Петар Д. Шеровић

Архивски подаци о преношењу моштију св. Арсенија

У архиви бившег среског начелства у Котору која је у прошлом рату већим дијелом пропала, налазила су се у концепту два интересантна извештаја која је окружни капетан (срески начелник) которски г. 1844. и 1845. упутио Президијуму покрајинске владе у Задру, а од носила су се на пренос моштију св. Арсенија из манастира Довоље, у околини Колашина, у манастир Морачу и касније на њихов пренос из морачког манастира у Куче.

Оба извештаја су писана италијанским језиком који је онда био службени језик у аустријској покрајини Далмацији, где је спадала и Бока Которска, а и у једном и другом извештају спомиње се Његош, који је у оно доба био владика и владар црногорски, те су ради њега, како изгледа, углавном ови извештаји и написани. Познато је наиме да су аустријске полицијске власти у Котору, по наређењу и упутству својих старијих власти, биле организовале тако савршено своју обавештајну службу према Црној Гори, да су им њихови повјереници достављали сваку и најнезнатнију појаву за коју су мислили да ће бити од интереса за њихове наредбодавце. Нарочито су пазили на догађаје не само у вези с политичким и црквеним радом, него и с приватним животом црногорских владара, а особито популарност Његоша, који је, као и стриц му св. Петар, био врло омиљен у Боки, што је аустријским властима задавало много бриге. – Извештаји су већином тенденциозни и из њих продире мржња према Црногорцима и њиховим владарима.

Ми смо у своје доба преписали оба горе споменута извештаја и овдје их, преведене на наш језик, у цјелини саопштавамо:

С уреда.

Бр. 745

Пов.

Преузвишеном ћ. к. владином президијуму окружни капетан которски саопштава да је пренијето једно светитељско тијело са отоманског територија у Морачу у Црној Гори.

Преузвишеном ћ. к. владином президијуму

3 а д а р

Неки калуђери који су сашли с турског територија из Колашина разгласили су да су нашли у својој цркви једно светитељско тијело за које тврде да је св. Арсеније, негдашњи епископ оних крајева, а да се не зна ни одакле је, ни како је ту дошао. Приповиједали су да су га нашли гдје сједи крај олтара с књигом у руци и да им није успјело да га покрену с положаја гдје се био сместио, пре многих церемонија и молитава. Глас о тако великом чуду почео је да привлачи много хришћанског свијета из околних крајева и да калуђерима доноси доста милостиње, али пошто мухамеданци мало вјерују у то чудо и пошто се опазило да намеравају да присвоје прилоге и да праве неприлике калуђерима, то ови прије неколико дана, у договору с Владиком, пренесоше светитељско тијело у манастир св. Госпође у Морачи, у Црној Гори. Тијело је било положено скупа с књигом у дрвени сандук, обложен теписима, а верски ентузијазам за тога свеца покренуо је Црногорце на ходочашће у овај манастир који ће тако кроз кратко вријеме моћи да боље задовољи потребе сиромашних калуђера који у њему живе.

Владика је даровао десет цекина онима који су обавили пренос. А и он ће моћи у згодној прилици да искористи ово чудо као и присуство новог светитеља у Црној Гори, да би проширио свој вјерски уплив на погранично хришћанско становништво у Турској.

Не пропуштам да доставим на знање вишој власти ову вијест коју сам дознао од поузданих особа. Котор, 6/Х 1844 г. (потпис нечитак)

II

Други извештај которског окружног капетана о истом предмету гласи:

С уреда.

Прес. бр. 170

Пов.

Преузвишеном ћ. к. владином президијуму окружни капетан которски саопштава да је један калуђер из Колашина криомице однио из манастира Мораче у Црној Гори тијело за које се држи да је св. Арсенија.

Преузвишеном ћ. к. владином президијуму

Задар

С препонизним мојим извештајем од 6. октобра 1844. Прес. 745/Пов. доставио сам, по дужности, на знање вијест о преносу једног тијела за које се вјерује да је св. Арсенија, из Колашина у Херцеговини у црногорски манастир Морачу. Пренос ових моштију није био на одмет калуђерима василијанизима, који су то извршили, а ни онима у манастиру, гдје су биле положене, јер су их Црногорци из свих крајева овоје земље штовали и давали прилоге. Али услијед сиромаштва ових Црногораца њихови прилози нијесу могли да задовоље очекивања калуђера, те се стога одлучише да пренесу свеца на друго мјесто, гдје би могли имати веће приходе.

Тако колашински калуђери, који су били пренијели светитељско тијело у Морачу и који бјеху остали у овом манастиру након свог бијега из Колашина, прије мало дана га криомице однесоше и пренијеше у Куче у Скадарски пашалук, одакле, како изгледа, намјеравају да га носе од места до места у оне крајеве Албаније у којима станују Грци несједињени (т.ј. православни – П. Д. Ш.) да би постигли што обилније прилоге и да га оставе на оном мјесту, гдје би било више изгледа за приходе и њихову сигурност. Одношење светитеља из Црне Горе у народу се приписује, како сам то изложио, похлепности колашинских калуђера. Владика пак, пошто му је саопштена ова вијест, претварао се као да му је то индиферентно, па није уопште укорио морачке калуђере што су посветили тако слабу пажњу чувању споменутог светитељског тијела.

Не пропуштам да доставим на знање овај догађај том ћ. к. владином президијуму. Котор, 2/III. 1845 (потпис нечитак)

Професор Станоје Станојевић који је написао исцрпну студију под насловом: „Архиепископ Арсеније” и објавио је у 2 и 3 свесци V књиге Гласника историјског друштва у Новом Саду, године 1932. казао је (св. 3. стр. 377.) д;а су мошти св. Арсенија, вјероватно крајем XVII, или почетком XVIII вијека, биле однијете из Пећи и биле ношене по разним манастирима у којима су лежале негдје краће, а негдје дуже вријеме. Даље је констатовао да историја и хронологија преноса Арсенијевог тијела у XIX вијеку није сигурна и да се они који су о томе писали не слажу ни у погледу мјеста гдје се све налазило његово тијело ни у хронологији његовог преношења. У потврду ове своје констатације цитирао је наводе митрополита Саве Косановића, архимандрита Нићифора Дучића, епископа Никанора Ружичића, Леонтија Нинковића, Марка Миљанова, Павла Ровинскога и Марка Драговића, који се међу собом не слажу. Ипак се казивање митрополита Саве Косановића, које Станојевић цитира на стр. 388, споменуте књиге, најбоље слаже с наведеним которским извештајем из године 1844. у погледу преноса светитељских моштију из манастира Довоље крај Колашина у манастир Морачу. Косановић наводи како је негдје око године 1845. неки калуђер из Мораче, Никодим (Ђорђевић) са још двојицом другова криомице однио из манастира Довоље светитељско тијело и предао га игуману Дионисију у манастиру Морачи. Послије неколико времена Никодим је опет криомице однио свечеве мошти и побјегао с њима у Куче и сместио их у једну кућу у Дрекаловићима. На молбу народа око Довоље – како даље каже Косановић – владика Раде обећа да ће склонити Дрекаловиће да врате мошти у Довољу, али не само да му то није успјело, него је у доба књаза Данила тијело св. Арсенија пренијето у Ждребаоник, а касније у Косијерово.

Свакако ово често пренашање моштију св. Арсенија на разна мјеста слиједило је највише из страха од Турака који су пријетили да ће их сажећи као што су сажегли тијело св. Саве. Наведени которски извјештаји углавном потврђују казивање митрополита Саве Косановића који тачније датира оба споменута преноса светитељских моштију од свих других писаца, чија смо имена горе цитирали, а чија је казивања професор Станојевић саопштио.

Текст преузет из: Гласник – службени лист Српске православне цркве, год. XLIII, бр. 2, Београд 1962, стр. 74-75.