова државе од краја 18. века до 1839, историја српског народа 5-1, Београд 1981, с. 48.

(23) Мемоари проте Матеје Ненадовића, Београд 1867, с. 295-297.

(24) Према тексту објављеном у раду Владана Ђорђевића, Карађорђе и Русија, с. 275-276.

(25) Исто, с. 627-634.

(26) Владимир Стојанчевић, Напомене и коментари уз дело Лазара Арсенијевића Баталаке, 40, Историја српског устанка књ. 2, Београд 1981. Карађорђево незадовољство Леонтијевим „замешатељствима“ исказано је у писму Леонтијевом К. К. Родофиникину од 20. децембра 1808. г.: Први српски устанак, акта и писма на српском језику, књига 1, 1804-1808, прир. Радослав Перовић, Београд 1977, с. 410-412.

(27) Вук С. Караџић, Историјски списи 1, Београд, 1964, с. 294.