Сава Дамјанов

Мистерије у граду лавова

Запис из Украјине. Лавов за почетнике, пре свега је град многих мистерија, бизарних легенди и чудноватих личности, попут Станислава Лема, грофа Мазоха или алхемичара, ученика славног Парацелзуса

Град у којем су рођени такви књижевни великани као Збигњев Херберт, Адам Загајевски, Станислав Лем већ и пре но што га видите буди несвакидашње слутње и маштарије.

Али, мој не сасвим обичан осећај да сам овде већ некада давно боравио имао је неко дубинско упориште у нечем помало заумном у мени (чему су суморни неокласицистичко-сецесијски градски, готово новосадски пејсажи само доприносили). Јер је, за мене, најзаумнији део сусрета са украјинском културном престоницом Лавовом, ипак, био садржан у смрти. Наиме, у околним галицијским брдима пре више од девет деценија ратовао је и погинуо мој предак Стеван Дамјанов (Крлежин исписник и такође питомац аустроугарског војног училишта Лудовицеума).

Лавов за почетнике, пак, пре свега је град многих мистерија, бизарних легенди и чудноватих уметничких и парауметничких знања и вештина.

Већ на првом кораку, у центру испод којег протиче река (затрпана када је у 19. веку пројектован градски трг и зграда Опере) – изложба под називом „Лавовски лавови“: Лавов и јесте град лавова. Легенда каже да су лавови попут крвожедних љубимаца не тако давно насељавали и овај део Европе (за Египат је то већ опште познато!). Има их и данас, на стотине: на грбовима и рељефима зграда, у виду чесми и фонтана, или статуа на приласку Замку (који са кафкијанске висине гледа истовремено у небо, град и – у далеки Хад!).

Српска улица у центру

Мање се зна да се у древном Лавову – осим проучавања Талмуда и Кабале – неговала и уметност алхемије. Јер, алхемија није нека паранаучна и парафилозофска дисциплина, већ мистично Знање у којем је Камен мудрости, један од симбола спознаје Лепоте – као и у уметности, уосталом. Легенда говори о томе да су крајем 16. века овде нашли уточиште ученици славног Теофраста Парацелзуса, а улазак у Апотеку-Музеј (тик иза Градске куће!) сведочи о томе да у тој легенди има барем зрнце истине. Наиме, у подрумима и лавиринтима овог здања одвијали су се алхемичарски обреди. По начину на који су представљени, овај музеј алхемије најбољи је и најаутентичнији који сам изван књига видео. Сачуване су реторте и инструменти који су служили алхемичарима за експерименте, њихови рукописи и тајанствени симболи, чак и кабалистичко знаковље („алфабет“) којим су шифровали своје формуле и параболе.

Међутим, више од свега говори сама атмосфера ових подземних одаја. Застајем код пећи изнад које су геме са представом венчања Девице и Духа. Посуде и епрувете различитих димензија – са цртежима које разумеју само посвећени! – микрокосмички су одраз материце Универзума. Справе за мерење, припремање и мешање супстанци у њима показују да је сваки чин стварања заправо еротска игра (Божанска игра, додуше). Сјај ватре враћа мисао на Почетак који је, како би то сами алхемичари рекли, истовремено и Крај.

Да ли случајно или не, али из лавирината овог музеја излази се у сам центар и то у улицу која се (нико не зна од када!) зове Српска (само је у Другом светском рату накратко променила име и звала се Хрватска!). Ова улица ће нас довести и до бизарно-неодољивог кафеа „Гроф Мазох“ са његовом бистом на улазу (у грофовим бронзаним џеповима радознале пролазнице траже и проналазе неке „мрачне предмете жеље“). Пошто је Леополд фон Захер Мазох боравио у Лавову, логично је да кафић нуди богат репертоар мазохистичких ужитака и тако подиже живи споменик славном суграђанину. Чим изаберете место и седнете, извлачите карту и добијате реквизит који ће обележити ваш боравак у кафеу. Ја лично, иако љубитељ литературе Маркиза де Сада, био сам привезан ланцем за тврди, непомични сто као да сам ушао у Мазохову Венеру у крзну , а конобарица ми је донела шкрињицу пуну порука-фантазми у коју сам могао додати и своју.

Балзак на калдрми

Пошто сам на своје питање да ли је ико дословно схватио сву ту сценографију добио негативан одговор, прешао сам у популарну биртију „Кријовка“ где не могу ући само Руси и комунисти: особље у униформама украјинског (Бандериног) покрета отпора, са калашњиковима „на готовс“, радо ће вас – ако прођете ту прву проверу – провести кроз подрум уређен у стилу онога што се код нас називало „партизанским базама“ (мада би се могло рећи и „четничким гнездима“).

Излазим на исту калдрму којом је пре готово два века шетао Балзак и за разлику од њега, љубитеља мегалуксузног хотела „Жорж“, радосно једем сољанку, варенике и деруне у некој врсти народне кухиње „Пузата хата“ (у преводу – „пун стомак“). Ниједан наш књижевник, научник и интелектуалац није доживео ону присну атмосферу Лавова ако није у култној „Чигри“ (кафе-галерији-литерарној трибини) попио „живе пиво“ (нешто налик алхемијској смеси точеног пива и бозе!) у друштву Але Татаренко и њених студенткиња или докторандкиња: она је прави добри дух српске културе у Украјини, преводилац Црњанског, Киша, Пекића, Павића и многих аутора моје генерације, предавач србистике на Универзитету „Иван Франко”.

Одлазим са злурадим осећајем како то није могао да учини Вук Караџић, па је тако његов боравак у Лавову – као и многих српских трговаца и војника пре и после њега – ипак био непотпун...