Раде Дацић

Ренесансна многостраност – Руђер Бошковић

Извор: Виртуална библиотека Математичког факултета

Велике делатнике Ренесансе, људе који су осетили да људски дух може бити слободан и стећи творачку моћ, одликовала је свестраност интересовања и стваралачке предузимљивости; као да је сваки од њих хтео да ради све, да окуша своје способности на сваком пољу творитељске делатности људске. Један исти човек је био и сликар, и вајар, и инжењер, и архитекта... – и шта све не друго. Временом се знање нагомилавало, постајало јасно да један исти човек не може радити све, разумно се опредељивало за једну, две, или највише три делатности. Са свешћу о нужности да се човек определи за једну струку стигло се у век просвећености, у 18. век. У том веку нема више правих свестраних ренесансних људи, осим једног, а то је Руђер Бошковић, човек нашег порекла, који је деловао у Италији и Француској.

Ако по енциклопедијама тражите име Руђера Бошковића погледајте најпре чија је то енциклопедија. Ако је енциклопедија из које од земаља у којима је некад владао латински језик – а сада влада оно што је морало завладати – онда овог ствараоца ренесансног типа тражите под Boscovich и именом Rogerio Josepho, јер не би прилике да се тај Бошковић школује и развије у своме роду, тада покореном и несрећном.

А кад нађете његову одредницу у којој од великих светских енциклопедија, тамо ћете прочитати да је био математичар, физичар, астроном и философ (или дипломат, уместо философа). Неће бити све набројано, и неће се поклапати набрајања у две различите енциклопедије. Закључује се да су писци имали много да набрајају, па се можда уплашили свога задатка. Ми можемо с пуним правом навести 11 области људске делатности у којима је Бошковић дао прави стваралачки допринос, негде већи, негде мањи. Наведимо их, не сврставајући их по важности: астроном, математичар, физичар, геодет, геофизичар, оптичар, метеоролог, инжењер, философ, дипломат, песник; био је и проналазач: у већини практичних делатности, које су му однеле половину радног века, измислио је многе направе, потребне му за проверу којег од његових теоријских предвиђања, како су баш такве требале и другима, име правог њиховог изумитеља приписано је другима, иако се и данас може доказати ко им је први творац. Био је, према томе, Руђер Бошковић јединствена појава у науци свог века. Оцењиван је и као највећи scholar свога времена, али, како за таквим звањем теже и други, оспораване су му вредности и заслуге, да би их неко други приграбио. Оспоравања су била најснажнија на крају његовог живота, тада се њима највише постигло, али је касније време штошта довело на право место – мада не треба рачунати да увек тако мора бити.

Неке велике европске енциклопедије кажу за њега, пре било чега другога, да је био Језуит. Протумачимо намеру смештену иза ове речи: човек значајан као језуит, не толико и као научник. Кад се мора нешто о њему рећи, не каже „научник“, него „Исусовац!“ Тако су управо поступале неке „газде“ европске науке Бошковићевог доба. Не изненађује нас такав начин представљања једне личности. Западни свет се држи једне древне традиције. Ако ти имаш име, стечено каквим од природних (или божанских) начина, а ниси том свету мио (повређујеш му сујету, на пример), он ће ти променити име, бирајући ново да би те наружио, даће ти име-етикету, и увек употребљавати то измишљено, осим ако ти не постанеш толико богат да баснословним откупом имена се тог ослободиш, или стекнеш моћ којим именодавца можеш принудити да се сети твог правог имена. Бошковић је био жртва те врсте: заувек је остао Исусовац, иако је за живота престао то бити (додуше, не својом вољом, јер да јесте, показао би се као незахвалник, а он то није био).

Извесно је: ретко где ћете прочитати о његовом двојном пореклу: отац Никола потекао из српске Херцеговине, из Орахова у Попову Пољу, населио се у Дубровнику и тамо бавио трговином. Прешао из Дубровника у Нови Пазар, али се несигурно осетио међу Турцима па се вратио у Дубровник и тамо оженио; мајка Пава, кћер италијанског трговца Bara Buttere. Руђер је рано остао без оца, а мајка му је доживела дубоку старост. Отац, Динарац, дао му је горостасну фигуру, (свакако) ум и горштачки понос; мајка, Латинка, снабдела га је религиозним васпитањем и језиком којим се може дописивати без бојазни да ће погрешити.

Изложимо најпре оно што се налази у енциклопедијама, што не можемо оспоравати чак и тамо где енциклопедија не зна колико треба. Не рачунајте да ћемо набројати све што је Бошковић урадио. Неки „енциклопедисти“ раде то – и греше: набрајањем ситних заслуга умањују значај крупних, а тиме и значај приказиваног. То се најчешће дешава кад одвећ велики родољуб пише о своме сународнику.

Руђер Бошковић је рођен у Дубровнику 18 5. 1711, а умро у Милану 13. 2. 1787. (Прича се да је умро од превише напорног размишљања.) Учење је почео код једног капелана а наставио у школи исусовачког колегијума, где је, уз класично образовање добро научио латински језик, на којем ће написати своја најзначајнија дела. (Писао је, иначе, осим на италијанском још и на француском.) У јесен 1725. послан је у Рим да настави школовање у Collegium Romanum, школи исусоваца у чији је ред ступио са 14 година (што се лако сазнаје из европских енциклопедија). У последње три године те школе учио је философију, математику и физику – дисциплине за које га је природа највише обдарила; у тој школи није научио математике онолико колико се могло у то време научити на неком бољем месту, али... Колико је био напредан у математици и природним наукама говори податак да је професор Римског колеџа постао пре него што је завршио теолошке студије. У првих десет година професоровања највише је обузет проблемима астрономије, потом физике и математике. Писао је и објављивао дисертације о којима су његови студенти расправљали. Данас му се у значајним публикацијама признаје да је први дао геометријски поступак за одређивање путање планете из три посматрања њеног положаја и да је дао поступак за одређивање екватора планете из три посматрања облика ротирајуће планете; израчунао је димензије и спљоштеност Земље, према мерењима подневачких степени; признаје му се пионирска улога у геодезији, геофизици (науци која је званично настала много доцније), али се понегде то исто прећуткује. Један је од првих научника континенталне Европе који је прихватио Њутнову теорију гравитације, прихватио је стваралачки, преобликујући је према својим замислима, створивши сопствену теорију гравитације и дошао до идеја које су се показале тачним тек у 20. веку.

Његова универзалност брзо је изишла на глас, те је постао главни саветник папске владе за питања грађевинарства, нуђено му је место професора многих универзитета, рано је примљен у чланство више академија: у Италији (Болоња), Француској, Енглеској, Русији.. Један немачки научник сматра да је под Бошковићевим утицајем године 1757. папа Бенедикт XIV скинуо забрану са Коперниковог система.

Бошковић је девет година директор Брерске астрономске опсерваторије – установе којом се поносио – и приближно исто толико директор Оптичког института Француске морнарице. Закључак је да је волео рад са инструментима, волео примењену математику, није га замарало бављење прорачунима, мада није био у нарочитој младости кад је то радио. Пре тога он је пловио сферама највиших апстракција, бавио се размишљањима која не садрже ни инструменте, ни прорачуне, ни било шта „очигледно“; и написао своје најзначајније дело. Он јасно пориче тврђења осредњих умова да човек не може успешно делати у више различитих делатности. (Са овима се слагао и стари Платон – не знамо са каквим оправдањем.) Тај рад је, међутим, морао утрошити велики део његове душевне снаге, па се и ту (уз штошта друго) могу тражити узроци поремећаја његовог ума до којег је дошло на крају његовог живота.

Јесу ли Срби и раније мислили на овај свој велики изданак који се стицајем прилика нашао у туђој земљи? Јесу. Ту треба најпре навести српску државу и њене културне и политичке посленике. У 1916. години Србија је окупирана, њена десеткована војска је у туђини, малобројна интелигенција растурена по разним земљама, ђаци-“каплари“ више него преполовљени, па ипак: мисли се на нешто што припада уму и духу. У Лондону Чедомиљ Мијатовић (1842-1932), Бранислав Петронијевић (1875-1954) и Николај Велимировић (1880 -1958) припремају превођење главног Бошковићевог дела са латинског оригинала на енглески језик; српска влада (чији је посланик у Лондону Ч. Мијатовић) прихвата да финансира трошкове издања. Књига је објављена 1922. Друго, списак српских научника који су проучавали Бошковићево дело импозантан је и по количини и по каквоћи. За неке од њих проучавање Бошковићевог дела разумљиво је, јер су поједина подручја његове делатности улазила у професионално поље истраживача. Такав је случај Косте Стојановића, Владимира Варићака, Душана Недељковића и још многи други. Али је следећи пример знак високе националне свести. Професор на англистици Филолошког факултета у Београду, др Ранка Куић (1926), једини инострани члан Велшке академије, установила је утицај философије Руђера Бошковића на поезију и поетику најобразованијег од енглеских романтичарских песника (који је био и изврстан критичар), С. Т. Колриџа (Samuel Taylor Coleridge, 1772-1834). (Зборник Матице српске за књижевност и језик, књ. ХХХ/2 за 1982). Поуздано је да његова философија утицала (између осталих) на Бертранда Расла и Бранислава Петронијевића.

Рецимо кратко како се нашао у Француској и постао француски држављанин, што га је спречавало да и даље обавља дипломатске мисије у корист своје Републике. Године 1773. ред Исусоваца је укинут. То је за Бошковића био тежак ударац. Припадати једном јаком и добро организовано реду (какав је Исусовачки), а доживети у старијем добу живота да тај ред буде укинут и прогањан, лично очекивати судбину прогоњеног, немати наде за безбедан боравак ни у родном граду, јер и тамо може стићи захтев из Рима да се са Бошковићем поступи онако како налажу правила власти која прогања, значи имати замрачен видик; налазак уточишта какво је Француска доживљује се као божји дар. Али су баш неки француски научници (Д'Аламбер међу најпредузимљивијима) ти који Бошковића шаљу у душевну изгубљеност.

Последњих деценија у часописима посвећеним историји науке излазе озбиљне студије посвећене Бошковићевом делу и појављују се књиге о њему. Многе неправде нанете му за живота биће овим исправљене, као што су већ неке исправљене. Признања за најдубље његове идеје стигле су тек после два века. То се дешава несрећним генијима – време идеја срећних је њихово време. После два века „Бошковићево време је дошло“. Да ли је такав „долазак времена“ довољна утеха? Да ли је утеха, кад се зна да време може и неповратно проћи, да најчешће неповратно пролази? Колико вреди закаснела „праведна пресуда“, ако је пресуда савременика учинила човека жртвом?