Саша Недељковић

Срби католици у Дубровнику између два светска рата

Саша Недељковић, члан Научног друштва за историју здравствене културе Србије

КЉУЧНЕ РЕЧИ: Дубровник, Бока Которска, Срби католици, Буњевци, Соколи, Јадранска Стража

САЖЕТАК: Дубровник је био културни, а Примасија Српска у Бару верски центар Срба католика. Сматрали су да је уједињењем са Србијом и стварањем Југословенске државе решено њихово национално питање. Лист Дубровник био је гласник Срба католика. Власник, издавач и уредник био је стари национални борац Кристо П. Доминковић, а главни сарадници били су Божо Хопе и Јован Перовић. Лист је истицао да следи Доситеја Обрадовића у ставу да је етничко порекло и језик важније од верске припадности. Лука Боне, Божо Хопе и др. М. Грацић из Дубровника су у име Срба католика упутили 15. јуна 1939. г. барском арцибискупу и примасу српском др. Николи Добречићу представку о потреби отварања Српске католичке богословије у Бару. Истицали су да је богословија потребна како српском народу на Приморју, тако и католицима предратне Србије, Црне Горе и Војводине. Залагањем др. Николе Добречића 20. јуна 1935. г. отворено је Арцибискупско сјемениште Примасије Српске у Бару. Споразумом Цветковић-Мачек 26. 8. 1939. г. Дубровник је одвојен од Зетске бановине и додељен новоствореној Бановини Хрватској. Почео је прогон Срба, Југословена и сокола у Дубровнику и околини. Упркос прогонима Савјет дубровачких културних и националних установа прославио је годишњицу ослобођења свог града, 13. новембар 1940. г. Скромна прослава Дана Уједињења у Дубровнику, ограничена је на свечаност приређену у Соколани. Преврат 27 марта 1941. г. изазвао је одушевљење у Дубровнику. Све што се догађало у Дубровнику и околини у Бановини Хрватској било је увод у све оно што се дешавало у Независној Држави Хрватској. Међу првим жртвама усташког терора били су чиновници Српске банке у Дубровнику. Они који су бежали од усташа склањали су се у Боку Которску. За време НДХ у Дубровнику је деловао „Покрајински национални комитет за Херцеговину, Боку и Дубровник“.

---

Дубровник је био културни, а Примасија Српска у Бару верски центар Срба католика. Срби католици сматрали су да је уједињењем са Србијом и стварањем Југословенске државе решено њихово национално питање. Бококоторски бискуп др Франо Ућелини Тица изјавио је: „Највећа срећа коју сам у животу могао доживети и дочекати је остварење идеала толиких наших поколења, а тај је идеал: једна и недељива Југославија“(1). У чланку „Успомени Меда Пуцића дубровачког властелина о 55-годишњици његове смрти“ објављеном у листу Дубровник истиче се значај Меда Пуцића за дубровачке Србе католике: „Тај препород у српском духу, коме је Медо Пуцић био зачетником, ... убрзо је био захватио готово сву властелу и цвијет дубровачке интелигенције и грађанства... . Католичко Српство, које је цијелу ову борбу изводило, цијенило је након рата борбу завршеном и да ће оно мирно без борбе и без запрека моћи, у јединству и слободи, наставити и довршити велике замисли свог великог учитеља Меда на спас и напредак заједничке домовине ...“ (2). После Уједињења Савез српских привредних задруга на Приморју са седиштем у Дубровнику ујединио се са Савезом српских задруга у Београду, и носио је наслов, Подсавеза са седиштем у Книну и Котору. Српска народна странка ушла је у Народну Радикалну странку. Првак радикала на Приморју био је Љуба Јовановић, док је др Антун Пуљези био председник МО НРС у Дубровнику, а Луко маркиз Бона био један од најугледнијих чланова странке у Дубровнику. Др Стефан Рачић, директор „Дубровачке паробродске пловидбе“ и председник управног одбора „Дубровачке трговачке банке“ био је кандидат радикала у дубровачком срезу. Када је питање постављања београдског надбискупа постало актуелно крајем 1923 г, влада Николе Пашића истакла је као своје кандидате арцибискупа барског др. Николу Добречића и которског бискупа др. Франу Ућелинија (3).

На јавном збору грађана Дубровника 1922. г. изабран је Одбор за подизање споменика Ослобођења у Дубровнику. Збор је поверио израду споменика и његово постављање Ивану Мештровићу. На дан Уједињења, 1. децембра 1924. г. откривен је Споменик краља Петра I Ослободиоца (велики барељеф) узидан у бедемима града, над унутрашњим вратима од Пила. Откривању споменика присуствовале су све школе, све корпорације са заставама, две музике, Конављани, соколи, добровољци, орјунаши и градска братства. Само откривање споменика пратила је топовска паљба, почасни плотуни и звоњава звона са свих цркава. Извештач листа Време свој извештај из Дубровника завршио је констатацијом: „Одавно већ Дубровник, славан са свога родољубља, није видео лепше националне свечаности, нити је тако спонтано манифестовао своју љубав према јединству, краљу и држави“(4). Споменик је представљао краља Петра I огрнутог пелерином, на коњу са соколом у руци. Над спомеником, у једној малој удубини, постављен је кип Св. Влаха, заштитника Дубровника, такође дело Мештровића. У књижици Дубровник илустровани вођ кроз дубровачку прошлост и садашњост коју је 1929. г. издао Обласни Одбор Јадранске Страже Дубровник истакао је историчар Јорјо Тадић: „И тако су Дубровчани над улазним вратима свога града поставили два своја симбола и идеала: Св. Влаха, представника старог Дубровника, и Краља Петра, представника не само опћенародних него и њихових националних настојања и коначних побједа.“ (5) Краљ Александар и краљица Марија посетили су 1925. г. Црну Гору и Приморје. На Приморју посетили су Бар, Улцињ, Спич, Свети Стефан, Будву, Грбаљ, Тиват, Котор, Херцег Нови, Баошиће, Рисан, Пераст, Дубровник и Цавтат. У Бару је краљ Александар посетио арцибискупа др. Николу Добречића у Примасији Српској, а у Котору бискупа др. Франу Ућелинија Тицу. На ручку у Бару 23. 9. 1925. г. краљ Александар дигао је чашу и наздравио: „У Бару на овом првом кораку слободног српског мора дижем чашу за ваше благостање“. Др. Никола Добречић поздравио је краља у име Српског приморја: „Нарочито ово дивно Српско Приморје, овај старославни град Бар, ... од Вашег Величанства ... очекује да буде главна лука при излазу трансбалканске жељезнице. Ова жељезница која би пролазила кроз Црну Гору и сишла на Бар, усрећила би Црну Гору а Ваше Величанство и Ваша краљевска влада задужили би Црну Гору за вјечна времена“ (6). Краљ Александар прегледао је у Тивту поморски арсенал, а затим у Ђеновићу морнаричке команде међу којима и хидроавионску станицу. Краљ је присуствовао вежбама ратне морнарице. Краљевски пар посетио је манастир Савину код Херцег Новог и положио венац на Савински споменик, подигнут 1924. године стрељаним Бокељима (7). Пре свог путовања разарачем „Дубровник“ из Зеленике у Марсеј октобра 1934. г, краљ Александар посетио је манастир Савину, где је запалио свећу, помолио се Богу и уписао у књигу посетилаца. То је био његов последњи потпис и последња свећа коју је запалио (8).

Краљевски пар је 27. септембра 1925. г. ушао у Дубровник кроз врата од Пила, окружен почасном стражом Жупљана, у њиховим богатим народним ношњама. „Док су краљ и краљица пролазили преко Страдуна, са свих прозора је као киша падало на њих цвеће, ... Дубровачке госпе са прозора палача махале су марамицама…“. Конту Иву Војновићу Страдун окићен цвећем изгледао је: „Као какав отмени салон за примање“. По Страдуну били су поређани с једне и друге стране соколи и соколице, мали извидници, ђаци стручне школе, поморске академије и Конављани у богатим народним ношњама извезеним златом. Увече на свечаном банкету краљ Александар поздравио је Дубровник здравицом: „...Обистинило се оно што се привиђало Гундулићу у чежњивој визији. Дубровник је сад у својој великој земљи, у којој га чека достојна улога, ... Дубровник, кроз столећа представник наше просвећености, нека и од сад не прекида ту нит, ... нека осветла образ и себи и нама, одржавши високо своја сјајна предања. Дижем чашу у славу Дубровника“. Краљ је преко великог жупана поделио дубровачкој сиротињи 15.000 динара, а соколима и женској добротворној задрузи по 5.000 динара. Председница женске задруге била је Елена Охмучевић Бизаро, наставница женске препарандије у Дубровнику. Установе Задруге биле су „Старатељство за плућне болеснике“ и „Пчелице“. „Пчелице“ су окупљале децу из најширих слојева народа и училе их раду, чистоћи и уредности. Имале су радионицу и течај за народно везиво (9). Дубровник је административном диобом државе постао сијело обласне самоуправе и великог жупана, те Управног Суда и Грађевинске Дирекције за сву Далмацију и Црну Гору. У Дубровнику је било средиште поморства Југославије, јер су 2/3 укупне југословенске тонаже припадале дубровачким паробродарским друштвима (10). Поморска војна академија отворена је 1924. г. у Гружу. Дубровачка Јадранска Стража предала је подморници „Смели“ почасну заставу 21. јуна 1931. г. на свечаности у луци Дубровник 2 (Груж). Исте године подигнут је Дом Јадранске Страже у Тивту. Део немачко-југословенског филма „Фантом Дурмитора“ сниман је 1932. г. у Дубровнику. Ваздухопловно друштво Аеропут отворило је 1936. г. нову линију Београд-Сарајево-Дубровник. Аеропут изградио је сезонско летелиште код Груде. Пред рат уведена је директна линија Београд-Дубровник. Авиони су носили назив „Јадранска стрела“. Аеропут је своју авионску линију Београд-Подгорица продужио до Бара. Линија је била отворена на свечаности у Бару 5. 8. 1940. г, на којој су присуствовали бан Зетске бановине Крстић, представници цивилних и војних власти и око 2. 000 грађана. Југословенска Државна Железница планирала је да на Видовдан 1938. г. пусти у саобраћај први моторни воз на прузи Београд-Зеленика (Бока Которска). Лист Дубровник писао је о дочеку: „дочекан од великог броја грађанства, стигао је у Груж први моторни воз“ (11). Због брзине од 90 км/ч био је познат у јавности као Луди Сарајлија.

Добровољци

У Дубровнику 1920. г. окупило се око 700 добровољаца из Америке, који су испунивши своју дужност, чекали да се врате предратним пословима у Америку. Дубровник се 23. фебруара 1920. г, у име југословенске отаџбине, опростио са јунацима на најсвечанији начин, уз пуно учешће војске, општине и грађанства. Добровољачка поворка окупила се испред Царинарнице (Спонзе), у којој је на првом спрату била Соколана. Свечана поворка школске омладине, сокола, корпорација са својим заставама, с музиком на челу, уз свирку и урнебесно клицање, допратила је борце за част и слободу до грушке луке, до пароброда. Југословенски академски клуб у Дубровнику поставио је 1923. г. спомен-плочу дубровачким добровољцима, палим у борби за ослобођење и уједињење. Априла 1941. г. спомен плочу палим добровољцима усташка тројка залила је црним мастилом, скинула, разбила, пренела кроз град и уништила. Пред заветном црквом Светог Влаха у Дубровнику, 13 новембра 1928. г. развијена је застава добровољаца. Застави је кумовао краљ Александар I. Среска организација Савеза добровољаца у Дубровнику извршила је посвету своје заставе коју су даровале госпође града Дубровника. Застава је била државна тробојка облика и величине војничке заставе. С једне стране био је натпис: „Вјером у Бога, за Краља и Отаџбину“, а са друге стране: „Савез добровољаца – Дубровник“. Истог дана Одбор у Дубровнику открио је спомен-плочу, на спомен 10-годишњице уласка српске војске у Дубровник, а у непосредној близини споменика краља Петра (12).

Соколи на Приморју

На Видовданском соколском сабору одржаном 1919. г. у Новом Саду сви соколски савези ујединили су се у Соколски Савез СХС. Љуба Јовановић и Грга Анђелиновић представљали су Српску соколску жупу на Приморју у организационом одбору сабора. Соколска друштва Српске соколске жупе на Приморју из Дубровника и Боке Которске ушла су у Соколску жупу Мостар „Алекса Шантић“ основану 1920 године. Жупа је добила име по песнику и оснивачу Српског гимнастичког друштва „Обилић“ 1903. г. у Мостару. Старешина жупе био је Чедо Милић, истакнути национални и соколски прегалац. Исте 1920 године извршена је посвета соколског барјака у Јањини, на Пељешцу. Први окружни слет Боке Которске одржан је 17. јула 1921. г. у Тивту. На слету су учествовала соколска друштва бокешког округа, а присуствовале су старешине жупе Мостар. Истакнути члан соколског друштва у Дубровнику био је др. Васо В. Пипер, службеник царинарнице у Гружу (13). Крајем двадесетих и почетком тридесетих година 20. века живео је у Боки Которској Драгутин Инкиостри Медењак, пионир српске примењене уметности. На његовој алегоријској слици „Уједињење“ рађеној око 1920. г. приказана је панорама Дубровника, града симбола слободе. За свог пријатеља Шпира Јанковића радио је декорацију хотела у Игалу. За време боравка у Херцег Новом 1932. г. Инкиостри је осликао Народни дом у Рисну. На позорници народног дома осликао је завесу, која је приказивала Ловћен. Поред Ловћена били су приказани соколи у војничкој опреми као стража Јадрана. На горњем делу завесе била је убележена 1389. г, а на доњем делу завесе 1918. г. Народни дом отворен је 6. септембра 1932. г. На првом спрату биле су просторије за општину а на другом за Соколско друштво, Рисанско пјевачко друштво и Коло српских сестара. (14).

Посланица католичког епископата против Сокола 8. 1. 1933. г. није читана у црквама барске арцибискупије и которске бискупије. Дон Иво Котник, викар Барске арцибискупије, пријавио се за члана соколског друштва у Бару изјавивши: „Понос ће ми бити када на хаље свештеничке, пригрлим витешки знак соколски. Уз завет Богу и вери, полажем и завет Краљу и Отаџбини“ (15). Кад је дубровачки бискуп Царевић одбио да благослови 8 застава сеоских соколских чета из дубровачке околине, благословио их је на которском вјежбалишту, уз огромно учешће народа, 4. 6. 1933. г. бискуп др. Франо Ућелини Тице. Том приликом бискуп је у свом говору истакао: „Нијесам потписао Посланицу јер су у њој биле очите клевете...“ (16). О свом чланству у соколу: „Члан сам југословенског Сокола, био сам и остајем. Не видим грех у томе“(17). Др Франо Ућелини Тице родио се 2. августа 1847. г. на острву Лопуду код Дубровника, у поморској породици. Основну школу завршио је у Лопуду, гимназију у Дубровнику, а богословију у Централном богословском заводу у Задру. Био је професор а 1893. г. ректор богословије у Задру. За которског бискупа постављен је 12. јануара 1895 г. Национални рад донео му је кроз живот доста неугодних часова, али га ништа није могло поколебати. Краљ Александар одликовао га је орденом Светог Саве првог реда. Главно му је књижевно дело превод Дантеове Божанствене комедије. Бискупов сарадник био је истакнути национални радник дон Нико Луковић. Каноник дон Нико Луковић био је ученик професора Бернарда Лазариа рођеног у Прчању, директора дубровачке гимназије и члана Извршног одбора Народног универзитета Боке Которске. Кад је бискуп навршио 89 година живота и када су многобројни соколи из Дубровника и околице дошли у Лопуд да га поздраве, он их је благословио и рекао: „Бог вас благословио соколска моја браћо! С вама сам до смрти“ (18). Умро је у свом родном месту Лопуду 1. јуна 1937. г. Приликом сахране бискупа на Лопуду било је присутно око 5.000 грађана из Дубровника, Боке, Црне Горе, Мостара те из Лопуда. На вест о смрти сва национална друштва у Дубровнику извјестила су у знак жалости црне заставе. Проглас националних друштава потписали су: Народна одбрана, Дубровачко радничко друштво, Дубровачко српско пјевачко друштво „Слога“, Матица српска, Соколско друштво, Јадранска стража, Друштво „Књегиња Зорка“, Нова Југославија, Дубровачка грађанска музика и Савез добровољаца. Почасну стражу држали су Соколи и Бокељска морнарица. Поворку су предводили соколи из Дубровника, Цетиња, Мостара са својим заставама и соколском музиком из Дубровника. Соколске чете носиле су своје барјаке које је благословио бискуп. Од соколских старешина били су Гавро Милошевић, старешина соколске жупе Цетиње и Чедо Милић, старешина соколске жупе Мостар. У поворци су били представници Зетске бановине, национални прегаоци Миша Вакети, Андро Свилокос, капетан Иво Хаџија, др. Балдо Гради, др. Мато Грацић, др. Ђорђо Марић и др. Мелко Чингрија. Православно свештенство Боке заступао је протојереј-ставрофор Јован Бућин. На самом гробу опростили су се са покојником: Никола Мишић у име сеоских соколских чета, Нино Шутић у име дубровачког Соколства и капетан Иво Хаџија у име националног Дубровника (19). У управи Соколског друштва Дубровник уз старешину Нина Шутића били су: начелник Иван Ковач; начелница Милена Груборова; тајник Бранко Хопе; прочелник просветног одбора Михо Кусијановић. Друштво је почетком тридесетих имало 825 чланова. Соколско друштво Стон основано 1930. г. имало је 122 члана. На подручју Соколског друштва – Дубровник било је 1937. г. 17 сеоских соколских чета са преко 1.000 чланова. Соколска чета у Луци шипанској прославила је 14. августа 1938. г. отварање свог Соколског дома. Међу гостима били су чланови чете Бабинпоље и народ из других мјеста на отоку Мљету; затим чете из Сланога, Мравинца, друштво из Стона са музиком, чета из Орашца са музиком и чета из Мокошице. Са два пароброда стигло је матично друштво из Дубровника са делегатима друштва у Требињу и чета из Жупе дубровачке. Из листа Дубровник: „Хиљаде народа у живописним народним ношњама прекрило је пространу плацу на Луци... ...“ Старешина матичног друштва Дубровник Нико Шутић нагласио је у свом говору да се на све стране граде Соколски Домови што је најбољи доказ озбиљног и стваралачког рада Соколства. Најугледнији Шипањанин Марко Мурат, осим новчане помоћи, даровао је „најљепши урес новог Соколског Дома“, двије слике краља Александра и краљице Марије (20). Приликом прославе Дана Уједињења 1936. г. Савез Сокола краљевине Југославије објавио је програм соколског рада за наредних пет година. Програм је према краљу Петру II назван „Петрова петогодишњица“. Тежило се јачању соколског рада на селу и економском и културном уздизању села оснивањем књижница, исушивањем бара, пошумљавањем, копањем бунара, грађењем цистерни, водовода ... У оквиру Соколске Петрове петољетке, од 1936. до 1941. г, у Југославији изграђена су 143 вежбалишта, подигнуто 9 споменика као и 9 спомен-плоча, подигнуте 3 школе, засађено 95 „Петрових гајева“, уређено 6 паркова … Од 1936. г. до 1938. г. изграђено је 110 соколских домова.

Двадесетогодишњица Уједињења 1938. г. у Дубровнику обележена је постављањем спомен-плоче соколским борцима стрељаним у Боки Которској 1914/15. године: Филипу кап. Хаџији, Васи Милишићу и Милану Срзентићу. После свечаног дефилеа војске, морнарице, многобројних чланова „Нове Југославије“ и соколских чета са заставама а чете Орашац и са својом музиком откривена је свечано спомен-плоча соколима, палим за част и величину Отаџбине, међу градским вратима од Пила, на мјесту одређеном за спомен-плоче (21). Соколи Зетске бановине обележили су 550. годишњицу Косовске битке посетом Косову и Метохији на Видовдан 1939 г.

Омладинска организација „Нова Југославија“

Почетком тридесетих година 20. века основано је национално-васпитно и просвјетно друштво Омладинска национална организација „Нова Југославија“. Удружење је основала национална омладина Дубровника. Чланови управе 1938. г. били су: Претсједник кап. Нико Папа, потпретсједник Миливој Ћурлица, секретар Душан Павићевић, благајник Драгиша Јелић, одборник Благоје Вукичевић. У надзорном одбору били су Перо Лаптало, Иван Шарић и Перо Сршен. Нова Југославија је 8. и 9. јануара 1938. г. развила свој барјак: „У суботу вечер, ... извршена је ... бакљада, која је обишла дубровачким улицама предвођена Дубр. Грађанском и Соколском Музиком... . У недељу у јутро стигла је из нашег дичног националног Цавтата делегација са Цавтатском Музиком, ... извршено је у Соколани свечано развијање барјака... Велике просторије Сокола биле су дупком пуне омладине и грађанства. Развијању барјака кумовали су: гђа Марија Мариновић, кћер поштов. Госпара Лука Боне и госп. Кап. Иво Хаџија... . Потом су прочитани поздравни телеграми и писмо нашег националног ветерана и уваженог умјетника г. Марка Мурата ... Ово писмо гласи: ... Нова Југославија наставља дело Дубровника у новој Слободи цјелокупног Народа. Она чува понос Дубровника, ... да угледа радосно „крепки дубровачки renaissance у крилу уједињеног народа“ онако као што је наговијестио историчар политичар честити Љуба Јовановић из Котора... . Предвођени са три музике и заставом „Нове Југославије“ из Соколане се је формирала једна управ импозантна поворка омладине, њој се је придружило и неколико наших националних ветерана ... вратише се да се поклоне споменику краља Петра... . и спомен-плочи наших дубровачких омладинаца, који су свој млади живот жртвовали за слободну Југославију... . изрекла је диван говор, у коме је и ово речено: „... Долазимо и пред плочу која нас потсијећа на наше предратне другове, који су се жртвовали и који нам служе за примјер како се ради и ствара, чува и трпи за најсветије циљеве Народа и Отаџбине.“(22).

Лист „Дубровник“

Лист Дубровник био је гласник Срба католика. Власник, издавач и уредник био је стари национални борац Кристо П. Доминковић, а главни сарадници били су Божо Хопе и Јован Перовић, стари борац и емигрант. Силом прилика лист Дубровник штампан је у Дубровнику или у Бокешкој штампарији у Котору. Штампао је чланке латиницом и ћирилицом. Лист је сматрао да је етничко порекло и језик важније од верске припадности. У полемици са хрватском штампом која је негирала постојање Срба католика лист је истицао да претставља све Србе католике који живе у Југославији: „Прије свега Обзор треба да зна да ми претстављамо све Србе-католике који живе не само на некадашњем територију дубровачке републике, него гдјегод их има у нашој држави, ... Непризнавање Срба католика од стране Обзора ... не може нас никако склонити да промјенимо наше увјерење да смо Срби, па били католици, или православни. Можемо само пожалити да данас има још људи, који се питају апсурдом који понизује сваког паметног човјека, да се народи дијеле по вјери, док имају све друге атрибуте који их чине једним народом“(23). Лист је истицао да су дубровачки Срби католици били први у нашем народу који су узели за свој програм гесла „брат је мио, које вјере био“ и „башка вјера, а башка народност“. Такође је истицао да је то исто проповједао у својим списима још у задњој четврти 18. вијека Доситије Обрадовић, који је поставио српску народну мисао на модерну основу (24). Писао је за Загребачки Обзор: „Обзор и његови држе се политике: оно што је моје, моје је; а оно што је твоје, да буде и моје и твоје, док те не истиснемо.“ (25) Лист је разматрао развој хрватске националне свести код Срба католика: „Освајачи, да би покорене народе што лакше и што дуже држали у ропству, убијали су им осјећај заједнице с осталом једнокрвном браћом, а уцијепили територијални патриотизам. Тако се развио и Кроатизам као територијална припадност. То нам лијепо илустрира Имбро Штавић у свом чланку: ’Хрватска свијест и политичка зрелост’ (Хрватски дневник, Загреб, 23. маја 1937.): ’Прије доласка браће Радића мален дио нашега народа истицао се својим Хрватством. Знам то добро из дјетинства, као код нас у доњој Хрватској или Славонији, особито старијем човјеку никако није ишло у главу, да је Хрват, него је рађе говорио за себе, да је: католик, шокац, Славонац, Граничар. Дакле мјесто имена Хрват могли смо прије чути у разним нашим крајевима ова имена: Загорац, Славонац, Сријемац, Граничар, Приморац, Личанин, Босанац, Херцеговац, Истранин, Међумурац, Шокац и Буњевац ...’“ (26). О утицају Срба католика из Дубровника: „Босанске власти, са министром ... пл. Калајем на челу нијесу тако пуштале на миру ни наш Дубровник. Католичко Српство дубровачко било им је тешки трун у оку, јер оно није било локалног карактера, но је имало голем уплив и значај и на остали католички дио нашег народа: на старом дубровачком територију, Боци Которској, а што је за босанске власти било најтеже; и на католике Босне и Херцеговине“ (27). У чланку „Дубровачке масе и хрватско име“ од Александра Мартиновића разматрала се подршка католичке цркве хрватској пропаганди: „...У службу Старчевићеве великохрватске идеје била се ставила и католичка црква. Она је проповиједала да је припадник хрватског народа сваки онај католик који говори српским језиком. ... Те отада и поједини Дубровчани почињу се називати Хрватима, идентификујући народност и вјеру, наиме мислећи да је једно исто: хрватство и католичанство, а српство и православље, не знајући да има и Срба, католика, што признаје и сама Света Столица, и то још од давнина, још 1067, када је основана српска католичка арцибискупија. ... Према томе, хрватство Дубровчана није плод њихове националне свијести, већ одјек великохрватске политичке пропаганде, а то није ни хрватство српског католичког становништва у Босни, Далмацији, Лики, Сријему, Славонији и Бачкој.“ (28) Као пример те подршке: „...у Ђакову одемо походити самостан фратара босанских. Причекавши нас туте старешина самостана (огроман неки фратар босански), и причевши њему Др. Рачки нешто навијати на Хрватство босанско, изадрије се тај босански фратар, – ни пет ни шест – већ овако: 'Ај бога ти махните се ви тога Хрватства. Ви ћете с тим вашим хрватством упропастити и Србе и Хрвате! Та ми знамо да нијесмо Хрвати него Срби, ама не смијемо од Рима звати се Србима.'...“ (29). Сваког 3. фебруара прославља се у Котору најсвечаније, кроз столећа дан Светог Трипуна. Тада је град пун народа који се скупља да присуствује тој стародревној свечаности. Надбискуп др. Степинац посетио је почетком фебруара 1941. г. Котор и пред црквом Светог Трипуна одржао говор. Реагујући на изјаву др. Степинца о хрватском карактеру Боке Которске лист Дубровник штампао је чланак свог сарадника из Котора „Шта доказује камење Боке Которске“ у коме се наводи да у Боки има 836 српских братстава од којих су 137 старинци зетског типа већином католици, 325 братстава из Црне Горе и 288 братстава из Херцеговине. Доноси и допис из Тивта: „Јадран, наиме плаче и Српске обале. Напримјер: Дубровник и Боку Которску, у којој се, на вјероватно велику жалост г. Перушине, три четвртине народа осјећа и признаје Србима. Овај народ, свијестан свога права и своје снаге, може мирно да пређе преко декламација и немоћног бијеса г. Перушине и њему сличних.“ (30).

Матица српска у Дубровнику

На изборима у Цавтату 19. децембра 1937. г. већину је добила национална листа Ника Враголова. У чланку „Из Цавтата“ штампаном у листу Дубровник истиче се да се Цавтаћани осјећају 70% као Срби, а 95 % су југословенски опредељени. ХСС је против њих водио кампању и како каже писац чланка: „да нас у нашем дому вријеђају и да показују своју снагу власима Цавтаћанима“(31). Два пароброда Дубровачке пловидбе превезла су првог маја 1938. г. у Цавтат дубровачка културна и национална друштва са њиховим члановима, на челу са „Матицом српском“ у Дубровнику да походе и положе вијенце на гроб и споменик Валтазара Богишића. Дубровачка друштва и установе дочекали су грађани Цавтата. У Одбору за комеморацију 30-годишњице смрти дра Валтазара Богишића били су: Светозар С. Барбић, предсједник „Матице српске“; Душан Башић, предсједник „Јадранске страже“ у Дубровнику; Луко маркиз Бона, предсједник „Дубровачке грађанске музике“; др Ђуро Орлић, предсједник дубр. срп. пјев. друштва „Слога“; Даница Радовић, предсједница „Кнегиње Зорке“ у Дубровнику; Нико кап. Папа, предсједник „Нове Југославије“; Иво Шуберт, предсједник „Дубровачког радничког друштва“; Нико А. Шутић, старјешина Соколског друштва у Дубровнику; . ... Истог дана увече у дворани „Слоге“ одржано је комеморативно вече гдје је говорио др. Лујо Бакотић. Одбор је 1938. г. издао Споменицу дра Валтазара Богишића (32). Матица српска у Дубровнику своје свечане сједнице и предавања приређивала је у просторијама Дубровачког српског пјевачког друштва „Слога“. На дан 300-те обљетнице смрти Ђива Франа Гундулића 8. децембра 1938. г. приредила је свечану сједницу. Предавање о Гундулићу одржао је проф. С. Бурина. У свечаној дворани „Слоге“ Матица је одржала предавања о Руђеру Бошковићу, Вуку Караџићу. ... У просторијама Српског културног клуба у Београду 27. фебруара 1938. г. одржан је састанак српских културних друштава и установа из Југославије. „Матицу српску“ из Дубровника заступао је др. Владимир Ћоровић. На састанку је основан Савез српских културних друштава. За редовне чланове Краљевске српске академије наука изабрани су фебруара 1940. г. др. Милан Решетар и сликар Марко Мурат. На честитке Матице српске у Дубровнику др. Милану Решетару приликом његовог избора за редовног члана Краљевске српске академије наука, госпар Милан је одговорио: „...Најтоплије захваљујем „Матици Српској“ мојега незаборавнога роднога Дубровника, што се је сјетила мене врло старога Дубровчанина, ... али се веселим, вјерујте ми, ради нашега Дубровника више него ли ради себе, а особито ми је мило што је та иста почаст дата г. Марку Мурату – још једном Дубровчанину из броја старих бораца Срба католика, ...“ (33). Срби католици из Дубровника били су пример буњевачким прегаоцима. Алба М. Кунтић, Први секретар Буњевачке просветне матице у Суботици и Мара Ђорђевић Малагурска су у својим књигама Буњевац – Буњевцима и о Буњевцима и Буњевка о Буњевцима наводили речи дум Ива Стојановића из 1898. г: „Било би најбоље кад би смо нашли једно заједничко име; на пр. Словинци, Југословени ... Ја бих то име ончас примио. Али ако ми неко хоће наметати име хрватско онда сам ја Срб, јер нећу лажи ни насиља од никога.“ (34) У чланку „Далматински Срби католици“ у књизи Маре Ђорђевић Малагурске Буњевка о Буњевцима приказана је укратко повест Далмације, узроци сукоба Срба и Хрвата и значај арцибискупа барског и примаса српског за Србе католике (35).

Примасија Српска у Бару

Лука Боне, Божо Хопе и др. М. Грацић из Дубровника су у име Срба католика упутили 15. јуна 1939. г. барском арцибискупу и „Примасу свега краљевства српског“ др. Николи Добречићу представку о потреби отварања Српске католичке богословије у Бару. Истицали су да је богословија потребна како српском народу на Приморју, тако и католицима предратне Србије, Црне Горе и Војводине. У одговору на ову представку једном од њених аутора др. Грацићу 23. 6. 1939. г. др. Никола Добречић наводи да би „прије Богословије овде требали отворити једно сјемениште са потпуном класичном гимназијом за све српске крајеве“. Примасија Српска била је средиште културног живота у Бару (36). Музичко-пјевачко и позоришно друштво „Братимство“, наступало је у арцибискупској палати изграђеној 1927 г. Приређивало је вокалне концерте у Бару и Улцињу и изводило опере. Имали су мешовити хор и мали оркестар. Братимство је наступало самостално као градска музика и као секција соколског друштва у соколској униформи. По правилнику чланови су се звали соколаши и били су дужни да раде на учвршћивању заједнице грађана Југословенске државе (37). Помагао их је Арцибискуп барски и примас српски, др. Никола Добречић који је такође помагао и друга национална и просветна друштва (Народна одбрана, Јадранска стража, Добровољци, Женско добротворно, ...)(38). Др. Никола Добречић трудио се да унапреди културно и економски Приморје. Правио је паралелу између изграђеног модерног „хрватског Приморја“ и потпуно „запуштеног Српског Приморја“ („град и село, рај и пакао“). Залагањем др. Николе Добречића 20. јуна 1935. г. отворено је Арцибискупско сјемениште Примасије Српске у Бару. Одликован је 6. децембра 1936. г. од југословенске владе за заслуге орденом Бијелог Орла првог реда. Др. Никола Добречић имао је два доктората (из филозофије и теологије). Сем српског знао је још 8 језика. На Добречићевој задужбинској цркви било је ћирилицом исписано његово арцибискупско гесло „За Бога и за свој Народ“. Његова сестра Роза живјела је у Дубровнику. Предсједник владе Милан Стојадиновић поклонио је соколску заставу Соколском друштву у Бару. Септембра 1936. г. одржана је велика свечаност Сокола са преко 5.000 учесника. Из Улциња, Тивта, Зеленике, Ђеновића, Котора, Мориња, Рисна, Херцег Новог, Будве, Цетиња и Бара дошли су представници соколских друштава на вјежбалиште у Бару. Овој свечаности присуствовао је бан Зетске бановине, Петар Иванишевић и многи други гости (39).

Дубровник у Бановини Хрватској

Група од 10-15 младића, из редова Мачекове партије напала је средином новембра 1938. г. нешто прије 11 сати ноћу Криста Доминковића, уредника Дубровника оборивши га на земљу. Навалили су са поклицима: „Доље Јереза!, доље Дубровник, доље влада!“ и слично. Група нападача била је састављена од студената и радника од 20-24 године. Неки од њих имали су посла са полицијом због свог агресивног држања. У чланку „Разбојнички нападај на нашег уредника“ истиче се: „Ово је тај елеменат ког Дубровачки репортери извјесних новина у Сплиту, Загребу и Сарајеву називљу 'одлични хрватски омладинци'“ (40). Соколско друштво Дубровник упутило је 28. јула 1938. г. представку М. Стојадиновићу: „Да би омели напредак соколства у срезу Дубровник, које је бројало 26 соколских чета, са олтара се проповедало против соколства и претило пакленим мукама онима, који ступе, или остану у соколској организацији. Чак, штавише, претило се и животом и имовином. Неки су наши чланови били заиста тучени, а некима је упропашћена имовина. У години 1936. паљени су стогови сена и ишчупано на стотине чокота лозе нашим члановима, потпаљена је соколана у Орашцу. Године 1937. запаљен је соколски дом соколске чете Поповићи (Конавле). Исте године је руља сепаратиста полупала излоге на дућанима наших чланова, а пре неколико дана, под кућу у којој се налази соколска чета у Пострењу, подметнут је динамит.“ Услед оваквих притисака соколске чете у Мрцинама, Витаљини, Плочицама, Комолцу и Осојнику сасвим су престале са радом (41). Поводом почетка преговора између Драгише Цветковића и Влатка Мачека Соколи града Дубровника и околине упутили су представку 24. маја 1939. г. у којој се истиче: „Дубровник са својим херцеговачким залеђем чини једну нераздвојну географску, економску па и стратешку цјелину. Отцјепљење Дубровника од његовог природног залеђа и припајање ма каквој интересној сфери, значило би економску смрт овог поноса Југославије“ (42) .

Споразумом Цветковић-Мачек 26. 8. 1939. г. Дубровник је одвојен од Зетске бановине и додељен новоствореној Бановини Хрватској. Одмах је почео прогон Срба, Југословена и сокола у Дубровнику и околини. О свему што се дешавало соколи су обавештавали Соколски гласник, лист Савеза Сокола краљевине Југославије. У чланку „Има ли прогона у Бановини Хрватској“ у Соколском гласнику наводи се: „Прошлих дана је Министарство пошта отказало службу, ... свима уговорним поштарима у срезу Дубровачком, који су чланови Сокола. Отказана је служба поштарима у селима Марановићи, Лука Шипањска, Колочеп, Тополо и Орашац, а изгледа да ће бити отказано и ономе у Затону. Сви ти поштари су најсавесније вршили своју дужност, али господин министар пошта им отказује само зато што су Соколи, и што тако траже локални партијски совјети.“ (присталице ХСС) „Да је то тачно, најбоље доказује чињеница, што су ти локални совјети били обавештени о отказу пре но што је односним поштарима стигао званични акт, а што су они тријумфално разгласили по целом срезу, као 'победу'.“ (43). У чланку „Казне и денунцијације“: „Пишу нам из Цавтата: Среско начелништво у Дубровнику је, 6. марта, казнило са по 120 динара чланове овдашњег соколског друштва: Миљана Влатка, Матића Франу, Кушеља Перу, Кварантото Ива и Леле Антуна, зато што су, на празник Првог децембра, кад им је била забрањена прослава Дана уједињења, излазећи из соколане певали песме „Југославија“, „Полети, сиви Соколе“ и „Хеј, трубачу“. То певање је у одлуци квалификовано, као „изазивање и нарушавање ноћног мира“, а денунцирани су били од стране чланова „Хрватске заштите“. На денунцијацију са те исте стране извршен је, 11 марта, претрес у 28 станова југословенских националиста, од којих су већина чланова овдашњег соколског друштва. Претставници власти су изјавили да се преметачина врши зато што је пријављено да се у тим кућама скрива оружје. Али ни у једној од њих није нађен ни најмањи траг о том оружју ! Није без интереса нагласити, да је још године 1914, у бившој Аустрији, код већине тих истих људи вршена преметачина, и то због истих денунцијација, а добрим делом и због истих денунцијаната ...“. На истој страни у чланку „Пишу нам из Дубровника“: „Након многобројних отпуштања соколских чланова и Југословена из дубровачке општине, 13 марта су дошле на ред нове жртве, па су из службе градског поглаварства отпуштени инжињер Јозо Дражић, стални чиновник са 9 и по година службе; Миливој Чурлица, стални чиновник, са исто толико година службе; Иво Премић, стројар водовода, са 8 година службе; и Иво Лабаш, чувар болнице, са 5 година службе. Једини разлог њиховог отпуштања је, што су чланови Сокола. Отпуштен је такођер и Андро Жиле, чиновник благајне, са 8 година службе, зато што је Југословен. – Читава трезвена и честита јавност је огорчена због ових срамотних прогонстава“ (44).

Лист Дубровник замерао је у чланку „Прилике у нашој општини“ због тога што само половина чланова опћинске управе коју је поставила Банска управа била родом из Дубровника. Критиковао је намеру нове управе да мења називе улица и да отпушта преостале опћинске чиновнике, југословенски оријентисане (45). У чланку „Брисање српских општина“ коментарише се прикључење опћине Цавтат конавоској опћини са седиштем у Груди: „Јер, не постоји никаквих разлога, да се опћина Цавтат, која је показала способност свог самоуправљања, брише просто с тога, што тиме хоће да се утврди, како код нас не постоји српских опћина, и према томе ни Срба, и ако смо о свему и по свему српски расни тип“ (46). Лист је пренео изјаву једнога из вођства ХСС изречену на седници у Дубровнику: „Ми добро знамо да је то за Цавтат пропаст, али нека пропада, исто није наш!“(47). У чланку „Доктору Крњевићу на знање“ лист Дубровник реаговао је на изјаву представника ХСС. о четири случаја прогона одговоривши да: „у самоме Дубровнику и то код само једног надлештва, Градског Поглаварства од споразума до данас отпуштено, управ на улицу бачено, тачно 70 (седамдесет) лица, која су стално била намјештена дуги низ година. ... Ово је само, г. др. Крњевићу, у Дубровнику, и то само једног надлештва. Шта мислите г. Крњевићу, колико је сличних прогона кроз данашњу бановину Хрватску“. Следећи број донео је списак од 96 отпуштених. Новинари листа Дубровник израчунали су да је заједно са породицама отпуштањима погођено 300 лица, а претходни списак отпуштених допунили су у броју 6 са још 9 лица са породицама (48). У чланку „Бачени на улицу“ разматрао се положај отпуштених чиновника у Дубровнику: „до сада изгубило намјештење близу стотину разних намјештеника, ... Многи од ових бачених на улицу, запали у прави очај, и само што нијесу и подузели неки очајни корак ...“ (49). У чланку „Како се располаже са зимском помоћи код нас“ лист је критиковао начин доделе зимске помоћи: „Али она није добила зимске помоћи, јер није у листи, а није у листи с тога, како нам кажу, јер њезин муж није гласовао за Мачека.“ Лист је пренео извештај дописника Југословенске Поште из Сарајева: „Познавајући расположење оних који су са овом помоћи располагали, наш елеменат уопће, а православни поготово, није се усудио пријавити. Од оних који су кроз ову годину бачени из службе на улицу нико није добио ни једну пару, али је зато неколицини препоручених потпора достављена на кућу у затвореним кувертама“ (50). Два отпуштена радника који су покушали да се врате на посао изјавили су новинару Дубровника: „Ми смо такође били враћени, али су нас шефови у радионици одмах формално избацили и саопћили Градском Поглаварству да је тако – 'закључила организација'.“ У истом чланку се наводи да је на Соколском дому са Шипана разбијено све што се разбити могло. Староста шипанског сокола изјавио је „да га тај злочин нимало не изненађује“ (51). У Бановини Хрватској паљени су соколски домови, а „...сам ултрахрватски Хрватски народ објавио је триумфалну вест о палежу дома у Бетини, као пад Бастиље, ...“ (52). Лист Дубровник је 15. јуна 1940. г. коментарисао отпуштање 5 сталних чиновника међу којима је био и Нико Шутић. Нешто касније, 20. јула 1940, лист је у рубрици „Дубровачке вијести“ без коментара објавио да је Нино Шутић, староста (старешина) соколског друштва у Дубровнику са фамилијом отпутовао у Београд „да тамо ради -- -- --“ . У истој рубрици лист је пренео опроштај Нина Шутића са свим својим пријатељима и познаницима (53). Чланови „Грађанске заштите“ , међу којима је било чланова Хрватског радничког савеза уз асистенцију полиције вршили су рације по Дубровнику. Радници који нису били чланови Хрватског радничког савеза били су доведени ноћу у полицију уз велико осигурање Заштите и полиције. Лист је коментарисао да су рације: „доказ како се од стране неких индивидуа настоји увести најгори терор, који би погађао најсиромашније радничке слојеве и то оне који тим индивидуима нијесу поћудни“ (54). Без коментара лист је у броју 29 пренео вест да је одлуком бана др. И. Шубашића стављено на располагање министру просвјете неколико професора из учитељске школе и гимназије у Дубровнику. У броју 31 лист је констатовао за професоре стављене на расположење: „Сва четири наставника су Срби.“ (55). У чланку „Поводом догађаја на нашој гимназији“ коментар листа о стању у гимназији био је: „Том диктату улице пала је жртвом и наша гимназија. Три четвртине професорског кадра, који је био националан, који је ђаке учио о братској љубави, о узајамној трпељивости, о слози, о оданости према ... и Југославији, морао је да се сели из Дубровника и да препусти мјесто новим, млађим, ... тако да је од некада познатог одличног професорског збора дубровачке гимназије, сада је углавном састављен од још неискусних млађих сила, већином партијски превећ загрижених, што утјече лоше и на саме ђаке“. Отишли су професори „који нијесу, готово на силу, кроатизирали свакога ко је католик, ...“ (56). У чланку „Оно што има везе са Дубровником“ лист је коментарисао скидање табле „Трг цара Душана“ и плоче „пут XIII новембра“: „Према наређењу опћинском почело је да се уклања са улица све оно што није никада имало везе са Дубровником“. Уместо плоче „пут XIII новембра“ опћина је решила да постави „пут 30 фебруара“, „као успомену на дан кад су славом овјенчани и непобедиви 'Тренкови пандури', донијели Дубровчанима слободу“. Загребачки лист Обзор пренео је вест Дубровника да је из Дубровника иселило преко 1.000 „нашег православног елемента“, „али Обзор није употпунио ту нашу тврдњу, није навео узрок зашто су се ти људи иселили, па ако наша тврдња не одговара истини, да нас прекори, а ако је тачна, да осуди оне који су виновници овога несносног стања у Дубровнику.“ (57). Упркос прогонима Савјет дубровачких културних и националних установа (Дубровачка грађанска музика, Дубровачко радничко друштво, ДСПД. „Слога“, Матица српска, Народна одбрана, ОНО. „Нова Југославија“, Пододбор друштва Књегиња Зорка и Соколско Друштво) прославио је годишњицу ослобођења свог града, 13. новембар 1940. г. Лист је констатовао да док су српска и југословенска друштва истакла државне заставе „као преставници истинског и правог Дубровника – Опћина и хрватска удружења тог дана давали су изглед потпуно једнак свим XIII новембра у бившој Аустрији.“ Такође лист је пренео упозорење власти да се у случају инсултирања не смије реагирати: „Дакле, свакоме олошу је слободно инсултирати, јер друга страна не смије реагирати!“ (58). Поводом прославе Дана Уједињења лист је писао: „забрањује им се да положе вијенац на споменик нашег Ослободитеља, ... Краља Петра; забрањује се да положи вијенац на спомен-плоче узидане на част палих бораца за слободу из Дубровника“. Скромна прослава Дана Уједињења у Дубровнику, ограничена је на свечаност приређену у Соколани. У броју 49 лист је писао о прослави: „Друштвима која би се усудила да не послушају ... .. г. шеф полиције запретио је употребом силе и хапшењем чланова управе. ... Пред вратима свих зграда у којима се налазе нацијонална друштва стајало је на дан Уједињења по два и три полицајца у униформи или без ње. ... Посебну пажњу привлачила је силуета једног бившег ц. к. полицијског агента који је под сводовима Спонзе бројио и контролисао учеснике на свечаној сједници Соколског Друштва, таман онако и са оног мјеста, са којега нас је контролисао 1912 године, ... . Двадесет корачаја од бив. ц. к. агента у служби данашње полиције – видјели смо три млада човјека; ... На лицу и у очима могао си им јасно прочитати, да врше онај исти посао, којега је тога часа вршио бив. ц. к. полицијски агент, те са различитом дужности, да о ономе што су видјели реферишу некому другому, који води рачуна о онима које страх и персекуције још нијесу извукле из Соколане и круга националног Дубровника.“ (59). О методама притиска доноси: „Баш на Госпу Канделору, испред тераце куће једне угледне дубровачке обитељи на Пилама, појави се један стражар. На тераци се случајно налазила госпођица те обитељи, те ју стражар поздрави на начин, са којим се нешто жели. На упит госпођице што тражи, он јој одговори, да опажа да су на њеној тараци извјештене двије југославенске заставе и да то не смије бити, већ да мора уметнути и једну хрватску. На упит госпођице, по чијем се то налогу тражи, стражар је одговорио да му је тако наређено, али никако није хтио да каже ко. Госпођица је одмах разумјела да је то диктат наше познате улице, те му казала да његову жељу неће испунити, јер нека зна да су њеног оца аустријске власти шиканирале због југословенства, а њен брат да се на солунском фронту борио заједно са баном др. Ивом Шубашићем, за Југославију. Стражар се покуњи и оде ...“ (60). У чланку „Поново оскрнављење споменика Краља Петра I“ лист је писао о активностима екстремних елемената на које власт није реаговала: „већ просто као излијев расположења оних маса, које, немајући смјелости да се отворено покажу као франковци, павелићевци, и други екстремни елеменат, заштићује се плаштом хрватског имена а као чланови ХСС... Прозвани не само што 'не могу' да пронађу злочинце, него могу врло брзо да нађу и пронађу онога ко реагира на ове злочиначке испаде. Најновији злочин ових елемената јесте оскрнављење споменика Краља Петра I Ослободиоца у вратима од Пила.“ (61) У чланку „Падобранци“ лист је разматрао историјски развој антисрпства у Дубровнику: „Тим се средством служила у своје вријеме Аустрија, у мирно доба, кад јој је требало да изврши неки пренос људи свога повјерења из једног мјеста у друго, непримјетно, не у великом броју, али постепено, да се нађу у згодно вријеме на одређеном мјесту, а да то никоме не ствара неког подозрења. Она је на тај врло практичан начин хтјела да у неком мјесту које јој није много мирисало лојалношћу и оданошћу, паралише грађанство које је одисало либерализмом и мржњом против ње својим повјерљивим људима, доушницима, који ће јој сваком приликом бити на услузи и с временом измијенити лице мјеста у ком ће живјети, и које ће тако постати жртва њених смјелих предузећа и амбиција... То је Аустрија урадила са Дубровником.“ (62) Лист је сматрао да је задатак Срба Дубровчана да буду живи мост између славне прошлости и будућности Дубровника: „Ови постепено и систематски копаше и ископаше јаз између старих времена и нових, између старог и новог наметнутог и неприродног духа, . ... На нама је дакле Србима дубровачким остало све оно што је било, што јест ... Ми једини, као живи мост, вежемо преко дубоког јаза и неславне садашњице, славну и узвишену прошлост Дубровника с његовом будућношћу ...“ (63). Описујући одушевљење које је изазвао преврат 27. марта 1941. г. у чланку „Дубровник је срећан“ наводи се: „честитања једно другом и извјешавањем народних застава, којима се је читав град окитио. ... Једном нашем суграђанину, раднику, великом комунисти, слушајући вијести радија о преузимању државне власти од стране наше узданице, нашег младог Краља, потекоше му сузе. На упит, како то да он, комуниста, и тако осјећа, одговори: истински осјећај је јачи од накалемљеног. И Дубровник уједно са народом читаве Југославије, осјећа срећу коју му је донио 27 марта 1941 године.“ У истом последњем броју Дубровника штампан је поздрав који су упутили Соколи Дубровника и околине младом Краљу: „и најсветији завјет да ћемо са пјесмом на уснама хрлити у бој за част младога Краља а за слободу, величину и независност Југославенске Отаџбине.“ (64). После Априлског рата Италија је окупирала Приморје. Рут Мичел је у својој књизи Срби су изабрали рат описала свој боравак у окупираном Дубровнику. Између осталог писала је и о рушењу споменика краља Петра I: „Гледала сам како га руше, заједно са другим записима и успоменама на Југославију, која је сада нестала“ (65). Све што се догађало у Дубровнику и околини у Бановини Хрватској било је увод у све оно што се дешавало у НДХ. Међу првим жртвама усташког терора били су чиновници Српске банке у Дубровнику. Они који су бежали од хрватских усташа склањали су се у Боку Которску.

Закључак

Срби католици сматрали су да је стварањем Југославије 1918. г. њихова борба за уједињење завршена. Настављајући словинске традиције сматрали су себе истовремено и Србима и Југословенима. Хрватски политичари негирали су постојање Срба католика и Буњеваца и систематски су настојали да их претворе у Хрвате. Лист Дубровник у полемици са хрватском штампом заступао је све Србе католике у Југославији. Соколи као најмасовнија и најборбенија југословенска организација у којој су учествовали Срби католици, били су препрека хрватским циљевима. Против сокола су се упорно и свим средствима бориле Католичка црква и ХСС. Да би се одупрли хрватском притиску Срби католици из Дубровника тражили су отварање богословије у Бару. После припајања Дубровника бановини Хрватској почео је прогон свих оних који су се изјашњавали као Срби и Југословени. Прогони нису сломили Србе католике који су са одушевљењем дочекали 27. март 1941. г. За време НДХ у Дубровнику је деловао „Покрајински национални комитет за Херцеговину, Боку и Дубровник“, а Срби католици уписивали су се у Дубровачку бригаду Југословенске војске у Отаџбини, под командом резервног капетана Нина Свилокоса. (66).

Извори и литература:

Иван Мештровић, Успомене на политичке људе и догађаје, Матица Хрватска, Загреб, 1969; Југословенски Соколски Календар, XII. Годиште, 1931, Наклада Југословенске соколске матице у Љубљани 1930 (Е. Гангл); др Сенка Бабовић-Распоповић, Културна политика у Зетској бановини 1929-1941., Подгорица, 2002; Марко Мурат, Из мог живота, Београд 2007;

Више о Српском Соколу на интернету www.srpskisoko.com или Српском Соколу Херцег Нови www.dracevica.org .

Такође: Соколска књижница на „Пројекту Растко“ http://www.rastko.org.yu/istorija/sokoli/index.html

Напомене

1. Др. Петар Јовић „Умро је бискуп Соко“, стр. 168, бр. 7, Око Соколово, 19-21-22. јуна 1937, Београд

2. „Успомени Меда Пуцића дубровачког властелина о 55-годишњици његове смрти“, стр. 1, 3. јули 1937, бр. 23, Дубровник, Дубровник

3. Гордана Кривокапић-Јовић, Оклоп без витеза, стр. 284-291, Београд, 2002; Љубодраг Димић, Никола Жутић, Римокатолички клерикализам у краљевини Југославији 1918-1941, стр. 126, Београд, 1992.

4. Угљеша Рајчевић, Затирано и затрто, стр. 151, Нови Сад , 2001.

5. Јорјо Тадић, Дубровник илустровани вођ кроз дубровачку прошлост и садашњост, стр. 29-31, Издање „Јадранске Страже“, Обл. Одбор – Дубровник, Штампарија „Јадран“ – Дубровник, 1929,

6. Станислав Краков Преко Високих Дечана и Ловћена у Приморје, стр. 82, 111, Алманах Јадранске Страже за 1926 годину, Издаје Јадранска Стража. Главни одбор Београд 1926; Јадранска Стража, бр. 11, 1925, Сплит; Растодер Шербо, Јасмина, Др. Никола Добречић, арцибискуп барски и примас српски, стр. 91, Будва 1991.

7. Даница-Каћа Чоловић, Срђан Чоловић, Марија Карађорђевић краљица мајка, стр. 59, Архив Србије, Београд 2001; М, „Краљ Ујединитељ и морнарица“, стр. 486-487, Јадранска Стража, Новембар 1934, бр. 11, Год. XII, Сплит

8. А. И. Љ. „Херцегнови – башта на Јадрану“, стр. 18, Недељне Илустрације, бр. 19, Год. XI, 12. маја 1935, Београд

9. Станислав Краков, Исто; Јован П. Поповић, Краљ Александар у Црној Гори 1925 године, стр. 197, 200, 204, 219, 223, Београд , 2003; Илустровани лист, стр. 5, бр. 24, 16 VI – 23 VI 1921, Београд

10. Јорјо Тадић, исто, стр. 25.

11. Чедомир Јанковић, Јово Симишић, Више од летења, стр. 37, Београд 2007; Растодер Шербо, Јасмина, исто, стр. 94; „Долазак првог моторног воза“, стр. 3, бр. 20, Дубровник, 23. јула 1938, Дубровник

12. Милан Ж. Живановић, Дубровник у борби за уједињење 1908-1918, стр. 97, Београд 1962; Предраг С. Јеринић, „Организације Савеза ратних добровољаца у Краљевини Југославији“, стр. 51, Добровољачки гласник, бр. 27, Год. XVI, Јун 2006, Београд

13. Небојша Рашо, Српски Соко Херцег Нови, стр. 46, Херцег Нови 2008; Мила Стојнић, „Руско-српска књижевна преплитања“, стр. 173, Завет, Београд, 1994.

14. Соња Вулешевић, Драгутин Инкиостри Медењак, стр. 36, 37, 76, 77, 78, Београд 1998; Лазар Ј. Дробњаковић, Рисан и старе рисанске породице, стр. 186, Београд 2003.

15. Никола Жутић, Соколи, стр. 93, Београд 1991.

16. „Др. Франо Ућелини-Тице бискуп бококоторски“, стр. 2, бр. 19, Дубровник, 8. 6. 1937, Дубровник

17. Никола Жутић, исто, стр. 93.

18. Емил Кријешторац, Dr Frano Uccellini – Tice, стр. 26-27, Монархија, бр. 8, Петровдански број, 1994, Котор; Др. Петар Јовић, исто, стр. 169.

19. „Сахрана“, стр. 2, бр. 19, Дубровник, 8. 6. 1937, Дубровник

20. „Главна годишња скупштина Соколског друштва – Дубровник“, стр. 3, бр. 5, Дубровник, 6. марта 1937, Дубровник; „(Велико Соколско славље)“, стр. 3, бр. 32, Дубровник, 20. августа 1938, Дубровник

21. Никола Жутић, исто, стр. 168; „Дубровачке вјести“, стр. 4, бр. 47, 26. новембра 1938; стр. 3, бр. 48, 3. децембра 1938, Дубровник, Дубровник

22. „Наша омладина“, стр. 2, бр. 43, Дубровник , 20 новембра 1937; „Свечаност развијања барјака Нове Југославије“, стр. 3-4, бр. 2, Дубровник, 15. јануара 1938; ОНО „Нова Југославија“, 29. јануара 1938, стр. 4, бр. 4, Дубровник, Дубровник

23. „О нашем листу“, стр. 3, бр. 43, Дубровник, 20. новембра 1937; „Онима којима сметамо“, стр. 1, бр. 2, Дубровник , 15. јануара 1938, Дубровник

24. „Срби католици и Доситеј“, стр. 1, бр. 47, Дубровник, 18. децембра 1937, Дубровник

25. „Non bis in idem“, стр. 1, бр. 33, Дубровник, 20. августа 1938, Дубровник

26. „Туђински утицај код Хрвата“, стр. 2, бр. 2, Дубровник, 11. јануара 1941, Котор-Дубровник

27. „60-годишњица окупације Босне и Херцеговине“, стр. 3, бр. 39, Дубровник, 1. октобар 1938, Дубровник

28. Александар Мартиновић, „Дубровачке масе и хрватско име“ , стр. 2, бр. 8, Дубровник, 22. фебруар 1941, Котор-Дубровник

29. „Др. Паштровићу врху Србствохрваства Грубковић“, (4), стр. 3, бр. 12, Дубровник, 26. марта 1938, Дубровник

30. Јадрански, „Шта доказује камење Боке Которске“, стр. 2, бр. 9, Дубровник, 1. март 1941; „Ј“, „Наши дописи“, стр. 3-4, бр. 8, Дубровник, 22. фебруар 1941, Котор-Дубровник

31. „Из Цавтата“, стр. 2, бр. 30, Дубровник, 21. август 1937; Дубровник, стр. 3, бр. 1, 6. јануара 1938, Дубровник

32. „Дубровачке вијести“, стр. 3, бр. 17, Дубровник, 30. април 1938, Дубровник

33. Захвала Госпара др. Милана Решетара“, стр. 4, бр. 10, Дубровник, 9. марта 1940, Југословенска штампарија, Дубровник

34. Алба М. Кунтић, Први секретар Буњевачке просв. Матице у Суботици, Буњевац – Буњевцима и о Буњевцима, стр. 47, Суботица 1930; уредила Мара Ђорђевић Малагурска, стр. 31, Буњевка о Буњевцима, Градска штампарија 1941, Суботица

35. Србин католик, Далматински Срби католици, стр. 101-102, уредила Мара Ђорђевић Малагурска, Буњевка о Буњевцима, Градска штампарија 1941, Суботица

36. Растодер Шербо, Јасмина, исто, стр. 112- 115,

37. Правила омладинског друштва „Братимство“ у Ст. Бару, стр. 97, Јасмина Растодер, Од Братимства до Јединства, Бар 1998.

38. Јасмина Растодер, исто, стр. 23

39. Растодер Шербо, Јасмина, исто, стр. 63, 87, 94, 112- 115, 137, 142;

40. „Разбојнички нападај на нашег уредника“, стр. 3, бр. 46, Дубровник, 19. новембра 1938, Дубровник

41. Никола Жутић, исто, стр. 127.

42. Никола Жутић, Крајишки соколи, Соколи Српске Крајине 1903-1941 -1991, стр. 112, Београд 1998

43. „Има ли прогона у Бановини Хрватској?“стр. 4, бр. 15, Соколски гласник, 12 април 1940, Београд

44. „ Казне и денунцијације“, стр. 5, „Пишу нам из Дубровника“, стр. 5, Соколски гласник, бр. 12, Год. XI, 22. март 1940, Београд

45. „Прилике у нашој општини“, стр. 2, бр. 21, Дубровник, 25. маја 1940, Дубровник

46. „Брисање српских општина“, стр. 4, бр. 20, Дубровник, 18. маја 1940, Дубровник

47. „Цавтатске прилике“, стр. 2-3, бр. 6, Дубровник, 8. фебруара 1941, Котор-Дубровник

48. „Доктору Крњевићу на знање“, стр. 3, бр. 3, Дубровник 20. јануар 1940; Дубровник, бр. 4, стр. 3, 27. јануара 1940 и бр. 6, стр. 2, 10. фебруара 1940, Дубровник

49. „Бачени на улицу“, стр. 4, бр. 1, Дубровник, 6 јануара 1940, Југославенска штампарија, Дубровник

50. „Како се располаже зимском помоћи код нас“, стр. 4, Дубровник, бр. 1, год. XXVII, 4. јануара 1940, Бокешка штампарија, Котор-Дубровник

51. Civis Ragusinus, „Тодоре, Тодоре ...“, стр. 2-3, бр. 5, Дубровник, 3. фебруара 1940, Дубровник

52. „Бездушна хајка на соколство“, стр. 3, бр. 2, Соколски гласник, 12. јануар 1940, Београд

53. „Шта раде са исправним људима!“, стр. 4, бр. 24, Дубровник, 15. јуна 1940; „Одлазак“, „Опроштај“, стр. 4, бр. 28, Дубровник, 20. јула 1940, Дубровник

54. „Дубровник у новој бановини“, стр. 4, бр. 16, Дубровник, 20. априла 1940, Дубровник

55. „Професори на расположењу“, стр. 4, бр. 29, Дубровник, 27. јула 1940; „Стављени на расположење“, стр. 4, бр. 31, Дубровник, 17. августа 1940, Дубровник

56. „Поводом догађаја на нашој гимназији“, стр. 2, бр. 7, Дубровник, 15. фебруара 1941, Котор-Дубровник

57. Оно што има везе са Дубровником“, стр. 4, „Једно објашњење“, стр. 3, бр. 40, Дубровник, 12. октобра 1940, Бокешка штампарија, Котор-Дубровник

58. „Кроз град и предграђе“, стр. 3- 4, бр. 45, Дубровник, 16. новембра 1940, Котор-Дубровник

59. „Прослава Дана Уједињења у Дубровнику“, стр. 4, бр. 48, Дубровник, 7. децембра 1940, Бокешка штампарија (Д. Ј. Челановић); „Мозаик данашњице“, стр. 3-4, бр. 49, Дубровник, 14. децембра 1940, Котор-Дубровник

60. „Кад улица господари“, стр. 4, бр. 7, Дубровник, 15. фебруара 1941, Котор-Дубровник

61. „Поново оскрнављење споменика Краља Петра I“, стр. 3, бр. 10, Дубровник, 8. марта 1941, Котор-Дубровник

62. „Падобранци“, стр. 1, бр. 37, Дубровник, 21. септембра 1940, Котор-Дубровник

63. „На „Мртвих дан“, стр. 1, бр. 43, Дубровник, 2. новембар 1940, Котор-Дубровник

64. „Дубровник је срећан“, „Телеграфски поздрав Сокола“, стр. 2, бр. 12, Дубровник, 29. марта 1941, Југословенска штампарија, Дубровник

65. Ruth Mitchell, Срби су изабрали рат, стр. 95, Београд, 2007

66. Фикрета Јелић-Бутић, Четници у Хрватској 1941-1945, стр. 169, 236, 237, Загреб, 1986; Милослав Самарџић, Борбе четника против Немаца и усташа 1941-1945, Други том, стр. 102, Крагујевац 2006.