Ала Татаренко, разговор водила Ана Петровић

Извор енергије

Покушала сам да повежем историју и садашњост српске књижевности, а такође да је сместим у контекст суседних литература не бих ли пронашла црте које је чине посебним делом целине – европске књижевности

Саговорник НИН-а је Ала Татаренко, угледни слависта-србиста из Лавова, професор универзитета, књижевни преводилац, писац, врсни познавалац српске и југословенских књижевности и њихов компаративни аналитичар. У српској књижевној јавности најпре је запажена као млад и свестран учесник славистичких и других научних скупова, затим као преводилац наших књижевних асова (Киш, Пекић, Павић и други) на украјински језик, по ангажману око повезивања словенских култура (посебно на Пројекту Растко-Кијев-Лавов), по изванредним есејима у нашим важнијим књижевним часописима. Сарадник је угледних украјинских књижевних часописа, у којима тамошње читаоце упознаје са делима наших најзначајнијих писаца, са историјом и актуелностима српске књижевности.

Шта вас овог пута доводи у Србију?

– Увек радо користим сваку прилику да дођем у Србију, а овај пут имам част и задовољство да предајем студентима Филолошко-уметничког факултета Универзитета у Крагујевцу. И мада понекад људи зачуђено питају шта може да каже Србима о српској књижевности нека Украјинка, није то баш тако чудно. Многе ствари постају видљиве тек кад се одмакнете, кад направите дистанцу, кад обухватите погледом већи фрагменат слике – а то свакако важи и за слику књижевности. Бављење уметношћу речи подразумева не само пажљиво читање самог текста (што је свакако у првом плану), већ и сагледавање дела у контексту националне и светске књижевности, чији токови постају видљивији у компаративистичком проучавању. Тражећи “своје” теме у кругу предвиђених предмета, определила сам се за три циклуса предавања: Милош Црњански и Иво Андрић у свом времену и данас, Жанровске метаморфозе српске прозе постмодерног доба и Српска, хрватска, босанска књижевност: најновије тенденције развоја.

Савременом књижевношћу углавном се бави књижевна критика, док књижевна историја не тако често посеже за њеним материјалом, и најзанимљивији писци (и књиге) актуелног тренутка чекају дуге године да стигну до универзитетских слушаоница. Покушала сам да премостим тај јаз, да повежем историју и садашњост српске књижевности, а такође да је сместим у контекст суседних литература не бих ли пронашла црте које је чине посебним делом целине – европске књижевности.

Шта је утицало на вашу одлуку да представите студентима баш такве књижевне теме?

– Изабравши као тему предавања синхроно и дијахроно проучавање стваралаштва Иве Андрића и Милоша Црњанског, желела сам да прикажем развој две различите, а подједнако важне поетичке линије српске књижевности и да уверим млађе колеге у актуелност њихових књижевних модела. Осим тога, нисам могла да одолим жељи да поделим са студентима радост читања, своју фасцинацију делима писаца која су и данас актуелна и истраживачки провокативна. Тема жанровских метаморфоза везана је за моја научна интересовања: управо радим на монографији о поетици српског постмодернизма и имам пуно занимљивог књижевног материјала. Што се тиче трећег курса, који се показао као најзахтевнији у смислу концепције, осмислила сам га са жељом да створим за своје слушаоце, али и за себе, слику актуелног стања у три јужнословенске књижевности. Српска, хрватска и босанска књижевност развијале су се некад у склопу једне државе и према томе у сличним културолошким условима, али су распадом СФРЈ кренуле у различитим правцима, следећи тенденције које више нису биле исте. Читаоци у Србији имају могућност да се упознају са делима писаца из Хрватске и Босне, јер се те књиге могу купити како у “оригиналним издањима”, тако и у београдским издањима, што представља пример културне отворености Србије. Међутим, још увек не губи актуелност задатак компаративистичког проучавања тенденција у развоју тих књижевности, који поред црта културолошке сличности показују несумњиве знаке посебности и поетичке оригиналности.

Каква је рецепција српске књижевности у Украјини?

– Украјински читаоци, колико знам, радо читају српске писце. Као доказ могу да наведем више примера, чак сам написала о томе неколико текстова. Увек се обрадујем кад у књизи украјинског писца нађем цитат, алузију, епиграф из српске књижевности. Кад јунакиња романа украјинске књижевнице узме у руке, рецимо, “Енциклопедију мртвих” Данила Киша или парафразира Милорада Павића. Кад уредник украјинског листа наручи српском писцу текст о његовом виђењу Лавова. Кад су новинари културних рубрика заинтересовани за причу о српској књижевности. Кад на књижевно вече Горана Петровића у Лавову дође 150 људи и та манифестација траје два сата. Кад украјински писци имају своје омиљене српске ауторе. Кад “Антологија српске постмодерне фантастике” Саве Дамјанова буде проглашена књигом полугодишта у номинацији “Страни писци” и уђе у победнички тријумвират Књиге године. Кад преводилац након промоције часописа “Балкан-еxпресс” чује: Хвала вам на српској књижевности. Има дивних момената препознавања, огледања у огледалу друге културе. Кад спремам прилоге за Радио Београд, увек тражим примере преплитања наших култура. У посебна открића убрајам скоро невероватне текстуалне паралеле у причама “Преображаји” Саве Дамјанова и “Снови Јерихона” Ирене Карпе, музичке визит-карте које би лако разменили јунаци Звонка Карановића и Сергија Жадана, тајно присуство најславније Костићеве песме у чувеном роману Јурија Андруховича Перверзија...

Шта можемо да очекујемо из ваше књижевно-преводилачке радионице?

- Очекујем излазак из штампе “Књига љубави и смрти” Д. Киша, издања које укључује “Енциклопедију мртвих”, “Гробницу за Бориса Давидовича” и “Лауту и ожиљке”. Надам се књизи “Место сусрета”, у којој су се нашли на окупу моји есеји о савременој српској прози (издавач Српски ПЕН). Припремам за штампу још једну књигу, У зачараном троуглу: Црњански, Киш, Пекић.

Шта је за вас српска књижевност?

– То је неодвојиви део мог живота. Извор енергије радости и веома битних за мене спознаја. Захваљујући њој почела сам да пишем есеје и песме, да сањам књижевне текстове и да живим књижевност. Без ње била бих неко други!

објављује се уз дозволу НИН-а и Але Татаренко