дон Нико Луковић

Говор на свечаној прослави 80. година живота Петра Д. Шеровића, у Бијелој, 17. децембра 1967. године.

Поштовани и драги свечаре,

Другови и другарице из Историјске секције Котор Историјског друштва Црне Горе, на својој сједници дана 12. овог мјесеца, између осталог су одлучили да узму активног учешћа у вашој прослави; да представници секције Поморског музеја и Државног архива у Котору дођу к вама да вам честитају ваш свијетли јубилеј данас на дан вашега рођења. Не само да се ја радо придружујем друговима, него хоћу да послушам глас срца и испуним само дјелић захвалности, која ме веже са вама, драгом школском другу, искреном пријатељу, сараднику, истовремено, као ваш вршњак, осамдесетогодишњем јубиларцу.

Петар Драгов Шеровић, је рођен 17. децембра 1887. у Бијелој, у родољубивој обитељи Шеровић, заслужној за Цркву и народ – у овом сунчаном крају о којему је пјесник Јован Сундечић пјевао : „Дивна ли је је Бока сваколика, ал' је Бијела цијеле Боке дика...“. Чињеница је да питомост, блага клима и љепота природе утичу на интелектуални развитак човјека и његова племенита осјећања. Није случајност да се најстарија култура, цивилизација и умјетност јављају на обалама Средоземног Мора, најљепшег базена на свјету. Тим се може тумачити и чудо Старе Хеладе која је, иако у тијесним границама свога живота и рада, постала колијевка највећих људи у човјечанству. Па и наша лијепа Бока је дала толико знаменитих људи на свим пољима људске дјелатности. Међу истакнуте људе садашњице с пуним правом убрајамо и Петра Шеровића.

Већ у дому својих честитих и родољубивих родитеља почео је изграђивати своју персоналност – човјека хуманисте и родољуба. Класичну гимназију је завршио у Котору. Которска гимназија је у оно доба била једна од најбољих у бившој аустријској покрајини Далмацији, особито њен професорски кадар – хелениста, латиниста, историчара, математичара и природњака. Као студент права на университетима у Бечу и Грацу слушао је предавања знаменитих Константина Јиречека, Ватрослава Јагића, Милана Решетара и Матије Мурка. То је пробудило у младом Шеровићу љубав за историју, српско-хрватски језик и науку уопће. Као студент припадао је ондашњој напредној југословенској омладини која се одушевљавала идејама Доситеја Обрадовића, Вука Караџића, Његоша, Копитара, Штросмајера, Рачког и других великих југословенских првака. Већ тада, Петар Шеровић почиње да сарађује у тршћанској Словенској мисли, новосадској Застави, па у листу Бока у Котору и Трговинском гласнику у Београду.

Године 1913. дипломирао је Правне науке у Грацу. Одмах по Првом свјетском рату Шеровић постаје сарадник познате едиције Српске академије наука „Стари српски записи и натписи“ која је излазила под уредништвом академика Љубомира Стојановића у Београду. У Новом Саду је 1927. године, заједно са Димитријем Руварцем, оснива Историјско друштво и постаје сарадник његовог Гласника. Радећи најприје као судија, па у управној служби, био је често премјештан, али то није сметало његовом научном раду. Особито га је привлачила историја његовога родног краја, иако се занимао и за прошлост крајева у којима је службовао: Костајница у Хрватској, Шибеник итд. Марљиво је сакупљао грађу у нашим архивима. Са нарочитим интересовањем и љубављу је пратио све што се пише о Боки и настојао да исправља што је ненаучно, недокументовано, или тенденциозно објављивано. Његова активност била је најјача за вријеме службовања у Котору, нарочито послије пенсионисања и оснивања Државног архива у Котору и Херцегновом.

Године 1933. је један од оснивача и први предсједник Народног универзитета Боке Которске у Котору, који успјешно ради до рата 1941. Треба поменути јединствену културну манифестацију, и прву у историја нашега краја, Културно-историјску изложбу Боке Которске у октобру 1934 године, која је својом свеобухватношћу изненадила и саме познаваоце културно-историјског наслеђа Боке Которске. Покретач тог замашног културног потеза, у оквиру Народног универзитета, био је Петар Шеровић. Тако је, исто, он покренуо, мислим 1940. године, Пољопривредну изложбу Боке Которске. Друго велико дјело Народног универзитета било је издавање Гласника Народног универзитета Боке Которске, који је излазио од октобра 1934. до децембра 1940. И ту је Шеровић био покретач, члан уредништва и главни сарадник Гласника од кога је изашло девет свезака са бираним чланцима из историје нашега краја и историје умјетности Боке Которске.

Петар Шеровић је до данас написао и објавио око 190 научних радова из разних области науке: историје, права, археологије, историје умјетности, епиграфике, етнографије, фолклора и др. Важи као изврстан познавалац наше иконографије. Пронашао је од XVII до прве половине XIX вијека једанаест иконописаца из рисанске породице Даскаловића-Димитријевића-Рафаиловића. То је једна од најзначајнијих сликарских школа у Југославији која има непролазну заслугу што је, и поред најезде слика млетачке школе у Боки, смјело одржала умјетничку традицију овога краја скупа са Трипом Кокољем Пераштанином, коју данас одржавају и овде присутни сликар Мато Ђурановић и вајар Лука Томановић.

Шеровић је особиту пажњу посветио историји бокељског поморства из које је области, у самим годишњацима Поморског музеја у Котору, објавио 25 радова. Први преглед историје поморства на научној основи, под насловом „О поморству Боке Которске“ објавио је у издањима Друштва Св. Саве у Београду 1924. године.

Отишао бих на дуго када бих стао набрајати дуги списак Шеровићевих радова из разних научних дисциплина. У научним круговима су особито запажене његове студије: „Бијела, њене старине и поријекло становништва“ и „Историски мач Вукше Стјепановића у Перасту“ у којој је изнео хипотезу са доста вјеројатности да тај знаменити мач XV вијека није припадао опјеваном народном јунаку Вуку Огњену Бранковићу него Пераштанину Вукши Стјепановићу. Његова најновија истраживања објављују Историјски записи (Титоград), Поморство (Ријека), Наше море (Дубровник) и многи други часописи и листови.

Петар Шеровић је 1951-1952. био члан научне екипе Српске академије наука која се бавила проучавањем Боке Которске са разних гледишта. Резултати ових проучавања објављени су у Споменику САН CIII и CV, под уредништвом др Илије Синдика. Године 1954. био је изабран за члана Историјског института СР Црне Горе, а 1962. за радног члана Друштва за проучавање и унапређење поморства Југославије у Задру и то као признање за његов научни рад. Данас је сарадник Енциклопедије Југославије и Енциклопедије поморства.

Са успјехом преводи са: грчког, латинског, талијанског, њемачког, чешког, старословенског и руског језика.

Мора се признати да је Петар Шеровић један од најплоднијих домаћих писаца послиједњих деценија XX вијека. Његов животни опус усмјерен је према добру народа свога. Никада није тражио лично добро, него само добро народа свога. О њему би се могла написати једна књига. Поред толике активности реси га најљепша људска врлина – скромност, а позната је његова отменост у опхођењу са људима без обзира на слој и положај. Постоје две категорије људи – они који мање вриједе, а наметљиви су и који више вриједе него ли исказују. Шеровић припада овим другима. Он је свијестан да је на свијету све пролазно, а да само остаје увек присутна љубав којом обухватамо свијет око себе. У име Историјске секције Котор, Историјског друштва Црне Горе, Поморског музеја у Котору, Државног архива у Котору, Историјског института СР Црне Горе, Друштва за проучавање и унапређење поморства Југославије у Задру, и у своје лично, драгом Петру Шеровићу желим још дуг живот и плодоносан рад на утјеху његове племените другарице живота, његове драге дјеце, својих бројних пријатеља и поштовалаца, а на корист наше науке и за добро наше љубљене Отаџбине СФРЈ.