Марк Гољберг

Украјинско-српске књижевне везе: резултати и перспективе

Симпозијум “Иван Франко и Срби” несумњиво ће дати нове импулсе истраживању украјинско-српских књижевних – и у ширем смислу – међусобних културних веза. Франко је током целог живота показивао интересовање за историју и културу јужних Словена, посебно Срба. Он је пуно урадио за развој украјинско-српских контаката. Поклањајући пажњу њиховим разноврсним формама, Франко је деловао и као преводилац, и као истраживач, и као уредник, и као издавач, и као јавни радник. Али схватити овај аспекат његове делатности могуће је само у оквиру широког контекста историје украјинско-српских међусобних културних веза и историје њиховог проучавања.

На сваком новом ступњу историјског развоја у науци најприкладнијим путем неопходно је проценити постојећа постигнућа и указати на перспективе даљих истраживања. Савременицима је тешко да остваре свестрану самооцену. Али преломност, судбоносност тренутка они могу да осете и осећају га оштро. У овом за Украјину сложеном трену, за нас је нарочито битно разумевање пута који водио је утврђивању и остварењу идеје државности, стварању независне, самосталне државе. Реч је о спајању самоникле националне идеје с верношћу општечовечанским идеалима, о развоју своје културе уз дубоку пажњу и поштовање култура других народа.

Украјинска култура никада није била “одсечена”, изолована, затворена у уском простору. Она је увек иступала као активни учесник европског и светског процеса стварања културе. Носиоци су украјинске националне идеје били и проповедници непрекидног развоја контакта између народа, њихових култура.

У судбини Украјинаца и Срба у прошлости и у садашњости има пуно сличног. О овој сличности пуно су говорили и писали публицисти, научници, писци оба народа. Два су словенска народа, чије културне везе сежу до дубоке прошлости, позвана да служе као пример,

Да сви Словени буду
Добра браћа,
И синови сунца правде,
И јеретици
Овакви као Констанцки
Јеретик велики.

Један је од основних задатака у области проучавања украјинско-српских књижевних међусобних веза може бити формулисан овако: проучавати те односе да би се они развијали. У вези са тим отвара се питање о грађанском патосу, о друштвеном значају упоредне науке о књижевности, нарочито словенске. Реч је о томе, да су, као и уопште у хуманистичким и стручним наукама, фундаменталан и примењен аспект истраживања изванредно тесно међусобно везани. Проучавање међунационалних контаката у било којој области јесте истовремено њихово учвршћивање и развој. Ово потврђује и историја украјинско-српских књижевних веза.

У вези са изнетим желео бих да у сажетој форми искажем неколико општих мисли, које се тичу савремене упоредне науке о књижевности.

Као неодвојиви чинилац науке о књижевности уопште, упоредна наука о књижевности мора да се темељи на главним постигнућима ове науке и науке о култури, да се темељи на основи човека уопште. Овде је од нарочитог значаја поставка о дијалошком карактеру културе, коју су најпотпуније формулисали М. Бахтин и М. Бубер и која се снажно се учврстила у савременој културологији.

Развој националних култура, књижевности је могућ само уз услов активног дијалога између њих. Украјинско-српски дијалог има своје особине, које треба прецизно проучавати.

Са проблемом књижевних веза повезано је и питање о учешћу читаоца у књижевно-историјском процесу, о животу књижевног дела у инојезичкој средини.

Уопште питање о учесницима процеса узајамне делатности је од нарочитог значаја. Реч је о активној улози људског фактора у културостваралачком процесу, на крају крајева у стварању историје. Наиме стваралачки индивидуалитет много у чему опредељује карактер историјско-књижевног процеса, укључујући и толико битне чиниоце, као што су књижевни контакти и међусобне везе. Није случајно, да су пажњу истраживача привлачиле такве личности, као Вук Караџић, Тарас Шевченко и Иван Франко.

Савремена упоредна наука о књижевности ослања се на разумевање књижевне творевине као целине, као уметничког света, који носи у себи дубоки човечански смисао. Битно је имати у виду антропологију уметничког дела, то да се у стваралаштву показује огромна уметничка енергија, уграђена у текстовима културе[1]. Ова енергија делује као извор нових стваралачких импулса. Подсетимо се макар тога, колико надахњивајућу улогу је одиграла јужнословенска, а нарочито српска песма у стварању таквих ствари, као што су “Михајло Чернишенко” П. Кулиша, “Спев о белој кошуљи” И. Франка, “Вила посестрима” Лесје Украјинке.

Упоредна наука о књижевности мора сједињавати достигнућа савремене херменеутике с разумевањем дела као процеса, као појаве, која, може да се улива у нове и нове контексте, може да генерише нове идеје, нова решења дубоких егзистенцијалних питања. Стваралачкој снази дела, његовој способности да зрачи енергију код нас уопште поклањају мало пажње. Нагласићу још једном: реч је о томе, како ово или оно дело живи у новој средини, помажући узајамном разумевању народа. Франко је изврсно писао о улози књижевности у стварању златног моста међусобног разумевања и поштовања међу народима.

У проучавању украјинско-српских књижевних веза неопходно је разликовати и узимати у обзир три основна аспекта упоредног проучавања књижевности: књижевне контакте, генетске везе и тополошке сличности. Нећу карактерисати све те аспекте. Препоручујем читаоцима дело В.М. Жирмунског “Епско стваралаштво словенских народа и проблеми упоредног проучавања епоса” [2]. Дозволићу себи неколико напомена.

У проучавању украјинско-српских књижевних веза најбоље је представљен контактни аспект, мада нису сви видови узајамних веза проучени једнако добро. И није поклањана иста пажња свим периодима.

У своје време било је много урађено у проучавању украјинско-српских средњовековних веза. Можемо овде да се сетимо садржајног и богатог фактима истраживања В. Хнатјука “Контакти Украјинаца и Срба” [3]. На жалост, ова је књига већ одавно библиографска реткост. Али, идеје утемељене у њој вреди развијати и продужавати. Узгред речено, вреди рећи, да је Франко био један од тих научника, који су поклањали пажњу средњовековној српској књижевности. У његовом делу има много драгоцених мисли, посматрања, уопштених закључака о истраживањима, као што су, рецимо, “Прича о Варламу и Јоасафу”, “Старохришћански духовни роман”, “Свети Климент у Корсуњу”. Морам да кажем, да и ја сам у монографији “Иван Франко и украјинско-српске везе” (Лавов, 1991) нисам скренуо пажњу на ову особину, па то је знатно ограничило моје разумевање улоге Франка у развоју међусобних веза двеју култура и учинило карактеристику рада Франка у проучавању јужнословенске проблематике врло једностраном. Узгред ћу рећи, да ту истраживача чека интересантна и изванредно перспективна тема: Франко као истраживач словенских култура епохе Средњег века. Овде најглавније морало би бити поглавље о српској средњовековној књижевности.

Вреди обратити пажњу и на медијевистичке радове М. Драгоманова, М. Грушевског, И. Крипјакевича и многих других научника, код којих има и размишљања о српској књижевности и српско-украјинским књижевним везама.

Значајну страницу у развоју украјинско српских књижевних контакта уписала је Кијево-Могиљанска академија, која је постала општесловенски центар образовања, науке и културе. Као што је познато, ту су учили и Срби, који нису прекидали везе с отаџбином и затим су одиграли значајну улогу у развоју српске културе, науке и образовања. Проучавање овог проблема започео је Н. Петров. Од нарочитог значаја је његово дело “Воспитанники Киево-Могилянской академии из сербов с начал синодального периода и до царствования Екатерины II (1721–1762)”[4]. Велики значај има рад В. Ерчића “Мануил (Михаил) Козачински”, који је био објављен године 1980[5]. Томе је истраживању додана велика библиографија о овом питању.

Доста је интензивно проучаван развој српско-украјинских књижевних контакта у ХIХ-ХХ в. Резултати ових истраживања су смештени у одговарајућим одељцима првог и другог тома колективне монографије “Украјинска књижевност у општесловенском и светском књижевном контексту” [6]. Не задржавајући пажњу на тим одељцима и препоручујући их читаоцима, хтео бих само издвојита два момента. У развоју украјинско-српских књижевних веза у ХIХ веку централне фигуре су били Вук Караџић, Тарас Шевченко и Иван Франко. Што се тиче Караџића, вреди назвати радове М. Гуцја [7], И. Билодида [8], Ј. Куриљука. Нарочито треба истицати монографију М. Гуцја, која је по први пут увела у научно коришћење огромни фактични материјал, везан за постојање српске народне песме у Украјини. Интересантна информација о контактима украјинских културних радника с Вуком Карџићем налазе се у раду Ј. Куриљука [9].

Питање “Шевченко и српска поезија” је истраживао И. Јушчук [10]. Резултати његовог истраживања заслужују озбиљну пажњу.

У области проучавања књижевних контакта у ХIХ и ХХ веку још увек остаје доста много пропуста. Ако, рецимо, постоје радови о српским темама у украјинској књижевности, онда о украјинским мотивима у новијој српској књижевности нема истраживања. Значајни су прегледни радови о развоју украјинско-српских књижевних веза таквих делатника, као, например, Ст. Новаковић, П. Тодоровић, Ј. Скерлић.

Очигледно, сада је неопходан систематски, заједнички рад усмерен к одређеноме циљу. Овде два прилаза морају узајамно допуњавати један другог, две тачке гледишта, које можемо формулисати познатом формулом: они од нас, ми од њих. Српско-украјински и украјинско-српски међусобни односи нису исти, већ узајамно допуњавајући појмови. Такво постављање питања јесте апсолутно законито и има принципијално значење. Терминима савремене физике, ради се о разматрању појаве у различитим системима координата. Све зависи од избора полазне тачке.

Почињати, вероватно, треба од прецизне регистрације тога, шта је већ урађено. Вреди припремити и објавити библиографију научних радова и превода, свих материјала, који се тичу контакта наших књижевности. А. Погодин је укључио украјински материјал у нови регистар “Руско-српска библиографије” [11]. Овај рад и данас није изгубио своју актуелност. Али, сада је очигледно да је он непотпун. Осим тога, током година које су прошле од момента његовог објављивања, појавило се пуно нових радова. Драгоцена је и библиографија, смештена у четвртом тому рада “Украјинска књижевност у општесловенском и светском књижевном контексту”. Али и овде није досегнута неопходна потпуност. Колико ја знам, код Срба сличног рада нема.

Неопходно је свестрано истраживање украјинске и српске периодике. Познато је, да су новинарство и књижевна критика одигравали и одигравају и данас велику улогу у књижевним контекстима. Како је писао В.М. Жирмунски, при проучавању узајамних веза књижевности није могуће ограничавати се на “уметничке врхунце епохе, те идеалне поетске резултате, који су били издвојени уметничком свешћу потомака као “вечити сапутници” културног човечанства” [12]. Неопходно је истраживати такође и “масовну” књижевност, те појаве, које стварају одређену традицију, духовну климу која опредељује непоновљиво лице епохе. Навешћу неколико примера. Данас се зна, да су српски часописи “Вила” и “Матица” одиграли значајну улогу у развоју српско-украјинских књижевних веза. Ово је наглашавао још Јован Скерлић[13]. Али пуне карактеристике ових часописа с такве позиције ми немамо. Други пример – лавовска “Правда”, која – нећу се бојати то да кажем – понекад добијала општесловенско значење. Питање о улози “Правде” у развоју украјинско-српских књижевних веза може бити предмет посебног истраживања.

Треба обележити, да је у последње време зборник “Питання слов’янознавства” почео да поклања пажњу овој проблематици и већ је објавио неколико чланака о питањима о којима говоримо. Издвојићу посебно чланке младих истраживача И. Лучука [14], М. Лубкивског [15] и О. Кравец [16].

Могуће је говорити и о томе, да за упоредну науку о књижевности историја новинарства уопште је својеврсна помоћна, или, боље речено, темељна дисциплина. Укупно с тим она повезује компаративистику с историјом друштвене мисли и културологијом.

Очигледно, при проучавању књижевних контакта неопходно је разликовати два момента: естетски, када се говори о уметничкој вредности, и културолошки или културолошко-друштвени, који одражава ток историје, срж културе, дијалог култура.

Још један врло битан проблем. Дијалог култура је, ако може се тако рећи, својеврсно уопштавање дијалога стваралачких индивидуелности.

Сасвим је очигледно, да је битно проучавати улогу личног начела у културно стваралачким процесима. Реч је, посебно, о истраживањима личних контакта украјинских и српских писаца и научника. Никла је неопходност у проучавању личних фондова српских и украјинских архива, објављивања највредније архивске грађе. Овде су потребни општи напори истраживача двеју земаља. Само на основу прегледа српских, украјинских и руских архива ми можемо, например добити пуну слику о преписци Новаковића с делатницима украјинске културе. Имамо све разлоге да сматрамо да се у српским архивима чува мноштво писама украјинских културних делатника Србима. Ми немамо опис архивских докумената, који су везани за делатност активних учесника књижевних утицаја. Узмимо, Житецког. Зна се, например, да у његовом личном фонду у Одељењу рукописа Библиотеке Народне академије наука Украјине чува се грађа за предавања о српском фолклору, која је он читао у Кијевском универзитету. Или врло богати архив А. Степовича, који се налази у истој установи. Пуно интересантних информација можемо наћи у лавовским архивима. Можемо наводити пуно факата. Овде има још један моменат, на који хоћу да обратим нарочиту пажњу.

У развоју књижевних контакта значајну улогу игра размена књига. Интересантно је иследити те путеве. Те или друге књиге стизале су у Србију и обратно. Управо лични архиви културних радника дају материјале за то. Питање размене књига је тесно везано још са једним моментом – с преписком културних делатника. То је посебна тема. Писма културних делатника имају историографски смисао. Они су битни документи за историју међународних контакта. Врло често баш у писмима откривају се ти услови, који одређују развој књижевних контакта, онај темељ, на коме они израстају.

При проучавању књижевних узајамних веза битно је проучавати све њихове форме, све врсте. Наравно, нарочиту пажњу треба поклањати уметничком преводу. Наиме с преводом су повезани битни моменти функционисања једног или другог дела, уводећи га у нову културну и језичку средину. Шта се тиче украјинско-српских књижевних веза, овде, уколико реч је о блиско сродним језицима, прикладно је говорити о узајамном преводу. Али и данас ми немамо довољно целовите представе о томе, што се из украјинске књижевности преводило у Србији, а из српске – у Украјини. Сазрела је нужда у библиографским радовима и таквог карактера.

На плану компаратистике основни задатак књижевности је у томе, да се покаже, на какав начин су дела једне књижевности улазила у другу. У овом смислу изразита је рецепција песништва Шевченка у Србији, улажења Шевченка у српску књижевност. Стваралаштво Шевченка јесте појава разнострана: она објективно садржи у себи огроман потенцијал за интерпретацију. Богата и дубока је била код Шевченка “слика света”, модел који је створио песник. Током рецепције песништва Шевченка, српска књижевност и српски читаоци прихватали су тај систем са дубоким разумевањем.

Говорећи о књижевним контактима, ми морамо нарочиту пажњу додељавати њиховим резултатима. А то води до постављања питања о размени тема, сижеа, мотива, о одражавању српске теме у украјинској књижевности, а украјинске у српској. Присетимо се још једном таквих дела, као што су “Михајло Чернишенко” и “Црна скупштина” П. Кулиша, “Спев о белој кошуљи” Ивана Франка, “Вила посестрима” Лесје Украјинке, “Југословенску свеску” М. Риљског. Али, да ли исцрпљавају ова дела постављени проблем? Која су у српској књижевности дела, у којима је присутна украјинска тематика. За данас је то за истраживање, дубоко прегледање разноврсног материјала. Нарочити значај има питање о тако званим трансформацијским процесима, о уметничкој (заправо уметничкој) рецепцији једне књижевности у другој, о путевима и механизмима те рецепције. Па реч је о узајамном богаћењу, које никако не нивелише самониклости “примајуће” књижевности. У процесу развоја књижевног узајамног деловања свака од књижевности иступа и као примајућа, и као “зрачећа” (користећи дефиницију Г.Д. Вервеса), и као субјекат, и као објекат узајамног деловања.

Неопходно је полазити од тога да су књижевне везе неодвојиви, саставни део међународних узајамних односа уопште. У вези с тим настаје питање о периодизацији историје књижевних веза. Па периодизација није само условна схема него спољашњи израз дубоких процеса развоја, начин спознаје тих процеса. У вези с тим дозволићу себи да кажем неколико напомена. Општа историјска периодизација јавља се као оријентир, као полазна тачка за историјско-књижевну периодизацију. Али њихово изједначавање претворило би историју књижевности само на допуну и илустрацију историје друштва. Не може се заборављати на специфичност књижевности, њену релативну самосталност, унутрашње законе њеног развоја. Уколико је у процесу узајамног деловања двеју националних књижевности неопходно узимати у обзир особине двеју књижевности, неопходно је израдити такву периодизацију која би узимала у обзир све чињенице таквог процеса [17].

У историји књижевних веза има своје кулминационе моменте, везане за подизање народно-ослободилачке борбе, активизацију прогресивних снага. Они заслужују нарочиту пажњу. Навешћу барем утицај који су имала на развој украјинско-српских књижевних веза балканска збивања 70-х година XIX века [18].

Нарочити значај добија проблем условљености књижевних контакта. Овде се јавља питање о типолошком аспекту истраживања, о проучавању тако званих типолошких сличности. Ако узимамо украјинско-српске књижевне везе, то у овом случају типолошке сличности јесу та основа, на којој они израстају. Реч је о истоветности историјске судбине двају народа, о општим тенденцијама које се показују у развоју њихових култура, у блискости и сродности језика. Појам типолошке сличности даје могућност истраживања проблема на систематском нивоу, полазећи од појма националних књижевних система.

Баш типолошки прилаз даје могућност разумевања сржи таквог битног компаративистичког појма, као што су сусретни захтеви (савремена компаративистика понекад употребљава термин “књижевна неопходност”).

Типолошко проучавање предвиђа такву методологију, која води од марљивог, прецизног проучавања чињеница према дубоким уопштавањима, према разумевању сржи историјско-књижевног процеса. Није могуће било које јединство посматрати као испољавање типолошког фактора. На крају крајева циљ историјско-типолошких студија није објашњење посебних факта, већ успостављање законитости и проучавање процеса [19]. Можемо тврдити, да проучавање узајамног деловања украјинског и српског националног књижевног система тек почиње. Апсолутно је очигледно, да је дубока основа јединства двају народа била тежња према државности, слободи, слободноме развоју националне културе. То је било битни саставни део националне идеје Срба и Украјинаца. Позивам се на широко знане речи Стојана Новаковића о Шевченку.

Наглашавајући значење проучавања типолошког фактора, ја немам могућност да се детаљно заустављам на аргументацији. Истакнућу само неколико момената.

Можемо пронаћи, например, много заједничког између Шевченка и српских песнија-романтичара. Позив “окове збацити” често је звучао и у српској књижевности. Змај, Јакшић и Костић не случајно се обраћају лику Прометеја. Типолошки је за њих блиско то приказивање, које је дао томе лику Шевченко у спеву Кавказ. Карактеристични су у овом смислу песме Л. Костића Јадрански Прометеј и Прометеј.

Змаја и Јакшића зближава с Шевченком љути протест против националног угњетавања и социјалне неправде, позив на активну делатност. Као и Шевченка, српске песнике брине трагична судбина народа и његов отпор угњетачима. Одавде – интересовање за историју, њене херојске странице. Набројимо баладе Змаја Три хајдука, Гусларова смрт и Јадна мајка. Змај и Јакшић створили су лик народа, који уједињавао у себи верност ослободилачким традицијама, храброст, спремност на жртве у име слободе. То су били обрасци грађанског, родољубивог, револуционарног песништва.

Типолошко јединство између Шевченка и српских романтичара друге генерације састоји се и у односу према народном стваралаштву, у којом они у првом реду обраћају пажњу на херојско начело, на то, шта је везано за савременост. У центру њиховог дела – лик народног певача, носиоца народне мудрости.

Српски песници прилазе дубокоме схватању појма НАРОД, разумевању улоге народа у судбини отаџбине, у њеном историјском развоју. У дубинама српске романтичарске књижевности сазревају црте реалистичког метода, који је у украјинској књижевности утврђивао Шевченко. Рани Шевченко такође је почињао као романтичар, али веч у првим његовим делима се почиње карактеристична за његову стваралачку зрелост целокупност романтичарског и реалистичког принципа стваралаштва. Створивши нову стилску синтезу, која је била битна етапа развоја украјинске књижевности, он је укупно с тим образложио неопходност, законитост утврђивања реалистичког правца. Његово искуство, његова достигнућа били су од великог значаја.

Овом приликом приметимо, да историја украјинско-српских међусобних односа укључује и синхроне везе стадијално-типолошког карактера, и живот тих или других дела у вековима. Стваралачко освајање Шевченка, започето у шездесетим годинама деветнаестог века, продужава се и на следећим етапима развоја српске књижевности. То је ПРОЦЕС, који има властиту динамику, образложену многим факторима.

Још један пример – перцепција у Србији “народних прича” М. Вовчока. На први српски преводи њених дела обратио је пажњу Ј. Скерлић [20]. У наше време његове поставке продужили су М. Најдановић [21] и М. Бершадска [22]. Српска критика 60-70 година истицала је дубоку истинитост, искреност, дирљиву срдачност прича украјинског писца, која се дизала на висину социјалне критике друштвених односа. “Народне приче” биле су богате уметничким открићима, која су била затим искоришћена не само у украјинској, али и у другим словенским књижевностима. Први српски преводи дела Марка Вовчка појавили су се наиме тада, када српској књижевности било је неопходно дати слику живота српског села у целој његовој противречности, одразити карактеристични за њега социјални конфликти. Преводи дела Марка Вовчка укључили су се у општи процес развија српске књижевности, пошли су на руку изради неких битних компонента те компликоване структуре, којом је “сеоска реалистичка приповетка”. Они су учествовали у формирању новог начина, одговарајућих књижевних укуса [23].

Појављује се интересантни проблем: Марко Вовчок и стварање и развој српског реализма. Имамо доказе за то, да појаве контактног карактера израстају на типолошком основу.

Има и других аспекта истраживања типолошких сличности. Реч је о том јединству историјско-књижевног развоја, о тим цртама, који у исто време показују и сродност двеју књижевности, и разлике међу њима. Реч је о таквом проучавању основних тенденција их развоја, када истраживање једне помаже схватити особине друге. У таквом случају упоредно-типолошка методика иступа опет као поуздан алат историјско-књижевног истраживања. Имамо посла с проучавањем стваралаштва писца у одређеном типолошком контексту. У том плану интереснтно је испитати стваралаштво И.С. Нечуја-Левицког. Типолошко-контекстуелно проучавање даје могућност схватити и непоновљиву својеврсност стваралаштва писца, и одраз у њој општих законитости књижевног развоја. На крају крајева реч је о дијалектици јединственог и општог у историјско-књижевном процесу. Упоредно проучавање даје могућност истовременог карактерисања појмова индивидуалног стила писца као таквог, који одражава резултат компликоване узајамне делатности активности, стваралачке индивидуалности и законитисти књижевног процеса.

Један од маркантних момената који карактеришу развој реализма у српској и другим јужнословенским књижевностима произилази из тога, да су ове књижевности имале јасно изражену фолклорну основу, биле су натопљене фолклорним елементом. То узрокује компликованост међусобних деловања романтизма и реализма. Реалистичка етапа развоја националног уметничког система код Срба био је не само одрицање од реализма, већ и развоје продуктивних елемента, који су постојали у њему. У своме развоју украјински реализм није у толикој мери, како је већ било показано, апсорбовао, стваралачки користио његова постигнућа, подређујући их својим задацима, укључујући у други уметнички систем. То никако не спречава специфичност дубоке својеврсности двеју врсте стваралаштва. Реч је о компликованој дијалектици историјско-књижевног процеса, о сједињавању у њему еволуционих и револуционих процеса. Зар не можемо овде искористити познату теорију промене парадигми, коју је предложио Т. Кун, у односу према научној сликци света? [24] Па формирање великог стила, књижевног правца пролази пут од постепеног прикупљања нове појаве. Овде може се такође искористити и појам кретања, прелаза од једне стилске формације другој, као што образложио у својим радовима А.В. Михајлов. [25] Компликованост узајамног деловања између романтизма и реализма нашла је свој одраз и у неким уопштавајућим радовима. Ј. Деретић говори чак и о “романтичком реализму” Стефана Митрова Љубише. [26] За неке јужнословенске књижевности, међу њима и српску, карактеристично је својеврсно узајамно продирање на одређеној етапи романтизма и реализма. Нагласимо још једном: овде имамо својеврсни тип реализма, који током одређеног времена и продужава романтизам, и надвладава га. Нешто слично видимо и у украјинској књижевности. Због тога перспективним чини се поређење стваралаштва српских реалиста 70-90-х година XIX века и И. Нечуја-Левицког.

И.С. Нечуј-Левицки и у стваралаштву, и у својим исказима бранио је принципи реализма. Истовремено у његовим делима јасно се види романтичарска струја, која се појављује и у лексици, и у ритмико-синтаксичкој структури, чак и у позицији приповедача. Овде се показује одређена близина српским писцима периода формирања реалистичке прозе. Карактеристична је у овом смислу функција описа природе у делима Нечуја и српских писаца 70-90-х година. Имамо посла с битним идејно-философским проблемом, везаним уз питање узајамних односа социјалног и природног.

У српској прози значајно место заузима наиме функционални пејзаж: истовремено прецизни и изражавајући расположење, који служи као пратња приповедању и истовремено несе на себи велики философски терет. И код Нечуја, и у прози његових српских савременика описи природе су на одређени начин везани за романтичарску теорију одговорности.

Као што и Нечуј, српски писци 70-90-х година стављају у центар своје пажње проблеме народног карактера. Почетак утврђивања реализма у српској књижевности је повезан с открићем нових аспеката стварности, с освајањем дијалектике општег и јединственог, продирањем у компликоване односе човека и средине, са стварањем карактеристичних народних типова. Развој националног уметничког система у Србији у 70-90 године карактерише то да српски песници све пуније употребљавају у својим делима принципе реализма, као што су аналитизам, социјално-историјски прилаз стварности. У томе правцу такође су могуће типолошке паралеле између Нечуја и српских писаца.

Основни момент, који одређује сродност између Нечуја и српских реалиста 70-90-х година XIX века , повезан је с савладањем етнографизма, с продором у суштину стварности, са схватањем народног карактера. Али типолошке сличности не искључују разлике у тумачењу низа битних питања, нарочито породице и породичних односа.

Стваралаштво И. Нечуја-Левицког обележило је савладавање нових приповедних структура, богатства приповетке, у којој глас аутора и глас хероја нису исти. Ова тенденција испољила се и у српској прози.

Типолошке су сличности објективна чињеница. Њихово проучавање је објективни чинилац истраживања књижевно-историјског процеса. Хоћу да наведем још један пример тога, како типолошко-контекстуални прилаз помаже решавање компликованих проблема историјско-књижевног процеса. Реч је о песништву “Младе музе”, која је одиграла значајну улогу у историји украјинске књижевности. Има ли типолошких сличности међу припадницима “Младе музе” и песницима српског модернизма? М. Иљницки добро је приметио: “Књижевна група “Млада муза” по први је пут узела себи за задатак освоји ти достигнућа западноевропског песништва тог времена, и тај је задатак у одговорности својим снагама испунила, дајући пример својим следбеницима”. [27] Али нешто слично карактерише и српски модернизм, коју вреди разматрати у општесловенском и европском контексту. Проучавање појава границе векова у украјинском и српском песништву без икакве сумње може донети озбиљне резултате.

Типолошко проучавање књижевности није могуће одвојити од контекстуелног приступа, од истраживања сваке појаве у широком контексту. Мислим на контекст синхронијски и дијахронијски.

Наравно, поклањајући велику пажњу типолошком пореклу, неопходно је имати у виду, да оно карактерише само једну, иако врло важну страну историјско-књижевног процеса, обележавајући опште и законито. Међутим и у овоме процесу види се непоновљивост сваке од књижевности, то, шта је на крају крајева реализација националне идеје, испољавањем одређене менталности. Осим тога, историјско-књижевни процес, као што и процес развоја културе уопште, никако се не може ограничавати само испољавањем одређених законитости. Очигледно треба говорити о сложеној међусобној повезаности законитог и случајног, водити рачуна о стваралачкој личности, субјективног начела у процесу стварања културе. Ово јесте од великог значаја и за решавање проблема упоредне науке о књижевности. Компликовани процес развоја украјинско-српских међуодноса није могуће схематски ограничити. Његово проучавање не може бити само скупљање грађе. Брижљива пажња за ширење изворне базе истраживања, база чињеница морају се сједињавати са сталним унапређењем методике, методологије и начина схватања и интерпретације чињеница.

У кратком чланку није могуће дати карактеристику читаве проблематике, везане с проучавањем проблема украјинско-српских веза. Хоћу још једном да нагласим његову актуелност, неопходност концентрисања заједничких напора украјинских и српских научника ради његовог свестраног истраживања. Некада је И.Франко писао: “Дело сличности и историјских контакта међу Србима и Украјинцима захвалан је посао за истраживање” [28]. Скуп “Иван Франко и Срби” ће одиграти своју улогу у учвршћењу контакта између украјинских и српских научника.

1. B. Panas: W kręgu metody semiotycznei, Lublin, 1991, s.63.
2. В.М. Жирмунский: Сравнительное литературоведение. Восток и Запад. Ленинград, 1979, с.194-195.
3. В. Гнатюк: Зносини українців з сербами. „Науковий збірник, присвячений М. Грушевському”, Львів, 1906, с.373 – 407.
4. Н.И. Петров: Воспитанники Киево-Могилянской академии из сербов с начал синодального периода и до царствования Екатерины II (1721–1762). “Известия ОЯС”, IХ, 4, СПб., 1904.
5. Ерчић В.: Мануил (Михаил)Козачински и његива трагикомедија. Нови Сад – Београд, 1980.
6. Українська література у загальнослов’янському та світовому літературному контексті, т. І, ІІ, Київ, 1987.
7. М. Гуць: Сербо хорватська народна пісня на Україні, Київ, 1966.
8. І.К. Білодід: Вук Караджич в історії сербсько-українських наукових зв’язків, Київ, 1965.
9. Є.П. Курилюк: Вук Караджич і українська культура. Київ, 1963.
10. И.Ф. Ющук Т.Г. Шевченко в литературах народов Югославии (вторая половина ХІХ – начало ХХ века). Автореферат диссертации... канд. фил. наук. Киев, 1968.
11. А. Погодин: Руско-српска библиографија. 1800-1925. I књига: књижевност; I део: преводи објављени посебно или по часописима; II део: преводи објављени по новинама и по календарима. Београд, 1932, 1936.
12. В.М. Жирмунський: Байрон і Пушкін. Львів, 1976, с.226.
13. Ј. Скерлић: Омладина и њена књижевност (1848-1971). Изучавања о националном и књижевном романтизму код Срба... Београд, 1925, с.226.
14. І.В. Лучук: До характеристики двох оглядів сербської літератури на сторінках „Літературно-наукового вісника”. „Питання слов’янознавства”, вип. 43, Львів, 1991, с. 30-34.
15. М.Р. Лубківський: Сербська і хорватська літератури на сторінках „Записок наукового товариства ім. Шевченка” у 1873-1937 рр. „Питання слов’янознавства”, вип. 43, Львів, 1991, с. 35-41.
16. О. Кравець: Відомості про сербів і хорватів на сторінках галицької преси 40-50-х років ХІХ ст. „Питання слов’янознавства”, вип. 45, Львів, 1993; О. Кравець: Питання літератур та фольклору південних слов’ян на сторінках української галицької преси 60-х років ХІХ ст. „Питання слов’янознавства”, вип. 47, Львів, 1995.
17. Д. Живковић: Теоријски нацрт за историјско-књижевну периодизацију. У Д. Живковић: Европски оквири српске књижевности (I.), Београд, 1970, с.365-378; D. Durišin: Упор.: Д. Живковић: Теоријски нацрт за историјско-књижевну периодизацију. У Д. Живковић: Teorija literarnej komparatistiki. Bratislava, 1975 (гледај поглавље Otazke periodizacije medziliterarneho procesu); M. Janion: Gorączka romantyczna. Warszawa, 1975. (поглавље Zamknięcie. Badania nad XIX wiekiem).
18. Види: М.Я Гольберг Балканские события 70-х годов XIX века и некоторые вопросы развития украинско-сербских общественно-политических и культурных связей. В: Развитие капитализма и национального движения в славянских странах. Москва, 1970, с.211-235; Г.Д. Вервес: Прогрессивная украинская общественность в её отношении к национально-освободительной борьбе балканских народов в 1875 – 1878 годах. В: Освобождение на България и литературата. Сборник изследования. София, 1978, с.181-206.
19. Види:Б.Н. Путилов: Методология сравнительно-исторического изучения фольклора, Ленинград, 1979, с.12.
20. Види: Ј. Скерлић: Писци и књиге. Београд, 1955, с. 246; Ј. Скерлић: Омладина и њена књижевност. с. 229
21. М. Најдановић: Сеоска реалистичка приповетка у српској књижевности XIX века. Београд, 1968, с. 177-194.
22. М.Л. Бершадська: Янко Веселинович і Марко Вовчок. У: Міжслов’янські літературні взаємини. Вип. 3, Київ, 1963, с.66-67.
23. Гледај о томе: М.Я. Гольберг: Перші сербські переклади творів Марка Вовчка. У „Слов’янське літературознавство та фольклористика”, вип.. 13, Київ, 1978, с.56-68.
24. Т. Кун: Структура научных революций. Москва, 1975.
25. Види:А.В. Михайлов: Проблемы анализа перехода к реализму в литературе XIX века. У: Методология анализа литературного процесса. Москва, 1989, с.31-95.
26. Ј. Деретић: Историја српске књижевности. Београд, 1983, с.362.
27. М. Ільницький. Від „Молодої музи” до „Празької школи”. Львів, 1995, с.23.
28. І. Франко: Зібрання творів... т.32, с 17.

Из зборника Иван Франко и Срби. Зборник радова са међународног симпозијума одржаног у Новом Саду 25-27. новембра 1996., Нови Сад: Српско украјинско друштво (Нови Сад);, Архив Војводине, 2006. - с. 163-177.