Олег Пављученко

Предговор (Серби та Чорногорці в Україні. Біографічний словник)

Серби та Чорногорці в Україні (XIX – початок XX ст.) Біографічний словник / О.В. Павлюченко. - Київ, 2008.

 

Историја украјинско-српско-црногорских веза дужа је од хиљаду година – она траје од времена Кијевске Руси, када су први Срби и Црногорци долазили на позив кнежева да граде црве и уређују палате. Поред блискости језика, културе и религије развоју узајамног интересовања, наклоности, допринела је и чињеница да су наши народи током дугог периода имали посла у Југоисточној и Централној Европи са истим спољашњим силама – пре свега са Османском империјом и Хабсбуршком монархијом, с којима су, нажалост, више били у сукобу, него што су сарађивали.

У отаџбинској историографији први се истраживањем питања учешћа Срба у нашим друштвеним односима (тако је гласио наслов његовог излагања 11 маја 1876. године на заседању Одеског словенског добротворног друштва) позабавио чувени научник, слависта, професор Новоросиjског универзитета В. И. Григорович. Он је, посебно, нагласио: "Улазећи у бит постављеног задатка, сложимо се да је већ време да се изда sum cuique, већ је време да се на одговарајући начин оцени учешће Срба у нашим друштвеним односима" (1). Ма које год сфере да се дотицао, материјалне или духовне, В. И. Григорович је свуда налазио трагове учешћа Срба и других житеља Балкана. У првом делу излагања он је размотрио питање њихове сеобе у Украјину, оснивање Нове Србије и Славеносрбије, које су, по мишљењу научника, постали упоришта на путу даљег освајања јужних крајева, у приближавању Црном и Азовском мору. У привредну делатност у овом региону активно су се укључили и пресељеници из Србије и Црне Горе. В. И. Григорович наводи Лоровиће, Комненовиће, Ђурановиће, Јакшиће, Андриће, Славиће, Мариновиће, Ризниће и многе друге међу "покретачима индустријских сила" јужних места Украјине (2). Разматрајући сферу народне просвете, научник-слависта високо оцењује током прве половине 19. века предавачку делатност на Харковском универзитету Терлајића и Дудровића, истиче рад Јанковића, Младеновића, Стојковића.

Најмасовније сеобе Срба и Црногораца у 19. веку биле су у периодима: 1801-1806, 1816-1819, 1829-1834, 1854-1866, што је углавном повезано са руско-турским ратовима. У Херсонској, Тавријској, Катеринославској и Бесарабској губернији 1868. г. живело је скоро четврт милиона пресељеника, углавном јужних Словена (3).

У 19. – на почетку 20. века, већина Срба и Црногораца је живела у јужним крајевима око Црног мора – близу Николајева, Херсона, Бердјанска и у великим градовима: Одеси, Кијеву, Харкову. Император Александр II утврдио је 12. јуна 1868. године "Правила доделе земље јужнословенским досељеницима" (која су била на снази до 29. јуна 1881. г.), према којима су у договору са Министарством иностраних послова заслужнима и онима који желе да се преселе у империју даване парцеле слободне земље од 50 до 400 десетина у Тавријској губернији. Влада руске империје веома је радо делила земљу припадницима балканских народа награђујући тако њихову пожртвованост у борби са Османлијама у 60-им годинама, учешће у Кримском и руско-турском рату 1877-1878. године.

Установљавању насеља у којима су се Срби и Црногораци насељавали у Украјини омогућио је састављени списак издатих пасоша. Пресељеници су за периодична путовања у отаџбину добијали пасоше за иностранство у губернијским и неким другим градовима. Архивски документи сведоче да их је током 19. и почетком 20. века највише било у Кијевској, Волинској, Харковској, Полтавској, Тавријској губернији. Велики број пасоша издали су и градоначелници Одесе, Симферопоља, Керча и низа других градова.

Србија је открила свој конзулат у Одеси 1889. године и он се није бавио само питањима двостраних односа, положајем локалног српског становништва, већ је под своју бригу узео и све Црногорце који су учили, радили и живели у местима јужног региона. Архивски материјали сведоче да су се почетком 20. века српском конзулу у Одеси М. Цемовићу Црногорци обраћали чак много чешће него Срби.

С којим су циљевима Срби и Црногорци путовали у Украјину? Зашто баш у Украјину – у 19. веку они се нису питали. Искуство сеоба 18. века уверљиво је показало да је у једноверној, по језику и култури блиској словенској држави било знатно лакше преживети раздвојеност од рођених, и у гостопримљивим местима наћи другу домовину. И доиста, процес уласка Срба и Црногораца у социјално-економски живот Украјине, сливање са месним становништвом пролазили су прилично лако. Многи међу досељеницима постигли су значајне успехе у војној и државној служби, неки су постали имућни земљепоседници.

Два основна разлога су привлачила Србе и Црногорце у Украјину: жеља младих да добију образовање и могућност наласка посла. У њиховим представама Украјина је увек била држава са високим нивоом усавршавања знања, богата књигама, познатим старим образовним институцијама. Тежња ка знању мамила је младе у Кијев, Одесу, Харков, Лавов, Чернивце у којима су постојали универзитети, у друге градове. Само је Кијев у 19. веку српском народу дао читав низ чувених историчара, правника, дипломата и филозофа. Наведимо барем имена П. Срећковића, А. Вукомановића, А. Васиљевића, С. Димитријевића, М. Цемовића.

Поред тога, део Срба и Црногораца, по броју знатно већи део, надао се да нађе било какав посао да би спасли себе и своје породице. Било је то време када се у Србији одвијао процес обеземљивања сељака. 1897. године земљу није имало 17 417 српских сеоских породица (4). Неки су кренули преко океана, други – у Украјину. Милош Црњански, аутор у Европи познатог романа "Сеобе", посвећеном тешкој судбини његовог народа, речима једног од јунака говори да сеоба у Украјину обећава спас од несреће, ослобођење од несрећа, насиља, понижења и мука (5).

У Украјини су налазили и политичко прибежиште стотине житеља са Балкана, који су бежали од прогона турских, аустријских, и сопствених власти. Међу политичким емиграната били су познати људи као управник Србије (1811-1813), вођа Првог српског устанка Ђорђе Петровић Карађорђе, прогнани српски митрополит Михајло, црногорски владика Никанор, војвода Л. Вукаловић.

Долазили су у Украјину и с циљем упознавања архитектонских, историјских споменика. Школска младеж је организовала екскурзије до Одесе, Херсона, Кијева и Крима. У Украјини су били: васпитанице Београдске женске школе, ученици винарско-сеоске привредне школе из Неготина, Земљорадничке школе из Абаца, студенти Богословске академије из Карловаца. На рад у библиотекама и архивама долазили су научници.

Ако је реч о стручном профилу људи који су стизали у Украјину у архивској грађи могуће је набројати преко 30 професија и видова занимања које су на граници наводили Срби и Црногорци. Њих је могуће објединити у неколико група: то су ученици гимназија, разних школа и семинарија, кадети и јункери, студенти високих школа. У другој групи су учитељи, професори, свештеници, војна лица, лекари, правници, уметници, музичари. Посебну групу чине сељаци, трговци, радници и физички радници.

Првим "Данима културе Србије" у Украјини могуће је сматрати долазак јединствене делегације по саставу и бројности (238 особа) у августу 1911. године у Одесу. У њу су били укључени колективи Београдског певачког друштва "Станковић", оркестар краљевске гарде, "неки министри, председник скупштине, посланици, духовне особе, професори, адвокати, лекари, трговци, сељаци", који су се упознали са фабричком, уметничко-привредном и земљорадничком изложбом, а музички ансамбли дали су неколико концерата. Чланови делегације су посетили парламент, берзу, музеј, позориште, пошту, јавну библиотеку, образовне институције, полицијску станицу, станицу прве помоћи, Саборну цркву. Били су присутни на демонстративним летовима инструктора школе, пилота В. М. Хионија на хиподрому Новоросијског друштва. Срби су посетили и Екатериновски јахт-клуб, где су видели "разне еволуције на чамцима за веслање". Поред представника Београда у делегацију су улазили житељи Чачанског, Ужичког, Крушевачког и Рудничког округа. Најугледнији у саставу делегације били су председник Друштва српских новинара, познати драматург Б. Нушић, композитор С. Бинички, ректор Београдске богословије, кијевски ученик С. Веселиновић.

У 19. – на почетку 20. века, Срби и Црногорци раде као предавачи у најмање седам градова Украјине и у више од десет образованих институција. Свој траг оставили су у образовању и науци П. Карић и Н. Стојановић, Д. Јанковић и Д. Миленковић, Д. Милић и И. Весић и др. Већина се вратила у домовину, где су преносили знања младим земљацима.

Много их је било и у трговачким круговима лука Украјине, посебно у Одеси. Велики капитал стекао је, нпр. Сима Андрејевић Игуманов, који се обогатио у време Кримског рата, тргујући у Одеси и Кијеву. Далеко ван граница Украјине било је познато име Ј. Ризнића, успешног велетрговца, директора Одеског позоришта, једног од најобразованијих људи јужне Палмире. Међу десетак најимућнијих трговаца у граду на почетку 70-их година 19. века било је четворо представника са Балкана.

Прилично често су крунисане српске и црногорске главе, познати државни делатници, војводе посећивали Украјину, посебно Одесу и Кијев, али и насеља на Криму. Милош, Милан, Александар Обреновићи, Ђорђе и Петар Карађорђевићи, црногорски кнез Никола, српска краљица Наталија, војвода Пеко Павловић – чине део списка познатих Срба и Црногораца који су били у Украјини. Међу научним и културним радницима у широком смислу те речи поменимо барем имена Б. Нушића, С. Биничког, Р. Кошутића, С. Мокрањца, С. Новаковића, Ј. Пачуа, П. Срећковића, Ј. Сундечића, Д. Тирола.

Тесне везе са Србима и Црногорцима подржавали су угледни украјински делатници као И. Франко, А. Котљаревски, М. Драгоманов и браћа Чубински, у Украјини са њима су се дружили О. Пушкин и В. Гиљаровски. Славним научницима А. Степовичу, В. Григоровичу, П. Житецком, В. Скаљковском, О. Кочубинском, В. Попруженку, О. Лукјаненку. Т. Флоринском и другим балканска проблематика, непосредни контакти са Словенима како у Украјини, тако и у њиховим земљама постали су значајна страница у научним пословима и животу.

*

Речник представља покушај да се се у систематизованом виду преда материјал о Србима и Црногорцима из свих балканских крајева, укључујући Босну и Херцеговину, Далмацију, Славонију, Срем, Војводину који су радили, учили, боравили у Украјини у 19., на почетку 20. века. Персоналије су сакупљане по етничким цртама, независно од држављанства.

Изворе речника чине архивска документа, материјали периодичних издања, мемоарске, епистоларне литературе, публикације домаћих и страних истраживача, универзални и специјални приручници. Било је обрађено много архивских докумената из десетина фондова, годишњаци, новине и часописи, који су објављивани у Украјини и у балканским државама.

Јединице речника садрже преглед извора који се дају по следећем реду: 1) архивски документи; 2) новинско-часописне и књижне публикације; 3) радови објављени у Украјини и о Украјини.

Аутор изражава срдачну захвалност радницима архива, библиотека, колегама из струке, рецензентима који су помогли у време тражења грађе и њеном оформљивању.

1. Григорович В. И. Об участии в наших общественных отношениях // Записки Императорского Новороссийского университета. - Одесса, 1876. - т. 20. - с. 4.
2. Там же.
3. Клаус А. Наши колонии: Опыт и материалы по истории и статистике иностранной колонизации в Росии. - СПб., 1869. - Вып. 1. - с. 378.
4. Вучо Н. Развој индустрије у Србији у XIX веку. - Београд, 1981. - с. 248.
5. Црянский М. Переселение. - М., 1989. - кн. 1. - с. 248