Драгутин Ј. Илић

Секунд вечности

Издавач: Културном мрежом „Пројекта Растко“ у сарадњи са Друштвом љубитеља фантастике „Лазар Комарчић“, Београд

Коректура: Дистрибуирани коректори Европа

 

• Секунд вечности. Источњачки роман од Драгутина Ј. Илијћа.
• Драгутин Илић.
• О овом издању.

 

Секунд вечности

Источњачки роман
од
Драгутина Ј. Илијћа

1921

Издање књижарнице Здравка Спасојевића Београд

Стасити гуру[1] — Рамасвами, омотан у бели мусулински плашт и под белом као снег чалмом, што се обавијаше око чела просветљенога, изгледао је на тајанственој месечини још протегљастији и прозиран, те се чинило као да његова фигура и не стоји на земљи већ у прозрачној ноћи лебди. Избријано, чисто и смагло лице његово, са очима дубоко тамним, у којима се огледала оштра проницавост пророчанских зеница и детињска самовера, изазиваше мистички утисак на човека не од овога света. Нарочито његова неменљива физиономија, што одаваше расположење дубоког спокојства према свему што се у видљиву свету догађа.

Он је стајао на широкој, песком утапканој стази, између разгранатих дрвореда, што вођаше кроз пространу, лепо уређену башту манастира Неврити-Марго[2] и дубоко замишљен посматрао широко месечево коло што се искрадало иза Хималајског Хрбата и, провирујући кроз честаре кедрове горе, дотицало својим аветастим зрацима манастир и позлаћене рогове вола на коме јахаше барељефна фигура бога Сиве и жене му, Сакти, која сеђаше за њим.

Занет мислима није осетио када му се приближих. Неколико тренутака стајао сам до њега, а његове дубоке очи, упијајући у себе месечеву светлост, гледаху у врх горе чији грмови уздигнутих дебелих грана приличаху џиновима који својим снажним рукама дохватаху облаке небесне.

Не хтедох сметати просветљеноме, и дух, што је у овоме часу пловио високо изнад земаљских сфера, прекидати и враћати у његову видљиву одећу. Стојао сам мирно и посматрао оне мраморне, спокојне и складне црте на препланулу лицу великог мудраца.

У једном тренутку његове се зенице озарише сјајем детињског задовољства, а из груди му се отрже дубоки уздах као човека пред буђењем од сновиђења.

— Сандошан, сандошан, еп — потам! (радост свагда радост!) — изусти он полугласно изреку мудраца записану у прастарим Упанишадама.

— Која се на земљи не постиже! — добацих ја овлашно, уклањајући у страну нежно стабленце лотосова цвета да га не бих згазио.

— Постићи ћеш ако успеш да познаш себе оделито од свога тела! Савра сахти (апсолутно сазнање стварне суштине) у нами је; потруди се да од свога вечнога бића оделиш видљиву обману у коју се душа, доласком на свет, уплела и ти ћеш постићи.

— Тело смета!

— Госте мој! — одговори гуру Рамасвами благо — Бхола бхуми[3] где си ти рођен, не схвата, праву истину; јер све чему она тежи и око чега троши свој ум, то је, како ће што више угодити телу своме, — докле се у Гнана бхуми[4] заборавља на тело своје да би се што више усавршио дух свој!

Тако смо, ногу пред ногу, ишли стазом алеје. Опојна свежина ноћи беше пресићена мирисом лотосова цвећа што је по странама стазе издашно цватило, а са којим се мешао оштри мирис биберова дрвета.

Ишли смо ћутке, уронули у своје мисли што их изазвасмо разговором, док се не нађосмо под пространом фасадом манастирске веранде што се ослањаше о дебеле стубове ишаране разнобојним фрескама и позлаћеним рељефима хаждаја, мистичкога биља и цвећа, који напомињаху на полуживотна бића. Средњи стуб имао је главну фреско-фигуру, жену, широких бедара, снажно развијена струка и склопљених руку на груди којима хоће да покрије девет дојака из којих избијаше девет млазева као кристал бистре воде што падаше у пространи басен по коме је пловило мноштво златних и сребрнастих рибица.

Заустависмо се овде и седосмо под смоковницом према прастаром дубу под којим се налазила гробница Пањати-Сахиба, чије се име у овоме манастиру са дубоким поштовањем помиње.

— Ето, љуска његове душе укопана је ту, ко зна од када! Није згорега, госте мој, да пре него што одеш одавде твојој далекој домовини, сазнаш што више о судбини гуру — Пањати-Сахиба, који је на своме земаљском бићу осетио како је сав овај видљиви живот што га до наше смрти сањамо, само једна обмана у коју се душа наша заплела; како и деведесет година живота нису ни мало дужи од тренутнога проблеска оне бубе-светлице што нам, малочас, сену и ишчезну испред очију. — Даћу ти из скривнице записе што исписа својом руком његов добри ученик, — јоги Рамананда у којима је описана чудновата повест великог учитеља. —

— Све је обмана, све је обмана једнога сна што га душа сања! Истине нема ту. Њу ћеш постићи само онда када успеш да нађеш себе оделито од свога тела! — заврши Рамасвами. —

Сутрадан, донесе мој уважени домаћин и учитељ трубу пергамента, у коме беше изложена повест великог учитеља. Пред самом причом о Пањати-Сахибу налазило се неколико његових изрека којима је велики мудрац хтео да објасни суштину живота што га људска душа на земљи проживи. — Ово су те изреке:

„Човече! Ти си визија Брамина сна, који сањаш себе као стварност!

„Јесам! — вели визија — Ниси! — одговара ишчезнуће твоје.

Јер оно што јесте то ниси ти који си у обмани чула; то није у теби ни од тебе, већ ван тебе. Ти си појава, призрак нечега што јесте; али то што јесте не може бити твоја појава, као што ни сенка човека није човек ни од Човека. Јер, чим се светлост утули и човек, који после тога остаје, не може је ни од себе ни из себе одсенчити никако!

И гуру - Пањати Сахиб рече још: „Где је област свему што јесте?

„Нема је!

„Где је област Вечности?

„Нема је!

„Јуче и сутра само је сан визије коју онај што јесте, сања.

„Душо моја! Не рачунај са Временом и Простором, да не постанеш мучеником Обмане која те заплеће и одвлачи од праве Истине, која јеси и у којој си била пре појаве.

„Јер нема ни Јуче ни Сутра. Има само једно Сада, које је без зачетка и свршетка; једно свеопште сазнање суштине, знања, блаженства, сједињенога у Брами, што ће рећи: Сат, шит ананда Брама!“

И оно, што рече о Времену, познаде просветљени на себи; а ово што исписа рука недораслога му ученика Рамананда, сведочанство је човека, који је из посвећених уста слушао онога дана када је учитељ посадио шибљику на месту где ће починути када се вечна птичица ослободи замке у коју се уплела. —

*

Ко само није живио у Индији, тај не зна колико оно небеско око жеже земљу о сушним данима. Врућина је толико несносна да од ње све живо строми. Чак и гладна тигрица толико се олењи да по цели дан не миче из сенке свога честара, него издужених ногу лежи и закрвављених очију дремљиво жмири у јару врела ваздуха што према њојзи игрука.

Али у Великом Кумбакону, поплављеном баштама палмовог зеленила и банана, и опседнутом брдима, пуним разнолике горе и запенушених слапова, жарко небеско око блажије посматра кровове и масивне стубове позлаћених пагода и надстрешнице многобројних кућа, покривених бамбусовом трском. Овлажено свежином горских приточица и праћено благим ветрићима што од многобројних слапова лепршају као крила лептирова око руже, оно, од плавог свитања до ружичастог смираја, разнежено прегледа зелене шуме, кристалне поточиће и плаво језеро названо: „сузе радости“, у коме се огледају кумбаконске лепотице. —

Господар кумбаконске области, раџа-Раџпутана, могао је са пуно разлога рећи да над кровом његове палате срећа бдије. Богови никада не погледаше ружно на њега. Стада слонова, простране баште засађене дрвећем, чије се грање повијало под тежином сочних плодова, златно посуђе, скупоцени сагови поткићени бисером и драгим камењем, светлим и крупним као очи кумбаконских лепотица, и преко свега тога, чудновати мач којим је пресецао на поле најтврђи мрамор а да се на обојудним рубовима оштрице не појави ни једна шкрботина, све је то било знак, колико је Индра излио милости над кровом његова двора.

Болест и други недрузи нису улазили у овај дом. Чинило се да је стари Раџпутана сребреним копљем приковао здравље и радост у зидове својих одаја. А што је од свега овога најлепше, нико му од његових поданика не завиђаше, јер он у истини, беше прави отац своме народу и сви га као деца поштоваху и љубљаху.

Па ипак, све то не беше у стању да са његова чела збрише дубоку тугу која га од неког времена поче морити.

Раџа је имао сина јединца, Пањати Сахиба, младића о коме кумбаконски старци говораху, да ни сам Ишвари, када се олицетвори, не може боље ни лепше изгледати, него што је то стасити и моћни Пањати Сахиб. Ватром очију својих сажизао је срца кумбаконских лепотица, које, као птице опржених крила, тужише за њим; снагом своје мишице обарао је најснажнијег момка у очевој области, а лакоћом у преног стизао брзе хатове. Стари раџа волео је безгранично свога дечка који је тада већ навршио 19 година. —

Али једно само недостајаше младићу па да постане савршен међу свима људима. Он не љубљаше никога, никога, па чак ни оца свога, кога је дубоко поштовао, али коме није хтео никада да испуни једну једину жељу, да се ожени.

Раџа је био већ у тим годинама старости када се има далеко више за собом него пред собом. И све што му је још заостало да пожели од живота, беше, да му на крилу заплаче унуче, да га целује, па онда, да се мирне душе ослободи обмане у којој је. Често је правио богате гозбе, свечаности и трке на слоновима, и позивао многе раџе из околних места и друге угледне званице, не би ли се том приликом његов син загледао ма у коју од оних лепотица које се у његову двору гостише. Али, после сваке гозбе млади Пањати обарао би пред оцем очи и на његово питање увек одговарао једно те једно: нећу да се женим!

— Душа ми је испуњена болом! Склопићу очи а нећу видети потомства; угасиће се за навек! — јадао се једаред стари раџа престареломе брамину Кабиру.

— Богови су непојамни! — одговори му Кабир — Линија по којој нас судба води кроз призрачје живота, незнана је Пуруши заплетеној у Пракрити.[5] Зашто би очајавао кад твој бол не може изменити пут колесу што га Богови заошијаше по својој вољи.

И раџа је дан из дан слабио у чежњи за унучетом, а млади Пањати и не помишљаше да се сажали над тугом родитеља. — Бацање копља кроз прстен, лов са соколом, пешачка и коњичка трка, чиме се из дана у дан прослављаше, толико су биле прионуле његову срцу, да му никаква друга задовољства не падаху на ум.

Нарочито лов са соколовима била му је најдража забава. Његов крагуј, кога је из милоште звао човечјим именом, Канадо, био је у хитрини и брзини летења ненадмашан међу свима крагујима што их је у очеву дому било, па и међу крагујима његових ловачких другова.

Са овим крагујем пође једнога јутра у густу шуму, усред које је блистало језеро „Суза радости“. Било је још тамно, а нарочито у дубини густе шуме, где се праскозорје не запажаше друкчије већ по изненадном шумору лишћа, које позиваше да се уснуло дрвље буди. На почетку шуме сјаха с коња и предаде га, заједно са својим соколом, момку, да причува, а он се поче пробијати кроз испреплетано грање и дуге жилаве вреже, што су као мреже висиле са грана и пречиле пута пролазнику. Хтео је, по своме обичају, да се, пре но што би се разданило, окупа у бистрој води „Суза радости“.

Када стиже језеру и сребрним копљем размаче последњи џбун честара, да крозањ прође, стаде као скамењен. У грудима му изненадно залепрша као крила препеличја, а поглед прикова на неки предмет до саме обале. —

Танка, као млеко бела бразда дуж небеснога поруба, расклапала је источну страну неба кроз коју ће се пробити нежно плаветнило праскозорја. Горска тмина, разгаљена овом млечном белином небесног поруба, разредила се, таман толико, да је млади Сахиб угледао недалеко од себе прилику девојачку, полунагу, са расплетеном дугом косом, и склопљених очију, где лежи на ивици саме обале.

Да ли спава, или је вода избацила на обалу тело несретне утопљенице, то није могао знати. А да јој приђе те да се увери, није ни помишљао на то, јер ова изненадно спажена слика толико приону његовим очима, те се плашио да ће шумором грања што би га размакао пробудити чудну лепотицу ако спава.

Разголићена њезина плећа, као од сребра саливена, и дуге, густе трепавице што су сенчиле лице нежно и бело, заслепише његове очи и он, не дижући их и скоро не дишући стајаше задивљен пред раскошном лепотом која му душу и срце обујми.

— Индра! — уздахну он дубоко — Не стварај више, јер ничега лепшег нећеш створити!

Његов дубоки уздах учини своје; прилика девојчета промешкољи се, трепавице се расклопише и између њих заблисташе два дубоко светла и ведра ока као свежи извори из траве. —

Кад угледа Сахиба према себи, она се насмеши на њ и, прикривајући густим косама своја сребрна плећа, са којих се погледи младићеви не одвајаху, устаде и крочи да се удаљи.

— Не иди! — узвикну младић узбуђено — буди моја!

Девојче се обазре, још један пут погледа радозналим очима и наново се насмеши, али не заста већ продужи пут у шуму.

Сахибу мрче свест. Ово девојче што се тако топло осмехну на њега, обузе га свега и он заборави на све чега ради је дошао овде, отури сребрно копље од себе и пође за њом да је достигне.

Кад осети младићеве кораке за собом, девојче убрза ход и уђе у густе честаре шуме; Сахиб исто учини. Али кад девојче осети да јој се приближио, наже бежати. Сахиб је све дубље и дубље улазио у шумски густиш, а девојче све више измицало пред њим. На једној разгалини Сахиб је достиже и обема рукама дохвати за сребрнаста плећа њезина.

— Бићеш на веки моја! — узвикну он гласом плахим од узбуђења, привлачећи је својим грудима.

— Твоја до гроба! — одговори девојче и гласно се насмеје. Овај сребрни смех толико опи већ занесеног младића да је привуче својим уснама.

— И до гроба моја! — узвикну он и притиште ватрен пољубац на румене уснице девојчета.

А у истом часу, кад је пољуби, око њега се разли чаробан надземаљски мирис ружинога цвета. Држећи још своје усне притиснуте на уснама уловљеног девојчета, он је склопио очи од сласти и удисао чаробни мирис што се све више распростирао и упијао у његову душу. —

Али, када расклопи зенице, опази на своје чудо, да оног девојчета нема. Предмет што га држаше и притискиваше на својим уснама, а што га својим чаробним мирисом опијаше беше и сада у његовој руци.

То беше необичан цвет једне руже, беле као сребрнаста боја девојчиних плећа, а тако светла и прозирна, да се чинило, да кроз њу небо прозире. Ружа је била свежа и толико миришљава да га тај мирис опијаше као топло миловање до дна душе. У дну њезине чашице блистала је капљица јутарње росе, треперила и преливала из себе све дугине боје, блистајући у јутарњем зраку, час као драгоцени смарагд, сад као лазур, а сад, као капљица на белом прстићу детета што га је иглица боцнула.

Он је зачуђено посматрао листиће овога цвета и капљицу светле росе и удисао опојни мирис какав до овога дана ни на којој ружи није осетио. А што се више овај мирис из руже развијао, и што је више гледао у прозрачне листиће који беху тако ваздушасти као прамичак маглице на јутарњем сунцу, њему се све више чинило да ће се из мирисне чашице појавити чаробно лице лепог девојчета са руменим и топлим уснама на које, малочас, притиште први пољубац своје љубави. —

Овај дан изгледао му је друкчији и много лепши од свих дана што их дотле преживе. Чинило му се да је све око њега, и земља и оно ведро небо, провејано чудноватим мирисом његове руже. Та ружа, коју је у својој соби метнуо у чашу са свежом водом, мирисала му је на душу онога девојчета и он, мало по мало, све осећање своје прве љубави, сливене у оном једном пољубцу, пренесе на онај прозрачни цветић из чије га је чашице посматрала она капљица росе, тако светла и јасна као што беше насмејано око чаробне девојке. —

Читав дан провео је у својој соби удишући мирис и посматрајући свежи цвет. Очекивао је сваки час да се из тога мириса извије прилика његове љубави. А када се смрче и пође у постељу, он принесе чашу с ружом уза само узглавље и, не скидајући очију са ње, заспа. —

У неко доба ноћи осети како се онај ружични дах појача, а мало затим, као да се његова лица дотаче прамен девојачке косе.

Из чашице цвета извила се прилика чаробнога девојчета, нагла се над његовим лицем, дотиче га бујним увојцима свилених коса и шапуће му страсно:

— Ево ме, узми ме!

— Ходи, чезнем за тобом! — одговори јој он и пружи руке да је прихвати; али ње опет нестаде, а уместо тога, он је опет држао у руци ружу, коју је пред спавање крај себе ставио. —

Ово привиђење, што му се од тада сваке ноћи редовно јављало, било је тако јасно, да више није разазнавао да ли то беше сан или јава. — Дани су му промицали у љубавничком заносу и он се осећао сретан и задовољан у близини своје руже — невесте. А стари раџа, мучан и невољан са упорства синовљева, неколико дана не призиваше свога јединца себи, нити разбираше за њ.

Једнога дана одлучи раџа да употреби последње средство. Силом своје очинске власти нагониће сина да ожени. У суседнога раџе, Чајитања била је кћи лепотица, девојче које је већ испунило тринаест година и које би таман пристало за двор славнога Раџпутане.

Изненада уђе он у собу свога сина, кога затече да седи на свилену сеџадету, а према њему, чаша са цветом ружице. — Пањати устаде и, поклонивши се дубоко своме оцу, поздрави га и понуди да седне, а он оста у пристојном одстојању стојећи.

Отац му саопшти своју одлуку и наложи, да без изговора буде спреман, те када он нареди, да пођу суседноме раџи ради прошевине његове кћери.

— Не могу, оче! — одговори Пањати.

Раџа љутито скочи са свога седишта и исколачених очију унесе се гњевно пред сина.

— Зашто не можеш? Ко ти смета? — узвикну старац цептећи од љутине. —

— Јер имам невесту! — одговори син са понизно обореном главом и рукама скрштеним на груди.

Овакав одговор радосно изненади раџу. Његов син је заволео девојку, жениће се; а то и беше оно главно што је желео.

— Која је она? — запита стари радознало.

— Ова ружа! — одговори син и показа оцу на цвет који дисаше опојном свежином као да је тек сада узабран.

Стари раџа, оста као заливен. Није знао да ли се то његов једини син титра са очинским сединама, или је велики Индра унео пометњу у душу онога, који беше једина радост и утеха његове старости.

Гледао је запањено час у раскошну ружу, час у сина; у душу му се сави тежак бол, и он, преклињућим очима погледа у свога јединца.

Пањати познаде шта му отац мисли и да би га разуверио у томе, он му по реду исприча све о ономе сусрету на језеру „Суза Радости.“

— Јадно дете моје, несретна судбино моја! Богови су ме тешко казнили за сву милост коју су ми до сада указивали. Сине мој, утехо старости моје, освести се! Зар не видиш како је све то удесио неки зао дух? Ти си нагазио на чаролије у проклетој шуми! Јер ко је видео још, да се девојачко биће промеће у ружу и да се смртни човек толико занесе за једним цветом, да због тога презре и љубав и бол свога родитеља и да срце своје за навек затвори за потомство, које тиме у себи убија.

Али, ни туга очева, ни све молбе и преклињања његова не беху у стању да заљубљеног младића одвоје од чаробне руже, те стари раџа немаде куда већ да сазове савет брамина и кшатрија, и да им изложи какву су несрећу послали богови на дом његов.

Међу њима је био и његов стари друг и пријатељ мудри Кабир. Цео дан они су испитивали младога Пањати Сахиба, посматрали сваки његов израз, оцењивали сваку његову реч, али ни један од њих не нађе, да је наследник раџин пореметио памећу. На све о чему су га питали и што му задаваху одговарао је он тако јасно и проницаво да се боље није могло пожелити ни од најмудријих стараца чије седине беху украшене големим искуством.

А када се ово испитивање заврши и младић оде у своје одаје, стари раџа замоли, да га пријатељи ни мало не штеде, те ако су богови дигли руке од његова дома, нека му кажу све, нека се на његову главу сруше све муње немилости бога Индре. —

— Нашто ломиш снагу духа свога! — узвикну Кабир. — Твој син је паметан и мудар дечко, а то што се сада дешава с њиме, само је сан који он сања, —

— Ох! — уздахну стари Раџпутана. — Сан није живот; а ово што он ради, ово његово верење са цветом из чијег му се мириса јавља привиђење девојке, је ли то онај истински живот који треба да преживи? Зар ће се из мириса ружиног родити моје унуче? — О, о, о! — уздахну раџа и стаде од јада чупати своје седине.

— Не ропћи на богове! — одговори Кабир. — Шта је живот до један сан? Ти си сан, ја сам сан, сви смо ми скупа сан Пара атмана који нас сања! Велиш, оно није живот већ привиђење, сан; а шта смо ми? Зар постојимо ми? Освести се пријатељу, све је ово што видимо сан једног бунила, и ко зна где је и у чему је истина! Да ли ово што будни гледамо или оно што у сну преживљујемо? Он љуби и осећа се сретним у својој љубави; цвет му је заменио жену; па зашто ропћеш? Зар је он тако свесно хтео? Није ли то линија његова по којој му је досуђено ићи. —

Али речи мудрога Кабира не утишаше бол старог Раџпутане. Он се тужно повуче у своје одаје, неколико дана и ноћи лежаше ничице прострт пред кипом божанства, и скупоценим мирисима кађаше подножје великога Индре не би ли се смиловао да му сина избави од чаролија у које га је чудновати мирис руже заплео. —

Но докле се стари Раџпутана предавао своме болу и молитви пред кипом бога богова, млади Пањати је пун радости и уживања гледао у своју ружу и страсно упијао у себе раскошни мирис њезине душе. Шта се њега тицао бол родитеља, који га толико љубљаше и коме ће скоро доћи час да склопи очи и са тугом оде тамо без икакве наде у своје потомство!

Али, једне вечери, догоди се нешто што је учинило велику промену у животу младог Пањати. Његова ружа поче по врховима листића губити онај прозирни магличасти сјај и изгледаше као да је главица цвета нешто мало клонула. Срце му задрхта од неке несхватљиве слутње и он пожури да испљусне воду и новом, свежијом, налије чашу у којој је ружа цватила. Дуго уноћ седео је и посматрао са страхом како онај поруб по ивицама цвета полагано тамни и како опојни мирис који га је запајао слатком радошћу поче слабити. Шта све није радио, преносио је чашу с цветом с једног прозора на други, нежно се дотицао, миловао и љубио прозирне листиће, па је тако, седећи крај ње, и заспао.

Стари раџа је до саме зоре пробденисао у туговању и молитви. Пред сам освитак зачу он из собе синовљеве очајан јаук. Преплашен да се није што догодило са његовим јединцем, заборави старац на свој бол и тугу и као махнит улете у собу његову.

На софи је седео млади Пањати, заронио лице у шаке и горко јецао. Отац притрча и пригрливши га запита шта му је.

— Издахнула је, умрла је! — зајеца Пањати и наново се обли сузама.

— Погле, оче, како је тужно клонула лепом главицом; листићи њезини потамнили су, а последњи дах њезина мириса издахнуо је малочас!

Пањати је био толико поражен и толико растужен за увелим цветом да и његовом староме родитељу грухнуше сузе из очију, гледајући колико је патње и бола у срцу његова јединца. Тешио га је, тепао му и миловао га по коси и лицу, како га некада миловаше мати његова кад јој је на крилу растао, али све то не могаше да ублажи тешку тугу која је обујмила саломљено срце над умрлом љубављу.

Тога дана Пањати је последњи пут ижљубио свој цвет, последњи пут је увелу ружу притиснуо на срце а затим је уви у комадић као снег беле свиле, у дну башче ископа гробић и са сузама јецајући положи прву своју љубав у хладну земљу.

Сваке зоре и сваке вечери пре легања долазио би он мајушној хумци да се над њоме исплаче и натужи. Толико је жалио за својом ружом невестом, да је почео нагло венути.

Стари раџа је чинио све да свога јединица утеши: приређивао богате гозбе, велике свечаности које су бљеском својим чиниле да човек заборави да се налази на земљи већ у неком царству чаролија, а лепотице из целога раџата, где се већ прочуло о љубави младога Пањати испевале су најлепше песме о једном сломљеном срцу и умрлој ружи.

Судбина младићева прионула је толико за срца комбаконских лепотица, да од тога дана у њиховим баштицама, прозорима и бујним косама, не беше места никаквом другом цвећу него мирисним ружама. Жалиле су га и свака од њих желела је да својим ружама привуче његову пажњу на себе. Но Пањати Сахиб ни минута не заборави на своју тугу. Оне руже и оног опојног мириса није било више и њему све друго изгледаше залудно и празно. Могао је стари раџа доносити сину стотину ружица која се надметаху силним мирисом, али он не само да их не погледаше него их омрзне све, јер ни једна од њих ни ликом ни мирисом не пристајаше оној.

Тако промицаху дани и ноћи и млади принц не разведри лице. Као и првога дана његова туга једнако му напомињаше на клонулу главицу увелога цвета који од онда притискиваше на своје усне и срце не би ли топлином заљубљене душе повратио живот своје невесте.

И дан из дан венуо је несрећни младић као онај у које је вера и нада за навек изгубљена. Али, једне вечери када се вратио са хумчице сахрањене руже и легао у постељу да отпочине, њему се учини као да је осетио онај исти мирис што му за живота његове руже испуњаваше душу и срце радошћу. Претрнуло срце залепрша нагло у њему и живахну новом снагом; учини му се као да га, из оног празног сасуда из кога је ту пре неки дан ружа још свеже цватила, посматра она капља росе светла и јасна као око девојачко. А када заспа он кроза сан осети опет како се опојни мирис његове руже разли по одаји а из тога мириса разли се оно исто девојче што га на обали „Сузе Радости“ застаде.

Онако насмешено, танких на лук обрва, крупних детињских очију што га испод трепавица као свежина бистра извора разгаљиваху, нагла се она над његовом постељом, дотиче га увојцима бујне косе и страсно му шапуће.

— Зашто ме не узмеш?

А са врелих усана, румених као она капљица росе из чашице покојнога цвета опија га чаробни мирис. На недрима која подрхтаваху као таласић „Сузе Радости“ када га јутарњи ветрић крилом дотакне, блистала је и мирисала она иста прозирна ружа која је доскора у одаји цвала.

— Узми ме, твоја сам! — прошапута она и још више се наже лицу принчеву.

— Срце ми цепаш, душу ми раздиреш, љубави моја! Смилуј се и не иди више од мене! — прошапута јој он дршћући у силној ватри од које му крв ускипе. —

— Љуби! — прошапта девојче притајеним гласом који дрхташе, и притисну своје ваздушасте обрашчиће на усне његове.

Он пружи руке да је загрли, да је притисне на груди и нагло скочи с постеље.

— Где си? — узвикну зверајући испучених очију по соби.

— Тражи ме — Наћи ћеш ме! — зазвони као сребро у његовом слуху.

Али пробуђени не виде ништа. У његовој руци стајао је само празан сасуд руже, који је у сну пригрлио мислећи да грли стас своје љубави.

Зора је проблескивала расипајући златне власи по крунама палмова сада, над крововима пагода и двора раџиног.

Млади Пањати забленуто је гледао у празан сасуд чија позлата трепташе у зорином руменилу и збуњен размишљаваше, да ли све ово не беше само обмана сна или је у истини видео своју ружу-невесту уобличену у појави девојчице с језера.

— Не, све није сан! — размишљаваше он. — Јер ако сам је на сну видео, ја сам будан јасно и гласно чуо њезин сребрни гласић: „Тражи ме и наћи ћеш ме!“

И ма колико му је друга мисао говорила противно, његова љубав и чежња за увелом ружом неодољиво га утврђиваху у вери, да сан није ништа друго но продужење онога сна што га будни на земљи преживљујемо и да овај живот што га успавани проводимо често јасније покаже истину него ли што је можемо икада видети у будноме сну нашег живота.

— Тражићу је! — рече одлучно себи и када се раздани, он пун вере и наде да му истина неће измаћи, обеси о плећа тетиву с луком а тоболац са стрелама опаса о бедра. Узе сребрно копље и када се тако удеси изађе пред старога раџу, дотаче челом земљу и поклонивши се тако дубоким поклоном, измоли да га благослови и пусти на далеки пут те да потражи њему снаху а себи невесту.

Староме Раџпутани грунуше сузе од силне радости кад зачу шта му јединац син жели, подиже га са земље и пригрливши га на родитељске груди целива у чело.

— Индра! — узвикну он обративши очи к небу — Буди вечно хвала имену твоме, јер ти милостиво погледа на боле и патње моје! Пањати Сахибе, јединче моје! Нека си благословен! Бог богова управљаће твојим стопама и ти ћеш ми довести снаху достојну нашега дома!

Моћан, стасит и леп као оличење Ишвари млади Сахиб пође пешице у свет. За неколико дана прешао је границе очева раџата а после је ишао све даље и даље, видео мноштво народа, сретао много лепотица лепших од лепших, видео много чаробних ружица, али онога лика и онога мириса што душу опија а срце до снова заноси, не срете нигде. Дошао је чак и у благословену Тангору где владаше славни махараџа, Гаутама, участвовао на његовим свечаностима и о божанским играма постао љубимцем лепотица, које му певаху песму; али млади Сахиб оста хладан на све и тужан, какав беше онога дана када му ружа-невеста усахну.

— Не нађох је! — уздахну он једног дана. — Оно привиђење што ми се појавило и рекло, да је тражим, беше заиста сан и обмана; чаробна обмана, која ме је заплела у своју мрежу као Пракрити Пурушу, која не може да се из ње исплете до смрти.

Тако одлучи да се врати дома и још једаред види стара родитеља, да му се до земље поклони, па онда да напусти кућу и господство и да се удаљи далеко у пустињу Тар, испод Нагара. Постаће факир, седеће скрштених ногу под ведрим небом и десне руке, опружене небу, провешће до смрти под жегом сунчевом и бујним даждима. На укочену непомичну руку његову слетаће горске птичице и савијаће гнезда по њој као по грани непомична дрвета. Тако ће уништити тело своје да би ослободио душу од обмане у којој пати сада.

Ова одлука ули нове снаге у његово уморено тело и он сада поузданим корацима крете своме дому.

Дању и ноћу ишао је неуморно докле не стиже до Малога Кумбаконана на пола дана удаљеног од очеве престонице. — Сунце је било већ на заранцима; ружичасти зраци његови, што благим руменилом озараваху кумбаконску зелену долину и оближњу шуму плодних кестенових дрвета, разлили су се по једној зеленој ливади до самога града. Пре него што би ушао у град Пањати седе у хлад једног дрвета да мало одахне од превеликога умора.

Седео је тако неко време и размишљао о томе, у колику ће тугу бацити старога оца када му изјави шта је наумио, кад га из дубоких мисли прену неко ненадно осећање. Учини му се да га је изненадно обујмио онакав исти мирис чаробне руже, како га је заносио дане и ноћи докле му је цветић у сасуду цватио. Милина што га обузе тада оживе његов умирени дух и он жудно удисаше опојни мирис који га тако свеже подсећаше на ружу-девојку крај обале „Суза радости.“ —

У снежној-белој, лакој одећи приближава му се витка прилика непознатога девојчета. Пањати Сахиб затрепта сав, као листић на грани када га горски ветрић дотакне. Што му се више приближавала он је све јаче осећао онај чудотворни нежни мирис и срце му је све више дрхтало да је морао притиснути рукама груди своје. Чинило му се сада ће искочити напоље.

— Нашао сам те; ти си! — узвикну раздрагано Сахиб и стаде пред изненађено и збуњено девојче.

Девојче се заустави и зачуђено посматраше у стасита младића чије очи беху пуне оне душине ватре која пали и сажиже. — Њезине плаве као јутарње небо очи, витак стас, бујне, као горска ноћ, косе, све то одговараше складно оном мирису руже и прилици коју на сну угледа. Он је узе за руке и загледавши се дубоко у оборене очи лепога девојчета узвикну:

— Сећаш ли се?

— Чега, господару мој; ја те сада први пут видим! — одговори она тихо, гласом, који му тако личаше на глас девојке код језера.

— Сећаш ли се оне руже што ми је остави у рукама када те на језеру „Суза Радости“ први пут загрлих.

— Никада још на језеру „Суза Радости“ нисам била; али по томе што ми рече сада, ти ћеш бити наш Пањати Сахиб, кога је језерска ружа до смрти занела и душу му себи узела.

— Али ти си, ипак, она — узвикну Пањати — Осећам те у себи, разливаш се у мојој души опојним мирисом језерске ружице. Има ли игде на свету девојчета коме бих предао срце и душу своју као што је предадох теби, теби, коју тражих и нађох.

И Пањати обави руком вити стас девојчета, које се тако мило осмејиваше на њ; снажно је притиште на своје груди и дугим пољубцем задржа своје усне на руменим уснама девојчета.

Када се од првога пољупца расвести, он бојажљиво погледа у девојче, плашећи се да се не понови онаква чаролија као оно на обали „Суза Радости“. Али то се не догоди. На његовим грудима почивала је лепа глава загрљенога девојчета, које га је тако насмешено и предано гледало небом својих очију.

Узбуђен неочекиваном срећом Пањати је држао на својим грудима ово мило лице и посматрајући га пун чежње и сретног задовољства, није могао за дуго да јој ма шта проговори.

— Нашао сам те! — прошапута најзад дршћућим гласом од узбуђења. — Бићеш моја!

— Твоја, господару мој! — одговори девојче и стидљиво сакри лице у недра његова.

— До гроба моја и за гробом моја! — шапну јој он милујући јој увојке бујних коса.

— И за гробом твоја! — потврди она не дижући лица са његових недара.

— Живот си ми вратила; оца си ми утешила! Ко си ти небесна девојко, да те по имену зовем?

— Дамајанта — кћи сам кшатрије Нимаи, онога, који је крчио пута победама твога великог оца Раџпутане.

*

Необична радост и весеље наста у двору седога раџе, кад угледа пред собом сина, свежег и ведра као некада, и када га овај обрадова вешћу да му је нашао снаху достојну његова дома.

Стари Раџпутани посадио је сина до својих колена, загрлио га и благосиљао дан његова повратка, и не почаси часа а да своју превелику срећу не подели са својим старим другом и пријатељем Кабиром, који му у његовој радости рече још:

— Не имађах ли право када ти усред бола твога рекох: не очајавај! Да, да, мирис оне руже је ишчезнуо, њезини листићи почеше венути па најзад и ње је нестало. Зар све то не беше само један живот, један сан бића? Не беше ли онај мирис живот, не беше ли његово ишчезнуће умирање једнога сна? И цвет и човек ишчезава када се јава сна угаси. — Ружа је умрла, али дух њезин не може умрети, он је вечан; и твој син није у то сумњао, тражио га је и, ето, где га је нашао у души Дамајанте.

Сутрадан стари раџа са својим сином и поворком слугу што их пратише и носише у разним скрињама богате дарове с бисерним огрлицама и драгим камењем, стиже у Мали Кумбаконан своме верноме кшатрији Нимаи. Таламбаси, хобоји и тимпани оглашаваху великога госта, а гомиле народа што се искупило око кшатринога двора до земље се поклањаше и бурним усклицима поздрављаше светле госте.

Кшатри Нимаи прихватио је радосно прошење своје кћери за сина раџина; родитељи деце углавише да се свадба приреди кроз три месеца. Раније Намаи није могао, јер је чекао да се наврши пуна година жалости за његовом женом а мајком Дамајанте.

Нестрпљивоме Пањати беше и сувише дуго бити одвојен три месеца од оне коју толико љуби. Он измоли и родитељи му допустише, да може сваке недеље доћи и провести од јутра до заранака крај своје невесте.

Тако су се Пањати и Дамајанта сваке недеље по један дан састајали у двору њезина оца, гледали се, осмехивали кришом једно на друго и сањали најлепши сан љубави у који ће целога живота грезнути.

Шесте недеље од дана прошевине, Пањати нареди слузи, да му опреми хата, а он навуче на себе позлаћени кафтан, опаса се бисерним појасом, на главу метну турбан са перима рајске птице, утврђеним над челом једним крупним диамантом који засењаваше очи када се у њ погледа.

Опасавши мач са златним балчаком, и са сребрним копљем у руци, он појаха хата и откаса раним јутром пут Малога Кумбаканона.

Сунце је високо одскочило; зажарени ваздух под ведрином неба замрежио се, бистром као стакло јаром, која је играла на све стране. Његов хат, не мењајући крупнога каса, обукао се сав у белу пену, а слабине му дахтаху од тешког умора и жеге.

Стигли су већ до густе шуме кроз коју се морало прећи те да се избије у зелену долину Малога Кумбаканона. Овде у хладовини шумској сјаха Пањати хата, предаде га слуги, да га, пошто се мало од хода одмори, напоји, а он седе под једно дрво да на себи дотера одело. На порубу шуме што ивичи са долином, неколико кумбаконских девојака заметнуле игре и весело грајећи трчкарају то амо то тамо. Он је из далека видео њихова разнобојна цветна одела и лака покривала преко плећа, која им у трчању лепршаху као крила у тичица. Чинило се као да је све цвеће по ливадама оживело и сада лепрша по долини у граји и смеху.

Трудио се да разазна није ли међу њима и његова невестица, али не мога, јер оштри сунчеви зраци што продираху отуда, били су му у очи те га толико засенише, да, осим оног живога, цветног шаренила што се растршкало и несташно трчкара по зеленој ливади, не разазнаде ништа више.

Али, кратко време, докле је на извору умивао лице од путне прашине, чу страховити врисак, а одмах за тим угледа како се јато девојчица распршта на све стране бежећи од неке препасти. Он дохвати сребрно копље и што га ноге носе излете на чистину шумске ивице. Са уздигнутим рукама небу, девојке су врискале и бегале кроз долину, а за њима се устремио један тигар и скачући колачке све им се ближе примицао. Једна између осталих саплете се и паде; и пре него што успе да се дигне, тигар се обруши на њу, обори је и притиснувши је шапама разјапи чељусти из којих блесну влажна белина снажних и оштрих зуба.

— Дамајанта! — викну из гласа Пањати јурећи тигру. По стасу и оделу он познаде да је ова жртва дивље немани његова вереница. Необуздани гњев и страх да му тигар не искида и убије његову љубав, понесе га као олуја своме непријатељу.

Притиснувши тешким шапама жртву, тигар окрете главу и крвавих очију заколута на младића који му се летом приближаваше. Показавши му оштре зубе и запенушене вилице тигар заурла. Младић, обраћајући пажњу на тигрово раздражено режање и опасност у коју ће запасти ако хитац промаши завитла копљем, циљајући право у разваљене чељусти страшне немани.

Копље полете, окачи тигра по врату и паде крај њега. Обрањена звер одскочи у вис, рикну од изненадног бола и окрвављена, у неколико скокова, побеже и ишчезну у шумском шипражју.

Пањати притрча онесвесломе девојчету. Али пре него ли доспе да јој види лица, рањени тигар изби наново из честе и сав крвав у неколико скокова прискочи младићу.

Ово беше тако неочекивано и хитро, да младић не успе, чак, да тргне кратки нож што му о појасу висаше. Тигар је већ навалио на њега, зарио му нокте у плећа и Пањати једва успе да се рукама дочепа врата тигрова те да му разјапљене чељусти не зарије у тело.

Раздражена звер, што од беса што од ране из које је лопила густа крв, наваљивала је да се обруши на младића. Пањати непомично, као да је ногама за земљу прикован, одупирао се, отискујући десном руком снажну вратину животиње, која се сагибаше да му разваљене чељусти са оштрим зубима у главу зарије.

Младић се трудио да се дочепа јабучице тигрове. Али тигар, као да осећаше намеру свога супарника, извијао се гипко и са мачијом опружношћу све се већма припијао телу Сахиба.

Човек и звер, подједнако раздражени, борили су се на живот и смрт.

Али дивљу звер, надражену још више мирисом крви коју осећаше, не беше тако лако савладати као што то гранитне мишице принчеве успеваху у борби са најснажнијим хрвачима у књежевини његова оца.

А што је још теже по младића у овој неравној борби, беше то што се он налазио у незгодном положају, лицем окренут сунцу које му је било у очи и засењавало.

Сунце је жегло толико, да је Пањати осећао како му небесна врелина снагу испија. Изгледало му је да је и оно навалило на њега. Осећао је силан зној, који га обли у напорном одупирању, те му се чинило, да тај зној појачан огњеним стрелама неба, испарава његову крв, те ако потраје још мало овако, прснуће напрегли мишићи и крв ће бризнути из њега. —

Њему не оста друге него да се ослони на судбину и да се последњим силама одупре бар толико колико беше потребно док пристигне његов слуга — коњушар, који се појави на шумској међи и са истргнутим ножем и вичући не би ли звера преплашио, трчаше своме господару у помоћ.

Али растојање је било и сувише велико, а крвожедна звер, која је сад осетила опасност од новога нападача, рикаше од беснила покушавајући да навалом снажних груди саломи руку, која јој као гвоздена полуга сметаше да свога противника зубима дохвати.

Не обазирући се више, хоће ли га звер шчепати разјапљеним чељустима, Сахиб усугуби преосталу моћ, припи се и сам уз тело звера и у једном тренутку, када је тигар дахћући од беснила и истекле крви, подиго главу у вис, он му закопа прсте у грло и опипавши јабучицу стеже је мртвачки.

Тигар заурла и стаде омахивати главом не би ли се ослободио прстију што га као гвоздене кљеште стезаху све већма. Али ти прсти грчевито се укопаше тамо а мишице набрекле сугубом снагом не попуштаху; Пањати је стезао и чупао јабучицу тако, да онемоћена звер стаде поклецавати, испучи закрвављену белину очију и, напрежући последњи дах, поче пенушити и кркљати.

Нокти животиње немоћно се извукоше из плећа младићевих, ноге јој поклецнуше, она посрну и Пањати је рину далеко од себе.

Када је слуга доспео своме господару, тигар је био већ мртав.

Младић пожури девојчету које још и сада онесвесло лежаше у трави. Дубоко одахну када се увери да ово не беше Дамајанта. Пред њим је лежала тако исто лепа девојчица свежа и бела као грудва снежева. Он се наже, ослушну дише ли, и када се увери да је још жива, узе је у наручја и понесе у град.

У томе изби из града руља народа што на колима, што пешице, и сви наоружани. Све то хиташе ливади под гором. Одбегле девојке узбуниле су град, те све живо похита не би ли на време стигли да или избаве жртву из чељусти тигрове или тигра убију.

— Радха! — одјекну очајнички врисак када се Пањати са девојчетом у наручју појави пред гомилу узбуђених грађана.

Из гомиле изби једна жена усплахирена лица и избезумљених очију. Раширених руку она полети младићу, паде на онесвесло девојче и љубећи је онако обезнањену викаше:

— Радха, Радха! Кћери моја, јединице моја!

Гомила се окупи око њих, узеше из наручја Сахибових девојче и опколивши младога принца допратише кличући и славећи га све до двора његове лепе невесте.

И стари Нимаи и цео двор његов били су усхићени витештвом и човечном саможртвом младога зета. Нису знали чиме да га послуже и како да му угоде. Дамајанти се чинило да је тако лака и да плови међу небесним звездама, гледајући свога витеза. Узела је ружу с недара и ставила му на прса.

Али, поред све њезине радости, младоме веренику не умаче из вида један зрачак тамне сете што га у њезиним очима угледа.

Када се једнога часа нађоше у башти сами, он опази како та сета поче дубље захватати њезине очи, као облачак плаво небо. Седели су обоје на клупи у пространој алеи врта.

— Нешто си ми сетна, Дамајанта? — рече Пањати, држећи је за подбрадак и подижући јој лице према себи.

Дамајанта притиште своје лице на његове груди и бризну у детињски плач. Вереник се збуни овим наглим сузама.

— Дамајанта, шта је с тобом? За име Бога, реци, да те нисам што увредио?!

Али она, не дижући лице са његових недара, јецаше тако, да је морао дуго миловати, тепати јој најслађе речи и тешити је докле је кроз нагло јецање могла проговорити.

— Реци ми чиме сам те увредио? — понови он.

— Зашто си учинио то? Зашто си учинио то? — јецаше она.

— Зар што сам урадио добро дело и спасао несрећно девојче? —

— Не то, не то! — одговори она, кријући још лице у његовим недрима. — Велико је дело твоје; али зашто Радха беше та, коју си спасао и у својим наручјама унео у град?! Не жалим ни то, али ми је жао... жао...

— Чега? — запита он надневши се и милујући јој праменове бујних коса.

— Жалим што је баш Радха, зашто нисам била ја на њеном месту?

— О, дете моје! — узвикну смејући се Пањати и притисну усне на уплакане очи њезине. —

Дамајанти се чинило да је Пањати, излажући живот за другу, бар за то време посветио себе оној и у детињској души њезиној плануло је чудно осећање бола; као да за све то време она не припадаше њему.

Глас о слави Пањатијевој стигао је муњевитом брзином и у Велики Кумбаконан. Стари раџа и брамин Камбир дочекали су младога принца свечано, јер у то доба није се у Кумбоконану ни једна врлина ценила више него што је самопожртвовање што се из човечности врши.

Али докле се у двору раџином и дому кшатрија Нимаи припремало богато весеље за дан свадбе који се већ ближио, а младенци узајамним откуцајима својих срдаца нестрпљиво бројали и очекивали тај сретни час, у Комбаконан стиже улак из Тангоре и донесе писмо староме раџи.

Велики Гаутама писао је, да је на Тангору наишла најезда непознате силе преко мора, да му по држави руше и пале, и позива свога пријатеља и све околне раџе да му притекну у помоћ. У писму га нарочито моли, да, на челу својих коњаника, пошаље свога моћнога сина, чија неодољива мишица најбешњега тигра укроти.

Раџа се одазва овоме позиву, нареди да се скупи пет стотина најодабранијих јахача на коњима и пет стотина на слоновима, а на челу ових постави свога сина и нареди му да за част дома и славе своје учини све како буде наређивао велики махараџа Гаутама.

Тако се и дан сватова морао одложити до повратка Пањатиног из боја. Не треба напомињати колико је Дамајанта тужила и у потаји плакала када јој отац саопшти овај глас. Колико јој је тешко било што ће се за неко време раставити од свога вереника, толико је још више морила страшна слутња, шта ће бити ако јој се вереник жив из боја не врати.

Пањати је за оно кратко време, колико је још преостало до његова поласка на војну, чинио све да од своје невесте отклони црне слутње. Али што се више трудио у томе, она је све већма падала у тешке сумње да ће јој се витез икада вратити.

— Умрећу, чекајући те! — рече једаред када се нађоше сами у врту. — Ти ћеш ми отићи и, опијен славом витешком, борићеш се тамо, а ја ћу свакога часа умирати од страха, да ли ћу те жива видети.

Пањати је једва утешио, када јој се закле да ће свакога дана слати по једнога улака који ће јој доносити поздравље и вести о њему.

Два дана доцније, цео град, све што је могло само ходити, изишло је напоље да дочека и испрати своје ратнике. Свака кумбаконска девојка, која у тој војсци имађаше било вереника или брата, оплела је венац цвећа да свога ратника њиме окити.

Тако је урадила и Дамајанта. Исплела је венац најлепших ружа што их је сама неговала у врту своме, и на челу девојачкога јата очекивала свога вереника.

Мало касније по њезину изласку, угледа Радху која јој се приближаваше, такође са венцем исплетеним од самих ружица.

Дамајанту текну срце, чисто претрну и пребледе кад опази да се девојче њојзи приближује.

Она прикри ово нагло узбуђење и запита је:

— Шта ћеш ти, Радха, с тим венцем кад га немаш коме дати? Ти немаш ни брата, ни вереника!

— Сестро. — одговори јој Радха молећим погледом. — Немој ме одбијати! Дозволи да са твојим венцем здружим свој. Он је твој вереник а мој спасилац; волем га као да ми је рођени брат, па како немам чиме другим да му се одужим за ово што обсада живим, исплела сам овај венац и дошла да те замолим. Не одбијај ме, да си ми пред Богом сестра!

Девојче је тако лепо молило да се Дамајанти срце смекша, она је привуче себи:

— Нека буде! — рече јој — примам сестринство и нека нам се сједине венци невестинске и сестринске љубави! —

Коњица је била већ на помолу. Златом и сребром проткана одела, позлаћени панцери, бисером и драгим камењем поткићене перјанице, блистале су према сунцу и засењавале очи које гледаху у искићене јунаке.

На челу хиљаде јахао је млади Пањати, смео и витак као копље његово и непомичан као статуа из бронзе сливена. Хиљаде народа, који клицаше поздраве младоме вођи, надметаху се ко ће га лепшим именом назвати. Дамајанта и Радха, која иђаше за њом, окитише му главу венцима. Војска се није задржавала ни мало. Пањати је имао само толико времена, колико да се нагне с коња својој вереници да је пољуби и са њених недара узме белу ружицу, онако исто мирисну и прозирну као што беше она, коју задоби на језеру „Суза радости“, а која сада почива под земљом у врту његовом.

— Узми је и држи на твојим грудима, а када свене, не одбаци; положи је у недра и донеси ми је натраг, јер осећам да је у њојзи пола душе моје! —

Тако му рече вереница; он се закити ружом, још једном пољуби опроштаја ради своју вереницу, а малу Радху, која га сузних очију гледаше помилова по косама, ободе хата и као младо божанство одвијори са својом коњицом. На скоро за тим изгуби се у златној прашини пространога пута кумбаконског.

*

Неколико дана за тим долазили су улаци и доносили поздравље од младога принца лепој Дамајанти. Нису могли да се напричају и нахвале јунаштвом Пањати Сахиба, брзином његових ногу, хитрености руку и поузданом оку коме се сребрно копље покораваше те никада не промашаваше циљ коме га је око наменило. —

Дамајанти је расло перје слушајући овакве вести. Своју радост је делила, са Радхом, која је с њоме заједно приносила мирисне жртве и молила у подножју највишега бога да им ратника увенчана победом и здравога врати што скорије.

— Чувајте ми га богови! — шапутала је Дамајанта у скромној молитви. — Вратите ми га натраг, а ако је потребно да једно од нас узмете, то узмите мене; само њега оставите!

— Зашто не мене? — запита Радха. — Ја му иначе дугујем животом, а моја му смрт не би ипак причинила толико бола, колико би душа моја била сретна и задовољна што је спасиоцу своме учинила толико радости да се од своје невесте до гроба не раздваја.

И обе девојке загрлише се као рођене сестре у подножју великога Индре. Срца њихова сјединила су се као и ружични венци њихови, којим раније окитише чело младога принца. А тога часа, баш, млади Пањати је, тамо на бојишту, делио и примао ударце у славу своје веренице и победу великог Гаутаме.

Али после неколико дана, почеше гласници бивати све ређи и ређи, и најпосле престадоше долазити. Родитељи оба вереника забринуше се а Дамајанта тужна и плачна по целе ноћи није ока сводила слутећи оно што је најгоре. Радха је није остављала ни часа саму и тешила је колико је умела. Али такво тешење само је још више изазивало сузе у очима обеју девојчица.

Читав месец дана Дамајанта је, дан-ноћ, изгледала гласника, уздисала и венула као она прозрачна ружа. Али, када преко Кумбакона стадоше прелетати, од оне стране, јата гавранова окрвављених ногу и кљунова, у граду настаде туга и плач, јер се поче говорити, да је ово знамење погибије што је богови, преко јата гавранова, објавише народу.

Дамајанти се окрете свест кад угледа предсказање, паде у постељу и тако оста у њој пун месец дана. Није имала никаквих болова, али зато дубока туга испијала је њезину снагу, венула је као цветак без капи росе на жези сунчевој, а када би заспала на уснама јој је лебдило име његово; а по који пут би Радха нагнута над њезином постељом чула како шапуће некоме:

— И у гробу твоја! —

И још један месец дана туге и страховања прође у тешком очекивању. Многе веренице покриле су се велом жалости за својим вереницима, многа мајка нарицала је за својим сином, кад једнога дана допаде гласник и донесе вест да је велики Гаутама сатро до последњега непријатеље своје земље, и да је младога Пањати Сахиба, који му је извојевао славну победу, прогласио својим посинком и обасуо га свима почастима што се на земљи могу постићи.

Дамајанта је, жмурећи од силног задовољства и среће, ловила сваку похвалну реч о њезином веренику. А када је Радха још обрадова гласом, да њезин вереник са својим коњаницима жури у Кумбаконан њојзи, и да ће га сутра већ моћи загрлити, њој се скотрља из очију једна суза. Она је руком обриса и осмехујући се на своју другарицу прошапута слабим гласом. —

— Само да није одбацио моју ружу; пола душе ми је у њој!

Сутрадан цео град је изашао на поље да с цвећем и поздравом дочека принца победника. И Дамајанта не хтеде остати у кући, већ нареди да је метну у техтериван, који на своја рамена понеше осам слугу, те тако, под свиленим балдахином што је штићаше од сувишне сунчеве светлости, изађе у сусрет своме младожењи.

Ставила је на недра тек узабрану, свежу ружицу, а у руци је држала перо соколово, поткићено крупним драгим камењем, којим ће украсити свога победиоца. Малаксала од слабости прибрала је у себи сву снагу да изгледа што је могуће свежијом, а радост што блисташе по небу њезиних очију и онај полудетињски осмех што се са мајушних усана разливао по целоме лицу њезином чинили су ипак своје. И тако слаба и немоћна била је лепша од сваке лепотице око себе.

Наскоро затим, из блиске долине затрешташе трубе и тимпани. Поворка сјајних коњаника од чијих се медних штитова одбијаше сунце и, огледајући се у њима, расипаше се у милијон блиставих искрица на све стране, ближила се друмом маси народа, која их одушевљено очекиваше.

Пред поворком је јахао млади принц у сребрном панцеру и са перјаницом над челом, која трептијаше у искричавим зрацима драгога камења.

Дамајанта позва две робињице те јој помогоше да се у техтеривану полуседећи намести и, надстрешивши шаку над челом, те да је блистање штитова не засени, посматрајући сјајну коњицу, заустави поглед на своме веренику.

— Погледај, Радха, како је диван у својој лепоти!

— Као оличено божанство, које је тебе ради сишло на земљу! — одговори Радха весело, машући велом на долазеће.

Дамајанта сетно уздахну, али када им се победиоци приближише и када је Пањати, који жудним очима тражаше своју вереницу, угледа, њено се лице разли у осмејак и она му пружи обе руке, докле узбуђени витез притера хата техтеривану.

Људи, жене и деца, кличући, поврвеше и измешаше се са војницима поздрављајући их и китећи цвећем.

Стари раџа, који је са својом свитом изашао у сусрет ратницима, чекао је пред домом Дамајантина оца сина победника и његове војнике.

Цео дан веселио се народ са војницима, докле је млади Пањати седео крај своје веренице, која га жељна гледаше докле јој он причаше о страховитим борбама и окршајима са непријатељем.

— Божанство моје! — шапутала му је Дамајанта прислонивши лице на његове груди и гледајући га блаженим очима. — Зар све то може још више повећати моју љубав кад је она и пре тога била непрегледна и без дна као бескрајна пучина индијскога мора? Велики си као стубови небесни који подржавају небесно пространство да се не сруши на земљу; бујан си као слапови вода што се с хималајских хрбата обрушују и шумно падају у жедну долину да је запоје и обилато оплоде; велики Гаутама те је прогласио својим посинком, слава те је уресила свима частима, а твоја Дамајанта, чиме би она сиротица могла да те награди када ми је чежња за тобом живот испила?

— Држаћу те целога века тако припијену на мојим грудима; — топлином крви моје загрејаћу те, љубављу срца мога повратићу ти свежину твога пролећа; јер ти си моја нада, мој сан, који сањам и без кога би ми живот био проклетство и мучење.

А Дамајанта је слушала његове речи као песму, као шумор пробуђеног дрвећа под зраком свитања, и, сва блажена, гледала је жељним очима у лице свога вереника. Шта је све млади Пањати осећао и како му се срце цепало од бола и туге посматрајући своју вереницу, која му дође налик на ону увелу ружу. Али он је чинио све тако да она и не осети његову тугу и бригу, миловао је и говорио јој о скорашњој свадби чим од малаксалости оздрави.

Спуштајући јој главу на узглавље она се мало замисли, па онда га живо запита:

— А с мојом ружом шта је? Да је ниси одбацио?

— Никада! — одговори он — твоја ружа још је у мојим недрима, она ми је била амајлија, она ми је мирисала и докле сам се борио ја сам само тебе имао пред очима.

— Дај ми је! — рече Дамајанта.

Пањати извади ружу из својих недара. Била је већ увела, али мирис њезин био је још са угашених листића.

Дамајанта принесе увелак устима и затим га помириса.

— Осећам ти душу! — шану она — Како јој је свеж мирис! Пола моје душе и пола твоје сада је у њој, оне су се тако спојиле једна с другом, да их нико више не може разјединити.

— Ни сада ни после смрти! — узвикну Пањати.

— Са њоме ћеш ме сахранити; половина душе твоје почиваће са мном докле ми тамо цео не дођеш.

Младоме принцу запишта срце, ударише сузе на очи, он загрли своју вереницу и стаде изливати на њезиним недрима сав притајени бол растанка који их очекиваше.

— Не тужи! — шапуташе му она — Ја сам ипак сретна, јер сам те дочекала, видела те у слави твојој и осетила љубав твоју. Рекла сам ти да ћу бити твоја до гроба и у гробу. Чекаћу те тамо.

Пањати је, плачући као дете, затискивао прстима слух свој да је не чује, али она га је руком привукла себи и очима даде му познати да има још нешто да му каже.

Плачући он је слушао.

— Сећаш ли се, како сам била тужна онога дана, када си спасо Радху од крволочне звери? Плакала сам што ја нисам била тада она да мене у својим наручјама донесеш кући.

— Тужила сам што си ма и за часак припадао другој. Ето, видиш, сад, како су то богови удесили све. Спасао си је од смрти, и живот што га она сада има, твој је. Ти ћеш остати и за гробом мој, али ћеш се оженити њоме.

— Никада, никада! — зајеца Пањати. — Умреш ли ти, умрећу и ја! Отићи ћу у пустињу и даћу се зверовима да ме растргну.

— Не, не! — одговори она — Умирућа то жели; а последња воља треба да се у свему испуни? Ја желим то!

Пањати је избезумљених очију гледао у своју невесту и већ готово није разабирао о чему му све то говори.

— И још нешто желим да ми учиниш? — додаде она раслабљеним гласом.

Пањати је само гледаше скамењених очију.

— Кад поведеш Радху на венчање — продужи она — и прођете мимо гробља за пагодом, узми са њених недара једну свадбену ружу и положи је на мој гроб. Сама та ружа биће залога да ме ниси заборавио, да ме још волиш.

Пањати није могао одговорити ништа; он се гушио у сузама, притиснувши лице на груди несретне веренице. — Стари Раџпутани и Дамајантин отац Намаи, скривајући дубоке болове пред својом децом, с муком су га раздвојили од недара веренице која се лагано гасила.

Дубоко у ноћ душа напусти тело лепотице, која сада непомично почиваше у својој постељи са руком на грудима, којом је на издисају притисла онај увели цветић из Пањатиних недара.

Од тога дана млади принц омрзе свој живот; његово прослављено име поста му мрско и несносно. Повукао се у своје одаје и није се јављао друговима, јер га њихова весела реч толико исто вређаше колико му тешко беше да подноси сажаљиве погледе других који га жалише.

— Човек, који је окусио горчину живота не сме веровати у срећу на земљи ако не жели да му се страдање удвостручи! — рече једаред своме староме оцу, који чињаше све да га утеши и да га у живот врати. И тако одби све узалудне покушаје.

Мало по мало, већ се навршила година дана од смрти Дамајанте. Бол за изгубљеном почео је временом тупити и замењивати се у души уцвељеног сетном успоменом која за навек остаје као што кроз цели век остаје неизгладиво ожиљак од ране на залечену телу. Али Пањати не беше од тих чија љубав лута као пламен луталица у дубокој ноћи по зачараним развалинама старих градића. Ако се бол срца и сталожио у њему толико да пламен, што душу разбија а срце сажиже, није више онако сурово саламао снагу и сагоревао сокове младога живота, он је под пепелом тешких и милих успомена као крупна жеравица чувао свој сажижући бол и топлином својом загревао пепелиште што га је дубоко у души носио. —

Његов несуђени таст у кога не беше више деце, покорио се жељи своје покојне кћери, која је то од њега на издисају захтевала; потражио је утехе у томе што је усвојио за кћер, Радху, најмилију другарицу Дамајантину, коју ова, после оне борбе са тигром, не одвајаше од себе као сестру рођену.

Неколико недеља после навршене године од смрти Дамајантине, стари Намаи дође у посету оцу Пањатином.

После обеда оба родитеља призваше младога принца себи.

— Сине! — рече Намаи Сахибу. — Ти си млад, пред тобом је живот и сва блага његова. Не можеш се ти довека везати за гроб љубљени а да ти се богови за то не освете, и да душе твог старог оца и моја, којима се приближује час растајања са оронулим телом, не оду у наручја великога Индре уцвељене непослушношћу свога детета. У мене је кћи, Радха, Дамајанта—Радха, која ми је толико прионула за душу да је не разликујем од покојнице. Па када је мени испунила срце родитељском љубављу, зашто не би испунила и твоје љубављу Дамајанте. Та она и по праву теби припада јер ти животом дугује!

— Оче! — одговори Пањати. — Како да се женим када су богови тако немилостиви; и зар бих смео да заборавим и погазим заклетву што је дадох Дамајанти да ћу бити само њен и до гроба и у гробу?

— Не заборави, сине, да ти ја испоручујем последњу вољу наше покојнице! Ако је твоја љубав одистине одана бесмртној души ожаљене, ти нећеш погазити њезину последњу вољу, нећеш узнемирити блаженство у коме она сада почива!

— Али оче! — брањаше се Пањати очајно — Радхи сам спасао живот излажући свој канџама крвожедног тигра; Радху волем, јер је Дамајанта привила њу срцу своме и волела као рођену сестру; Радха заслужује неподељену љубав срца, а како ћу јој то дати када је свака моја помисао прикована за успомену Дамајантину и за клетвену реч да ћу и за гробом бити само њен?

— Није ли те она, на последњем часу, разрешила клетве, сине мој, када ти исказа жељу да се по смрти њезиној ожениш Радхом? — Али, буди воља твоја! Ја испуних само жељу покојнице, како је она то наложила, да о годишњици њезине смрти теби поменем. Учиних своје и сада ћу се вратити дома да извршим годишњу жртву боговима над гробом њезиним и да томе праху кажем како је вереник одбио да изврши последњу вољу оној, која је свенула од чежње за њим!

— Не одлази, оче! — узвикну Пањати кад угледа седога кшатрија како се, ради опроштаја, загрли са старим Раџпутаном — Богови нека се не гневе ако сам чиме узнемирио блажено спокојство душе Дамајантине! Буди воља њезина; ја ћу искупити свој грех опирања, потрудићу се, да љубављу Дамајантином обујмим срце лепе Радхе.

Оба родитеља загрлише радосно младића и углавише да се свадба о младом месецу изврши.

Радха је заблистала срећом када јој поочим објави да је верена. Загрлила је старца и дуго плакала од сувишне радости, јер још од онога дана, када је Пањати спасао, а Дамајанта, у првој љубомори срца зажалила што она не беше у место Радхе, те да њу спасе и у својим наручјама понесе, — Радха је у потаји чезнула за лепим принцем и горко жалила што је баш Дамајанта, коју је сестрински волела, та око које је Пањати својом љубављу прионуо.

И жалила је и радовала се, у исто време, што су богови одазвали себи њезину сестрицу те тако сад не беше сметње њезиној срећи.

А Пањати, покоривши се последњој вољи своје веренице, редовно је долазио Радхи, па мало по мало толико свикнуо на њу, да је више ни по чему није разликовао од своје Дамајанте. Њезин сребрни глас, њезини ведри осмеси и детињска преданост када би је у врту притиснуо грудима, све је то у пуном осећању оживљавало ону топлину што је у њему изазиваше некада Дамајанта.

Свадба је, по својој лепоти, била достојна раџина сина и поћерке старога кшатрија. Уочи венчања бајадере су пред невестом и њезиним другарицама, које су плеле курјуке и опремале Радху за сутрашњи дан, изводиле живе игре што их нарочито за овај дан припремаше. Свати на богато искићеним коњима пратили су сутрадан с песмом невестин техтериван окићен разнобојним цвећем у коме је, као бели лабуд на плавоме таласу језера, седела невестица под балдахином у самим ружама. Тик техтеривана јахаше младожења светлих очију и лица озарена нежном љубављу према својој невести.

Поворке лепих другарица у шареним оделима и свеже као ливадско цвеће, опколиле су младенце и, праћене звуцима хобоја, тимпана, флаута и жица, певале су сребрним гласовима веселе сватовске песмице. Све се то разлегало као звонко цвркутање тичица у пробуђеној гори, докле се јутарња свежина, замрежена свилицом што пловљаше по озареном ваздуху, надметала са блеском и шаренилом веселих сватова. Из велике пагоде, која трептијаше као у звездама од разнобојних кандилаца испаравали су заношљиви мириси нарда и другог миришљавог корења.

Кад сватови стигоше на домак храму у чијој се близини беласкаху мраморне белеге на гробовима покојних, Радха се наже из техтеривана своме желину и опомену га на обећање што га је дао Дамајанти на последњем часу њезином.

— Јесте! — одговори јој Пањати. — Нисам заборавио и наредио сам да свати застану пред пагодом и очекну часак-два докле се са њезина гроба не вратим. Сада смо већ ту; изабери из твога венчића једну ружицу да је на њезин гроб положим.

— Ево ти најлепше! — одговору му Радха. — Пољубићу је на место Дамајанте; ружица ће јој зацело предати пољубац њене сретне сестрице.

Пањати узе цвет, сјаха с коња и журним ходом зађе за пагоду гробу Дамајантиним.

Пред гробом је као звезда треперио жижак у кандилцету. Али када се младожења приближи гробници он изненађено застаде.

Гробница је била раскопана.

А што га још више забуни беше то, кад из разривенога гроба зачу меки и звучни глас Дамајанте:

— Сиђи и својом руком стави ми на груди свадбену ружицу. Сиђи само за један тренутак, па се онда врати твојој земаљској невести.

Овај среброзвучни глас као да долазаше из необичне даљине, а беше потпуно онакав као у Дамајанте. Очаран топлим усрђем што се од тога звука разливало Пањати, не размишљајући дуже, приступи гробу.

— Само за један тренутак, не више! — чу још једаред онај глас.

Пањати сађе у гробницу и подигнувши поклопац мртвачке скриње угледа своју Дамајанту. — Не само да се за ову годину дана, од када је од земљом, није ни мало изменила, већ напротив, њезино лице са насмешеним усницама, беше озарено благом свежином као израз у колевци уснула детета.

Он се наже над њом, у мисли му севнуше све успомене од прве руже на језеру „Суза Радости“ до оне увеле што је у својим недрима донесе натраг њојзи, и две крупне сузе скрунише се од његових очију и кануше на њезино лице.

Положи свадбену ружицу на недра њезина, притиште последњи пољубац на хладно чело покојнице и одмах затим изађе из гробнице која се сама од себе засу. —

Занесен као на сну од овог виђења њему се учини као да је за један тренутак живео Вечношћу. Он пожури, зађе за пагоду на чистину где је оставио сватове, али их не угледа тамо.

— Мора да су ушли у пагоду — помисли и пожури унутра. Али у пагоди не нађе никога, и што му паде у очи, у храму не беше припаљено ни једно кандило, нити унутрашњост светилишта урешена цветним украсима како то до малочас беше.

— Шта је ово? Шта се то могло догодити за овако кратко време: сватови ваљда нису ишчезли као лажљиви призрак пред очима?

И он дозивајући на све стране, стаде лутати то тамо, то овамо, не би ли како год угледао своје сватове.

Но од тога ни трага ни гласа.

— Да ли сам ја све ово сањао, или још и сада сањам? — помисли он и онако забуњен упути се дому свога таста. Али куће покрај којих пролазаше изгледаху му сада сасвим другојачије него ли што беху пре једног часа када је са сватовима туда прошао, а лица што их успут среташе беху му толико непозната, да се не усуђиваше да их устави и запита.

Најзад заустави једног проседог брамина који иђаше пут храму.

— Опрости, стари, што те задржавам, али ти ћеш ми, можда, моћи рећи, виде ли гдегод путем сватове Пањатијеве?

— Каквога Пањати? — запита брамин зауставивши се мало —

— Пањати Сахиба, сина раџе Раџпутани.

— Нисам видео, као што и не знам за тога Пањати. — одговори брамин гледајући сумњивим погледима у питача, и пође даље.

Пањати протрља чело и зачуђен оваким одговором стаде разгледати лево и десно.

Био је начисто с тиме, да је све ово неки сан и, очекујући да се пробуди, он скрете из једне уличице путањом што вођаше једном шумарку.

Није прошао ни неколико корачаји, кад му пред очи искрсну његова невеста.

— Радха, о, Радха! — викну за њом.

Радха се осврте за гласом, заустави се и показа му своје лице онако исто свеже и насмејано као што беше када му пружи ружицу из венца да је на Дамајантин гроб положи.

— Радха, невесто моја! — узвикну он држећи је за руке. — А где се расуше наши сватови? —

— Који сватови? — запита девојче престрављено и покушаваше да ослободи руке које он тако крепко држаше. —

— Па твоји и моји, Радха! — рече он и привуче је својим недрима.

— Пусти ме, пусти ме! — узвикну девојче и стаде дозивати у помоћ. Неколицина њих који се нађоше у близини долетеше да их раставе.

— Ко си ти човече што нападаш на девојке? — подвикну један из гомиле.

— Ама, људи, — одговори Пањати посматрајући око себе све непозната лица — Није ли ово Мали Кумбаконан? —

— Тако је! — одговори један човек из гомиле.

— А то девојче, зар не беше Радха?

— Радха! — потврди онај — Али ко си ти што тако дрско ухвати њу?

— Зар ме не знате? А малочас ми је светина клицала када сам са својом невестом и сватовима ишао храму! Ја сам принц Пањати Сахиб, а Радха, поћерка старога кшатрија Намаји, моја је невеста.

Људи се згледаше међу собом, а онај питач проговори.

— Пријатељу, ако ти ниси какав препредени зликовац кога ухватисмо на делу, па сада покушаваш да се извучеш испод руке Правдине, онда мора бити да су богови твоју свест помутили. У Малом Кумбаконану нико не зна о старом кшатрији Нимаи, а још мање о некаквом принцу Пањати и његовој вереници.

Пањати, који никако не мога да се разабере од оне забуне, ухвати се обема рукама за главу и стаде је притискивати те да се увери да ли постоји он и то што сада пред собом види и чује.

Један стари брамин, који пролазаше туда, заста да чује о чему се то говори; а када му људи испричаше, он приђе Пањати.

— Збиља, да ти све то не причаше овде о храброме и несретноме принцу, који голим рукама удави крвожеднога тигра па се на дан свадбе изгуби негде?

— Ја сам тај и нисам изгубљен! Забавио сам се у гробници Дамајантиној само за један тренутак, не више него колико да спустим свадбену ружу на њезине груди. —

— Тешко да ћеш бити то ти! — одговори брамин посматрајући га озбиљно. — То је стара прича, која говори како је давно, давно, био тај славни принц још у оно време када је помогао махараџи великом Гаутами да враге победи. Када је то себе било! Јест, јест, оно девојче што си га ти задржао зове се Радха, она је пра-праунука принчеве невесте и можда личи на своју прамајку Радху, која се онога дана вратила у дворове свога поочима па се после годину дана чекања, преудала за једног младог кшатрија. Ти велиш да си ти тај добри и несретни принц и да си се само један тренутак задржао у гробници Дамајанте. Ако је тако, онда знај, да тај тренутак не беше ништа краћи од деведесет година! Деведесет је година прошло од тога доба и ја, поред све своје старости не бих могао рећи, да је принц Пањати жив дочекао овај данашњи дан, јер, како прича о њему каже, принцу је онда могло бити двадесет и три године.

— Али, брамине! — узвикну Пањати — погледај ме па се и сам можеш уверити да ли ми је толико година.

Брамин му не одговори ништа, већ га узе за руку и приведе једном кладенцу што се на неколико корака од њих налазио.

Пањати се загледа у огледало мирне воде и када свој лик угледа препануто одскочи отуда.

Место младога и свежега лица он угледа престарелу главу чије лице беше као пергаменат бледо и свело и избраздано борама дубоке старости. Некадање светле и као ведри дан јасне очи, трнуле су сада у затону гасеће се светлости. То више не беше онај снажни и смели младић чијој се лепоти дивише, сматрајући га као оличење самога Ишвари, већ права развалина коју време заборавом засипа.

— Авај! — уздахну он и покри лице шакама.

— Богови нека те штите! рече брамин — Ако си ти у истини онај принц за кога се издајеш, онда је велики Индра на теби показао да је цео живот људски само један незапажени тренутак што га човек на земљи просања! —

Брамин се удаљи, а тако исто и она гомила разиђе се мало по мало да по граду разнесу вест о причању чуднога странца.

Пањати остаде сам.

Седео је код извора све докле се не смрче, а онда обломи једну грану, одеља просјачки штап и незапажено изађе из града.

— Да! — уздахну он нашавши се ван градских бедема. Човек рачуна с временом, простором и мисли о дужини живота. А где је време, где је простор, где дужина? — Дамајанта, ти си имала право када си казала „само за један тренутак“. Јер шта су деведесет година, шта је дужина целога века пред Вечношћу у којој се ја само за један часак нађох!

И опирући се о просјачку палицу, он тек тада осети како је све што преживљујемо само једна пука обмана, сан душе, заплетене у своју властиту лаж из које би да се испетља.

— Благо ономе ко буде разумео! — узвикну он уздигнувши руке и очи небу — благо томе ко савлађује чежње пути своје да би створио што јачу област духу своме!

*

Неколико дана за тим, на овоме месту где се сада налази гробница, гуру — Пањати Сахиба, затече старешина манастира старца путника где седи на голој ледини. Он га понуди да уђе у ћелију, али старац одби иштући од старешине само толико, да га остави овде до његове смрти.

После неколико времена око старца се слеже више ученика којима гуру — Пањати просветљаваше ум и дух, учећи, да је цео живот само обмана, сан што га Атман — за један кратки тренутак сања.

И сваке вечери, до смрти своје, он је завршавао свој дан једном истом молитвом.

Када је светлост залазећег сунца последњим зрацима загрлила круне хималајских гора, гасећи животворне луче у дубоким тамнинама наступајуће ноћи, гуру Пањати је изговарао ове речи:

— Душо моја! Заплетена у мреже обмане сна који сањаш не прелашћуј се његовом насладом ни вапи од бола кад она ишчезне! Јер, све је то обмана, све варљиви сан што те заводи далеко од истине, која јесте, у лаж, која је само празни призрак онога што јесте! Истина је само у теби, и ти си само истина, а све око тебе — тренутна лаж!

Тако завршаваше дан свој гуру Пањати; а ја, недорасли ученик великога учитеља, записах ову чудну повест живота по жељи његовој, за наук онима који од живота нешто траже и у суштину живота на земљи верују.

Б. IV. 1921. год.

---

[1] „Гуру“ — просветљени. Највиши степен титуле којим се одликује индуски мудрац.

[2] Пут Повратку.

[3] Бхола бхуми = земља физичког и материјалног усавршавања. Тако Индуси називају Европу са њезином културом.

[4] Гнана бхумис — Индија, Земља усавршавања душе.

[5] У свим философским индуским системима, почињући од најстарије на свету писане дуалистичке философије: „Санкји“ па до философских погледа јоги Пантаџали, Будизма, Веданте и т.д. појам о Пракрити и Пурушу, сматра се као полазна тачка у разматрању о постајању феноменалне васионе-света. То су атоми Природе и Душе. Пракрити је појам праматерије у њеном надетирном својству: некретљива, несвесна по себи; Пурушу је атом духа, који се, у једно време прелашћен материјом, заплеће у њу, спајају се једно с другим, из чега се развила еволуција феноменалне природе.

---

Драгутин Илић

Зоран Живковић

Одредница из: Живковић, Зоран. Енциклопедија научне фантастике, „Просвета“ , Београд 1990.

Драгутин Илић. Српски писац. Рођен 1858. у Београду. Члан познате књижевничке породице. Бавио се поглавито писањем, као и политиком. Умро 1926.

Дела

• После милијон година, 1889, /драма/
• Секунд вечности, 1921.

Аутор обимног списатељског опуса у коме преовлађују драме (преко двадесет), Илић је сачинио прво аутентично НФ дело на српском језику. Иако је и пре драме После милијон година било српских аутора у чијим се остварењима јављају извесни елементи научне фантастике (А. Стојковић, С. Милутиновић Сарајлија, Ј. Суботић), тек је Илићево дело у потпуности жанровски одређено. Фантастика се јавља и у низу других Илићевих драма, односно романа и прича, али тамо она има другачији предзнак, јављајући се као фолклорна, религијска или мистичка. Једино у драми После милијон година постоји амбиција да се фантастично рационализује, што представља темељно НФ покриће. Посреди је својеврсна антиутопија чија се радња, како то следи већ из наслова, збива у далекој будућности. Са попришта еволуције нестало је хомо сапиенса, односно два последња његова представника, мудри Натан и његов син Данијел, суочавају се са новим сојем житеља Земље и посетилаца са Меркура, бићима која припадају својеврсном Духо-свету. Агонална окосница драме заснована је на разликама између примитивних и еволуираних људи. Насупрот Натану и Данијелу, припадници Духо-света представљају оличење супериорног интелекта што је саздао савршено рационалан свет моћне науке и потпуног благостања, али и остао потпуно лишен емоционалности. Изузетак у овом погледу нису ни жене: Данијел ће се већ на први поглед заљубити у прелепу Светлану, али она уопште неће бити у стању да схвати природу његових осећања, што ће несрећног и безнадежног младића на крају навести на самоубиство, у чему ће му се придружити и отац. Ово коначно ишчезнуће хомо сапиенса Илић прихвата као еволуциону нужност вишег реда, али његова наклоност, разумљиво, остаје на страни Натана и Данијела који дижу руку на себе управо из моћних емоционалних уверења, потврдивши коначно тиме своју исконску људскост које су лишени житељи Духо-света. Но, оно што овај мелодрамски сиже чини унеколико модерним и што оправдава поднаслов драме – „трагикомедија“ – јесте особен иронијски помак, са елементима црног хумора (на пример, очевицима самоубиства Натана и Данијела смета једино то што је оно почињено ножем, па је тако оштећена кожа и осујећено ваљано препарирање) и гротеске, који се јављају на сециштима два потпуно различита погледа на свет. Трајна вредност Илићевог дела нипошто није ограничена само на српску научну фантастику: посреди је једна од првих аутентичних антиутопијских визија у светским размерама (примера ради, парадигма овог поджанра, Велсов Времеплов, објављена је тек шест година касније, 1895), као и једна од првих НФ драма уопште (ако не и прва). Пред крај списатељске каријере Илић се вратио научној фантастици у кратком роману Секунд вечности. Овај „источњачки роман“ прича повест злосрећног индијског принца Пањати-Сахиба који ће на дан венчања доживети сасвим необично – НФ – искуство. Одлучивши да пре поласка на обред ода последњу пошту несрећно умрлој драгани Дамајанти, чија је последња жеља била да се он ожени њеном посестримом Радхом, Пањати-Сахиба силази у девојчину гробницу, да би се, када после неколико тренутака изиђе из ње, обрео чак деведесет година у будућности. Иако за овај обрт аутор не даје никакво НФ објашњење (будући да га на то не обавезује природа дела које не припада овом жанру), већ га једино користи да би оснажио средишњу замисао романа да је живот само пуки сан и опсена, посреди је ипак први „хрономоцијски скок“ у српској научној фантастици.

О овом издању

Ово је треће штампано издање „источњачког романа“ Секунд вечности Драгутина Илића, а прво у којем су словне и техничке грешке поправљене у односу на изворно објављивање 1921. у издању књижарнице Здравка Спасојевића у Београду.

Роман је вероватно писан у време Илићеве руске фазе, када и роман Песма једног живота који је довршен 1916. године.[6]

Текст је скениран и оптички препознаван са чувеног фототипског издања које је 1988. приредио Сава Дамјанов,[7] а затим коригован преко волонтерске заједнице „Дистрибуирани коректори Европа“[8] (у оквиру културне мреже „Пројекта Растко“). Управници и посткоректори пројекта на ДПЕУ су били Зоран Стефановић, Михаило Стефановић, Никола Смоленски и Ненад Петровић.

Исправке словних грешака урађене су како на основу листе коју је Дамјанов дао у фототипском издању, тако и других пронађених случајева.[9]

Једини, али важан изузетак приликом тражења грешака, јесте назив града и општине Кумбаконам (у индијској држави Тамил Наду) који се у роману појављују погрешно и као Кумбаканон/Кумбакон/Кумбаконан, али то у овом издању нисмо мењали. Разлог да овај проблем остане недирнут је у чињеници да се код Илића појављује више места са истим називом, а може бити и мешања са покрајином. Тек израда регистра Илићевих индијских појмова и њихова анализа показаће ауторову топографију и културну номенклатуру до краја, као и то шта су праве грешке а шта ауторова прецизна намера. Тај посао би надишао могућности редакције, али остаје истраживачима као будући задатак од највећег значаја за разумевање Илићевог дела.

Правопис романа је већином остављан као у изворнику[10], изузев случајева где су због читљивости речи спајане[11] или раздвајане[12] по данашњим правилима.

Јовићев и Живковићев прилог су објављени са намером да се данашња публика упозна са најопштијим подацима о Илићу и његовом месту у српској фантастици, док ће посебни аспекти ствараочевог живота и дела бити осветљени у наредним издањима Емитора, у години која је у част 150. годишњице Илићевог рођења именована као „Година српске фантастике“.

Редакција је, у складу са уређивачком политиком Емитора, енглеску скраћеницу SF (science fiction) изменила у српску-словенску НФ (научна фантастика), и у Живковићевом и у Јовићевом прилогу.

З. С.

---

[6] Објављен је тек 1994. под називом Аутобиографија одлазећег, захваљујући Дамјанову.

[7] Илић, Драгутин. После милијон година • Секунд вечности. приредио и поговор написао Сава Дамјанов. Народна библиотека Србије, Београд, и Дечје новине, Горњи Милановац, 1988.

[8] Distributed Proofreaders Europe, dp.rastko.net

[9] Укључујући и двосмислене случајеве попут „снежној-белој“ „у свому испуни“, „разнобројних“.

[10] Недирнути су и примери: уноћ, участвовао, кљеште, волем, обсада, наручјама. „Када је то себе било!“ је остављено као правилно, јер је типични израз који се и дан-данас користи у Подрињу.

[11] Ови случајеви су спојени: мало час, сутра дан, све опште, не мој, до века, од истине, у очи, на против, на чисто.

[12] Ови случајеви су раздвојени: наћићеш, самном.