Петар Д. Шеровић
Црква и манастир Св. Аранђела на Превлаци у Боки Которској — Осврт на досадашње историске радове о овом манастиру
(Наслов првобитно објављен у: Православна мисао, часопис за богословску науку и црквено-сталешка питања, Београд 1960, год. III, бр. 2, стр 65-78.)
Полуострво Превлака је дио малог Кртолског архипелага где спадају још острво Страдиоти и Оток у Кртолском заливу, а чувено је ради тога, што је ту у манастиру св. Аранђела Михаила, чије рушевине и данас постоје, св. Сава био поставио катедру за Зетску епархију, једну од нових епархија које је, након проглашења аутокефалности српске православне цркве г. 1219 ту основао.
Превлака је дуга око 300 а широка око 200 м. Спојена је с копном уским пријелазом, којим се може прећи на сусједна Брда и када је плима. Положај јој је врло романтичан с бујном субтропском вегетацијом где су раније били маслињаци и виногради, чији се остаци још виде.
Назив се овог малог полуострва у старим документима на латинском и италијанском језику појављује на разне начине. Prevlacha, Preblacha, Prieulacha, Privilaqua, Prielaqua, Previlacha.[1] Ранији назив за ово полуострво, који сусрећемо упоредо са првим све до XV в. гласио је: Tombe, Tumba, Tomba. По мишљењу лингвиста овај би назив потицао од грчке ријечи: тимбос, или латинске: tumulus, а једна и друга значе хумак или брежуљак.[2] Међутим овај назив није код нас тако риједак, те под наведеним именом не долази само Превлака у Боки, него се тако називају и нека друга мјеста у нашој земљи и и то углавном она, гдје се налазе рушевине старих цркава и манастира и уопште старих, временом оштећених и напуштених зграда и гробишта.[3] Према томе, по рушевинама цркве и манастира св. Аранђела уз већ споменута имена, називала се, како смо то већ навели, и цијела Превлака (који пут и са сусједним Брдима): Tombe, Tumba, Tomba. Код Дукљанина се Превлака назива: Trajectus. Превлака је ради свог погодног положаја била настањена од најстаријих времена а нарочито у римско доба, како то свједоче разни римски натписи, који су се ту нашли, а који су у своје доба објављени као и остаци римског мозаика и римског гробља. Када су у X в. биле основане мале славенске државе на западном дијелу Балканског полуострва, Легет, син Крешимиров, који је, по наводима попа Дукљанина, владао крајевима око Превлаке, оградио је на Превлаци тврђаву и двор, ваљда на мјесту гдје се данас налазе рушевине тзв. каштела, који је био више пута преграђиван и дограђиван, а нарочито за вријеме Млечића.
Између многих остатака разних порушених зграда на полуострву најважније су рушевине манастира и цркве св. Аранђела на сјеверо-западној страни полуострва. По очуваним остацима зидова види се да је црква била дуга 21 а широка 13 метара и да је била подијељена на три брода, који су завршавани апсидама а грађена је била у романском стилу.
Нарочити интерес за бивши манастир св. Аранђела и за саму Превлаку побудио је Младен Ш. Црногорчевић својим запаженим радом „Михољски збор у Боци которској”, који је објавио у „Старинару”, органу српског археолошког друштва у Београду за г. 1893. Он је испитујући прошлост овога краја а посебно поменутог манастира, пронашао велик број важних археолошких остатака са Превлаке и околине, који имају велику научну вриједност, те их је у наведеној својој монографији у слици приказао и описао. О Превлаци као сједишту зетског епископа писало се и раније. Тако напр. података о манастиру св. Аранђела налазимо у Српско-далматинском магазину за г. 1850. О Превлаци је писао Максим М. Шобајић у књижици Старине у Зети (Београд 1892) у намјери да побије наводе архимандрита Н. Дучића који је у својој расправи „Јепископије зетска и дабарска” (Гласник српског ученог друштва бр. 57) тврдио да је св. Сава установио катедру за зетску епископију на Превлаци против мишљења Новаковића, Јастребова н Ровинског који су држали да катедра зетског епископа није била на Превлаци.
Да је катедра зетског епископа била на Превлаци тврдио је и Ђорђе Стратимировић који је у својој монографији „О прошлости и неимарству Боке Которске” (Споменик XXVIII САН, Београд г. 1895 стр. 4) казао да је св. Сава, пошто је Српска црква постала аутокефалном, установио на диоклитијској страни Которског залива православну епископију за Зету, чија столица бијаше у манастиру св. Михаила на Превлаци.
Споменути опширни Црногорчевићев рад у „Старинару” бр. X регистрован је у рубрици „Библиографија” часописа »Starohrvatska prosvjeta« г. I бр. 2 (Книн 1895, стр. 131-132) са неколико примједаба, којима се углавном истиче, да архитектонски одломци које је Црногорчевић нашао на Превлаци, а о којима је такође писао и у I књизи „Старинара” г. VII (стр. 27-29) потичу од старог венедиктинског манастира.
Наведена пак Стратимировићева расправа дала је повода да се још исте године у 4 броју часописа „Старохрватска Просвета” (стр. 248-253) појаве „Опазке на Ђорђа Стратимировића монографију: О прошлости и неимарству Боке Которске”, које су настављене и у бр. 1 год. 1896 на стр. 51-58 истог часописа. Док је критичар историског дијела споменуте монографије потписан са: S (Срећко Вуловић, Пераштанин, римокат. катихета на Гимназији у Котору — П.Д.Ш.) врло жучан и напада Стратимировића да се повео за источним писањем „Српско-далматинског магазина” (г. 1850 стр. 48 и 49 — II.Д.Ш.) и разних бројева „Шематизма правосл. епархије бококоторске и дубровачке” и чуди се Српској академији, која му је, тобоже незаслужено „широм отворила врата свога зборника”, дотле је други критичар, Франо Радић, уредник споменутог часописа који се потписао пуним именом доста стварнији и умјеренији. Вуловић пориче тачност наведеног Стратимировићевог рада о епископској столици на Превлаци и о тровању превлачких калуђера, а Радић говори стручно о другим црквама, о којима је писао Стратимировић, али Превлаку не спомиње. – На све ово овдје ћемо се потање осврнути. У наведеним „Опаскама” Вуловић се оборио и на Црногорчевића, који је у горепоменутом свом раду навео давну предају о тровању превлачких калуђера са стране Млечића и њиховог експонента Которанина Друшка, што да је све књижевник Стефан М. Љубиша „заодио новелистичким духом”. – Вуловић је у овом смислу писао и у својој расправи „Црква католичка и вјероисповједаније источно у Боки Которској”, Загреб 1875 године.
Нећемо се овдје освртати на мање, безначајне написе о Превлаци и на разне новинске чланке, већ ћемо истакнути, да је најопсежнији, најважнији и најдокументованији научни рад о овом предмету „Превлака, хисториска расправа”, коју је написао которски каноник Иво Стјепчевић на основу раније непознатих докумената из данашњег Државног архива и Бискупског архива у Котору и објавио у „Богословској смотри” бр. 3, у Загребу г. 1930, која је и посебно прештампана, а на коју ћемо се ради њене научне важности овдје нарочито осврнути.
О Превлаци и Зетској епископији има говора и у књизи проф. А. С. Дабиновића „Котор под Млетачком републиком (1420-1797) ”, Загреб 1934, нарочито у поглављу: Црква.
Врло драгоцјених података о Превлаци и Зетској епископији налазимо у расправи Ивана Божића, „Село Богдашићи у Средњем веку”, објављеној у „Историском часопису”, органу Историског института САН, књига VII, Београд 1957, нарочито у VII поглављу на стр. 117-119.
О Зетској епископији на Превлаци говори Иларион Руварац у расправи „Владике зетске и црногорске” у часопису „Просвјета” књ. I, Цетиње 1892, а о томе је још раније писао и проф. Константин Јиречек у своме дјелу »Die Kandelstrassen und Bergwerke von Serbien und Bosnien«, Праг, 1879 и у својој „Историји Срба” (нарочито књига II и Ш), која је у преводу Јована Радонића изашла у Београду г. 1923. О Превлаци је писао Ђорђе Стратимировић и у својој расправи „Православна црква у Боки Которској” у „Годишњици Чупића” књ, XVII, г. 1897 у истом смислу, само нешто опширније, као у гореспоменутој монографији.
Василије Марковић у свом дјелу „Православно монаштво и манастири у средњевековној Србији”, Сремски Карловци 1920 на стр. 73 каже: „При манастиру св. Арханђела на Превлаци, малом острвцу у Которском заливу налазимо катедру зетског епископа. То је данашње острвце Страдиоти, покривено воћњацима, маслињацима и виноградима, средње од три острва, која се пружају испред старих сланица на Превлаци. Помиње га Дукљанин, који прича, како су Которани на овом острвцу убили, по погибији дукљанског кнеза Владимира (+1015), његова стрица Драгомира”. Из наведеног се види да Марковић мијеша полуострво (он каже острвце) Превлаку, гдје је био храм св. арх. Михаила, са Острвом св. Гаврила, које се касније називало: Страдиоти по грчким ислуженим војницима, које је у XV и XVI в. Млетачка република ту била населила. Острво је добило име по храму св. арх. Гаврила, који је ту постојао и Црногорчевић му је још на трагове наилазио, када је писао споменуто своје дјело. Међутим, када је арх. Ђурђе Бошковић г. 1937 ту био, није могао за свог кратког боравка ништа да нађе, јер је све било „потпуно зарасло у коров, шибље и купину”[4] а тако је и данас. Гријеши и др. Рад. М. Грујић кад на стр. 37 своје књиге „Православна српска црква” (Београд 1920) каже да су млетачке власти г. 1455 наредиле, да се православни калуђери и свештеници имају прогнати из цијелог Которског приморја, па и с данашњег острвца Страдиота код Котора, гдје је св. Сава 1219 г. у манастиру св. Арханђела поставио био катедру зетских епископа. Међутим ми знамо, да је зетска епископска столица била на полуострву Превлаци, а не на сусједном острву Страдиотима, раније познатом под именом: Острво св. Гаврила, тако названом по цркви св. Арх. Гаврила. – У исту погрешку је упао Грујић и када говори о „Зетској епархији” у Енциклопедији СХС на стр. 815. Ту каже да је св. Сава основао Зетску епархију 1219 са сједиштем у манастиру св. Арх. Михаила на Превлаци у Боки Которској, на острвцу које се данас зове Страдиоти.
Података о Превлаци налазимо и у дјелу проф. Јосифа Ђелчића на италијанском језику „La Zedda e la dinastia dei Balsichi”, Сплит 1899, нарочито на стр. 53-68, гдје се аутор трудио да докаже да св. Сава није на Превлаци поставио столицу за зетског епископа, нити да су калуђери били отровани. ,,Докази" су му површни и тенденциозни, те не заслужују да се на, њих обрати нарочита пажња.
Д-р Илија Синдик је у својој књизи „Комунално уређење Котора од друге половине XII до почетка XV столећа” на стр. 145 казао, да је православна епископија, која је постојала у Боки Которској имала сједиште на Превлаци. Није залазио у питање, гдје је сједиште епископије било првобитно, да ли на Превлаци, или Златици код данашњег Титограда. Истакао је да су манастир и црква св. Михаила на Превлаци од времена епископа Неофита (1262-1269) па до г. 1452, кад су их Млечићи порушили, припадали Зетској епископији и да је ту имао сједиште и сам зетски епископ, касније зетски митрополит. За кметове села Ковча, Мрчевца и Црног Плата (данас Тивта) иако су били на полуострву Врмцу, који је припадао тзв. средњевековном „Дистрикту” (ближем подручју Которске општине), каже, да се називају: „homines episcopi sancti Michaelis”. Важна је даље Синдикова напомена да у XIV в. откада потичу сва поглавља Которског статута (Statuta Cathari), Которани нијесу сматрали превлачки манастир својим, јер да би иначе и за њега били изабрали управитеља.
II
Када је основана црква и манастир св. Арханђела на Превлаци, у којему су били венедиктински монаси, до сада се није могло тачно установити, али је, по сачуваним архитектонским одломцима, сигурно, да је основана у раздобљу од IX-XI вјека, када су основани и други венедиктински манастири у Боки. Црква и манастир су ваљда негдје у XI или у самом почетку ХП стољећа настрадали, те су били напуштени од венедиктинаца, који су и иначе у ХП вјеку, како је то опште познато, били у декаденцији и напуштали много своје, а нарочито сиромашније манастире. Тако је могао которски епископ Урсације скупа с приором Меле, византиским градским старјешином и с которским племићима, да дарује г. 1124 цркви св. Трипуна „tumbam sancti Archangeli”[5]), тј. манастириште, или развалине цркве св. Арханђела, коју су били напустили венедиктински монаси. Једино је на тај начин с овим напуштеним рушевинама могао да располаже которски епископ у заједници с управом града Котора, на чијем се управном подручју овај манастир налазио. Уз ово манастириште било је нешто земљишта као посјед бившег манастира, те се у даровници наводи тачна граница овог поклона, па се изричито каже, да се даровница односи на манастириште (tumbam) од Вајца до обале морске и од обале морске до Вајца. Назив Вајце (Vaize)[6] потпуно је заборављен, те се тај локалитет данас не може убицирати. Под називом Tumbe или Tomba касније се подразумјевала цијела Превлака и дио сусједних Брда. Немамо о томе никаквих података, да би овај напуштен манастир био обновљен пошто је био инкорпориран цркви св. Трипуна у Котору, те се, колико је бар до сада познато, уопште и не спомиње све док није св. Сава ту установио катедру за православну Зетску епархију након проглашења аутокефалности Српске цркве.
Како су Немањићи дошли до посједа овог полуострва и рушевина манастира, није познато, јер нам се о томе није сачувала никаква вијест, нити архивски податак. То ће, по свој прилици, бити услиједило откупом, или бесплатним уступком са стране которског римокатоличког епископа и управе града Котора својим новим господарима, који су много цијенили Которане и њихов град, за који Стефан Првовјенчани каже, када га је његов отац заузео, да га није разрушио као друге освојене градове, већ га „остави, утврди и пренесе свој двор у њ, који је до данас”[7]. Тако је Котор био једна од пријестолница Немањиних. Стога, мање је вјероватно да су Немањићи Превлаку силом заузели, јер је добро познато, да је политика Немањина и његових синова Вукана и Стефана била склона римокатоличкој цркви у Боки, а у оно се доба није овдје још ни осјећала у потпуности разлика између учења Источне и Западне цркве.
Док се раније водила научна препирка међу историчарима о мјесту гдје је св. Сава поставио катедру за Зетску епархију, данас је од свих познатијих историчара прихваћено као тачно, да је то било управо овдје на Превлаци у цркви, односно манастиру св. Арханђела Михаила. Ученик св. Саве, монах Доментијан, каже, да је Зетска епархија била основана „при цркви св. Михаила близу Дрепа”.[8] То је давало повода, да су неки били мишљења, да је црква св. Михаила, гдје је било сједиште Зетске епархије, била у Златици код данашњег Титограда а у Титограду се налази локалитет „Дрпе” иако се по филолошким правилима не би могло из ове ријечи добити ријеч „Дреп”. Међутим, изгледа да је ово нека грјешка, или каснији уметак, а можда је била ту нека друга ријеч, која је нетачно прочитана. За тзв. Иловичку крмчију каже се да је била написана г. 1262 по заповједи епископа Неофита „в цркви архангела Михаила на мјесте Иловице”.[9] Изгледа да је поред назива „Превлака” за ово полуострво био у употреби на нашем језику и назив „Иловица”, или „Илово”. Овај је назив данас потпуно заборављен уколико на ово не би потсјећао назив „(М)илово” који се употребљавао за један дио Превлаке, или „Бјелило” на сусједним Брдима, коју ријеч Црногорчевић разглаба у „Бијело Ило”[10].
Међутим имамо и други за питање сједишта Зетске епархије врло важан податак, који нам доноси Шафарик, у коме се каже, да је ова епархија била основана „у ... диоклитском Поморју в храме архистратига Михаила”,[11] а тај храм могао да буде једино на Превлаци, чије су нам се рушевине сачувале до данас.
За питање на којем је мјесту било сједиште Зетске епархије од пресудне је важности познати натпис крај врата римокат. цркве св. Петра у Богдашићима, који је до сада често био нетачно тумачен. Натпис транскрибован гласи: „В име Оца и Сина и светаго Духа и свете Богородице и светих и врховних апостол је милостију божиом јепискуп зетски Неофит сздан храм сии в област светаго Михаила в дни благочстиваго и Богом државнаго и светороднаго господина краља Стефана Уроша сина првовјенчанаго краља Стефана внука Светаго Симеона Немање, в љето 6777 индиктион 12”.[12] Овај натпис је толико важан, да је и када је западна страна поменуте цркве била преграђена и измијењена, камен са натписом поново био узидан у прочеље цркве. Том пригодом плоча је била по средини преломљена, али је била поново брижљиво састављена и постављена на видно мјесто крај улаза у цркву, гдје се и данас налази. Ова плоча с натписом је ванредно значајан докуменат који нам непобитно доказује, да је ову цркву која је, како се види из натписа у којему се спомиње име: св. и врховних апостола, била и посвећена св. Петру и Павлу, данас је позната само под именом св. Петра (а не неку другу „светих врховних апостола”, сазидао зетски епископ Неофит 1262-1269) „в област светаго Михаила”. Неки писци, који су обрађивали историју Превлаке: Ђелчић, Вуловић, Стјепчевић трудећи се да докажу да св. Сава није поставио катедру зетског епископа на Превлаци, писали су да је поменута плоча пренесена у Богдашиће с развалина неке друге цркве „Светих врховних апостола”, и да је стога напукнута, али нијесу могли да наведу ни која би то црква била, нити гдје се у документима, или бар у традицији спомиње, ни у којему је мјесту била. Па и када би постојала таква црква, не би могла бити много удаљена јер не би имало никаквог смисла да се распукнута плоча из даљине преноси, да буде постављена у прочеље нове цркве св. Арханђела на Превлаци, (в. област светаго Михаила), те би за питање сједишта зетског епископа у првим годинама након оснивања Зетске епархије, била од једнаке важности као и црква св. Петра и Павла у Богдашићима.
Пошто је цркву у Богдашићима зидао на остацима цркве старог венедиктинског манастира, чији се трагови још виде и распознају, Неофит, један између првих епископа новоосноване Зетске епархије, у близини и на подручју јурисдикције манастира св. Арханђела на Превлаци, то је јасна потврда, да је овај епископ имао на Превлаци своју резиденцију и да је овај крај добро познавао, што не би био случај да му је катедра била далеко од „Диоклетиског поморја” у удаљеној Златици или на којем другом удаљеном мјесту.
Пошто се пак нигдје не спомиње да би кратко вријеме по оснивању Зетске епископије њезина катедра била премјештена из унутрашњости земље на Приморје, јасно је да су већ и први њезини епископи сједили на Превлаци од којих епископ Неофит г. 1269 гради цркву св. апостола Петра и Павла у близини Превлаке. Колико је познато из историје, нема никаквог разлога да се помисли, да би катедра зетског епископа кроз тако кратко вријеме од њезина оснивања г. 1219 била већ након пар деценија премјештена из унутрашњости земље у Приморје. И то је један од доказа да је св. Сава управо на Превлаци поставио катедру зетског епископа.
Приговор да је тешко претпоставити да би св. Сава био поставио споменуту епископску катедру у Приморском крају на периферији Зетске области у близини катедре римокатоличког епископа у Котору, потпуно отпада, кад се зна, да је св. Сава поставио и катедру хумског епископа на периферији Хумске епархије у Стону при мору, недалеко од катедре римокатоличког дубровачког архиепископа. Изгледа да је св. Сава то управо намјерно и урадио, да би лакше сузбио евентуалну вјерску пропаганду ових епископа и њихових свештенства међу становништвом православне вјере. Тек касније, када су настале тешке прилике за једну и другу приморску епархију, њихова су сједишта пренесена у унутрашњост на сигурнија мјеста.
Треба имати на уму, како то сасвим тачно наводи И. Стјепчевић, да је акција св. Саве имала велики утицај на славенско становништво Боке, гдје је још и раније било припадника Источне цркве са славенским богослужењем, стога је то становништво у огромној већини пришло Савиној организацији националне српске православне цркве.[13] Ово је оно вријеме када су порушене цркве напуштених венедиктинских манастира у Боки биле обновљене од припадника Српске православне цркве, јер у вањском дјелу Боке није скоро више ни било знатнијег броја сљедбеника Западне цркве. Једино су Котор и његова ужа околина, благодарећи енергичној активности римокатоличког свештенства, остали уз Западну цркву, па је живећи у тој средини и славенско становништво, које је постепено замењивало романско, пристајало уз Западну цркву.
Када знамо да је стара венедиктинска црква св. Арханђела на Превлаци као рушевина (tumba) била г. 1224 поклоњена цркви св. Трифуна у Котору, а пошто смо видјели, да је св. Сава ту поставио катедру за зетског епископа, то значи да је црква морала бити обновљена за владања Стефана Првовенчанога, те, према томе, изгледа потпуно основано мишљење Милаковића, Црногорчевића и осталих, који су обновљену цркву и манастир на Превлаци сматрали задужбином Стефана Првовјенчаног.
У старим которским судско-нотарским књигама, које су данас похрањене у Државном архиву у Котору, више пута се спомиње „епископ св. Михаила” на Превлаци. Заслуга је И. Стјепчевића да је то први изнио на јавност и тиме, између осталога, индиректно одговорио С. Вуловићу, који је у своје доба иронично питао, гдје су толики епископи и калуђери на Превлаци, о којима постоји народна традиција и неки писци о њима пишу, када им се на Превлаци није нашло ни гроба, ни никаквог помена.
Овдје ћемо укратко навести хронолошким редом неколико података у којима се спомињу епископи, односно митрополити, који су столовали на Превлаци: Млетачки дужд Граденто писмом од 10 маја 1309 г. захваљује српском краљу Урошу, што је наредио епископу св. Михаила, код којег су се чувале ствари са неког млетачког брода, који је у близини Превлаке био настрадао, да их врати власницима.[14] Павле Батуновић и Алексије Клинац „људи св. Михаила од Луштице” изјављују 4 децембра 1334 пред судом у Котору, да су дужни Матији Трипуна Јакова становиту своту новаца с обавезом, да је исплате о Илину дану.[15]
У акту од 27 априла 1335, којим се залаже nека земља у Мрчевцу спомиње се Првен „човјек епископа св. Михаила” (homo episcopi sancti Michaelis) и писмо „господина епископа св. Михаила”.[16]
Михаило Пелегрина био је подмирен 8 маја 1335 од Тврдоја, сина Бијеле из Луштице, „човјека епископа св. Михаила”, у свему, што му је овај био дужан. Сутрадан је Тврдоје изјавио да је од Михаила Пелегрина примио на испашу за годину и по дана два крупна товарна грла и једно ждријебе. Изјаву је дао пред судијом Трипуном Бућом и свједоком Братихном Ивановићем, „човјеком поменутог епископа”.[17]
Истога дана, Братихна и Мишко, синови пок. Јована с Превлаке (de Tombe) „људи епископа св. Михаила” залажу Трипуну Бући своје тршће у Бјелилима за четири и по перпера за шест година.[18]
Такође истога дана Милослав Макојев са Пода „човјек епископа св. Михаила” залаже Трипуну Бући за седам перпера неку земљу испод Пода.[19]
Дне 27 маја 1335 споменути Тврдоје, син Бијеле, „човјек епископа св. Михаила” изјављује, да је према обичајима свога краја, примио од Нуција Гиле на испашу за три године неколико говеди.[20] Крајем маја 1335 г. Милатик, син Богдана свештеника с Пода „човјек епископа св. Михаила” са братом Миканом унајмљује Марину Смалоти из Котора своју земљу „испод Вушка” за 15 година.[21]
Половином септембра г. 1335 помиње се неки Братослав Хитунов као „човјек епископа св. Михаила”.[22]
У рату који се водио између Котора и Дубровника види се, да је митрополит зетски био на страни Дубровчана, који су били одлучили 18 октобра 1360 да пошаљу митрополиту једног племића ради договора.[23] Дне 11 јула 1361 наређују Дубровчани заповједнику галије, која је крстарила по Заливу, да не напада на митрополита и његове људе,[24] а 10 фебруара 1362 овлашћују кнеза да одговори „митрополиту св. Михаила”, да му не могу дати жита.[25]
Пошто недостају неке свеске старог которског Судско-нотарског архива, то даље податке о Превлаци налазимо у актима тек из првих година млетачке владавине.
Тако 9 априла г. 1431 у једној парници између Бољеслава, Ђурка и Љепоја, синова Добросава Бубанића из Котора и Богете Миошића из Томбе, Богета каже, да „има више од 40 година, да је Давид био наш митрополит” па наставља: „Затим умрије Давид и би постављен за митрополита Арсеније”.[26]
Дана 19 јуна исте године тужи Миочин Страчиновић Радича Кондића, да му је овај прошлог рата, када је он био побјегао у Пуљу, одузео неку земљу, коју је био „купио властитим новцем од митрополита Арсенија за 30 перпера у грошима которским". Свједок Радич Тутормић из Луштице, којега је предложио споменути Миочин, казао је: „Има по прилици 30 година да је Миочин купио од митрополита Арсенија земљу, наведену у тужби, за 30 перпера. Када је настао рат, Миочин, као и многи други, пошли су у Апулију. И кад је митрополит Давид наслиједио покојног митрополита Арсенија, наредио је исти Давид реченоме Радичу да све земље, које су тако остале без господара, преда на чување до њихова повратка”.[27] Свједок Дешко Бубонац из Луштице казао је, да зна сигурно, да је митрополит Арсеније продао спорну земљу, али се не сјећа за коју цијену. Када је он, налазећи се у служби митрополитовој, сакупљао најмове за црквене земље, тражио је најам и од те Миочинове земље држећи да је то црквена земља. На то је Миочин заједно с њим пошао к митрополиту и митрополит Арсеније му је наредио, да не тражи од Миочина никакав најам, јер да му је он дао односну земљу у патримониј .[28]
Свједок Вучета Гојшић из Луштице казао је, да је у његовој присутности митрополит Арсеније у пуном свом праву и за вазда продао Брајку Страчиновићу, оцу Миочинову наведену земљу. На основу ових исказа суд је осудио да Кондић врати Миочину спорну земљу.[29]
Исказ Радича Тутормића, који је казао, да је митрополит Давид наслиједио покојног митрополита Арсенија, не слаже се с наведеном тврдњом Богете Миошића, који је изјавио да је, када је умро Давид, био постављен за митрополита Арсеније. Тако и Руварац, расправљајући о зетским епископима и митрополитима, каже да је прије био митрополит Арсеније и да га је наслиједио митрополит Давид.[30]
По предњим изјавама свједока изгледа, да су и митрополит Арсеније и митрополит Давид становали на Превлаци, када су им се у своје вријеме странке лично обраћале.
У једном акту од 12 јануара г. 1434 споменут је један виноград у Кавчу „који плаћа десетину (decimam) митрополиту”[31], а тако исто даје се 19 марта 1436 у залог неко земљиште, које се граничи са земљом митрополитовом код солана.[32]
Дана 1 октобра 1439 помиње се неко земљиште у Солиоцком пољу „повише солана митрополитових”.[33]
Поп Медоје Рунић из Луштице и још неколико Луштичана продају дана 11 фебруара 1442 Никилици Бабунац и Ђуру Боровић, такође из Луштице, „земљиште у пољу которском крај митрополитових солана, које оздо граничи кућом митрополитовом.”[34]
Радослав Дружиновић из Љешевића продаје 5 маја 1443 земљиште у котарском пољу, које граничи „са једне стране земљиштем цркве митрополитове.”[35]
Прибије Радишић, капетан Иван Кључаревић и Болеслав Ванић у име свих становника села Црни Плат (данас Тиват – П.Д.Ш.), тј. 55 кућа, туже 27 јула г. 1444 суду у Котору Луку де Пелетрина, који им је забранио да не смију сјећи дрва, нити пасти стоку на једном бријегу, који је купио од Богдашића, гдје су они и раније своја стада пасли и напајали и дрва сјекли, што им није никад било забрањено има више од триста година од када је споменуто село Црни Плат било настањено. Није им то било забрањено ни у доба цара Стефана, нити им је то бранио иједан господар Богдашића, ни други господари, ни митрополит. – Суд је изрекао пресуду 5 новембра 1445 у корист тужилаца.[36]
Дана 29 јула г. 1446 подноси тужбу суду у Котору Бошко Бубанић, син Бојеслава и Јована Sconza, дрводјелаца из Котора, против Бојеслава, да је продао другом свом сину, Дабиши, иако то није смио учинити, неких пет комада земље за 60 златних дуката. Пошто је продаја по ондашњим прописима била јавно оглашена, Бошко и Јован су ставили примједбу, да се те земље не могу продати, јер то пријечи „јавна исправа, коју је писао 25 јула г. 1435 митрополит Давид, господар наведених земаља”. „Видјевши исправу митрополитову, који даје односне земље Бојеславу” суд је донио одлуку, да се не могу продати.[37]
Из наведених се података разабире врло јасно, да је манастир св. Арханђела на Превлаци био резиденција Зетске епархије, одкада је св. Сава ову установио и да су зетски епископи, а затим митрополити, још од почетка овдје становали и црквом и манастирским властелинством лично управљали, те су касније и Млечићи њихове исправе, издате у разним приликама, сматрали законитим. Примједба, да је тешко вјеровати, да би барски римок. архиепископ Јован de Plano Carpini у борби између дубровачке и барске цркве био предложио г. 1249 дубровачком римок. архиепископу, да се састану или у Котору, или у манастиру св. Михаила у Которском Заливу (Codex Diplomaticus IV, 378-380) када би овај манастир био у рукама православног зетског епископа[38], не би дошла у обзир, када се зна да у оно вријеме није било још трвења између присталица Источне и Западне цркве у Боки и да су, како смо то већ навели, у оно доба римокатолици из Котора уживали велики углед и вршили разне одговорне и почасне службе у ондашњој држави Немањића. Можда је баш барски архиепископ намјерно предложио дубровачком архиепископу као мјесто њихова састанка Котор, или Превлаку у нади да ће и то допринијети, да се спорно питање ријеши у корист барске цркве, која је била у држави Немањића. Као знак толеранције између достојанственика једне и друге цркве Стратимировић наводио факат да се г. 1305, уз краља Уроша II Милутина и његову мајку краљицу Јелену, налазе у римокатоличкој катедралној цркви св. Трипуна у Котору барски римокатолички архиепископ с римокатоличким которским епископом и православни епископ из Хума и Зете и с њима дјед богумилске цркве као свједоци да даровници краљевој манастиру Ртцу.[39] Како Јиречек наводи, епископи обје цркве често су заједнички иступали у разним правним пословима тако се нпр. зна по Фарлатију (VI, 442) да се г. 1270 пригодом једне парнице око црквеног имања заклињу пред которским кнезом православни епископ зетски Неофит и которски римокатолички епископ Марко.[40] Немањићи су бранили права римокатоличке Барске архиепископије, када је дубровачки римокатолички архиепископ настојао да је себи потчини. Када је дубровачки архиепископ у мају г. 1247 свога ђакона Матеја са још неколико изасланика послао у Бар, да тамо у име папино прогласи подложност барске цркве Дубровачкој архиепископији, грађани и неки свештеници стали су им пријетити и грдити их. Неки од грађана су викали: „Што је папа? Господин наш краљ Урош нама је папа”, на то су дубровачки изасланици морали да побјегну из Бара.[41] Према свему наведеноме потпуно је разумљиво, да је архиепископ врло лако могао да предложи састанак дубровачком архиепископу у једном у спору незаинтересованом и према Дубровчанима пријатељски расположеном православном манастиру као што је то заиста и учинио.
III
Посједи чијим су се приходима издржавали поједини манастири, сачињавали су њихова властелинства, или на византиски начин: метоси, или метохије, рјеђе: економије.
При оснивању појединих манастира оснивач би издао задужбинску хрисовуљу – повељу, у којој би била подробно наведена села, засеоци и катуни са тачно одређеним границама, а у њима би био наведен и број кућа, односно породица. То би био манастирски метох или метохија. Средиште главног манастирског посједа било је у близини самог манастира, али је познато да су многи манастири имали своје посједе и у доста удаљеним крајевима у пространој Немањићској држави. Тако је н. пр. манастир Бањска имао 67 села и 4 засеока, од којих су се 34 села са засеоцима налазила близу једно другом на Ибру код Раса, 9 у Зети, а 9 у разним другим крајевима. Уз то је овом манастиру припадало 8 катуна Влаха с 504 куће. Манастир Високи Дечани имао је 40 села и засеока с 2.166 кућа, те 9 катуна с 266 влашких кућа, што укупно износи 2.432 куће или породице.[42] Манастир св. Арханђела, задужбина цара Душана крај Призрена, имао је једно од најпространијих манастирских властелинстава којему су, осим посједа у непосредној околини Призрена, припадала разна имања на Косову, у Метохији, у околини Скопља и Тетова, на Овчем Пољу, у Велесу, Струмици, Врању, Топлици, Плаву, у арбанашком Пилоту, у околини Скадра и на Приморју, дакле, скоро у свим крајевима државе.[43]
Задужбинска повеља о оснивању православног манастира св. Арханђела на Превлаци није нам се, нажалост, сачувала, те не знамо које је све посједе овај манастир имао и у којим крајевима државе Немањића. Познато нам је само из два документа из првих година млетачке власти у Боки, које је посједе овај манастир имао на млетачкој територији. Из једног документа од 15 јула 1421 види се да је то био полуострво „Луштица са својим пограничним мјестима т.ј. Пастлав, Богдашићи, Љешевићи, Томбе (Превлака) са свим земљама, које су припадале метохији и острво (св. Гаврила – П.Д.Ш.) солане.”[44] То слиједи и из писма дужда Фоскари од 29 јула 1443, које је упућено провидуру Леонарду Бембо, у којему се каже: „Одлучили смо да Луштица са својим територијем т.ј. Пастлав, Богдашићи, Љешевићи и Томбе, које је припадало Метохији, остану и припадну Окружију которскоме.”[45]
Како се види из поменутог натписа на цркви св. Петра у Богдашићима ова територија, на којој су били наведени манастирски посједи, називала се „Област св. Михаила”, а у касније доба „Збор св. Михаила” (Lo sborro di san Michele).[46]
(Наставиће се)
Петар Д. ШЕРОВИЋ
ЦРКВА И МАНАСТИР СВ. АРАНЂЕЛА НА ПРЕВЛАЦИ У БОКИ
КОТОРСКОЈ*
(Осврт на досадашње историјске радове о овом манастиру)
Свршетак
Стјепчевић и Синдик су мислили за споменута села Метохије да су правно зависила од Котора.[47] Синдик је држао, како су Богдашићи и Пастлава припадали Метохији, да су ова села била Которског дистрикта, истичући да су границе Дистрикта најтачније фиксиране у члану 111. Которског статута.[48] Овим чланом који потиче из времена око средине XIV стољећа, Дистрикт је био подјељен на једанаест сектора, који су обухватали поједина села и засеоке на том подручју. Становници тачно одређених села и заселака Дистрикта дужни су били да организују страже, те су колективно били одговорни за све крађе и разне штете, које би се догодиле на повјереном им подручју. Споменутом подјелом обухваћена је с једне стране обала Доброте, а с друге стране обала полуострва Врмца с тачно наведеним селима у брду. Иако су тиме обухваћена села око Врмца, ипак предјел Пастлава и касније села Богдашића, није убројен ни у један од споменутих сектора, те, према томе, становници овог краја нијесу били . дужни да држе страже, нити су одговарали скупно за крађе и остале штете. Иван Божић сасвим умјесно овдје примјећује, да је тешко предпоставити, да је то испуштено зато што у тим забаченим планинским крајевима не би биле потребне нарочите мјере безбједности као у другим крајевима Дистрикта, него да је вјероватније, да Которани нијесу хтјели (а ми кажемо, да нијесу могли ни смјели) да ове мјере протегну и на припаднике Метохије. У овај систем страже, није, наравно, улазила ни Превлака са оближњом Жупом (Грбаљ) као ни Луштица, а то су била мјеста која су сачињавала средиште превлачког епархијског властелинства. Ту, – наставља Божић – Которска општина на основу цитираног члана свог Статута, није имала под Немањићима ни издалека онакву надлежност као у осталим крајевима свога непосредног Дистрикта. Которска властела су само на разне начине настојала да то постигну. Последњих деценија XIV в. када је српско царство почело нагло опадати, као и у првој половини 15 в. Которани су најприје за своје самосталности, а касније и под млетачком управом тежили да загосподаре свим посједима Метохије упорно доказујући, да је то саставни дио њиховог ранијег Дистрикта. У ту сврху су подносили на потврду Млечићима повеље српских владара, у којима је било ријечи између осталога и о њиховом праву на подручје Метохије. Али, данас је утврђено, да те повеље нијесу биле аутентичне, него „неспретни фалсификати”, које су Которани саставили у доба када су свој град нудили Млетцима, да га узму у заштиту и с њим загосподаре.[49]
У доба цара Душана били су под његовом влашћу и град Котор и властелинство превлачког манастира. Тако је трајало све док се за владе цара Уроша нијесу осилили Балшићи и почели се одметати од царства и заступати своје уже интересе.
У рату између Дубровника и Котора Балшићи су се борили на страни Дубровчана против Которана, те нијесу свој став измијенили ни након мира у Оногошту 22 августа г. 1362. Зетски митрополит је био у овом рату на страни Дубровника, чији се интереси нијесу косили с његовим интересима, док су Которани стално покушавали, да крње његове интересе и да сужавају његова права. По утврђеном споразуму дубровачка је влада г. 1361 наредила заповједницима својих ратних бродова, који су оперисали у Бококоторском заливу, да не нападају на Митрополита, ни на његове људе, тј. на митрополитову резиденцију и његове посједе, него да с њим поступају као с пријатељима. Када је дошло до обуставе непријатељства између Котора и Дубровника, зетски је митрополит и даље остао у пријатељским везама с Балшићима, који су тада запосјели читаво приморје од Трашта до Улциња.
Балшићи су се, изгледа, тада већином задржавали на Превлаци. Тако је г. 1382 дубровачко посланство Балши II ишло „до св. Михаила и око которских граница”.
За Балшина насљедника Ђурђа Страцимировића (1385-1403) који није могао да одбрани посједе својих предака, Которани су, изгледа, заузели Луштицу и Превлаку с оближњом равницом у Солиотском пољу, која од тога времена у документима стално долази под називом: Planum Cathari. Тада је Которска општина подијелила својим грађанима земљиште и издала им „instrumentum divisionis” а за опремање послова на заузетој територији постављени су нарочити: Comites Sclavorum. Како је овом пригодом прошао превлачки манастир није познато, јер нам из овог времена није сачувано довољно података. То је било, по свој прилици, како закључује Божић, у току маја г. 1396, пошто је у априлу у борби са Ђурђем Страцимировићем погинуо Радич Црнојевић (или, како се у ондашњим документима назива, Ђурашевић), за чију се породицу каже, да је још г. 1395 управљала у име митрополитово свим добрима манастира св. Архангела. Продором босанског војводе Сандаља Хранића, Метохија је била отцијепљена од посједа Балшића, те су је Которани могли несметано заузети.
Насљедник Ђурђа Страцимировића, Балша III (1403-1421) у борби против Млечића угрозио је био г. 1404 Котор тако, да су Которани тражили заштиту од Млечића. У то доба Луштица са Превлаком и околним селима одметнула се од Котора и пришла Балшићима, тако да су Дубровчани, стари непријатељи Которана, који су ратовали против босанског краља Остоје, водили преговоре с Луштичанима г. 1403 и 1404 да би сарађивали са њиховим бродовима, који су оперисали против босанске обале. Тада су Которани морали плаћати Балши трибут у износу као што су раније плаћали и његовом оцу.[50]
Међутим, на чешће молбе Которана Млечићи се одлуче тек г. 1420 да завладају Котором. Њихова је флота упловила у Залив у мјесецу јулу наведене године и покорила Луштицу с околним мјестима. Тада су Которани настојали да фалсификованим повељама увјере Млечиће како су та мјеста легалним путем добили од бивших законитих господара и тражили да им то и Млечићи потврде и да их овласте, да могу подјелити међу собом земље и солане онако како су им, тобоже и раније припадале. Него послије Балшине смрти његов ујак Стефан Лазаревић посла своју војску под заповједништвом Ђурђа Бранковића, који заузе „Луштицу са свим својим границама тј. Пастлавом, Богдашићима, Љешевићима, Превлаком са свим земљама које су припадале Метохији, те Острвом (св. Гаврила – П. Д. Ш.) и соланама.”[51] Ову промјену на власти радо је прихватило домаће становништво, које се већ од раније бунило против својих которских господара који су их немилосрдно експлоатисали.
Мировним уговором склопљеним г. 1423 у манастиру св. Срђа на Бојани између деспота и Млечића, Млетцима је припао Котор с Дистриктом у границама како га је држао у вријеме Ђурђа Страцимировића и сина му Балше, а деспот је држао Будву и солане, које су припадале Балши. Да би се пак тачно могло одредити која све мјеста обухвата Которски дистрикт, споразумом од 11. новембра 1426. г. у Дривасту, била је одређена мјешовита комисија, у коју је деспот био одредио пет угледнијих људи са своје територије, а другу су петорицу имали изабрати Которани, од којих су морала бити тројица из Грбља а двојица с подручја Метохије.[52] Кад је по смрти Деспота Стефана Лазаревића г. 1427. постао деспот Ђурађ Бранковић, те када је отишао са Зетског приморја, одметнуше се од њега Његови досадашњи вазали Црнојевићи и настојаху да загосподаре свим деспотовим посједима у Боки. Которани су тада у споразуму с Млечићима под изговором да хоће, тобоже, да заштите законита права деспотова на његове посједе од насртања његових одметника, заузели Луштицу и околна села па, наравно, и Превлаку „ради очувања државе и части поменутог господина Ђурђа Бранковића.”[53]
Уговором који је деспот Ђурађ склопио г. 1435. с Млечићима враћена су му била сва села; која су, тобоже, у његово име били заузели Которани, да не падну у руке Црнојевића. Али када су Турци г. 1439, након заузећа Смедерева, прегазили скоро цијелу Деспотовину, Которани су поново заузели деспотове посједе у Боки, тобоже по овлашћењу деспотову, а Млечићи су то сматрали донекле и својим правом, јер су тврдили да су то били и раније њихови посједа.
Док су Которани држали Метохију у својим рукама и њеним подручјем несметано располагали, продре г. 1448. деспотова војска у Зету под заповједништвом војводе Алтомана да заузме деспотове посједе, које му Млечићи нијесу хтјели вратити иако су послије првог пада Деспотовине изјављивали, да су деспотове посједе привремено запосјели да не падну у руке његових одметника.
На појаву деспотове војске прикључише јој се и Црнојевићи, те Алтоман несметано провали на которско подручје, похара и попали куће которских господара и уништи винограде и разне усјеве и заузме Богдашиће, Љешевиће и Луштицу с Превлаком, чији јој се сељаци бијаху такође придружили.[54]
Которски посланици који су се у априлу 1449. године налазили у Млетцима, били су мишљења, да су се сељаци с подручја Метохије придружили побуњеницима највише ради солана, јер им се није дозвољавало слободно располагање добивеном сољу. Сељаци су наиме били у редовним приликама дужни да продају своју со котарској фискалној комори по 6 гроша врећу, а када би се бунили против својих господара и не би признавали њихову власт, чинили су што су хтјели и продавали со по цијени коју су сами одређивали и то већином караванама, које су онда познатим трговачким путевима ишле у унутрашњост.[55] Стога су Которани више пута енергично тражили од Млетака да поруше солане, које су припадале устаницима, што је на крају и било извршено. Тако се у једном писму из Млетака, упућеном Которској општини, од 24. априла 1453. каже, да су „све солане по нашем (тј. млетачком – П.Д.Ш.) наређењу биле порушене и потпуно уништене.”[56]
Солане су већим дијелом биле подигнуте између Брда и Луштице на мјесту, које се по њима називало солило, а било их је и с друге стране Брда на тзв. Бобовишту. Припадале су разним власницима: которској општини, зетском митрополиту, српском деспоту и разним приватним лицима – которским грађанима и сељацима.
Которани се у ово доба жестоко жале на Дубровчане, који су радили с деспотом против Млетака. Устаници су слали своје производе у Дубровник, гдје су у замјену набављали све што им је требало, а нарочито добру и јевтину чоху и гвожђарију. То је био један од главних разлога дугог трајања ових сељачких буна.[57] У то доба прорадила је и творница чохе коју је г. 1448. засновао Херцег Стјепан Вукчић у Новоме, па је у Нови долазило много више робе него у Котор, што је Которанима наносило велику штету.
Док се у побуњеним крајевима налазила деспотова војска, која је давала устаницима јаку подршку Млечићи се нијесу усуђивали да против исте отворено иступе, што је Которанима било врло тешко. Стога се они потајно обрате најмлађем од браће Ђурашевића (Црнојевића) Стефану, прозваном Стефаница, који је запостављен од браће, желио да се што више истакне, а с којим су они и раније имали веза и обдарили га неким финим сукном. Иако је Стефан до тада бар привидно био савезник деспотов, то му се савезништво није свиђало, јер се налазио у подређеном положају, па се упустио у преговоре с Которанима, млетачким поданицима, надајући се, између осталог, да ће преко млетачких власти избавити свога сина Ивана из ропства Херцега Стефана. У љету г. 1451. предстадоше пред Сенатом у Млетцима изасланици Которске општине: которски римокатолички епископ Марин Контарено, поријеклом Млечић и Лука Пасквали молбом да им се одобри уговор, који су били тајно склопили са Стефаном Црнојевићем. Млетачка влада 2. јула 1451. потврди са своје стране споменути уговор и сагласи се да Стефаница постане главни млетачки војсковођа (капетан) и војвода у Горњој Зети с платом од 600 дуката. Млечићи му потврдише све посједе, како су их Црнојевићи уживали за владања деспота Стевана као и његове солане из којих је могао да искористи сваке године онолико соли, колико је износио приход солила превлачког манастира св. Арханђела. Даље му одобрише да може да побира своје обичајне царине, а обећаше му и одговарајућу кућу у Котору, у којој ће моћи да станује он и чланови његове породице и његов цариник. Уједно му обећаше да ће пригодом склапања мира с деспотом заступати и бранити и његове интересе, који ће бити у уговору истакнути као и да ће се заузети код херцега Стефана да му ослободи сина Ивана којег је херцег држао као таоца. Све увреде и неправде које је починио он или његова браћа или његови поданици Млечићи ће предати забораву, бунтовнике и друге злочинце узајамно ће предавати један другоме. Неће се осврћати на жалбе ако би их подигли против њега браћа му Гојсин и Ђураш, или њихова дјеца очито стога што су били признати и потврђени Стефану и његовим синовима „сви катуни и читава територија, које је одузео од своје браће и које буде у будуће од њих одузео”.
Млетачка се влада обавезала да ће све ово испунити под условом да Стефан покори побуњене сељаке. Чим он то изврши, да ће се одмах дати обећана плата њему као и његовој браћи и двојици његове властеле. Као знак своје подложности Млетачкој републици Стефан је био дужан да сваке године на Марков дан донесе которском провидуру два сокола. Наравно, он није могао имати никакве власти на которској територији, нити је могао ометати градску судску надлежност.
Уговор је потврдио дужд Фоскари 3. децембра г. 1451. и уједно именовао Стефана и његове синове млетачким грађанима. Пошто је Стефан положио Републици заклетву вјерности, уручио му је у фебруару 1452. г. у Котору которски провидур Бафо дуждеву повељу, којом се именује капетаном и уједно му предао као знак власти капетански штап (la maza kapetania) и заставу св. Марка. Стефан одмах затим ступи у везу с побуњеним сељацима и обећа им да ће посредовати код млетачких власти за праведан мир. Да би се тобож боље споразумјели позва њихове поглавице на састанак, али им припреми заседу. Његову се позиву одазва 80 сељака које он ухапси и упути которском провидуру. Провидур Бафо поступи с овим поглавицама побуњеника врло оштро. Одмах даде објесити 33 од њих, а остале посла у заточеништво. Затим на челу војске састављене од „мурлака и которана”, искористивши прилику, када деспотова војска није била у Грбљу, дојаха у Грбаљ, нареди да се попале куће и посјеку виногради и са становништвом поступи највећом строгошћу. Том пригодом много Грбљана побјегне у Апулију на дубровачким и будванским бродовима, а остали се предадоше. У исто време предадоше се Млецима и побуњени Паштровићи и сељаци из Луштице и са територије манастира св. Арханђела. У извештају, упућеном овим поводом у Млетке, каже се да Стефан „наступи против бунтовника у Жупи (Грбљу), те је у мало дана поврати у покорност и Ваше Праведности поробљену и попаљену, која се била здружила с Паштровићима, Луштицом, Богдашићима и Љешевићима заклевши се да ће прије сви изгинути него се покорити Вашем пресвијетлом Господству”.[58]
За вријеме ових дуготрајних сељачких буна, истиче Божић[59], Которани нијесу могли завести власт на територији Метохије и ако се деспотова војска након прве провале била повукла. Иначе би били неразумљиви њихови упорни захтјеви, да Млечићи својим бродовима поруше солане, што су они, како смо то већ видјели, на крају и учинили. Док је Стефан побједоносно иступао по Жељском приморју, деспотов војвода Алтоман долазио је из унутрашњости с војском од 12 хиљада Срба и Турака и повео је у правцу Приморја, али га Стефан потпомогнут војском которског провидура, побиједи у јулу г. 1452. Како наводи Јиричек, Дубровачки сенат је дозволио 31. јула г. 1452. конавовском кнезу да може примити бјегунце из Луштице. Ово бјежање Луштичана доводи се у везу с поразом деспотових присталица, који су побјегли у страху пред побједоносним наступањем Стефановим. У септембру исте године потуче Стефан и другу српску војску под Томом Кантаказуном, а побиједи и војводу Милоша Беломужевића, заповједника деспотове војске у Медуну, али му није ипак пошло за руком да заузме ову тврђаву на високом кршевитом мјесту.[60]
Угушењем петогодишње буне и већ споменутим побједама Стефановим над деспотовом војском свршила су, закључује Слијепчевић, деспотова присизања на Балшину оставштину у овим крајевима као такође и сва права зетског митрополита на подручју превлачког манастира, али су при угушењу буне били претворени у рушевине манастир и црква св. Михаила.[61] Према томе, пошто Метохија није више постојала, није било ни потребе да се и даље поставља питање о надлежности Которске општине над територијом Метохије. О границама ове компетенције могло се говорити, како истиче Божић, само за доба царства, чију су власт једнако признавали и град Котор и превлачко властелинство.[62]
IV
У борбама око угушења петогодишње буне били су свакако и превлачки калуђери уз народ против которских господара, односно млетачких властодржаца. Наравно да су и Которани и Млечићи били на њих нарочито кивни што су енергично бранили и своје и народне интересе од Которана старих својих непријатеља који су стално радили о томе да би што више окрњили права манастира св. Арханђела над околним крајевима, који су сачињавали централни дио њихова властелинства.[63][64]
Црногорски митрополит Василије Петровић Његош (1750-1756) забиљежио је у својој „Историји о Черној Гори”, штампаној у Москви г. 1754., да су Которани на пријевару преко неког члана которске породице Друшко (Drusco) отровали 70 превлачких калуђера. Он о томе на стр. 15 наведене књижице каже дословно слиједеће: „От Гербља к сјеверу полуостров, в нем три ујезда Луштица, Кертоле и Љешевићи; от туду к вастоку Солиетское поле, гдје герцог черногорские сол дјелали; тамо бил славној манастир Архистратега Михаила, катори построил Стефан втори цар сербској, Симеона Немање син, в котором манастирју људи римскаго закона от города Котора јадом смертним {тј. смртним отровом – П.Д.Ш.) на вечери убили 72 чернца (тј. калуђера – П.Д.Ш.) влето 1443.” Ову тврдњу о тровању калуђера изнијели су у својим историским радовима и С. Милутиновић, Д. Милаковић, М. Црногорчевић и др.
У извештају аустриског пуковника Павлића у којем је описао Црну Гору и г. 1782. поднио бечком царском двору, између осталога налази се и слиједећи пасус: „Пре је Црна Гора имала један велики манастир на отоци у Боци Которској са 73 калуђера, али се прича да су их Млечићи једног дана отровали равно 70”.[65]
У Његушком дијелу Ловћена, како наводи проф. Ј. Ердељановић, јужно од Малог Бостура налазе се Долови, велика група мањих Долова, међу којима се један зове Паћерач-до. На поменутом долу и сад стоји света трпеза неке црквице, коју да су градили калуђери са Превлаке и код исте живјели. Има око ње и ограда, а било је, кажу ту и старо гробље. Прича се да су Млечићи потплатили некога Друшка који их је потровао.[66] Ово би, свакако, била нека далека успомена на погибију превлачких калуђера, те би се по овом и рекло да су се и Долове у Црној Гори са поменутом црквом налазили на територији превлачког манастирског властелинства изван млетачког подручја.
Док се о самој могућности тровања није могла ни с једне стране поставити озбиљна замјерка, јер је и сувише добро познато да је то не само у оно доба него и прије и касније био омиљени тајни начин уклањања са свијета непоћудних лица а нарочито од Млечића[67], стављале су се примедбе да неки члан породице Друшко не би био тобоже могао извршити тај „светогрдни чин”, као и да Превлачки манастир није могао имати 72 калуђера. Овај знаменити Немањићки манастир при којему је била катедра зетског епископа, односно митрополита и који је био од нарочитог значаја, стао се упоређивати са неким римокатоличким манастирима у Котору и сад такође римокат. манастиром св. Ђорђа на острвцу пред Перастом који су могли издржавати само по неколико монаха[68]. Већ смо раније истакли да нам се није, нажалост, сачувала повеља о оснивању и дотацији овог манастира у доба Немањића, те су нам, на основу цитираних млетачких исправа, познати само његови посједи на каснијем млетачком територију, а судећи по сачуваним повељама о оснивању других Немањићских манастира и овај је превлачки манастир морао бити богато дотиран посједима по разним крајевима државе Немањића. Најбољи доказ да је манастир на Превлаци могао да у XV в. има 70 калуђера је чињеница да је чак у XVII в. у доба жестоких турских прогона на пр. манастир Дечани имао 50, манастир у Пећи 100, а манастир Милешево до 150 калуђера. Ове су податке о броју калуђера у наведеним манастирима достављали разни римокатолички мисионари из наших крајева Пропаганди у Риму.[69]
Пошто смо из многобројних аката видјели, да се у XIV и XV веку спомињу на Превлаци разни епископи и митрополити зетски, који су на Превлаци резидирали, то су се неки писци историје овог краја чудили, како се није у превлачким рушевинама нашао ниједан натпис с гроба којег превлачког епископа, или митрополита, или којег монаха.[70] Чуђењу би било мјеста, кад се не би знало за поступак који постоји до наших дана да побједитељ уништи сваки траг побијеђеног противника на неком спорном земљишту. Када су Млечићи иза огорчених борби заузели помоћу Стефана Црнојевића Превлаку и све посједе Метохије у Боки, они су, без сумње, пазили да уклоне с превлачких рушевина сваки траг који би подсјећао на њихове доскорашње господаре, зетске епископе и митрополите и манастирске калуђере, па су рушили и разбијали њихове гробове и уклањали натписе са истих, уколико их је било. Сличних примјера било је све до наших дана, нарочито у два прошла свијетска рата.
Да је било са гробовима и натписима превлачких епископа и калуђера, онако како смо то сада навели, можемо да закључимо и из једног случаја гдје потпис с гроба једног, по мишљењу проф. Вида Латковића[71], превлачког калуђера није био уништен, него је допро до наших дана те се и данас налази на Превлаци. То је у науци позната плоча с гроба Максима реченог Ђураша, унука „стаљивца" Ђураша Вранчића, за којег се каже да је био „у цара Стјепана трети витез”.[72] Овај камен с натписом с гроба једног од предака Црнојевића, који су се по споменутим Ђурашима раније називали Ђурашевићи, није био уништен и то како ми вјерујемо једино из обзира што је то био натпис на гробу једног од предака Стефана Црнојевића, који је, како смо видјели, био у млетачкој служби, те је углавном његова заслуга, да је овај крај дошао под млетачку власт. Из овог јасно произлази да није пуки случај да се једино овај камен са потпуним натписом очувао, него се очито види, да је био намјерно очуван. У рушевинама су се нашла још два уломка гробних натписа ћирилским словима. У једном се каже, да је то гроб неког Димитрија, а на другом се очувало само неколико слова, из којих се не може саставити ниједна ријеч.[73]
Пошто се не може на основу историјских чињеница побити давно позната и у народу дубоко укоријењена традиција о тровању превлачких калуђера, која је, како смо истакли, у XVIII в. и у штампи забиљежена, то треба сада видјети, да ли је могуће да је који члан породице Друшко, као нарочито повјерљиво лице млетачких власти, у томе учествовао.
Најстарији познати члан ове породице Друшко, de Cranze које се назива такође и Crancich и Crancevich спомиње се по први пут у архивским списима године 1396. За њега се каже, да је био доста сиромашан тако да се његов син Марин 21. Јула 1399, три дана након очеве смрти, одриче пред которским судом његове оставштине, коју сматра за себе штетном.[74]
Марин, прозван по оцу Друшку, бавио се трговином и својом вјештином и истрајношћу у раду стекао велико богатство. Имао је јаких трговачких веза са Зетом, Албанијом, Италијом и Грчком. Располагао је и са доста новаца, јер је у архивским списима у Котору забиљежен велики број позајмица које је давао разним лицима, с којима је трговао, међу којима се помиње и Новак Сакотић из Луштице, коме је позајмио 12 перпера, а овај му заложио земљиште, звано „гњилиште”.[75] Посједовао је у Котору неколико кућа а посједовао је и велики број земаља у Котору, на Мулу, у Доброти, Ластви, Тивту, у Которском пољу, Кавчу, Жељкову, Бјелилима, у Катуници, Каменмосту, на Спасу, на Брдима, у Пастлаву, у Љешевицима, Мрчевцу и Одољену. Чак је имао удјела и у которској цеки (ковачници новца),[76] а познато је да је Котор ковао у оно доба, а и још много раније за Немањића, властити новац. Наравно, да је због велике вјештине и окретности и великог богатства уживао у Котору, чак и код властеле, велики углед иако је био поријеклом пучанин, а зна се, да су и у Котору као и у другим градовима била честа трвења и несугласице између племића и пучана. Цијенећи његову окретност и вјештину и углед који је уживао међу племством и пучанима, град Котор му је повјеравао разне важне мисије. Још године 1410. налази се у Млетцима као которски посланик гдје нуди Котор на предају Млечићима.[77] Када је након дугог мољакања са стране Которана, у Млетцима пала одлука да се град Котор прими под млетачку заштиту с которским пуномоћником, градским канцеларом Антонијем de Sancto Genesio у Млетцима се налази и Марин Друшко.[78] Када се године 1423. радило о преговорима за мир између Млечића и деспота Стефана, млетачка влада препоручује которском провидуру, да ту важну мисију повјери Марину Друшку.[79] Половином исте године Марин као повјерљиво лице носи једно важно писмо которског провидура у Млетке.[80] Ради великих његових заслуга млетачка влада му додјели млетачко грађанство с правом насљедства, те је као такав имао бити ослобођен царине на робу, коју је довозио у Котор и извозио из градске луке.[81] Али што је најважније и што се мора нарочито истакнути, то је чињеница, да је млетачка влада након заузећа Луштице и осталих земаља, које су припадале Метохији, отргла од превлачког манастира велики дио полуострва Превлаке и подијелила Марину Друшку и которском канцелару Антонију de Sancto Genesio,[82] свакако на њихову молбу за њихове заслуге око сузбијања угледа и уплива превлачких калуђера, што су уживали код „људи св. Михаила”, који су у манастиру и калуђерима гледали јак ослонац и заштиту против још ранијих которских и новијих млетачких претензија на њихове посједе и гажења њихових вјековних права. Стога није нимало вјероватно, да се овај млетачки поклон односио на неки посјед которске општине на Превлаци, јер је добро познато, да се при предаји Котора Млецима године 1420. не спомињу нигдје никаква права которске општине над Превлаком.
Када је против ове млетачке даровштине устало которско племство из егоистичких разлога, Република није уважила њихову жалбу, којом „се тражи да се опозове милост учињена подјелом неког Острва св. Михаила пок. Антонију de Sancto Genesio, бившем которском канцелару и Марину Друшко”, већ да се жалиоцима одговори: „да хоћемо да односна милост буде стална и да се стварно проведе као што је и наређено, јер се иначе не би могло сложити с чашћу наше власти”.[83] Марину Друшко су осим дијела Превлаке овом пригодом била поклоњена нека земљишта у Грбљу, која се и данас зову скупним именом „Друшковине”, као и нека земљишта на Страдиотима.[84]
Марин је имао три сина: Друшка, Антонија, Даниела и кћер Клару. Друшко и Антоније су учили у Падови. Антоније је постао свештеник, а Даниел се доста успјешно бавио трговином. Друшко је имао два сина: Дамјана и Јеронима. Умро је, по свој прилици, почетком г. 1438, јер се задњи пут помиње у документима 2. децембра 1437. г. Отац му Марин умро је у априлу г. 1438, те му је била 26. априла 1438. г. поднесена опорука провидуру и градским суцима.[85] Антоније и Данијел спомињу се у Котору 21. јула 1452, када су се обавезали да ће исплатити Драгојици Драго 42 дуката за неку робу,[86] те ће, дакле, бити да су преживјели катастрофу превлачког манастира.
Чланови породице Друшко, која се истицала својом приврженошћу Млецима и њиховој политици, били су код народа Метохије омражени ради њихове противнародне оријентације, због чега су, како смо горе видјели, били награђивани на штету народа ових крајева.
Врло важан податак из опоруке Франуше, жене Даниела Друшка, која је између осталога у својој опоруци од 4. августа 1445. г. одредила да се пошаље један свештеник у цркву св. Михаила d'Insula (на Острву тј. Превлаци – П.Д.Ш., – која се у документима редовно назива Острво, иако је она у ствари полуострво) и у цркви св. Томе на Прчању, који да отслужи по једну мису за њезину душу.[87] Из овог видимо да су црква и манастир св. Арханђела били отргнути од православне цркве и припојени которској римокатоличкој дијецези. „Тачан датум прелаза из руку сљедбеника Српско-православне цркве и узрок – каже Стјепчевић – није могуће установити; вјероватно је то услиједило на интервенцију Которана по наредби из Венеције, која у превлачким калуђерима није гледала поуздане поданике”.[88] Мислимо да нећемо погријешити, ако кажемо, да је то услиједило нешто раније, тј, г. 1443. када су, како наводи владика Василије у својој „Историји о Черној Гори”, у том манастиру „људи римскога закона” из града Котора отровали 72 калуђера. Узрок нам је према предњим излагањима такође познат. Которанима је, како је то тачно истакао Стјепчевић, већ давно сметао овај православни манастир са својим правима и посједима, те су на сваки начин настојали да га униште. Не могући силом, послужили су се, како смо видјели, тајно припремљеним злочином. Пошто знамо да су се највише косили интереси породице Друшко, која је, како смо већ видјели, добила од Млечића један дио Превлаке с интересима превлачког манастира, то је сасвим природно, да је неки члан ове породице могао узети на себе улогу истребљења превлачких калуђера. Которани су, према ономе како их описују савременици, били кадри да то изврше, јер су били у оно доба познати као неискрени и химбени људи, па стога једном пригодом у доба конавског рата (г. 1451.) поручују Дубровчани у Млетке да „Которани лажу и да херцег Стјепан предобро зна, да они лажу, јер је сам рекао да се Јуда морао родити у Котору”.[89]
Манастир је на тај начин био обезглављен и тако је доспио у руке римокатоличке цркве. Када пак, како смо то горе навели, започе г. 1448. рат између деспота Ђурђа и Млетака, устадоше Грбљани по трећи пут против својих которских господара и доведоше у Грбаљ деспотову војску, те им се придружише сељаци Паштровића, Луштице, Богдашића и Љешевића, и одузеше од Которана и од римокатоличке цркве Превлаку с манастиром. Али угушењем ове буне и побједама Стефана Црнојевића над деспотовом војском, Млечићи су, како смо већ видјели, потпуно срушили манастир и цркву св. Арханђела пошто су преко Которана већ раније потровали калуђере.
Млечићи, држећи се ондашњег схватања: да чија је земља, онога треба да буде и вјера, што скоро се редовито у пракси спроводило, – помагаху свом силом настојања которског римокатоличког клера, да би православне млетачке поданике на овом подручју, које нијесу сматрали поузданим, превео у крило римокатоличке цркве. Тако нијесу дозвољавали да се православни сељаци ту више насељавају и да обнове порушени манастир, нити да православни свештеници служе у неким црквицама, које нијесу биле у борбама срушене.
Још г. 1446. испослова которски римокатолички епископ Марин, члан угледне и моћне млетачке обитељи Контарини (Contareno, Contarini), који је био од г. 1429-1453. на челу Которске дијецезе, од дужда Франћеска Фоскари наредбу против дјеловања православних свештеника, што је био такође један од узрока незадовољства и нереда, који су били настали у Грбљу и на територији Метохије. Његов насљедник, епископ Бернард из млетачког градића Pieve di Sacco из околине Падове, био је још ревноснији у ширењу римокатоличке вјере у селима, која су припадала Метохији, или Збору св. Михаила. Кад је дошао у Котор затекао је ту доста нормалне прилике, јер су сви дјелови деспотске војске били одбијени и налазили се далеко од Котора и његове територије. Одмах је прегнуо да преведе на римокатоличку вјеру све оне крајеве, који су се показали непоузданим према млетачкој власти. У томе подухвату енергично га је потпомагао млетачки провидор у Котору Ђовани Барбо са својим потчињеним службеницима. Најприје се окомио на село Богдашиће, које је сачињавало дио Области или Збора св. Михаила, а које је ближе Котору од других села Метохије. Али ту се намјерио, како каже Фарлати, на неког тврдоглавог калуђера, који му се енергично успротивио. Таквих је калуђера (вјероватно подстрижника манастира св. Госпође у Подластви у Грбљу, који потиче из XIV в.) било по селима у околини Котора – како даље наводи Фарлати – велик број, те је и поред све агитације епископа Бернарда и његовог свештенства, народ у својој старој вјери уз њих и даље постојано остајао. Видећи Бернард да налази доста запрјека у своме прозелитском раду од стране православних калуђера, отиде у Млетке да се тамо на њих пожали и да затражи помоћ и заштиту. На то је дужд Ф. Фоскари писмом од 22. маја 1455. г., упућеним провидуру Ђ. Барбо одредио да се у свим црквама негдашње Метохије: св. Марије на Превлаци и св. Гаврила на данашњим Страдиотима, св. Петра у Богдашићима, св. Александра у Љешевићима, св. Луке у Кртолима и св. Николе у Радованићима (за обје ове цркве је наведено, да се налазе у Луштици, јер је то онда био општи назив за читаво полуострво) мора обављати по западном обреду.
Да би некако оправдао овај свој поступак дужд је навео, да је Бернард осмог дана по Ускрсу пошао у Богдашиће у канонску визитацију којом је пригодом имао устоличити онамошњег римокатоличког пароха и на свечан начин подјелити кризму новим вјерницима. Том му се пригодом жестоко успротивио православни калуђер који живи у Богдашићима и бранио да његови парохијани прелазе на римокатоличку вјеру. Он је лично напао не само на римокатоличког свештеника, него чак и на самог епископа Бернарда.[90] Тада је дужд наредио да се тај калуђер прогна с которске територије, црква св. Петра у Богдашићима као и остале православне цркве да се потчине јурисдикцији римокатоличког епископа у Котору, а православни сељани, у колико се не покоре, да напусте посједе, винограде и земљишта, која су припадала овим црквама, а која су били присвојили. Ова одредба о одузимању земљишта „схизматицима”, закључује Божић, вјероватно ће бити принудила Богдашиће да постепено напусте став отпора и да прихвате католичанство.[91]
У ову врсту вјерске пропаганде спадају и сви случајеви наведени код Стјепчевића из којих се јасно види да которски епископи својевољно врше визитације по православним црквама у Љешевићима, Кртолима и Луштици и осталим селима, која су припадала Метохији, и заштићени и потпомогнути од млетачких власти присиљавају православне свештенике на вјероисповест по формулару папе Климента VIII (види Превлака, стр. 62, 63 и 64) и ако им је аутор дао друкчије тумачење.
Како се православни житељи у селима Богдашићима и Кавчу нијесу лако одрицали своје прадједовске вјере, а и неки се православни сељаци били изгледа, поново овамо доселили, то је которски провидур био наредио својим подручним органима да „Србе схизматике са свога подручја отерају, искорјене и избаце”. Уједно је запријетио и њима и свима, који им у том послу не би помогли, глобом од 50 дуката, изгнанством, затвором, окивањем на галијама итд.[92]
Пошто се пак у Луштици, која је била удаљенија од Котора него Богдашићи и међусобно компактнија, није могло онако оштро наступати као у Богдашићима, то је млетачка власт у Котору скупа с которским римокат. свештенством поступала опрезније држећи упуте млетачке владе од г. 1446, којом им се савјетује да настоје „да обрате схизматике на римокатоличку вјеру не све одједном, већ полако вјештим начином да се не би изродиле какве неприлике ради множине тамошњих схизматика.”[93] Ту је которски епископ поставио свога викара у лицу Мартина Радавића, да мало помало припреми терен за прелаз Луштичана у римокат. вјеру. А да би се то лакше постигло, постављани су свештеници тзв. „глагољаши”, који су обављали богослужење сличним језиком као и православни, да народу не би био, необичан туђи неразумљиви латински језик у цркви. У документима, који се односе на Луштицу такви свештеници долазе који пут под називом: illyricus.[94]
Наведени догађај у Богдашићима дубоко се дојмио епископа Бернарда и толико га престрашио и озловољио, да се није више никада вратио у Котор, него је живио у свом родном мјесту, гдје је након неколико времена и умро.
У поменутом писму похваљује дужд и которског провидура и епископа Бернарда који је обратио ,,на стотине невјерне и схизматичне чељади на католичку вјеру, која су се обратила и покрстила и његовим властитим рукама била кризмана, а највише у мјесту св. Петар на Градцу испод Мрчевца Которске дијецезе. У исто вријеме наређује провидуру да и даље буде при руци епископу Бернарду и да му пружи сваку потребну помоћ за умножавање римокатоличке вјере, а нарочито у питању земаља, десетина и прихода цркава које је држао митрополит схизматички, или славенски (т.ј. српско-православни – П.Д.Ш.) у наведеним мјестима, или у другим Которске дијецезе.[95]
V
Иако је положај Метохије св. Михаила у доба царства несумњиво био најповољнији, сама чињеница да се она налазила на подручју које су Которани сматрали дјелом свога Дистрикта, сужавала је њена права, јер је Котор, иако се налазио у склопу државе Немањића, уживао посебна комунална права. Превлачко је властелинство – каже И. Божић – због близине привредно развијеног града и у њему добро организоване римокатоличке курије, морало осјећати његов притисак, па чак и онда, када је држава Немањића била на врхунцу своје моћи у доба цара Душана. То се, између осталога, види и из, слиједећег примјера: которски епископ Сергије, полазећи са становишта, да су сви негдашњи венедиктински манастири на територији његове надлежности римокатоличког поријекла, обратио се молбом авињонском папи Клименту VI, да посредује код српског владара, да би исти били враћени под јурисдикцију Которске дијецезе. Папа је на то упутио писмо Стефану Душану с датумом од 6. јануара г. 1346, којим тражи, да Душан врати Которској дијецези »monasteria, ecclesias, insulas ae villas« (манастире, цркве, острва и села) које да су његови претходници били одузели од которске римокат. цркве. Међу овим манастирима и црквама наведен је и манастир св. Михаила на Превлаци (sancti Michaelis de Tombe).[96] Которски епископ Сергије је потегао ово питање надајући се вјероватно, да ће се заузети за његово повољно рјешење многобројни угледни которски грађани, који су заузимали високе и одговорне положаје у Душановој држави. По мишљењу И. Божића ово папино писмо није никада било Душану ни пoслато, већ је замијењено писмом од 7. јануара 1346, које је, дакле, било написано сјутрадан и које је било много умјереније и то „свакако, на предлог которских посланика да се оно друкчије стилизује.”[97]
Пошто је познато да су венедиктински манастири углавном на нашем Приморју настали прије дефинитивне подјеле цркава г. 1054, а пошто се такође зна да се св. Венедикт, који је живио у VI в. и сматра се оснивачем монашког живота на Западу, слави и у Источној цркви као светитељ (13. марта по Јул. календару) то и Источна црква сматра да на старе венедиктинске манастире има исто онолико права као и Западна, па стога, вјероватно на споменуто папино писмо није са стране Душанове услиједио никакав одговор. Још мање је могао услиједити позитиван одговор, када се зна, како смо то раније навели, да су стари првобитни венедиктински манастири у нашим крајевима већ давно били опустјели и порушени и на њиховим мјестима већином ограђени нови православни храмови, а народ чврсто стајао уз народну цркву, коју је св. Сава организовао, како смо то видјели из наведених података о жестоком отпору православних Богдашића и Кавчана против насилног превјеравања.
VI
Црква св. Арханђела на Превлаци као сједиште епископа, а касније зетског митрополита, била је, судећи по неким писменим подацима, украшена лијепим умјетничким израђеним иконама као и богато снабдјевена драгоцјеним црквеним утварима. Которани су пригодом својих војних похода на Превлаку, пљачкали ове драгоцјености и прилагали их својим црквама. Тако се спомиње у уговору с Радичем Црнојевићем дне 9. јуна 1393. одредба да Которани морају вратити митрополиту св. Михаила једну икону и неколико црквених предмета, које су му били, у походу на Радича, одузели.[98]
Интересантно је да се при канонској визитацији которског епископа Марина Драго катедралној цркви св. Трипуна у Котору од 5. новембра 1688. г. спомињу у овој цркви неки ступови, који су довезени с Превлаке заједно с иконом св. Ане, изузевши сребро којим је та позната икона била касније у Котору обложена. За ову се икону ту каже, да су је српски монаси у процесијама носили по Которском пољу у вријеме великих киша да би престале, а опет у вријеме јаких суша да би пала киша и земљу натопила, те се додаје, да би „молбе ових монаха често биле услишане.”[99] – На ову икону много потсјећа старинска икона тзв. „Богородица црна” (Madonna nera) без Христа Младенца која је обложена сребром, а данас се налази на првом олтару с лијеве стране улаза у цркву св. Трипуна.[100]
У оно доба била је редовита појава да се у ратним походима пљачкају цркве. Тако су и Млечићи однијели г. 1378. из цркве св. Трипуна у Котору дио мошти св. Трипуна (голијен) као плијен и то похранили у цркви св. Фонтина у Млецима, те их ни покрај свих протеста и молби Которана нијесу вратили.[101]
VII
Зетски митрополит је за вријеме Балшића још столовао на Превлаци и посједовао ту у близини своје 24 солане. Када су Балшићи завладали у деспотовим земљама митрополит је пренио своју столицу у Будву и настанио се у будванском кастелу код св. Марије те је у исто вријеме вршио и дужност кастелана будванске тврђаве. Вук Беомужевић (Белмужевић) и митрополит (metropolitus) помињу се у фебруару г. 1450. као управници, односно господари Љуштице, која је још увијек припадала деспоту Ђурђу. Тек касније је митрополит прешао у унутрашњост у област Црнојевића, и кад је Иван Црнојевић г. 1485. подигао цетињски манастир, који је био предодређен као будуће сједиште Зетске митрополије, ту се настанио.[102]
VIII
Чим је била порушена црква св. Арханђела и није више било тамо калуђера, рушевине ове цркве као и неке црквице на Превлаци и оближњим Брдима и Острву св. Гаврила (Страдиотима), које нијесу биле порушене, потпале су под јурисдикцију которског римокатоличког епископа. Права порушене цркве св. Арханђела прешла су на црквице (капеле) св. Марије и св. Николе као главне, које су наслиједиле порушену цркву св. Арханђела и од ње остале (tamquam principalibus post ruinam sancti Michaelis et mecedentibus et remanentibus ex ea). 3а ове се црквице још каже да проистичу од корјена већ порушене главне цркве св. Михаила (a stipite ecclesiae Sancti Michaelis principalis iam ruinatae), као и да су биле саставни дио цркве и манастира св. Михаила (membra ecclesiae seu prefati monasterii). По овим ријечима би се рекло, да су црквице (капеле) св. Марије и св. Николе биле у склопу цркве св. Арханђела као бочне капеле.
Управу споменутих православних црквица папа је повјерио которском свештенику Антонију Друшко, да их држи као своје (per quasdam suas), очито као награду за услуге које је ова обитељ учинила, да би которски римокат. епископ лакше могао проширити своју јурисдикцију на Превлаку и њезине цркве. Али против ове папине одредбе било је с разних страна приговора на што се обрати Друшко папи за дефинитивну одлуку. Папа Калист III (1155-1458) и покрај свих приговора одреди да Друшко доживотно управља овим црквицама, или капелама (ut... eas dictus Antonius quad viveret, tenere, regere et gubernare posset).[103]
Стјепчевић је добро уочио да се у развитку предања о тровању калуђера и порушењу манастира на Превлаци могу одредити два раздобља: прво од ранијих објављења до појаве „Приповјести” Стјепана Митрова Љубише, штампаних у Панчеву г. 1882, међу којима се налази и приповјетка „Проклети кам”, и друго: од појаве наведених „Приповјести” до данас. Овом приликом треба истакнути, да се раније предање углавном слаже с историјским подацима и наведеним нашим излагањима: да је на Превлаци била столица Зетске епархије; да је ту могло бити и до 70 калуђера; да су калуђери, који су у бунама сељака против которске властеле били уз сељаке против њихових господара који су их немилосрдно експлоатисали, били потровани; да су Млечићи и сам манастир срушили; да је породица Друшко за своје заслуге од млетачке владе била у више наврата обдарена земљиштем на Превлаци и да је папа Никола V дао на управу рушевине св. Арханђела са приграђеним капелама свештенику Антонију Друшку на начин да он то сматра као своје (per quasdam suas). Стјепчевић је даље (Превлака, стр. 57) духовито примјетио, да је Љубиша „пјесник у прози”, па се стога, наравно, не треба ни обазирати на многе његове наводе у споменутој приповетци, гдје између осталих спада и онај у којему се каже да је „проклети кам” стијена повише сеоског пута у Одољењу, а зову га тако, јер да је под њим издахнуо Друшко. У овом Љубишином приповиједању стоји само толико да је Друшко умро (и сам отрован једући отровану рибу, јер му протуотров, који је по јелу узео, није помогао) повише сеоског пута у Одољењу, а погрјешан је коментар Црногорчевићев, који је мислио, да је тај локалитет назван Одољеном по томе што су ту Друшку „муке одољеле”, не знајући да се Одољен у документима спомиње још г. 1435. Стога су поменути Љубишини и Црногорчевићеви наводи, уколико се односе на Одољен, за ову расправу сасвим безначајни, јер не мијењају, нити обарају иједну од наведених историјских чињеница о пропасти манастира св. Арханђела, ни о погибији превлачких калуђера.
IX
Када су Которани крајем XIV в. привремено запосјели земље Метохије, настојали су да их раздијеле међу својом властелом. Није познато, због оскудице података, колико су у томе успјели. Међутим то није имало никакве важности, када је Балша III у XV в. заузео ово подручје. Тада су сељаци, који су били под управом Которана изгубили своје земље, опет постали њихови господари и могли слободно својим посједима располагати. Када су пак Которани након своје предаје Млечићима добили у коначни посјед села Метохије св. Михаила, предузимали су разне кораке да њихове становнике претворе у своје „влаштаке”, или „посаднике”. Да би то постигли прогласили су власником земљишта Которску општину, а земљу су раздијелили међу властелом. „Влаштаци” или „посадници” не сматрају се власницима земљишта, које обрађују, а господар их може у свако доба уклонити са своје земље коју су они до тада обрађивали. Стога су напр. Грбљани у разним парницама, које су водили против которске властеле, тврдили, да они нијесу „посадници”, већ становници који слободно посједују своје земље „већ хиљаду и више година”.[104]
Док је Метохија била у рукама митрополитовим, он је у парницама око земљишта судио својим људима на основу праворијека „збора” од 12 добрих људи (кмета) и издавао би им писмену потврду о изреченој пресуди. Зетски епископ, односно митрополит, као господар земљишта Метохије, издавао је и писмене исправе у случају уступања и залагања земље и других правних послова у вези са земљиштем, које су биле као пуноправно доказно средство и у земљишним споровима, који су се водили и пред млетачким судом у Котору.
Када је митрополит био повјерио Црнојевићима да у његово име управљају црквеним добрима у Луштици, и они су, да би могли донијети правилну пресуду у насталим земљишним споровима, испитивали старце (добре људе) о стању спорних земљишних посједа.[105]
X
Которани су уз високу глобу од 50 перпера забрањивали сађење нових винограда на свим мјестима свога „дистрикта”, да би тако заштитили властите интересе. Наравно да ова ограничења, односио забране, нијесу долазила у обзир за подручје Метохије, док је ово било под деспотом и под Балшићима, него тек када су Млечићи у XV в. завладали овим крајевима.
Митрополит зетски као и становници Метохије имали су од својих солана знатне приходе, али смо већ горе видјели, да су им солане биле г. 1452. порушене. Которани су више пута, прије него су биле солане порушене, предузимали разне кораке код млетачких власти, да им дозволе, да постану њихови искључиви власници, али им то није успјело. Када су солане биле порушене, тражили су да им Млечићи дозволе да их обнове, али им је био одбијен и овај захтјев, јер млетачка влада није жељела да се било што мијења, истичући да солане треба да припадају онима „који на њих имају право”[106] бојећи се ваљда ако би солане дошле у руке Которана, да се њихови стари власници не би побунили.
Не може се тачно утврдити да ли је митрополит давао у закуп земљу под истим условима, који су прописани у Которском статуту. У архивским књигама из XV в. налазимо неколико случајева, гдје видимо, да сељаци који су држали митрополитове земље, нијесу могли да их отуђе, а ако би их изгубили ради исплаћеног дуга, то је било увијек уз приволу митрополитову. Которски грађанин, који би на тај начин добио манастирску земљу, морао је да плаћа за „право” (jus), које је имао манастир на приход од те своје земље. То се право у XV в. назива „jus decimae”, или „decima”, или „angaridium (обавеза) decimae”. „Decima” није увијек значила десети дио приноса са земље, већ се под тим називом који пут подразумијевала и половица, или четвртина прихода са земље, или одговарајући набрани износ.[107]
Много пута су сељаци из ових крајева — као уосталом и из других села Боке и то скоро све до најновијег доба — били принуђени, да би могли да врате своје дугове или да добију новац на зајам, да продају комад своје земље, који би затим од истог купца добили под закуп и тако одсада туђу земљу обрађивали и то више пута уз доста тешке услове, што је водило њиховом неминовном осиромашењу.
Из са(чуваних докумената не произлази да су сељаци плаћали икакав намет осим намета по огњишту (per fuogo) тј. по кући, који је још византијског поријекла. Пошто је угушена буна у Грбљу и селима Метохије, млетачке су власти повећале овај намет, који је раније износио један перпер на годину, на један дукат годишње.[108]
Оскудни подаци с краја XIV и првих деценија XV в., када је властелинство св. Михаила услијед рата и мијењања господара било у пропадању, не пружају нам ни из далека вјерну слику његова положаја у доба Немањића, када је манастир био у свом највећем сјају.
XI
Екипа историјског института Српске академије наука на челу са д-ром Јованом Ковачевићем вршила је г. 1956. и 1957. археолошка испитивања на Превлаци, а нарочито у рушевинама св. Арханђела. Наишло се, између осталога, на доста велики број досада непознатих архитектонских одломака од старе цркве венедиктинског манастира као и цркве новијег Немањићског манастира, која је порушена у доба Млечића. У унутрашњем дијелу цркве нађен је велики број остатака фресака разних светитеља, којим је црква била украшена. Сигнатуре уз ове фреске исписане су ћирилицом и потичу из доба Немањића. Зидови ове цркве су сачувани на неким мјестима и до преко метра, а предузете су мјере да се у потпуности конзервишу.
Проф. арх. Ђурђе Бошковић вршио је археолошка испитивања средњевјековних споменика на Јужном Приморју од 18. јула до 6. августа г. 1937. и том приликом је боравио и на Превлаци. У извештају поднесеном Српској академији Бошковић каже дословно слиједеће: „На Превлаци, између копна и острва Страдиоти, снимио сам, пошто сам их претходно у неколико откопао, остатке темеља чувене базилике св. Михаила. У унутрашњости средње велике апсиде види се темељ још једне мање апсиде, која свједочи о томе да пред собом имамо остатке двеју грађевина, подигнутих сукцесивно на истом мјесту”.[109] По овим би ријечима изгледало да су откривени темељи апсиде старе венедиктинске цркве. Тако бисмо овдје имали исти случај као и на неким другим мјестима у Боки, гдје је новија истоимена црква била ограђена на истом мјесту, гдје се дизала раније црква венедиктинског манастира (св. Петар у Богдашићима, св. Никола у Радованићима, св. Лука у Гошћима у Кртолима, св. Петар у Бијелој, св. Марија у Будви).
Према свему горе наведеном и архивски подаци и археолошки проналасци дали су право онима, који су тврдили да је на Превлаци св. Сава установио катедру за зетску епархију при цркви манастира св. Арханђела Михаила, која је била од Млечића порушена.
[1] Стари которски судско-историски списи данас у Државном архиву у Котору књига V, стр. 823-825; књ. VII, стр. 759; књ. X. стр. 145; Ј. Стјепчевић, Превлака, хисториска расправа, Загреб 1930, стр. 2.
При даљем цитирању докумената из старих которских судско-нотарских списа наводиће се под ДАК СНС број и страна односне књиге.
[2] ДАК, СНС књ. IV, стр. 129-134, 253-255; књ. V, стр. 11; књ. IX, стр. 394; И. Стјепчевић
[3] Као потврду за ово мишљење наводимо случај споменут у листу „Мисионар” (Крагујевац) за мјесец април г. 1937, гдје је на стр. 124 описано како су сељаци села Олевења у негдашњем срезу битољском, у Општини велушинској у Македонији откопали на једном брдашцу више споменутог села па западној страни, званој „Манастириште” или „Тумба” три црквице (св. Атанасија, св. Илије и св. Ане), које чине између себе троугао, у размаку једна од друге око 100 до 200 метара даљине.
У листу „Побједа” (Цетиње) од 11 септембра г. 1955 отштампан је чланак „Тумбарица код села Доње Ржанице”, у којему се каже да четири километра јужно од Иванграда постоји „Тумба”, а у близини се налазе остаци испосничких ћелија. Даље се ту каже да читаво десно крило данашњег села лежи на гробљу дугом 100 метара.
Из ова два примјера видимо да назив „Тумба” означује мјесто, гдје се налазе рушевине неке цркве, или манастира с гробљем, а да под овим именом не долази сваки брежуљак. Овај се назив за манастиришта, не употребљава, дакле, само код нас у НР Црној Гори, него, како смо то већ навели, чак и у удаљеној Македонији, а не односи се на брежуљак, или слична мјеста, гдје нема црквених рушевина и гробља. – Према томе рекло би се да овај назив потиче од ријечи: тумбати, или претумбати, која значи: преокренути, преврнути, суновратити или срушити. Тако се у народу обичава рећи неку замисао или посао, који је пошао кривим путем па промашио и пропао, да је пошао „тумбе”.
[4] Ђурђе Бошковић, Извештај о испитивањима средњевековних споменика на Јужном Приморју (Споменик САН, II разред, 69, Београд 1938, стр. 137).
[5] Farlati, Illyricum sacrum VI књ. стр. 433; F. Cornelius, Catharus Dalmatiae civitas, стр. 18; Стјепчевић н. г. стр. 6.
[6] Ibidem
[7] М. Башић, Старе српске биографије I (Српска књижевна задруга), Београд, 1924, стр. 42.
[8] Живот св. Симеона и св. Саве, написао Доментијан, изд, Ђ. Даничић, Београд 1865.
[9] Љ. Стојановић, Стари српски записи и натписи, I књига, Београд 1902, стр. 7, бр. 19.
Овдје треба упозорити, да се у „Именику насељених мјеста у ФНРЈ” издатом у Београду г. 1951 на стр. 247 налази убележено девет мјеста (села и заселака) под називом „Иловица” и то у Македонији, Словенији, Босни и Хрватској као и још неколико села с именом у којему је корен: Ило.
[10] М. Црногорчевић, Михољски збор у Боци Которској, стр. 52, примјетба 2.
[11] Šafarik, Pamatky, стр. 59, 69; В. Марковић, Православно монаштво и манастири у средњевековној Србији, Сремски Карловци 1920, стр. 73, 75.
[12] Љ. Стојановић, Стари срп. записи и натписи I, стр. 11, бр. 23. Натпис је објавио Миклошић у „Monumenta serbica” 1858, а објављен је и у Кукуљевићевом „Arhivu” IV, стр. 343. По Миклошићу натпис је објавио епископ Петрановић у „Шематизму Прав. епархије бококоторске и дубровачке” за г. 1874, то проф. Ђелчић у својем дјелу „Memoriae storiche sulle Bocche di Cattaro” г. 1880, гдје јо настојао, да докаже, да је односни камен с натписом ту донет, али није знао одакле. Затим је натпис објавио Црногорчевић у споменутом свом дјелу „Михољски збор” на стр, 71 и Ђорђе Стратимировић у својем раду „О прошлости и неимарству Боке Которске” у Споменику XXVIII САН, г, 1895, стр. 14.
Како се разна читања овог натписа нијесу слагала међу собом, то га је проф. арх. Ђурђе Бошковић тачно копирао на паусу и објавио га осам пута смањеног у „Гласнику народног универзитета Боке Которске”, бр. 1-4, год. 1940, на стр. 34 у свом раду „Две босанске цркве” – II „црква св. Петра у Богдашићу”, те је то, дакле, једина вјерна копија овог врло важног натписа из г. 1289.
[13] Стјепчевић, Превлака, стр. 7 и 8.
[14] Monumenta Slavorum meridionalium, Listine 1, 239; Стјепчевић, Превлака, 10.
[15] ДАК, СНС, књ. 1-2, стр. 146, Р. Ковијанић, Помени о зетском епископу с Превлаке, Историски записи 1-2, Цетиње, стр. 332.
[16] ДАК књ. I, стр. 327; Стјепчевић, Превлака, стр. 10.
[17] ДАК, СНС књ. 1-2 стр. 184 и 185; Р. Ковијанић.
[18] ДАК, СНС књ. 1-2 стр. 185; Р. Ковијанић.
[19] ДАК, СНС, ibidem. Р. Ковијанић, стр. 332 и 333.
[20] ДАК, СНС, књ. I, стр. 334; Стјепчевић, Превлака, стр. 10.
[21] ДАК, СНС, књ. 1-2, стр. 190; Р. Ковијанић, н.м. стр. 333.
[22] Р. Ковијанић, ibidem.
[23] Monumenta Slavorum meridionalium, Monumenta ragusina III, стр. 49; Стјепчевић, Превлака, стр. 10.
[24] Mon. Slav. merid., Mon. Ragus. III, стр. 161; Стјепчевић, ibidem.
[25] Mon. Slav. merid., Mon. Ragus. III, стр. 161; Стјепчевић, ibidem.
[26] ДАК, СНС, књ. IV, стр. 135-140; Стјепчевић, Превлака, стр. 11.
[27] ДАК, СНС, књ,. IV, стр. 269-275; Стјепчевић, Превлака, стр. 12 и 13.
[28] Ibidem.
[29] Ibidem.
[30] И. Руварац, Владике зетске и црногорске, Просвјета књ, 1, Цетиње 1892, стр. 16.
[31] ДАК, СНС, књ. V, стр, 585; Стјепчевић, Превлака, стр. 14.
[32] ДАК. СНС, књ. VI, стр, 562; Стјепчевић, ibidem.
[33] ДАК, СНС, књ. VI, стр. 788; Стјепчевић, ibidem.
[34] ДАК, СНС, књ. VII, стр 360; Стјепчевић, ibidem.
[35] ДАК, СНС, књ. СХLIX, стр. 154; Стјепчевић н.д., стр. 15.
[36] ДАК, СНС, књ. VIII, стр. 129-144; Стјепчевић, ibidem.
[37] ДАК, СНС, књ. VII, стр. 1001; Стјепчевић, н.д. стр. 15 и 16.
[38] Стјепчевић, н. д. стр. 9.
[39] Јиречек-Радонић, Историја Срба, II, стр. 89.
[40] Ђ. Стратимировић, О прошлости и неимарству Боке Которске, Споменик XXVIII САН, Београд, 1895 стр. 5; Јиричек-Радонић. Историја Срба Ш, стр. 88.
[41] Смичиклас, Codex Diplomaticus, IV, стр. 317-319, 507; С. Станојевић, Борба за самосталност Католичке цркве у Немањићској држави, Београд 1912, стр. 121; Јиричек-Радонић, Историја Срба III, стр. 88.
[42] Јиречек-Радонић, Историја Срба, III, стр. 194.
[43] Рад. Ивановић, Властелинство манастира св. Арханђела код Призрена, Историски часопис, књ. VII, Београд 1957, стр. 346.
[44] Monumenta Slav. merid., Listine, VIII, 95; Стјепчевић, Превлака стр. 18.
[45] Гр. Чремошник, Kotorski dukali i druge listine. Гласник Зем. музеја у Сарајеву, бр. XXXII и XXXIV, стр. 153; Стјепчевић, ibidem.
[46] М. Црногорчевић, Михољски збор у Боци Которској, Старинар књ. 1-2, Београд 1893, стр. 73.
* Наслов првобитно објављен у: Православна мисао, часопис за богословску науку и црквено-сталешка питања, Београд 1961, год. IV, бр. 1-2, стр. 42-61.
[49] Стјепчевић, Превлака, стр. 6; И. Божић, Село Богдашићи у Средњем веку, Историски часопис, књ. VII, Београд 1947, стр. 84 и 85.
[50] Божић, н. д. стр. 86 и 87.
[51] Mon. Slav. merid., Listine VIII, 96.
[52] Mon. Slav. merid., Listine IX 7—17; И. Божић, н.д. стр. 89.
[53] ДАК, СНС, стр. 45; И. Стјепчевић, Котор и Грбаљ; Сплит 1941, стр. 114-115; Божић н.д. стр. 90.
[54] И. Стјепчевић, Котор и Грбаљ; стр. 71-72; Чремошник н.д. стр. 159;Божић н.д. стр. 91
[55] И. Стјепчевић, Превлака, стр. 37 и 38.
[56] И. Стјепчевић, Превлака, стр. 37 и 38.
[57] А. С. Дабиновић, Котор под млетачком републиком, Загреб, 1934, стр. 36.
[58] Јиричек-Радонић, Историја Срба II, стр. 157-159; И. Стјепчевић, Превлака, стр. 38 и 39; А. С. Дабиновић, н.д. стр. 37-39.
[59] И. Божић, н.д. стр. 91.
[60] Јиричек-Радонић, Историја Срба II, стр. 158-159.
[61] И. Стјепчевић, Превлака, стр. 39
[62] И. Божић, н.д. стр. 92.
[64] Сличан случај, гдје су монаси стајали на челу народа антимлетачки расположеног против градског кнеза и римокатоличког архиепископа који су тежили к Венецији и водили венетофилску странку у граду, имамо код римокат. монаха манастира св. Кршевана у Задру, који су енергично бранили народне интересе и помагали у XVI в. отпор рибара задарског архипелага против прекомјерног искоришћавања са стране виших мјесних цивилних и црквених власти. Стога споменути манастир „постаје жртва и мета млетачких репресалија" (Никола Чолак, Отпор рибара задарског оточја у XVI стољећу против обавеза самостана св. Кршевана у Задру, Анали Историјског института ЈАЗ и У, Дубровник 1946, стр. 504, 505).
[65] Др. Владан Ђорђевић, Црна Гора и Аустрија у XVIII в., Београд 1912, стр. 44.
[66] Др. Ј. Ердељановић, Стара Црна Гора, СКЗ, Београд 1924, стр. 408.
[67] Од разних предузимања тровања са стране Млечића споменућемо случај из г. 1782. гдје је которски провидур три пута покушавао преко осуђеника и разних дезертера већ давно настањених у Црној Гори, да отрује чланове стране мисије, која се налазила у манастиру Сопоћанима, али су архимандрит Петар Петровић (касније митрополит Петар I), игуман Теодосије Мркојевић и кувар мисије, који је у ствари био њен хирург, благовремено открили и осујетили сва ова три покушаја (Др. В. Ђорђевић, н.д. стр. 34).
[68] И. Стјепчевић, Превлака, стр. 57.
[69] Јован Радонић, Римска курија и јужнословенске земље од XVI до XIX в., Београд 1950, стр. 338, 365, 375, 473.
[70] И. Стјепчевић, Превлака, стр. 18, примједба 81; Старохрватска Просвјета, год. I, бр. 4, стр. 252.
[71] В. Латковић, Прилошци познавању народне поезије, Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор, Београд 1957, стр. 78.
[72] Натпис је био више пута објављен, али изгледа најтачније код М. Црногорчевића у његовој већ спомињаној расправи „Михољски збор у Боци Которској”, стр. 25.
[73] М. Црногорчевић, н.д. стр. 18 и 20.
[74] ДАК, СНС, књ. П, стр. 290, 610, 648, 113; Стјепчевић, Превлака, стр. 45.
[75] ДАК, СНС, књ. V, стр. 213; И. Стјепчевић, Превлака, стр. 46.
[76] ДАК, СНС, књ. VI, стр. 73; И. Стјепчевић, н.д. стр. 47.
[77] Mon. Slav. merid., Listine, VI, стр. 53.
[78] Mon. Slav. merid., Listine, VIII, стр. 9.
[79] Mon. Slav. merid., Listine, VIII, стр. 221.
[80] Mon. Slav. merid., Listine, VIII, стр. 233.
[81] Бискупски архив у Котору, св. I, стр. 49; И. Стјепчевић, н.д. стр. 47.
[82] И. Стјепчевић, н.д. стр. 48.
[83] Гласник Зем. музеја у Сарајеву, ХХХIII-XXXIV, стр. 172.
[84] И. Стјепчевић, н.д. стр. 48.
[85] И. Стјепчевић, н.д. стр. 48 и 49.
[86] ДАК, СНС, књ. СХLIХ, стр. 862; И. Стјепчевић, н.д. стр. 59.
[87] ДАК, СНС, књ. СХLIX, стр. 436; И. Стјепчевић, н.д. стр. 36 и 37.
[88] ibidem.
[89] Јорга, Нотес II, стр. 452; А.С. Дабиновић, н.д. стр. 37.
[90] А. С. Дабиновић, н.д. стр. 136, 137, 138.
[91] И. Божић, н.д, стр. 119.
[92] Фарлати, „Illyricum sacrum”, VI, стр. 466-487; И. Божић, ibidem.
[93] Фарлати, н.д. VI, стр. 465; Ђ. Стратимировић, Православна црква у Боци Которској, стр. 209; И. Божић, н.д. стр. 119.
[94] А. С. Дабиновић, н.д. стр. 141.
[95] Фарлати, н.д. стр. 467 у дукали од 22. маја 1455.
[96] Aug. Theiner, Vetera monumenta Slavorum meridionalium I, Рим 1863, стр. 215; Стјепчевић н.д. стр. 65; Синдик н.д стр. 77-88; Божић н.д. стр. 93.
[97] И. Божић, О јурисдикцији Которске дијецезе у средњевековној Србији. Споменик САН, СIII, Београд 1955.
[98] Ј. Ђелчић, La Zedda e la dinastia Balsichi, Сплит 1899, стр. 170.
[99] Стјепчевић, н.д. стр. 17 по биљешци у Бискупском архиву у Котору, књ. XXII (15), 8, гдје се каже: „predicta Ecclesia est arte fabrefacta iuxta figuram trium mavium simul iunctarum, cuius supreficies interior tecti est archivoultum susteutatum senis columnis marmoreis devectis a loco dicto Prevlaca simul cum imagine D. Anne excepto argento quam imaginem monaci serviani deferebant procesionaliter circa planum Cathari ingruentibus pluvies ut cessarent et ibidem instatibus sicitatibus drentibus ut terra madefierit ad quorum vota persepa sequebatur Effectus... ”
[100] У ХПI в. између осталих олтара у цркви св. Трипуна спомиње се и олтар св. Ане; И. Стјепчевић, Катедрала св. Трипуна у Котору, Сплит 1938, стр. 84, примједба 138.
[101] И. Стјепчевић, Катедрала св. Трипуна, стр. 31.
[102] Јиричек-Радонић, Историја Срба IV, Београд 1925, стр. 171-172.
[103] И. Стјепчевић, Превлака, стр. 40, 66, 67.
[104] И. Божић, н.д. стр. 103-104.
[105] И. Божић, н.д. стр. 96-97; А. Соловјев, Одабрани споменици српског права, Београд 1926, стр. 201-202.
[106] Г. Чремошник, н.д. стр. 153-155; Mon. Slav. merid., Listine IX, стр. 176-177; И. Божић, н.д. стр. 91.
[107] И. Стјепчевић, Превлака 19; И. Божић, н.д. стр. 96.
[108] Mon. Slav. merid., Listine IX, стр. 436; И. Божић, н.д. стр. 117.
[109] Ђ. Бошковић, Извештај о испитивању средњевековних споменика на Јужном Приморју, Споменик САН, П разред, 69, Београд 1936., стр. 137.
На Растку објављено: 2008-06-04
Датум последње измене: 2008-06-06 14:24:58
