Ранко Јаковљевић

Pontifex maximus

Пошто су Римљани дефинитивно 23. године запосели дунавски теснац (1), најранији запис на Ђердапу о градитељским интервенцијама датира из 33. године, поводом Тиберијеве (14-37. г.) наредбе о изградњи ђердапског пута. Извођењу регулационих радова приступило се у намери обезбеђења, али и као зачетак идеје проширења граница Рима преко Дунава, занемаривањем опоруке Октавијана Августа (30. п. н. е. – 14. г.), да се Царство задржи у оквиру оних граница које му је природа поставила као трајне бедеме и међе – на западу Атлантски океан, на северу Рајна и Дунав, на истоку Еуфрат, а на југу пешчане пустиње Арабије и Африке. О потхвату, уз учешће IV Скитске и V Македонске легије, сведочи пет Тиберијевих натписа уклесаних у ђердапским стенама. Сваки од њих, одмах уз титулу императора, садржи назнаку PONTIFEX MAXIMUS.

Према Плутарху (2), римском краљу Нуми (по предању живео од 753. до 672. године пре н. е.) приписује се увођење установе и реда великих свештеника називаних pontifices, а већ у Првом веку н. е. већина писаца је том називу придавала да не значи ништа друго, него „градитељ моста“ – по жртвама што су се на мосту приносиле, а биле су најсветије и највредније. Надлежност понтифекса обухватала је чување и одржавање грађевине, а изузетна симболика и религијски значај огледају се у чињеници да се код Римљана рушење моста сматрало светогрђем. У Нумино време, за обредне сврхе коришћен је, у складу са важећим пророчанством, дрвени мост склопљен помоћу клинова, без иједног комадића гвожђа – Pons sublicius, који је од Велабра водио на десну обалу Тибра, замењен каменим мостом тек 179. године п. н. е. Како Богдан Богдановић запажа: „Чак и назив врховног римског свештеника (Pontifex = pons + facere) указује на веома специфичан однос Римљана према претходној хијератичкој техници. Кад су се, из разумљивих разлога, пре или после, раздвојиле функције техничког и вантехничког реда, десило се да су негде технички поступци задржали сасвим немотивисане ритуалне сувишности, а негде су, опет, верске функције још увек подсећале на инжењерију. Понтифи су били астрономи и историчари првобитног Рима, а није искључено да су били и градитељи. У структурама архаичког мишљења Египћана, Месопотамаца, Кинеза, Ацтека, онако као и за Етрушћане, једна композитна формација градитељског стручњака могла је бити сасвим нормална. Међутим, већ је Римљанима класичног периода мешање техничког и сакралног морало изгледати прилично неразумљиво. Етимологију речи pontifex, иако очевидну, римски аутори су одбацивали као увредљиво смешну“ (3). Чини се значајним да Богдановићево мишљење дели и Српска православна хришћанска црква.

У причама о Херкулу наићи ћемо на детаљ да је осујетио стару праксу жртвовања људи Кроносу. На његов наговор, римске свештенице – весталке отпочеле су са приношењем на жртву људских приказа, материјализованих у рогозом оплетеним луткама са ликом стараца, бацајући их управо са храстовог моста – Pons Sublicius-а у речну матицу. Тацит приповеда у својим „Историјама“ како је особита страва и од тренутне и од будуће пропасти, завладала због рушења дрвеног моста под налетима набујалог Тибра (4).

Ипак, сматрамо како са макар исто толико преданости има основа бранити тезу о речи potentia – моћ, сила, снага – као извору титуле римског првосвештеника. У супротном, тешко би се, са аспекта поштовања богова, дало разумети Хадријаново рушење Трајановог моста код Кладова, свега пар десетина година пошто је стављен у функцију, изузев можда као израз жеље да не буде оскрнављен од стране непријатеља царства и богова Римљана. Такав смисао овом изразу даван је у размирицама између ложа Велики Исток Француске и Велике ложе Француске 1830. године, када је антиклерикални Велики Исток одбијао уврстити у свој речник звање „Велики свемоћни градитељ“ (5). Сличном закључку о изворном значењу речи pontifex водио би и санскртски корен pantha, panthan, path, pathi – пут.

Ако пак пођемо од околности да је у старим грчким веровањима Прометеј од блата створио људе, те да прединдоевропска реч за блато гласи „пон(и)“, смели бисмо управо у томе пронаћи изгубљени смисао израза „пон(т)ифекс маскимус“ за римског врховног свештеника. Баш би тај детаљ могао указивати на разлог боравка свештеника изнад воде при светом чину, што је досад велики број писаца упућивало да у некој форми моста виде корен звања римског верског старешине, мада је дрвена грађевина била тек у посредној функцији стварања смесе глине и воде, припремљене да магијским радњама поприми живот. Особито уважавање земног – градивног, односно грађевинског материјала међу Римљанима можемо сагледати и кроз факат да у области зачетка таквог свештеничког звања постоји десна притока Тибра, Палија, чије се име изводи од латинске речи „palus“ – блато. Зато налазимо вероватним да римски свештеник понтифекс – посредник између људи и богова – земље и одраза неба у води, своју титулу дугује успомени на стварање живог света од блата оплемењеног сунчевом енергијом. Прихватањем ове тезе, били бисмо у прилици дати одговор и на дилему зашто је Сублицијски мост на Тибру морао бити изграђен искључиво од дрвених делова. Професор Богдановић наводи како Pons sublicius, вероватно дело неког етрушћанског инжењера, „понтифекса“, из разлога који морају бити сасвим изван контекста рационалне технике, али јој не морају противречити, није имао ни једног јединог металног закивка (6). Сведемо ли проблем на праву меру – забрану употребе гвоздених односно металних спојки, загонетку ћемо решити кроз веровање да се ради о металу употребљеном као градивно ткиво за град мртвих-Тартар, у којем обитавају безбожници. Такву нам његову слику даје Вергилије у Енеиди, „позорницу казни над злобним људима“ описујући као простор са „металним стубовима и гвозденом кулом што се диже к небу“ (7). Уколико је гвожђе било „резервисано“ за подземни свет, не чини се примереним потреби чувања успомене на стварање људског живота из блата и светлости, доводити то у било какву везу са гвожђем или неким сродним металом-симболом његовог опозита-смрти, овековеченим у појму Гвоздених врата за пределе Ђердапске клисуре на Дунаву.

Враћајући се иницијалној тези, уз ишчитавање дела Албера Камија, посведочићемо како је најмудрији и најразборитији смртник, Сизиф осуђен у паклу јер је „небеским муњама претпоставио благослов воде“ одајући Азопу тајну Јупитерове отмице Егине, заузврат од њега добивши воду за коринтску тврђаву, почаствован малим, али драгоценим наговештајима смисла бесконачног ваљања огромне камене громаде, тиме што је „његово подметнуто раме приањало уз масу прекривену иловачом, а потпуно људску поузданост исказивале су његове руке пуне земље“ (8).

Врховни свештеник – Pontifex Maximus имао је дужност тумачења божанске воље и предсказивања, уједно управљајући вршењем светих обреда. Био је на челу свештеничког колегија понтифекса, чији је састав, почев од 14. године цар могао предлагати /commendatio, без стварних овлашћења Сената да се изјашњава о номинацији. Функција понтифекса максимуса представљала је једну од темељних вредности старог Рима, будући да је била залога верске слоге, са значењем стабилизујућег фактора државног устројства, а у раној фази развоја и чувар обичаја промовисаних у изворе права. Таква звања римских царева забележена су и на две у стену уклесане Клаудијеве (41-54.) табле на Ђердапу, две Веспазијанове табле (69-79.), на Домицијановој (81-96.) и три Трајанове табле (98-117) које датирају из 99, 100. и 101. године. Прва Трајанова табла потиче из Прахова, Aque и посвећена је Трајановом градитељском успеху, по преовлађујућим схватањима везаном за изградњу пута, а по нашем скромном мишљењу за окончање радова на подизању великог пристаништа чији се темељи и данас могу видети при изузетно ниским водостајима низводно од Кусијака на Дунаву; друга сведочи о изградњи пута, а трећа о уклањању препрека и чињењу Дунава пловним (9). Ђердапски пут, на сличан начин као и друга Трајанова табла, био је знатним делом уклесан у стене или ситуиран на дрвеним мостићима који су повезивали неприступачне тачке на десној обали Дунава.

Очигледно је да су табле римских императора са натписом „PONTIFEX MAXIMUS“ у регији Гвоздених врата постављене на местима где су извођени изузетно тешки стваралачки подухвати у градитељском смислу: римски пут на стеновитом неприступачном терену, Трајанов пловидбени канал код села Сип, на Дунаву, у речном кориту 150 метара далеко од обале, Трајанов мост низводно од Кладова, сачињен уз грандиозни подухват измештање тока велике реке, или пристаниште и импресивни зидани град Аквис на Дунаву, пар векова касније опасан бедемима од опеке и камена димензија 850 са 450 метара, на истоку смањујући се на 135 метара, површине 29 хектара. Тиме се сугерише теза о понтифексу максимусу као симболу креативне енергије.

Трагове Трајановог пловидбеног канала у атару Сипа открили су српски инжењери, ангажовани од Министарства народне привреде за сагледавање стања у сврхе изградње система пловидбених канала концем XIX столећа : „Комисија је изашла на лице места код Сипа да прегледа пројекат који ће се у Дунаву извршити и нашла је да се од Сипа па на 2.800 метара узводно налазе трагови старога прокопа римског – 60 метара широког на крајевима; данас постоје насипи од неких 10 метара висине, који су ограничавали поменути канал – дакле, један канал на овој страни и у истој дужини постојао је већ у стара времена“ (10). Тридесетак година раније уочивши исти канал, Илија Пчелар је забележио: „Код села Сип лепо се види и свуда јасно распознаје исполијски насип сада грмовима обрастао, многољудског римског народа. Да би избегли Римљани опасности Ђердапа, матицу су Дунава кроз овај канал навртали и туда лађама пролазили“ (11). Драгоцени запис о величини подухвата сачинио је Феликс Каниц. Према његовим мерењима извршеним 27. октобра 1889, дужина канала који је од стеновите обале био удаљен у просеку 150 метара, износила је са благом кривином избоченом према југу 3. 220 метара, дно му је било широко 57 метара; висина два већим делом вештачки створена насипа била је 14 метара, ширина у подножју 10 метара а размак између њихових круна 75 метара. Истом приликом установљено је како је ради заштите јужног насипа од наноса потока Косовица и Кашајна, изграђен систем камених зидова дебљине 1,2 метра, у функцији одбијања у страну вода које се уливају у Дунав. „Од ових као стена чврстих брана код Сипа се још виде 61,5 метара дуги, 2 метра високи остаци и на Кашајни један део дуг 25 метара“ (12) западни део канала штитио је кастел од којег је Каниц уочио остатке 40 метара дугог зида с јарком и 80 метара дуги део каменог насипа – појачање јужног насипа канала. На улазу у канал такође 101. године било је саграђено мало утврђење четвороугаоне основе, величине 28 са 32 метра, са четири куле на угловима, за које се сматра да је код Прокопија означено са Јулиобалаи, од Iulio valle (13). О генију римског градитељства од угарског путописца остало је сведочанство: „Ако је истина да је цар Трајан поводом тешког проблема регулације реке позвао у помоћ свог архитекту Аполодора из Дамаска, који се прославио великим мостом код Турну Северина – а све околности говоре да је тако било – онда је извесно да се велики математичар и војни градитељ са својом генијалношћу ангажовао на Гвозденој капији на тако изврстан начин да су његова решења на истом задатку прихватили и највиспренији хидротехничари нашег времена – од 1795. рођеног Вашархељија (1834.), па све до најновијих испитивања. И сада се препоручује, и то готово на истом месту, изградња канала код српског Сипа, којим би се заобишли катаракти. Иако се данашњи канал, изграђен за савремено паробродство, не подудара у свим појединостима са својим античким узором, римски градитељи су при избору места, при одређивању полупречника и дужине лукова показали задивљујућу оштроумност“ (14).

Блистави Аполодоров ум заслужан је, изузев за велики римски дунавски канал и мост, и за Трајанов стуб, форум, терме, библиотеку, те грађевински комплекс усечен у брежуљак Квиринал у Риму. То су најбоље потпоре тврдњи Џ. Метјуза, поводом импресије Диона Касија да не постоји ништа што човек није способан изградити, изазване погледом на стубове моста код Кладова, како се генијални Аполодор сигурно може поредити са Леонардом или Брунелескијем (15). Владарима Империје било је довољно присвајање атрибута pontifex maximus да би великим делима римског градитељства придали значење царских, у нашем случају Трајанових. Управо је то, наравно без помињања Аполодора, уклесано на мермерној табли пронађеној крај Караташа, у непосредној близини кастела именованог по божанству путева Дијани.

За добијање епитета извора и споја цивилизација, Ђердап умногоме дугује својим мостовима који су, од антике до данас, израз тежњи за превладавањем граница људских моћи. Неки од њих, попут ледених прелаза преко велике воде, дело су природе, неки су остали тек неостварена замисао на пожутелом папиру или комади обрађеног камена на обали Дунава, али историјски значај ових грађевина далеко превазилази период њиховог физичког постојања и коришћења једној или неколицини генерација.

У сврхе ратних похода против Дачана римска војска градила је понтонске мостове, као што је овековечено на 30 метара високом стубу што је по Аполодоровом пројекту у Трајанову (98-117. г.) част изграђен у Риму и на барељефу Марка Аурелија (161-180. г.), приликом војевања против Квада, Маркомана и Сармата, а када је то ћудљива река дозвољавала, катаракте – мала стеновита острва, у време ниског водостаја служиле су као ослонци тзв. повремених дрвених прелаза. Трајанов стуб, подигнут 113. године, са посебно упечатљивом сценом у ниском рељефу где је исклесано око 2500 фигура, по Р. Џ. А. Вилсону представља врхунац у наративној скулптури античке уметности (16). Велики понтонски мост Трајанови легионари поставили су на месту постојања табле на којој се императорово име наводи уз титулу Pontifex Maximus, узводно од Текије у близини Голог брда. Тим правцем је римска војска 101. године закорачила на дачанску обалу, незадрживо напредујући ка Децебаловом престоном граду Сармизегетузи.

Велики Грк, Аполодор најзаслужнији је што је 104. године између данашњег кладовског села Костол и Турн Северина у Румунији у правцу север-југ, са скретањем осам степени према западу, изникао величанствени Трајанов мост, подигнут на двадесет и осам стубова. Грађевина је имала дужину од 1133,90 метара, од чега преко воде 1071 метар. Служећи се техником измештања тока реке, каква је у ранијој историји градитељства упамћена као достигнуће Талета из Милета – везано за ратове Грка и Персијанаца, Аполодор је Трајанов ђердапски пут финализовао импозантним прелазом преко Дунава, са распоном између стубова од 50 метара, висином моста од 45 метара и ширином 20 метара. У близини грађевине српски рибари су средином прошлог века у својим мрежама пронашли бронзану главу за коју Каниц претпоставља да се односи на Трајановог оца, управитеља провинције Сирије, одакле је иначе Аполодор, а у којој је Трајан био војни трибун (17). До данас се није ушло у траг табли са овог моста посвећеној величању Трајановог подвига, уз навођење титуле врховног верског старешине, Pontifex Maximus.

Са значењем везе овоземаљске стварности и божанских, натприродних сила, нарочито од 12. године п. н. е, када је Октавијану Августу као римском императору додељено и звање врховног понтифекса, оно је коришћено за свеобухватну афирмацију воље владара, манифестоване у општим актима, чиме се у потпуном светлу исказује политичка, „употребна вредност“ религије: „И заиста, никад нико није народу доносио особите законе а да се није позивао на Бога, јер иначе не би били прихваћени, будући да мудар човек познаје многе добробити што не садрже очите разлоге који би друге могли уверити. Стога се паметни људи, који ту тешкоћу желе отклонити, позивају на Бога. Тако су учинили и Ликург, и Солон, и многи други који су имали исти циљ“ (18).

Да су Римљани итекако добро схватали предности оваквог инструмента моћи, уграђиваног у законе, лепо нам сведочи увод у Јустинијанове „Институције“ из 533. године, када призивајући Бога наглашава да „ царско величанство мора бити и законима наоружано, како би и у време рата и у време мира, могло у складу с правом владати, те да би римски владар изашао као победник и на путу права. “ (19). По слову XI Јустинијанове Новеле из 535. године, позивом на исти ауторитет и из истоветних разлога, обновљена је епископија Aque са седиштем код данашњег Прахова на Дунаву, издвајањем од Меридија, највероватније ситуираног у Дарданији, са посебним циљем борбе против Фотијеве јереси, практиковане од стране епископа Боноса из Наисуса (20). У то време је већ Divinus Imperator – божански цар преобраћен у Imperator Dei Gratia – цар по милости божијој, али са овлашћењем постављења патријарха у Константинопољу. Била је то довољна хришћанска залога царске суверености, све док Мехмед II 1453. године, у Србији упамћен као освајач ђердапских утврђења Голубац и Вишевац, покривен ауторитетом ислама, при пљачкашком походу у храму Свете Софије, није изрекао својим ратницима опомену: „Људи су ваши, камен и земља су моји!“

Старање о календару од стране понтифекса подразумевало је одређивање дана за вршење правосуђа, па следствено томе и одговарајућих јавно-правних овлашћења. Првобитно су Римљани своје рачунање времена заснивали на месечевој години, за 11 дана краћој од сунчеве (354-365 дана). Настојећи да отклоне непрецизности, свештеници су прибегли утврђивању преступног месеца – мерцедонија – сваке друге године, после празника Терминалија, у част бога краја-завршетка, Термина. Том приликом објављивало би се колико ће година бити дуга, обзиром да је четворогодишњи циклус од 1465 дана био раздељен на 355, 378,355 и 377 дана, укупно један дан више од четири сунчеве године, што је нивелисано искључењем преступне године једанпут у осмогодишњем периоду.

Календарски систем приписиван Ромулу, имао је десет месеци, са почетком у марту, посвећеном његовом претпостављеном оцу Марсу, богу храбрости, ратног јунаштва, верности застави и домовини. Име наредног месеца, април, изведено је из језичке одреднице појма отварања, цвата и пролећа, док месец мај дугује свој назив Атлантовој кћери Маји, Меркуровој мајци, којем је следио месец Јуноне, Јупитерове жене. Бројевима од пет до десет означавани су преостали месеци.

Према Нуминој подели времена, уведена су још два месеца – јануар, као почетни, у част Јануса – бога почетка, установитеља цивилног поретка у људској заједници, изворног божанства старог и младог месеца, зачетника догађаја и ствари; као оличење света приказиван је са четири лица, од којих је свако припадало једној његовој страни, о чему сведоче и тетрапилони подигнути уз античку Ромулијану, код данашњег Зајечара. Завршни месец у години постао је фебруар, посвећен Термину, са именом које асоцира на обавезу очишћења. Касније квинтилис – пети месец – добија име Гаја Јулија Цезара, упамћеног и као реформатора календара, од 1. 1. 45. године пре н. е, по којем година има 365 дана, а секстилис – шести месец – бива означен по Октавијану Августу. Ову праксу покушао је следити Домицијан, дајући своје име дотадашњем октобру, а септембар називајући германиком, у спомен на свој ратни успех, но то је трајало тек колико и његов живот, до 96. године. Првобитно одређивани само у односу на три ознаке за дане – календус, иде и ноне, делови недеље, обичајем преузетим од Калдејаца, именовани су по боговима и њиховим планетарним силама. Понедељак је био дан Месеца, уторак Марса, среда Меркура, четвртак Јупитера, петак Венере, субота Сатурна а недеља Сунца. Посебан респект уживао је дан посвећен Сатурну (Кронос – Време) јер се његов алегоријски значај (ушкопљење оца Урана – Неба) осликавао у околности да време што условљава настанак ствари, те исте ствари отима неограниченој надмоћи неба. На тај начин посматрано, јасно је зашто је знање календара било у искључивом домену понтифекса максимуса и његових свештеника.

Олга Михајловна Фрејденберг мисли да се празници, настали од елемената религије помешаних са старим свакидашњим обредом, разликују од простих обреда тиме што више немају племенски, родовски, већ државни карактер, где постоји прописно организован култ: „Сваки празник је везан за годишњи календар, он и јесте календар радњи а што је прошлост даља, тим више има празника који обухватају, као календар, целу годину, тако да каснији празници постају циклични и отуђени од живог живота, постају потребни пртљаг религије. “ (21). Но, многи обреди настављају свој архаични живот мимо религије, какав је случај са празником Агреја, обележаваног процесијом и потапањем лутака у Тибру, при чему су на челу поворке ишли понтифекси обучени у црнину, а за које О. М. Фрајденбрег налази да су „представници бивших тотема – богова и архаичних 'жреца“ (22).

Титула понтифекса максимуса обилато је коришћена у „профане“ сврхе приликом израде кованог римског новца. Дешавало се доста често да ознака „P М“ требајући да буде сведочанство аутентичности, у ствари прикрива драстично умањење процента племенитих метала у кованицама са именима римских владара. Према истраживањима Милоја Васића, један денар просечне тежине 3,4 грама око 116. године садржао је између 81 и 85% чистога сребра, у време Септимија Севера 50%, а за владавине Александра Севера свега 20 %. Инфлаторне притиске сребрног и бронзаног новца, надоместила је монетарна политика ослоњена на злато тек током четвртог столећа (23).

И у епохи када се с разлогом могло говорити о христијанизацији Римског царства, почев од Константина (306-337.), коме није сметало да једно од централних места у Константинопољу, основаном 330. године, заузме статуа Хелија са његовим ликом, па све до Теодосија Великог и 379. године односно 383. године и времена његовог и Грацијановог, односно Грацијанове погибије на мосту код Сингидунума, римски цареви задржали су звање Pontifex Maximus. Разнородни религијски састав римских легија, са очекивањима да ће официјелна верска толеранција бити кохезиони фактор, предодредили су продужетак живота установе политеистичког врховног свештеника, али и реафирмисали тезу према којој, Гибоновим речима казано, признавајући опште користи од религије, Римљани су били убеђени да различити начини богоштовања подједнако доприносе истим здравим циљевима, и да је у свакој земљи онај облик празноверја, који су време и искуство освештали, најбоље прилагођен поднебљу и житељима (24).

Диоклецијанов, а затим и Константинов савладар, пореклом са подручја данашње источне Србије, Галерије (293-311.), после борби на Дунаву са Карпима и Јазигима, војевања против Персијанаца, пет дана пред смрт, у своје и Константиново име, као Pontifex Maximus, 30. априла 311. године у Никомедији издао је едикт о верској толеранцији (25).

На релативно толерантан став према хришћанима наићи ћемо и две стотина година раније у Трајановом писму Плинију (око 113. године). Одговарајући на извештај Гаја Плинија Млађег о истраживању случајева лица проказаних да су хришћани, овај Pontifex Maximus износи мишљење да их не треба гонити, но ако буду пријављени и оптужени, онда их казнити с тим да, ако неко порекне своју веру и ако то јавно докаже приношењем жртве боговима, треба да добије опроштај. Трајан даље указује да анонимне дојаве против хришћана не смеју играти никакву улогу при оптужби, „ јер оне стварају најгори пример и нимало не одговарају духу нашег времена“ (26).

Како Николо Макијавели закључује, римски грађани бојали су се да се не огреше о заклетву много више него о закон, јер су више поштовали божију него људску моћ, али су ипак предзнаке тумачили према потреби и разборито су одавали да поштују религију и онда када су били присиљени да је се не држе, мада су кажњавали онога ко би се дрзнуо да је потцени (27). Њихов приступ изградњи путева и мостова кроз Ђердап илустративан је пример таквих ставова, између осталог, посматрано кроз посвећивање једне од највећих војних насеобина, код Караташа, култу богиње Дијане, заштитнице путева – „због чега хтедоше да је девица јер пут ништа не рађа“ (28).

Установа понтифекса максимуса с једне стране је имала благотворно дејство на продужетак трајања Империје, што треба приписати њеној прилагодљивости спољним утицајима, али се она исто тако може с правом означити и као генератор агоније Римског царства, обзиром да је подражавала привид његове моћи и када је оно почело да се излаже, како се испоставило, уништавајућим налетима варвара. Но, она је била обележјем „првог међу епископима читаве хришћанске васељене“ дуги низ векова, за које се време њеним носиоцима с разлогом приписује мисија очувања јединственог европског цивилизацијског наслеђа.

Преставши да буде синоним за цезаропапизам, назив pontifex maximus одржао се и много времена после пропасти Рима, са значењем атрибута за католичког поглавара, али и титуле, такође проистичуће из ознаке за свемоћ, придаване члановима одређених степена херметичких друштава. Исти термин своју трајност дугује изразу „понтификат“ за период владавине католичког хришћанског првосвештеника. Као да се тиме, на начин примерен потреби носиоца моћи да овлашћења црпи из исконске везе човека са Богом, али и са градитељством којим му се приближује, пркоси тези Жилбера Дагрона како је историографија до сада придавала претерану важност „једној скоро безначајној титули“ (29).

Преосвећени епископ Српске православне цркве Г. др. Иринеј, у пригодној беседи упућеној из београдске катедрале Блажене Девице Марије, поводом обележавања 25. годишњице понтификата Папе Јована Павла Другог, изнео је мишљење: „Изворно јеванђелско учење, са нагласком на служењу а не на владању, из живота и праксе битно доприноси и премошћавању раздаљина и растојања међу онима који верују у име Христово. . . Личност Јована Павла Другог заиста извршава функцију и друге своје почасне титуле, титуле понтифекса, мостоградитеља, служећи свима, пре свега, својој Цркви и њеном јединству, а затим служећи колико је најбоље и највише могуће јединству свих. Он тим заиста гради мостове и остварује себе као аутентичног мостоградитеља духовности, понтифекса. “(30).

Аполодорова величанствена градитељска дела пак, изведена под плаштом понтифекса максимуса у лику цара Трајана, далеко премашујући траг који је у историји цивилизације оставило мноштво римских владара, чине аутентични мост између генија антике и европског ренесансног духа, како је то Дион Касије пре много столећа формулисао: остављајући нас у уверењу да не постоји ништа што човек не може саградити.

Забелешке

(1) Из 23. године потиче прва поуздана вест о римским легијама на мезијском делу Дунава, наведена у Тацитовим аналима IV 5: „Et Thraeciam Rhoemetalces ac liberi Cotys, ripamque Danuvii legionum duae in Pannonia, duae in Moesia attinebant, totiedеm apud Delmatiam locatis, quae positu regionis a tergo illis. . . “. Имена ове две легије уклесана су и на Тиберијевој табли код Госпођиног вира 33/34. године. Цитирано према: Мирослава Мирковић, Римски градови на Дунаву у Горњој Мезији, Београд 1968, с. 24.

(2) Плутарх, Упоредни животописи, књига прва, Загреб 1988, c118.

(3) Богдан Богдановић, URBS & LOGOS, огледи из симбологије града, Ниш 1976, с. 101.

(4) Тацит, Историје, књига прва, 86, с. 109, Загреб 1987. Међутим, рушење од стране људи у ситуацијама када је то изискивала одбрана Рима није имало такву негативну конотацију. Велики антички историчар Полибије подсећа на случај легендарног римског јунака из рата са Порсеном, који је у својој личности садржао и елементе божанског лика, Хорација Кокла. Овај јунак, уплашивши се да непријатељи не продру у град, наредио је саборцима иза себе да се повуку и сруше Pons Sublicius. Када је мост био срушен, непријатељско напредовање је заустављено, а Кокле се са оружјем бацио у Тибар и добровољно окончао живот „ценећи безбедност домовине и будућу славу више од садашњег живота и година које су му остале“; Полибије, Историје, VI, 55 , Нови Сад 1988.

(5) Нина Берберова, Људи и ложе, руски слободни зидари у XX веку, Београд 2002, с. 18.

(6) Богдан Богдановић, с. 83.

(7) Публије Вергилије Марон, Енеида, превод Младен С. Атанасијевић, Београд 1964, Шесто певање, с. 206.

(8) Албер Ками, Мит о Сизифу, Сарајево 1978, с. 120.

(9) Трајанова табла из 99. године, пронађена у Прахову, виђена је 1642, да би потом била изгубљена, с тим да је Феликс Каниц 1870. године видео тек један њен део у музеју у Неготину. Натпис гласи: Imperator Caesar divi Nervae filius Nerva Traianus Augustus Germanicus pontifex maximus tribunitia potestate . . . consul II pater patriae. Наведено према: Мирослава Мирковић, Римски градови на Дунаву у Горњој Мезији, Београд 1968, с. 85 и фуснота 6. Текст на Трајановој табли из 101. године – мермерној плочи дебљине 30 цм димензија 100 са 200 цм, пронађеној 20. 10. 1969. код градилишта објекта хидроелектране Ђердап, крај Караташа, гласи: Imperator Caesar Divi Nervae Filius Nerva Traianus Augustss Germanicus Pontifex Maximus Tribunitia Potestate V Pater Patriae Consul IIII ob periculum cataractum derivato flumine tutam Danuvi navigationem fecit. Наведено према: Јелена Ранков, Ископавања на Караташу, први претходни извештај 1978/79, Ђердапске свеске I, Београд 1980, с. 52. На табли уклесаној у стени између Текије и Голог Брда, преко пута румунске Оградине димензија 162 са 357 цм, написан је и црвеном бојом обојен текст из 100. године: Imperator Caesar Divi Nervae filius Nerva Traianus Augustus Germanicus Pontifex Maximus Tribunitia potestate IIII Pater Patriae Consul III montibus excisis anconibus sublatis viam refecit. Наведено према Феликс Каниц, Србија, земља и становништво, књига 2, с. 514-518. и Радоје Зечевић, Србија и међународни положај Ђердапа, Београд 2000, с. 52.

(10) Извештај Комисије за извођење регулационих радова на Ђердапу из 1889. године, Архив Србије, ПФ 9 Р. Но. 1-889 – Записник са седнице Комисије 20. 3. -31. 7. 1889.

(11) Илија Пчелар, Окружје Крајинско, Гласник Друштва срспке словесности 9, 1857. г, Београд, с. 213,

(12) Феликс Каниц, Србија, земља и становништво, Београд 1999, 2. књига, с. 515.

(13) Procopius, De aedificiis, IV 4 – Procopii opera, ed. J. Haury, Lipsiae 1913, преводи коментар Ф. Баришић, Византијски извори 1, 1955, с. 29; да је утврђење Јулиобалаи добило име по римском каналу из 101. године тврди Ђорђе Јанковић, Подунавски део области Аквиса у VI и почетком VII века, Београд 1981, с. 56.

(14) Феликс Каниц, с. 514-515.

(15) Оксфордска историја римског света, Београд 1999, с. 375, 412.

(16) Исто, с. 412.

(17) Феликс Каниц, с. 505.

(18) Николо Макијавели, Изабрано дело, Расправа о првој декади Тита Ливија XI, с. 174,175, Загреб.

(19) Према: Анте Ромац, Извори Римског права, Загреб 1973, с. 101.

(20) Цитирано према: Мирослава Мирковић, наведено дело, с. 88, позивом на

Cod. Iust. Novellae, XI (ed. Kroll, Berolini 1895.):“ Aquensis autem episcopus

habeat praefatam civitatem et omnia eius castella et teritoria et ecclesias, ut possit

Bonosiacorum scelus ex ea civitate et terra repellere vel in orthodoxiam fidem

transformare“. Ђорђе Јанковић-Подунавски део области Аквиса у VI и

почетком VII века, Београд 1981, с. 52 – Меридио наведен код Прокопија

приликом набрајања подунавских грађевина (De aedif. IV 4), идентификује

са римским градом у потесу Врело између Шаркамена, Штубика и Плавне

(Неготин), свега 25 км западно од Прахова (Аквис). Ради се о четвороугаоном

утврђењу димензија 100 са 100 метара, десет кружних кула, са бедемима

зиданим каменом и опеком. Јанковић износи тезу да је управо то место било

седиште епископа из чије је надлежности одвојена епископија у Аквису,

чему се противи околност да се Меридио налазио сувише близу Аквису да

би измештање епископске столице из једног места у друго на овај начин

имало смисао у настојањима спречавања ширења јереси која је захватила

претходни епископски центар.

(21) Олга Михајловна Фрејденберг, Мит и античка књижевност, Београд 1987, с. 188-189.

(22) Исто, с. 189-190; За време прославе празника Агреја, који нису спадали у „официјелне празнике римског народа“ и нису били убележени у календару, а по легенди слави се успомена на долазак двадесет и седморице Агриваца, скупа с Херкулом у Сатурнију. Процесија је 16. и 17. марта обилазила 27 светилишта посвећена Агривцима, а сам обред бацања лутака с моста, које су називане „Агривцима“ обављан је на мајске Иде. Са моста је у Тибар бацано 27 лутака направљених од сламе.

(23) Милоје Васић,, Инфлација у Римском царству, Флогистон бр. 10. Београд, 2000. г, с. 61-78.

(24) Едвард Д. Гибон, Опадање и пропаст Римског царства, Београд 1006, с. 14.

(25) Евсевије, Црквена историја, VII, 17, превод Срђана Шаркића, Политичке и

правне идеје у Источном Римском царству, с. 140, Београд 1984.

(26) Гај Плиније Млађи, Писма, X-96, с. 364-366, Београд 1982.

(27) Николо Макијавели, Расправа о првој декади тита Ливија XIII, XIV

(28) Аурелије Аугустин, О држави божјој, 7,16, Загреб 1982.

(29) Жилбер Дагрон, Цар и првосвештеник, Београд 2001, с. 8.

(30) Епископ СПЦ др. Иринеј Буловић, говор у Београду од 25. 9. 2003. на

академији поводом 25. годишњице понтификата Папе Јована Павла Другог.

Цитирано према запису у листу „Данас“ Београд од 7. октобра 2003, с. 13,

под насловом „Аутентичан градитељ духовности“.