Дипл. инж. Владимир Лепојевић

Устав Србије и српска ћирилица

Симпозијум о ћирилици 2007: Обавезе у школству, струци и правопису у вези са српским језиком и његовим писмом после доношења новог Устава Републике Србије (Филологија и лингвистика)

Ћирилица српског народа је на издисају и у Србији! Она је у ово наше време у Србији у горем стању него у ранијим југословенским западним крајевима, где је била вековима изложена мржњи, прогону и затирању. Поред свих катастрофалних губитака и несрећа које су задесили Србију у Југославији и кроз Југославију, српски народ, деценијама завођен, обмањиван и под притиском, данас је сасвим близу да изгуби, да одбаци, своје миленијумско писмо, своје рођено писмо, једно од најлепших и најсавршенијих писама и азбука у свету. И није само српско писмо нападнуто и угрожено. У највећој опасности је и језик српског народа, језик који су преузели од Срба све нове државе настале после распада Југославије и који се сада тамо зове другим именом. Само српски народ и даље нема свој, српски језик, већ говори српскохрватским језиком који нико више не признаје (они други нису га признавали но раније), који нигде више не постоји!

Изгубићемо народ када изгубимо све своје националне вредности и обележја националног идентитета, нарочито ако изгубимо и свој језик, који су највећи слависти називали „тосканским“ међу словенским језицима! Није познато шта у овим тешким временима раде у корист српског народа, Српска академија наука и уметности, Матица српска (која је више радила за српство и његову културу када је била у границама друге државе), Институт за српски језик (до недавно био је српскохрватски), Народна библиотека Србије (која и данас води каталог на српскохрватском језику), затим српски књижевници и издавачи, и сви други... И колико ове и друге прозване високе институције смеју да се називају српским!... Српски народ је имао најмање права у Југославији, за коју је он једини гинуо, и коју је он једини градио и чувао, а и данас његова права мање се поштују него права других националних мањина у Србији.

Српски народ је вероватно једини међу свим народима који је морао Уставом, тим највишим законом у земљи, и имао и има потребу да наведе како му се зове језик којим говори и којим писмом треба и ваља да пише. Али и тај Устав се по овим питањима никако не поштује, а држава се понаша као да не види и не зна шта се догађа на сваком кораку, по свим линијама и сваког дана све више. Овакво непоштовање Устава је јединствено у свету. Ниједна држава не може бити уређена, напредна и успешна, ако дозволи да се не поштују закони које она доноси. А тај исти Устав врло строго и у потпуности чува националне вредности националних мањина у Србији. Овде нарочито могу истаћи да рецимо писмо Бугара и Русина, којих има око педесет хиљада, чија се ћирилица до краја и дословно уважава у Србији. Само српски народ не може и не сме са својом ћирилицом у свет и светску заједницу!

Данас наши водећи лингвисти, који су више политичари и у служби дневне политике, покушавају да прикажу како српски народ има два писма, чак имају храбрости да тврде како је то његово богатство. Али ниједан од њих није покушао да покаже, а да докаже не може, од када то српски народ има два писма, нити доказују колико ће још месеци (!), имајући у виду стање у Србији са српском ћирилицом, српски народ имати два писма. Образложење да су два писма народно богатство је само још једна велика обмана. Како то да је само српски народ, свеколики и једини губитник у Југославији и после ње, стекао то богатство, а они други остали сиромаси са једним писмом!?

Неоспорно је да се Србија први пут упознала са латиницом у време аустро-угарско-хрватске окупације 1915-1918. године. За време те окупације у школама и надлештвима била је забрањена употреба српског писма и уведена латиница (исто је било и 1941-1945 године у западним деловима покорене и растурене Југославије). У свим штампаријама ћириличка слова била су претопљена у латиничка. Цензори су на поштама добили изричито наређење да униште свако писмо или дописницу (дописну карту) која је била написана ћирилицом. Ћирилица је била забрањена и у приватном саобраћању! А један српски заробљеник, из логора у далекој Галицији, писао је тим поводом својој кући у Београд 1917. године ово писмо: „Маро, да ми пишеш српски, јер ја сам Србин, па нека дође ма која држава у Србију, јер ја сам Србин и као Србин ћу умрем; ако ми српски не пишеш, немој да ми пишеш више.“ Величина и жртва овог родољуба може се оценити када се зна колико једном заробљенику, логорашу, значи писмо од куће, од своје породице...

Знаменити Коста Христић, радостан због опоравка народа после оне тешке окупације, стојећи испред Универзитета који је поново заузео своје важно место у народном животу, гледајући ону младост и поновни и убрзани развој наше школе и науке, и осећајући да народу предстоји боља будућност, записао је 1925. године: „И сав тај напредак отпочео је у кући на којој је златним словима написано, Миша Анастасијевић свом отеченству‘. Пре осам година тај су натпис скинули варвари, који су били притисли и спремали се да угуше и саму отаџбину нашу. Све што је ћирилицом записано било они су гонили и уништавали. Они су у њој гледали отпор, борбу, самосталност и државу. Они су бајонетима скидали натписе по улицама, мењали њихове називе, брисали фирме, копали плоче по кућама, а наметали латиницу...“

Поновни напад на ћирилицу српског народа почео је у другој Југославији, већ око 1948-1950. године, свим средствима и методама, на све начине, и трајао је на нашу несрећу, веома дуго. Сваки покушај одбране те националне вредности био би нападнут жестоко и окарактерисан као најцрњи национализам и одмах окарактерисан као шовинизам, а имао је уништавајуће последице по оног који би та питања покренуо. Чудно је и необјашњиво да се и после 1980. године у Србији није вратио српској ћирилици значај који је имала вековима, као што је било урађено 1918. године после оне окупације. Настављено је по инерцији у истом правцу, чак са већим убрзањем, и Србија је данас пред губитком свог вишевековног, лепог и савршеног писма. Слободно можемо рећи да српска ћирилица данас у Србији није више ни равноправна у јавном животу и у службеној употреби, као и да се Устав смишљено не пимењује, односно намерно крши. Држава, напротив ради у правцу потпуног затирања српске ћирилице у Србији. Немамо много поуздања да ће она одбранити и српски језик у Србији...

Београд, новембра 2007. године