Петар Д. Шеровић

Старине Црквице Св. Петра у Бијелој у Боки Которској

* Текст преузет из: Старина Црне Горе III-IV, 1965-1966, годишњака Завода за заштиту споменика културе СР Црне Горе, Цетиње.

У Бијелој, селу иа ривијери Херцег-Новске општине, у близини морске обале и колског пута, одмах иза ограде око историјске палате Змајевић-Буровић-Злоковић,[1] налази се старинска римокатоличка црквица св. Петра, саграђена на мјесту, гдје се у средњем вијеку дизао истоимени бенедиктински манастир.[2]

Најстарији спомен о селу Бијелој сачувао нам се у Которском статуту (Statuta et leges civitatis Cathari, Venetiis, 1616), гдје се Бијела назива село, или земљиште »Sancti Petris« по споменутом бенедиктинском манастиру. Под овим називом долази Бијела у одредби Статута од 15. априла. 1334. у којој стоји да одсада унапријед ни један судац, нити вијећник не смије да заложи, нити да прода, ни да изнајми земље или посједе Општине которске у Грбљу, Леденицама и Св. Петру. У одредби Статута од 15. јуна 1355. споменуто село долази под данашњим називом: Бијела. У одредбама пак Статута о забрани сађења винограда, Бијела опет долази под називом: Sancti Petri.[3]

У сумњивим повељама цара Душана (приштинској и неродимској) г. 1351. наводи се и Бијела између осталих села, која је цар Душан даровао, односно потврдио Котору.

У документима из доба Николе Алтомановића г. 1371. спомиње се „обала од Св. Петра (тј. Бијеле) до Рисна”. Видимо, дакле, да у XIV в. име овог села долази под оба назива: Бијела и Св. Петар, а који је старији, нијесмо могли установити.[4] На географској карти G. Camozio-a (1571-1572) ово је село још у XVI в. забиљежено под називом: San Pie(t)ro, дакле Св. Петар.[5]

Споменута црквица св. Петра у којој се налазе, како изгледа, два старохришћанска олтара, или, можда, протхесис и писцина за примање дарова, односно за прање руку, што је ријеткост у нашим јужним крајевима, саграђена је на мјесту, гдје је био стари истоимени манастир, који су, вјероватно, Монголи срушили при својој провали у Боку г. 1242. На овој су црквици као „сполиа” узидана, један с десне, а други с лијеве стране врата, два камена с фрагментима натписа на латинском језику, украшена кукама (волутама). Дуљина текста првог фрагмента износи 13,5 cm, а другог око 35 cm. Висина слова у оба натписа износи око 6 cm.

Фрагменат натписа с лијеве стране црквених врата потпуно је јасан и читљив и гласи: EPISCOP. Фрагменат натписа с десне стране врата до сада није био прочитан, ни истакнута његова важност. Булић је по упућеном му отиску г. 1924. прочитао задњих пет слова као: D(ominus) n(oster) Joh(annes). Др Ј. Ковачевић који је такође овај натпис читао, напоменуо је да се ово пет слова може читати и само: D(omi(n)us) Joh(annes), али први дио натписа није прочитао.[6]

Ми смо натпис, чији фотографски снимак овдје доносимо, прочитали овако:

(Carol)o mag(no) imper(ante) et d(omino) n(ostro) Joh(anne) [episcopo], што у преводу значи: „За вријеме царевања (владања) Карла Великога и господина нашега Јована (епископа)”.

Из наведенога, дакле, произлази да је стара црква бенедиктинског манастира, чији је ово уломак натписа са циборијума, била саграђена за владања франачког цара Карла Великога, док је на которској епископској столици сједио епископ Јован (Иван).

Разлози оваквом нашем читању су слиједећи: прво, иако не потпуно сачувано, слово овог фрагмента натписа без сумње је О. Иза овог слова слиједе двије вертикалне црте, које су при самом врху спојене преломљеном цртом, те значе слово М. Иза овог слова је једно потпуно јасно А, а затим долази слово G. Иза овог слова је троугласта тачка, која овдје значи скраћену, односно прекинуту ријеч. Тако већ имамо: (Carol)o mag(no). Сада долазе опет двије вертикалне црте, чији је врх захваћен цртом, која тече испод волута, а затим слиједи позната кратица која се чита: per. Споменуте двије вертикалне црте у вези с наведеном кратицом, читамо: IMPER, па према томе имамо: (Carol)o mag(no) imper(ante). Иза ове групе слова долази Е, а онда једна вертикална црта, којој се, ради оштећености камена, не види горња хоризонтална црта. Према томе овдје имамо спону ЕТ. Задње пет слова је јасно и тако смо овај уломак натписа прочитали како смо горе навели.

Др Ј. Ковачевић је утврдио да познати, први код нас на Јужном приморју сачувани датирани натпис, по свој прилици поријеклом из старе цркве св. Трипуна, а данас у Лапидарију у Котору, у којему се помиње епископ Јован, потиче из г. 795. или, још вјероватније, из г. 809. н.е. Тако би ова два натписа: један на црквици св. Петра у Бијелој, а други у Котору, били потврда Матијашевићевог списка »Catalogo dei vescovi di Cattaro« (Zibaldone VII) у Фрањевачкој библиотеци у Дубровнику, у којему се наводи име једног епископа Јована задњих година VIII в.[7]

Сада настаје питање одакле долази да се на натпису у Бијелој, узиданом на прочељу споменуте црквице, спомиње Карло Велики, када се зна да је Бока у оно доба припадала Византији. Међутим, познато је да је од VII вијека за вријеме арабљанских ратова Византија била доста ослабила, те се њена политика била ограничила само на дефанзиву. Када су пак попустиле навале Авара, почеше продирати са истока Бугари и Мађари, а са запада Франци под Карлом Великим, који освоји лангобардску краљевину, заузе византијску Истру (око 788) и уништи аварски канат. Фурлански грофови покорише и Хрвате до испред самих зидина далматинских градова, који још једино од све раније византијске територије остадоше у рукама Византинаца.[8]

Када је Карло Велики био окруњен г. 800. у Риму за римског цара, у Византији је владала царица Ирина која као жена није имала онолико ауторитета колико на Западу новоокруњени цар Карло, стога су се неки погранични крајеви у Венецији и Далмацији почели својом политиком окретати к Западу. Иако је мало затим Ирина свргнута с пријестола на који је војна партија у Цариграду г. 802. поставила дотадашњег логотета Никифора, ипак се није могао зауставити покрет у пограничним крајевима византијске државе који је тежио к Западу.[9] Међу становништвом Венеције, као и у Далмацији, појавила се франкофилска странка којој су били склони и многи црквени кругови, а нарочито бенедиктински монаси по разним манастирима у Истри и Далмацији. Већ рано засноваше бенедиктинци многобројне своје манастире и у Боки: св. Марије у Рисну (s. Maria de Resson), св. Ђорђа на острвчићу пред Перастом (s. Georgius de Culpho), св. Петра у Богдашићима (s. Petrus de Gradez); св. Луке у Кртолима (s. Lucas de Chertale), св. Петра у Бијелој (s. Petrus de Campo), св. Марка у Тивту (s. Marcus de Pinita), св. Михаила на Превлаци код Кртола (s. Michael de Tombe), св. Марије у Будви (s. Maria Buduensis) и у близини Бара (s. Maria de Rotez). Бенедиктинских манастира било је и у Котору (св. Мартина, св. Петра на Шурању, св. Михаила у граду),[10] а нешто касније било их је још неколико у Боки.

Прве документарне вијести о бенедиктинцима на нашем Приморју падају у доба франачког продирања у ове наше крајеве, а то је уједно и доба првих јачих црквенополитичких распри између Запада и Истока. Бенедиктински манастири су били моћна и добро организована упоришта франачке експанзивне политике, а у исто доба су вршили и снажну улогу на политичку и културну оријентацију освојених крајева у правцу нове јаке државне творевине какво је било Западно римско царство под Карлом Великим и његовим насљедницима, а које се ослањало на духовну моћ и углед римскога папе.[11]

Што је више расла моћ нове јаке франачке државе, то се све јаче осјећао франачки притисак на византијску Далмацију, тако да су и градови с романским становништвом, који су били под византијском влашћу, попустили, те су одмах по Божићу г. 805. стигли на Карлов двор у Thionville (Diedenhofen) млетачки изасланици Обелијерије и Беато, далматински »dux« Павао и задарски епископ Донат као »legati Dalmatarum«, и предали Венецију и Далмацију под власт Западног римског царства.

Иста политичка ситуација је била у оно вријеме и на подручју данашње Боке, гдје је постојала доста јака франкофилска странка и то понајвише заслугом бенедиктинских монаха који су, како смо то видјели, ту имали више својих манастира. Из наведеног натписа на споменутој црквици у Бијелој, јасно се види да је у оно доба била толико ослабила византијска моћ, нарочито изван зидина града Котора, да бенедиктински монаси у својој цркви сасвим слободно истичу име франачког цара Карла Великога мјесто свог законитог владара, источно-римског цара. То је доказ да је бенедиктински манастир у Бијелој основан око г. 805. када су Венеција и Далмација потпале под власт франачке државе.

Међутим, познато је да је византијски цар Никифор, чим је г. 805. одбио словенско-сараценску навалу код Патраса и кад га г. 806. више није узнемиривао арапски калиф, предузео енергичне мјере да би спријечио да се далматински градови и Венеција посве не одметну од царства. Крајем г. 806. посла он јаку флоту под патрицијем Никитом у Јадранско море, на што се далматински градови одмах поново прикључе византијском царству. Почетком г. 807. импозантна византијска флота уплови без запријеке у Венецију, гдје је њезин адмирал, патриције Никита, вршио потпуну власт као законити замјеник источно-римског цара. Тако су млетачки и далматински дукат само за кратко вријеме били под франачком влашћу, јер је франачко господство у приморским крајевима морало узмакнути испред источно-римске „таласократије".

Продирање франачке власти свуда би убрзо престало гдје год би досегло до близине мора, јер ова млада, на копну јака држава, није имала флоту, која би се могла опријети јакој, добро организованој и увјежбаној византијској царској морнарици.

Résumé

»ANTIQUITÉS DE LA PETITE ÉGLISE SAINT PIERRE (SV. PETAR) A BIJELA,

A BOKA KOTORSKA«

A Biijela, à Boka Kotorska, se trouve une ancienne petite église catholique sv. Petar, construite à l'endroit où se dressait au Moyen-âge le monastère (bénédictin hornionyme. Dans cette petite église sont maconnées au mur comme »spalia« deux pierres avec des fragments d'inscraptioms en latin dont une dit: Episkop, et la seconde: (Carlo) mag(n) imper(ante) et d(omino) n(ostro) Joh(ainne) (apiskopo). Les lettres d'inscriptions portent toutes les caractéristiques du commencement du IXe siècle. Par conséquent, l'ancienne église du monastère bénédictin à Bijela a été construite les premières aninés du règne de Char-lemagne, au cours duquel sur le siège épi-scopal à Katar fut l'évêque Jovan (Ivan).

Bien que notre lifttoral à cette époque ait appartenu à l'Empire romain d'Orient, parmi la population de Venise et celle de Dalmatie apparaissait le parti francophile auquel appartenaient plusieurs cercles ecclésiastiques, où se signalèrent surtout les moines bénédictins qui avaient à Boka et aux environs une dizaine de monastères.

Plus grandissait la puissance de nouvel Etat franc plus on sentait la pression

franque sur la Dalmatie byzantine de telle sorte que toute cette région littorale au commencement de 805 s'est rendue au pouvoir de l'Empir romain d'Occident. Comme on voit, d'après les inscriptions citées, la même situation était à Boka, de telle manière que les moines bénédictins dans leurs églises à Bijela soulignent librement le nom de l'empereur franc Charlemagne au lieu de leur souverain légal, l'empereur oriental-romain. Pourtant, cet état n'a ipas duré longtemps, car déjà au commencement de 807 une puissante flotte byzantine entra à la Mer Adriatique et recouvra sous l'autorité byzantine le ducat vénitien et daknate. Ainsi le jeun Etat franc, sur terre fort, n'ayant pas eu une flotte assez forte, a été obligé à se retirer sans retard devant la marine de guerre byzantine, forte, bien organisée et entraînée, et de la sorte il a perdu sa souve-rainté sur notre littoral.

(preveo: Milutin Plamenac, prof.)

[1] Петар Д. Шеровић, Једна знаменита стара капетанска палата у Бијелој у Боки Которској, Годишњак Поморског музеја у Котору, VIII, Котор 1959, 171—181.

[2] Петар Д. Шеровић, Остаци старог бенедиктинског манастира св. Петра у Бијелој у Боки Которској, Старинар сеп. III, књ. III, Београд 1925, 151—156.

[3] Иво Стјепчевић, Котор и Грбаљ, хисторијски преглед, Сплит 1941, 21.

[4] Петар Д. Шеровић, Бијела у Боки Которској, Споменик САН CV, Београд 1956, 179, 180.

[5] Поморски зборник I, Загреб 1962, 372.

[6] Јован Ковачевић, Средњовековни епиграфски споменици Боке Которске, Споменик САН СV, Београд 1956, 3.

[7] Ibidem

[8] Јиречек — Радоњић, Историја Срба I, Београд 1922, 139, 140.

[9] Г. Манојловић, Јадранско приморје IX стољећа, Рад ЈАЗУ, књ. 150, Загреб 1902, 17.

[10] Иво Стјепчевић, Превлака, хисторијска расправа, Загреб 1930. 5.

[11] Др Макс Миклавчић, Бенедиктинци, Енциклопедија Југославије I.

¹² Г. Манојловић, н. д. 28, 40.