Остоја Кисић

Свемир и сан

„Планета“ и „Путовање у Звездалију“ Мирољуба Тодоровића

Опсервирајући над научним резултатима, који су нам дати, Тодоровић искључује из своје поезије емотивност која би му онемогућавала шире космогонијске творевине. Јер, шта је једна космогонија, него комплетирање света са свим његовим противречностима. Главни носиоци противуречности су и у наше доба, као и у античко (Емпедоклово), уосталом, као и кроз целу историју човечанства, силе зла и силе добра. Непомирљивост тих опречних космозофијских значења, изражавало је људску егзистенцију, хиљадама година, на најадекватнији начин.

Мало је песника, у свету, који су своју космогонију успели написати без ослањања на већ постојеће космогоније, или на митске представе појединих народа. Иако се Тодоровић, у Манифесту,[1] позива на улогу песника као космотвора, још онда није било потпуно јасно којим ће све путевима кренути, и да ли ће, уопште, остварити своју грандиозну замисао. Он је изабрао доиста најрискантнији пут, не обазирући се на оно што је већ било створено, и негирајући га на многим местима, желећи, пре свега, да сагледа себе у времену у коме живи. Када је дошао до потребне литературе, која га је информисала о многим појединостима, он се, вероватно, морао ужаснути над страхотама о којима га наука информише. То је обухватало и његов проблем, његов положај у свету, али скоро бесконачан скуп информација искључивао је индивидуу из игре светова самом својом огромношћу. Тада човек не може а да не осети, или бесконачну опуштеност, или градилачки нагон да се психолошки превазиђе притисак који спознаја иницира у нама. Могло би се рећи да је Тодоровић свих тих чињеница био апсолутно свестан. Прва његова књига је отварала ново поглавље наше поезије, ситуирајући у књижевност дело са свим особинама једне нове космогоније. Да би започети пројекат могао да се разграна у свим правцима обилато је примењивана метода негације савршених облика, јер би такви облици могли утицати на завршеност књижевног дела.

Једна од интегралних, покретачких, снага Тодоровићеве космогоније свакако је љубав, поред симбола Флозвезда и Незвезда, која је изведена из Закона гравитације. И код Емпедокла љубав има значење космичке силе и супротстављена је мржњи у његовој космогонији. Међутим, док је Емпедокле морао за своју космогонију да постави чврсте, законите односе па да из њих изводи материјални поредак света, Тодоровић је могао да дође до уверљивих закона, које су створили други, и да у слободној креативној игри замењује стриктно дефинисане постулате.

Емпедоклова грађа је нешто до чега је морао он сам долазити, уверавати и себе и друге да је она истинита и као истинита да није изложена процесу разарања. Међутим, код Тодоровића грађа игра релативно мању улогу у погледу њене истинитости. Ако узмемо да један физички закон носи у својој формулацији дефинитивну истину, онда је он за Тодоровића савршен и као такав најбољи материјал, пошто је у својој савршености подложан револуционарној разградњи и промени. И овде, и на другим местима, треба истаћи ограду да песник не преузима улогу научника, он не коригује научне поставке, он из њих ствара свет према своме нахођењу. Може се поставити питање: како ће се успети створити свет визија ако су кључни делови материјала, иначе, савршени, учињени беспредметним у њиховом субстанционалном значењу. На ово питање већ је дат одговор када смо анализирали вербалну трансмутацију закона гравитације из кога се избацује реч маса а уноси реч љубав. Био би тај поступак и схватљив када песник не би вршио даље замене у стваралачком процесу, понегде укидао већ извршене замене. С обзиром да се ради о сложености стваралачког процеса, коме нема премца, онда се промене у свим правцима градње могу учинити логичним само ако књижевно дело Мирољуба Тодоровића читамо као космогонију века Радефорда, Макса Планка, Ајнштајна, породице Кири, Вернадског, Бора, Хајзенберга, Хојла, де Брољија и других пионира егзактних наука. Смисао и дух њихових открића без сумње дубоко је потресао песника и дао му подстрека и материјала за градилачку снагу. У Путовању у Звездалију[2] та градилачка снага дошла је још више до изражаја јер је песник у новој књизи објавио развијену асоцијативност своје већ Планетом[3] установљене космогоније и указао нам на стваралачке процесе, ни у ком случају супротне његовим тенденцијама и резултатима, али нема сумње, апсолутно супротне у односу на постојећу поезију.

Закон гравитације, који је ради утемељења космогоније у Планети претрпео врло мале измене, у Звездалији је добио тако развијен облик да су елементи поређења, као методе утврђивања књижевних чињеница, скоро сасвим немогуће. У Звездалији се, пре свега, закон протеже на многе делове спева и исконструисан је са фрагментима других закона из физике, биологије, хемије и астрофизике, тако да цео тај слет даје утисак тишине небеских, планетарних, микрокосмичких и макрокосмичких тела. Ако је Планета рукопис са откривеног небеског тела, Зеездалија је симфонија са те исте планете.

Песник је имао намеру да своју космогонију уништи претварајући је у визуелно-кинетичке слике, и показао је на том плану резултате о којима ћемо касније опширније говорити, али оно што је остало у сфери језика то је довољно да укаже на постојање темељите акције у правцу унутарњег јединства свих духовних снага ка уобличавању једне грандиозне песничке замисли.

Песник, не само да се нашао пред материјалом који га је бацио у психичку конвулзију својим обимом, и пред његовом редукцијом, а и пред негацијом властитих достигнућа као стваралачким чином, он се, пре свега, нашао пред проблемима синтезе које је морао сам да решава. Јер, шта је космогонија (2), ако не велика синтеза материјалних искустава човека. Та искуства су одвајкада и научно и креативно била уперена ка свемиру. Песнички заузети курс, који су пионири науке XX века практично већ заузели, представља огроман напор који нас пре наводи на бег него у стваралачки чин као велики пут ризика. С тога нас, нити збуњује нити чуди када слушамо позиве да се ствараоци одврате од науке и заплаше науком. Велика синтеза пре свега може се извршити путем стварања новог света и новог човека о којима смо нашли тако узбудљивих места у Тодоровићевом Путовању у Звездалију. Спознаја и креација једино су могући у тачки синтезе, те је та тачка за свој крајњи циљ имала представу измирења науке и литературе и стварања величанствених космолошких визија. Отуда Тодоровић када мења научне постулате, или, с друге стране, када негира целокупну поезију стварану две хиљаде година, иступа на два фронта спајајући их у један јединствен фронт усмерен против традиционалистичке литературе шездесетих година. Он је на своме стваралачком путу спознао да је сукоб у литератури крајње тривијалан уколико не би имао за основу међусобно различите концепције у погледу на свет.

Тодоровић је у свом погледу на свет журио да стигне до крајњих граница које изражавају филозофско јединство материје у непрекидном кретању. Дефинишући песму још у време док је радио на Планети учинило му се да ће тиме допрети до саме границе спознаје свемира као средишта његове опсервације. Међутим, трагајући по научној литератури, он се морао сложити са Хојловим мишљењем да је свемир коначан. Не улазећи у астрофизичку проблематику, чак ни у оној мери у којој је то чинио Мирољуб Тодоровић, сматрам за потребно да се опширно наведе неколико места из Путовања у Звездалију, као Тодоровићево филозофско-онтолошко трагање у смеру којим га је инспирисао Хојл.

Тодоровић је остајући при Хојловој тези, да је свемир коначан, разрадио песничку слику свемирске катастрофе и чврсто одредио време у којем ће се катастрофа појавити. Такво једно условно предвиђање, за које је нашао научне потврде, најбоље је упућивало песника на искрсло питање смисла и бесмисла живота. Држећи се принципа да је свемир подложан логичко-математичкој анализи, он на основу њих, и на основу биолошко-атомистичких истраживања, долази до закључка да ће се људско тело разлагати на основне елементе зависно од катастрофалних промена у свемиру које се на срећу одвијају, према његовом тврђењу, у циклусу од петнаест милијарди година. Постојањем свемира долази до квалитетних промена материје а те промене садржане су, како у живој тако и у неживој природној организацији. Пошто су својства материје да се у одређеним околностима може сабијати и разређивати, у тренутку када се она сабија долази до повећавања енергије, а у тренуцима када се материја разређује та енергија слаби.

„У овом часу Материја нашег Свемира налази се у експанзији. Њени освајачки циљеви усмерени су ка несагледивим Просторима иза звезда и Времена. Ипак, енергија њене експанзије није бесконачна. Једног тренутка Свемир посустаје, скоро пред самим циљем, потрошивши готово сву Енергију, али не одустајући од својих намера скупља се концентришући Материју за поновна освајања. Концентрацијом, мења се облик дотадашњег Свемира (у томе је његов пораз), Материја се сабија и згушњава, повећава се Енергија. У згуснутој магми свеукупне космичке Материје владају незамисливе температуре и притисци као последица комбинованих деловања гравитационих сила и термонуклеарних реакција. Под њиховим се утицајима атоми елемената непрестано мењају дајући све новије и новије облике Материје. Једнога тренутка ударима нагомилане Енергије ово огромно космичко јаје експлодира и концентрисана Материја са великим еланом врши поновну експанзију, градећи нове светове. Један Свемир је завршио а други траје до утрошка концентрисане Енергије.

Пораз Свемира у коме сам и од кога сам отео мало Материје претворене у њен најгениознији облик, живу супстанцу обдарену свешћу, за своју временски ништавну егзистенцију, и мој је потпуни пораз. Јер оног тренутка када се кроз петнаест милијарди година молекули и атоми, који сада творе моје телесно и свесно биће, буду обезличени (квалитативно промењени) у општем хаосу свемирске катастрофе, и када после експлозије целокупне Материје буду одбачени један од другог милијарде светлосних година, и последње честице моје утваре престаће да упозоравају Свемир да сам постојао, да сам га се ужасавао, супротстављао му се и претио му, доживећу свој коначни пораз уронивши у најдубље вртлоге Ништавила“.[4]

Ми смо раније истицали у коликој је мери Тодоровић савршене слике, које добијао било путем спознаје било својим песничким радом, енергично разарао. У том разарању дошао је, такође, до савршене слике, овде цитиране, која је завршни акорд једне од кључних фаза његовог стваралаштва. Свемир разара сам себе. Овај каузални однос свемира према самоме себи, Тодоровић је помно истраживао да би се задржао на принципима дијалектичког материјализма у којима се тврди да је материја неуништива и да је могуће мењати само њен квалитет.

Тодоровић је пошао од премиса о материји веома радикално ка поетским структурама. Песма, разматрајући је макро-микрокосмички и биолошки, изједначена је са атомом, ћелијом и сунчевим системом. Смисао песме са протоном, сунцем и једром. Реч са електроном, планетом и протоплазмом, а ритам песме са животом, гравитацијом и силама које држе електроне. Ова идентификација стваралачког рада се тако широким спектром стања живе и неживе материје и поретка у Космосу, стављала је песника при замашнијем раду у неразмрсиве дилеме. Он се тих дилема ослобађао путем произвођења катастрофа над самим песничким штивом. Те катастрофе, по узору на катастрофе у свемиру доказане логичко-математичким методама, давале су песнику аргументе да помисли да је поезија сама по себи неуништива. Сматрајући је на плану духовности за оно што је материја на плану свемира, поезија се, према Тодоровићевом схватању може само квалитативно мењати, али не и уништити. Његов први Манифест,[5] а видећемо касније и остали, нису порицали поезију као што нису порицали ни постојање материје али су порицали њен квалитет. Произилази, према ономе што смо доказивали, а што се већ у првом Манифесту појавило као упозорење, да квалитативна промена поезије мора ићи ка стварању песничке космогоније на основама научних истраживања. Само таква поезија може бити подложна пропадљивости и уништавању једном законитом свемирском катастрофом, јер материјал који космогонија садржи треба да буде изнедрен као резултат извршене негације. Оно што је изван те негације, по законима кретања материје у свемиру, налази се у експанзији целих петнаест милијарди година. Верује се да је експлозија и имплозија песничког материјала овим коначно поравната са токовима природних процеса у микро- и макросвету. С обзиром на теоретски успостављену равнотежу рад на поезији одвијаће се у смеру усавршавања свих подстицаја и све дотле док сама природа у једној генералној катастрофи не буде разнела и нас и поезију.

Процес усавршавања водиће песника увек новонасталим процесима негације. Целина се не може негирати јер се у природним процесима материја не може негирати, али се зато може стремити ка сложенијим формама и у самом процесу стваралаштва и у самим природним процесима.

Природа као узор песничком стваралаштву указивала је путем посебних наука о њој да је на свим плановима отворен процес стварања савршенијих форми. Из једноћелијских организама настају вишећелијска, спајањем хемијских елемената настају сложена једињења, а опет из најсложенијих угљеникових једињења настају беланчевине које улазе у састав свих живих организама. Истовремено, при нашем креирању природе, многи научници упућују, као на пример Вајскопф, да не смемо претеривати јер „ми данас преузимамо улогу оних који развијају природу и нашу властиту врсту“. Реч је о улози људског фактора на целокупан развој живота и тај се фактор пажљиво изучава.

Отуда је Тодоровић у својој поезији, стварајући јунаке космичког живота, обраћао пажњу на моралне категорије као покретаче позитивне или негативне доградње света. Истицање Незвезда у први план космичких сила, придајући му тако значајну категорију рушилачких својстава, свакако је одређивање живота у космосу помоћу позитивних и у овом случају негативних моралних категорија.

При прилазу сложеној структури Тодоровићевог дела не треба заборавити да је Незвезд (или онај кога звезде неће за свога) одређен моралном категоријом мржње, и да облик Незвезда може такође да се усавршава до гигантомахијских размера величина гутача целе једне планете. Звездар на једном месту у Планети саопштава да га је такав цвет-људождер прогутао.[6] После тог гутања појављују се снови.[7] Снови су у Тодоровићевој поезији реткост. Још само на једном месту песник каже да сања. То је у тренутку када се спушта Флозвезд на измишљену планету.[8] Наиме, појава Флозвезда је и негација сна, односно његово превазилажење. Сан је пут да се пређе из стања моралне уловљености у стање идентификације личности са природом. Добри и рђави снови у Планети, у тренутку када је биљка-звер прогутала звездара, стешњени су у еротске слике. Тако већ у првом сну звездар општи са планетом, а у трећем сну указује му се како девојке опште са инсектима. Сједињење људског бића кроз сан иде у два правца. Оно се сједињује са галактичким телом и са једном од биолошких врста. Тиме је космолошки покривено, у континуитету бића, све што сачињава органски и неоргански свет. Настављајући космологију у том правцу, Тодоровић тек тада из сна, чија је природа описана, твори, у Путовању у Звездалију, органску силу Флозвезд и заокругљује космолошку целину.

Сан се често јавља у савременој литератури у свим жанровима. Постала је то једна беспрекорна педантерија литературе да се сан користи као бег од извесне реалне литерарне подлоге. Када су модерни психолози од Фројда па на овамо указали на важност снова у свакодневном људском животу, литература је добила научну потврду за оно где је она радила већ столећима. С обзиром на озбиљност Фројдових открића надреализам је већи део свога приступа стварности покушао да каналише путем говора кроз сан. Па и други литерарни смерови, а не само надреализам, схватили су улогу сна у литератури у наше време изузетно озбиљно, па се тако један реалан научни подстицај претворио у неизбежну трку за ониричким кључем којим би се могла одшкринути људска свест.

У стриктно програмираним Тодоровићевим трагањима сан није пружао сувише материјала за његово стваралаштво, па можда ни толико колико су сан, као могућност дубљег стваралаштва, прихватили отворени противници надреализма. Није ли цела Планета, такође, један сан, једно сновиђење које држи песника дуже времена у изузетном духовном стању? Ако би ова претпоставка била истинита, онда би се већом улогом сна унутар те структуре, која је већ сан, могла појавити симулативна стања непродуктивна и штетна у стваралачкој целини. Према уобичајеним конвенцијама песник је рођен да сања, али најмање му се опрашта ако измишља снове. Песник је цео човек као и људи других занимања чија се радна збиља не измишља. Потврда човекове егзистенције зависи од његове акције према збиљском свету, а потврда у том контексту песника би била у његовом личном односу према свету какав је стварно. Тај свет може бити и бољи и гори од онога у коме живимо, али је увек на њему да издржи проверу сложених односа људске егзистенције. Сан Мирољуба Тодоровића изражен је у Планети и Звездалији кроз једну биолошко-космичку грађевину у којој су снови само део те грађевине. Они функционално повезују биолошке категорије у Тодоровићевој сложеној песничкој структури. Како космогонија не може бити реализована без присуства човека, он је сатеран у снове тек у ситуацији када је апсолутно угрожен. Сама грозота цвета-смрти то јест цвета-месождера, резултат је једне досањане позиције а негација те позиције имала би за резултат сан.

Сан је код Тодоровића, углавном, финале онога што се већ догодило у претходним поглављима књига. Не постоје никакве нове чињенице које би неком врстом изобличености форме, или израза, могле бити тако снажно хипертрофиране да не би имале реалан пандан у претходним поглављима поеме. Његови снови се одвијају у ситуацији смрти. Једна биолошка структура упила је у себе друге. Ова друга биолошка структура која је физички превладана у својој маси репродукује снове без изгледа на спас. Ако је сан мој и ако сам као биће већ у канџама грдобе, коју сам претпоставио као еволутивну могућност цвета, онда ја не могу измислити ништа горе него да сањам у том истом цвету. У Тодоровићевом опусу окаменио се један стих који изражава такво стање и он је у целини пренет из вербалног у визуелно-песничко ткиво, односно и настао у судару из међу та два начина изражавања, а гласи: „Свет сцветава свет“.[9] Сан Мирољуба Тодоровића препознатљив је у синтагми сцветавање цвета. Сцветавање, иначе, још једна од речи из Тодоровићевог речника, упућује на помисао да цвет нестаје, одлази, прецветава, полако се губи у плод, у облик који далеко више карактерише интензитет живе материје. Кроз снове сцветавања песник не пропада у ждрелу Незвезда него, напротив, добија на интензитету, као што плод сажима све особине биљке.

У трећем сну, којих иначе има само три у Планети, Тодоровић на крају каже:

Ја сам опасно заљубљен у тек испевану песму
сопствену смрт успео да преспавам[10]

Као што се семенке за једно време оставе до сетве као чувари свих биогенетских особина биљке, тако је у Тодоровићевом сну овде Звездар (истраживач) у улози семенке која је једно време била резистентна на промене. Само у тој резистенцији било је могуће преспавати сопствену смрт и песник се, као што видимо, осећа опасно заљубљен у такво стање које назива испеваном песмом.

Сан је, дакле, могућност да се пренесе живот из стања мировања у стање дубоке активности. Тај сасвим мали тренутак егзистенције садржан у дубокој језгри плода обухваћен је радом снова који нису у оној мери монструозни у којој је монструозна сама реалност. Код Тодоровића, увек то треба под вући, негативне космогоније нарастале су својим обликом до људождерства али те силе, према овој космогонији, нису биле развијене из плода већ из органске деформације. Плод припада савршенијим органским целинама а према истој интерпретацији Незвезд, по својим одликама, спада у слабије развијене биолошке форме.

Сан је код Тодоровића примерен мери свемира (Мерења).[11] Он сматра да ће и земља на којој живе људи личити на снове према моделу откривене планете. За Тодоровића би то била само могућност да се поново обрати свету своје космогоније говорећи им о пространствима, бескрајном трајању времена, јединствености и неразоривости елемената који чине свет.

И у песми на 77. страни Звездалије,[12] Тодоровић говори о семенци која обједињује планету и сунце. То је његова визија тренутка када се расцветавају снови. Он у истој песми каже да је живео у једној семенки, крао јој храну и клијао, то јест сам је био сан. Потреба да се човек увуче у живу и неживу материју, и сам материја, у Тодоровићевој космогонији ствара звездара који сања, те се тај звездар у потпуности као песник сједињује са природом, и остварује се једна интегрална потенцијална енергија која се понаша према законима свемира подложна свемирским катастрофама. На путу ка једној од тих катастрофа влада време семенке, или тоталне спознаје, у коме се догађа целокупна радња Тодоровићеве космогоније, а ми смо је до сад пратили у две кључне књиге за његово стваралаштво на чијој је релацији та космогонија и утемељена. Све особине ових књига, Планете и Путовања у Звездалију, још ни издалека нису исцрпне. Повремено враћање на њих, као што се и сам аутор враћао, расветљаваће даље Тодоровићеве стваралачке путеве, који су постајали и путеви наше авангардне поезије.

Стварати поуздано један свет ту одмах поред нас, и не само као узор нама него и као стање материје у космосу, био је веома деликатан посао. Неки Тодоровићеви критичари тврде да је он од почетка до данас објавио исувише књига. Међутим, да би се сковала космогонија таквог типа, о којој смо говорили, и са таквим интензитетом да још увек остаје неразмрсива, Тодоровић није, захваљујући баш том интензитету, ишао у нагомилавање својих књига и пројеката него у разврставање појединих делова космогоније у ову или ону књигу или пројекат. Поред онога што ћемо још обрадити остаје доста неразврстаног материјала, који ће као и његов сневач показати да је био у самој семенки (језгру) модерног живота и да се још увек налази у фази клијања. С тога је била потребна још детаљнија анализа појединих места из Тодоровићевих поема Планета и Путовање у Звездалију.

Када смо започињали ову анализу нисмо ни сами веровали да ћемо у њима наћи тако комплетан свет, који је немогуће протумачити а да се бар на часак и сами не загњуримо у огромну литературу коју је песник у свом стваралачком процесу користио. Лично сам уверен, након овог искуства, да се песме могу стварати и без толиког броја прочитаних књига, али да би се створила једна космогонија мора се познавати перспектива живе и неживе твари у природи и доскочити законима много бројних промена. У таквој једној песничкој констелацији одиста и најбоље песме које су писали Тодоровићеви савременици, у време његовог рада на Планети и Звездалији, могу се сматрати анонимним песмуљцима пред вратима песничког система који је имао амбиција да буде јединствен као космички систем, и еластичан и променљив као сама жива твар на земљи.

У другачијим временима, када су стварне космогоније у другим историјским околностима где су песници били далеко од критичке самосвести, све што се јављало на плану духовности било је у ту космогонију инаугурисано без икакве ауторске надокнаде. Особина космогоничара је у томе да његов систем певања и мишљења постаје као онај Тодоровићев цвет-гутач распрострт у све пределе духа и спреман да усиса све духовне продукте човека.

МОСТОВИ, година XVIII, број 94, 1986.



[1] Мирољуб Тодоровић Поезија наука (Манифест песничке науке), Поља, број 117/118, 1968. Исто у књизи Сигнализам, Ниш, 1979, стр. 76-79.

[2] Мирољуб Тодоровић, Путовање у Звездалију, Ниш, 1971.

[3] Мирољуб Тодоровић, Планета, Ниш, 1965.

[4] Путовање у Звездалију, стр. 99-100. Исто у књизи Сигнализам стр. 74-75.

[5] Поезија наука (Манифест песничке науке).

[6] Планета, стр. 45.

[7] Исто, стр. 46-48.

[8] Путовање у Звездалију, стр. 27.

[9] Градина број 8-9, 1969. Исто у књизи Инсект на слепоочници, Горњи Милановац, 1978, стр. 24.

[10] Планета, стр. 48.

[11] Путовање у Звездалију, стр. 76.

[12] Семенка.

На Растку објављено: 2008-07-04
Датум последње измене: 2008-07-04 22:27:06
Спонзор хостинга
"Растко" препоручује

IN4S Portal

Плаћени огласи

"Растко" препоручује