Ранко Јаковљевић

Цигани/Роми Кладова

Уз уважавање околности да је за време миграција, као и у периоду њиховог константног присуства на европском тлу, било спајања са припадницима других етничких заједница, чини се неспорним индијско порекло Цигана/Рома, а ирански, јерменски, турски, грчки, влашки корени речи што их данас употребљавају, ретки су преостали трагови пута којим су стигли на Балкан. Савремени истраживачи ромске културе разложно указују на посебан значај записа који упућује да су одређени Цигани/Роми у прапостојбини припадали вишем друштвеном сталежу: хроника династије Амин – „Катиб али Амини“ помиње да су Роми у два наврата насељавали Канауџ у Северној Индији: први пут један миленијум п. н. е. када се племе Кару доселило на Индијски потконтинент, а други пут у VI веку н. е. под династијом Гупта. Били су део слоја образованог становништва, које је злехуда судбина ропства задесила под освајачем султаном Махмудом Газнијем. Продани у Кабулу, расељени су у далеке крајеве обављајући „важну улогу колпортера магијских обреда и веровања међу европским народима“. (1)

У народним веровањима на просторима данашње Србије, чији корени досежу у претхришћанску прошлост, има доста реликата из индијске традиције, овде приспеле на таласима великих сеоба из правца Азије на европски континент, укључујући и термине утемељене у санскриту, чији је изданак ромски језик. Заједничко културно наслеђе почива на прастарим основама истога језика: „Већина речи које Вук Караџић и лингвисти после њега називају турцизмима /нпр. Кабадахија, диван, ат.../, заправо су турске позајмице из Индије, а већина српских речи везаних за религију као што су црква, кандило, олтар, пост, бог, вишњи и многе друге, налазе се у санскрту, заједно са националним обележјима: свилен јелек, антерија, опанак“ (2). Тим аршинима мерено и назив велике европске реке чији таласи запљускују североисточну Србију и Кладово – Дунав, Donau, Danubius – потиче од санскртских корена „до-нау“: „тешко пребродиво“, идеално илуструјући стање на његовом ђердапском делу пре изградње великог хидроенергетског и пловидбеног система шездесетих година XX века (3).

Први писани трагови о боравку Цигана на ђердапском Подунављу у време турске владавине датирају из XVI века. Попис за град Фетислам из 1586. године, поред четири хришћанске махале са 191 кућом, посебно наводи џемат (скупину) Цигана хришћана која се састојала од 12 чланова (4). Исти извор у Оршави, преко Дунава, региструје њихов џемат са 7 кућа и 3 неожењена мушкарца (5). Могуће је да су они ту боравили дужи низ година под османском влашћу, радећи на извлачењу бродовља узводно. Тај се занат називао копитарењем, по копитним стазама – копитњацима којима су гоњене коњске запреге, понекад и људи, како би се савладале пловидбене препреке. Сличан случај ангажовања Цигана приспелих из Ердеља забележен је на подручју Апатина (6). Нашем мишљењу да су припадници овог народа још раније били присутни на Ђердапу могла би бити потпором и околност да је једна од великих дунавских препрека за пловидбу, наспрам Пореча, носила назив Цигански камен (7).

За обављање тешких послова чишћења, извођења земљаних и фортификацијских радова у турској војсци биле су задужене помоћне јединице. Један њихов део сачињавали су муселими – коњаници, који су на тлу Румелије припадали санџаку муселима. Жил Вејнстејн у „Историји Османског царства“ износи податак да је део Цигана Румелије уживао исти статус, чинећи један санџак, наглашавајући како су, изузев у војним операцијама, они бивали на период од шест месеци ангажовани на најразличитијим пословима у рудницима, државним радионицама или на градњи тврђава (8). Видински санџак, са кладовском-фетисламском нахијом, са малим прекидом услед присаједињења Темишварском ејалету 1552-1582, припадао је управо Румелијском ејалету.

Тежак рад и тзв. „прљави послови“ на које су Цигани били упућивани под османском влашћу, својствен је био и њихови сународницима у делу средњег Подунавља под мађарском управом. Сачувани су докази о извршењу смртне казне над Старином Новаком који је крајем XVI века водио јак устанички покрет против Турака у регији омеђеној Кладовом и Видином на Дунаву. Између осталог у мађарским архивским изворима стоји: „3. фебруара 1601 – Циганима што су припремили ломачу за Баба Новака: свеће, дин. 12; хлеба дин. 12; меса, дин 10; вина 3 оке, дин 12. ..5. фебруара 1601, око 10 сати били су живи везани за греде Баба Новак, најславнији војник Михаја Храброг, заједно са својим свештеником и спаљени на пијаци. Најпре су им одрали кожу. Онда су их тако одране везали за греде и ставили лицем окренуте изнад ватре, и тако их пекли. То је трајало око сат и по... 6. фебруара 1601 – дали смо Циганима што су одрали, спалили и набили на колац Баба Новака и свештеника, форината 7, дин 50“ (9). Сјајну уметничку визију готово идентичних дешавања садржи Андрићева „На Дрини ћуприја“, приказујући учешће Мерџан Циганина у мучењу Радисава са Уништа (10). Дугорочно посматрано, таква „ангажовања“ тешко су се брисала из колективне свести и Цигана и Срба. Био је то додатни реметилачки фактор за покушаје реафирмације односа уважавања међу народима на Балкану. Са друге стране, сметњу је представљала и подозривост због релативно повољнијег статуса Цигана у односу на хришћанске поданике Османског царства.

Као муселими, у односу на хришћане и друге сународнике привилеговани припадници полувојничке формације, Цигани су у области Кладова могли имати имања у потесу и данас званом Черибаша, изнад Костола, Вајуге и Кладова, по главешини који је јемчио њихов статус и обавезе. Обзиром на такав њихов статус, попис харачких обвезника за 1153. годину /29. март 1740 – 18. март 1741. /, извршен у овим пределима према слову закона од 1690-1691. године, обухвата све немуслиманске главе од 15 до 75 година старости, са изузетком Цигана, који су харач плаћали у оквиру своје посебне организације (11). Да су они насељавали и друге српске крајеве, сведочи, измећу осталог, податак да је 1560. године у Београду од укупно побројаних 546 домова, циганских било 55, организованих у четири џемата, од којих један муслимански, са 18 домова (12). Потврђени су подаци да је дужност мухафиза Београда у два наврата обављао „Циганин – први пут од октобра 1708. до маја 1710. године и, други пут од јануара 1712. до априла 1713. године“ (13).

На ђердапском острву Ада Кале њима је крајем јула 1804. године припала улога „обрађивача“ посмртних остатака турских одметника-дахија и њихових помагача, које је ту Миленко Стојковић уз помоћ Реџеп-аге ликвидирао. „Ујутру кад је свануло дозову Циганина да главе одсече, од крви опере и после на мешину одере. Циганин уплашен прао главе, а кад три опрао и четврту, Аганлијину, почео прати, несрећом је упусти у Дунав... После сиромаху Циганину 500 батина по табанима ударе, сумњати је да ће жив остати“ (14).

Е. А. Пејтон сведочи да су се Цигани храбро борили против Турака под Карађорђем (15), а Милош Богићевић чак износи, од званичне историографије неприхваћену тезу, да су родитељи српског вожда били Цигани из Подгорице, наводећи и да је Карађорђев отац био ковач, што је „главно занимање Цигана“ (16). У прилог оваквој тези могла би ићи одбојност Црногораца према „циганском занимању“: „Ковачки занат чак и најбеднији Црногорац сматра највећим понижењем, што је последица тога што се тим занатом баве Цигани“ (17). Према летопису Доњомилановачке парохије, Карађорђе је, прелазећи Дунав код места „Госпођин вир“ у смутним временима за његово књажевство, добио пресудну помоћ тројице Поречана, међу њима и Стана Циганина, а исти пут у избеглиштво неколико деценија касније користиће и његов унук, потоњи српски краљ Петар I Карађорђевић, пролазећи српским Подунављем кроз атар кладовски у одећи Циганина-мечкара (18). Било како било, тврдње о циганском пореклу српског вожда подводиве су под појам германских пропагандних активности на дестабилизацији хомогенизационих процеса у Србији. У сличном правцу, са побудама подвођења српског националног препорода под француску интересну сферу Алфонс де Ламартин јавно је заговарао тезу о француском пореклу српског вожда (19).

Извесно је да су Цигани у време Првог српског устанка имали свог представника – војводу у Скупштини устаничких старешина (20). Без обзира на то, како бележи А. В. Кинглејк 1834. године: „Њихова судбина је тужна; последњи су у људској врсти и сва огрешења претпостављених без проблема могу се наплатити њима. Али ти несрећници су често живописнији од својих претпостављених; иако бедне кириџије презире цео свет, они због тамне пути и застрашујућих брада складно делују у односу на пејзаж који их окружује“ (21).

Кнез Милош Обреновић спроводио је политику насељавања Цигана колара, ковача и кочијаша у граничним подручјима Србије према Влашкој, Видински пашалук, у које сврхе им је додељивана на коришћење и земља у кнежевом власништву. Стефан Стојановић из Пореча 18. октобра 1830. г. у вези Милошевог тражења румунских Цигана, реферише да полази „у Фетислам/Кладово нарочито Цигана ради“, да их потражи и распита се да ли „у пашалуку Адакалском онаквих Цигана има који су ашчилуку или терању коња вешти“ (22).

У лето године 1835. становници Корбова, пореклом са Корбовског острва, поп Станко Матијевић, Костандин Лападат и Ђорђе Давидов „превезли су преко Дунава за новце 60 душа Цигана у нашу страну, и због тог узрока Ђорђе Давидов за избећи да га власти влашке не казне, са сином својим овамо пребегне, а попа Станка и Костадина у Краљево/Крајова/ под затвор поставе, које около 28. новембра т. г. отпусте кући да јемце за себе из својих сељака нађу, но ови, почом кући дођу, одма седнувши на оранице своје, овамо побегну“ (23). Стефан Стојановић 24. јуна 1836. г. Кнезу Милошу из Неготина јавља: „Представљајући покорњејше Вашој Светлости до знања да су из Влашке између 17. и 18. јунија т.г. 12 фамилија Цигана на нашу страну, у Срез Кључки Окружје Крајинско пребегле, јављам да је пред наведене фамилије старешина Среза Кључког г. Ђорђе Атанасијевић одма у Неготин посло, од којих дакле са сваком покорностију и списак у прилогу овом Вашој Светлости подносим. Фамилије пак ове, које мушких које женских 61 главу содржавају, и оне желе да се по Окружју Крајинском сместити могу. Закључително приводећи Вашој Светлости до знања, да су фамилије ове Костандин кмет и поп из села Корбов-Острова/ ово село је у влашкој страни/ на нашој страни на осам ораница-пловила – превезли, и оне су за превоз њима 410 гроша платиле и молим покорњејше Вашу Светлост у привренију фамилија ових да ми наставленије благозволи послати“ (24).

Влашки Цигани преласком на српску страну Дунава спашавали су се ропства које је на румунској страни, без непосредног османског уплива у вршење власти, официјелно укинуто тек 1856. године. Стравични услови живљења, са правим ропским статусом, тешким телесним казнама, неуважавањем родитељских или брачних веза, допринели су да међу Србима они искажу занатлијске, али и људске квалитете, који их на подручју Кључа кладовског чине равноправним члановима друштвене заједнице. Пребегу је погодовала околност да је овдашњи живаљ влашког и српског порекла, и сам вековима излаган репресалијама освајачких похода Мађара, Кумана, татарских хорди, Бугара, Турака, и честим миграцијама, у знатнијој мери него становништво подунавског залеђа, саосећао због понижавајућег положаја Цигана на влашком и молдавском тлу. Цигани су пак, вредно радећи као ковачи, знатно допринели развоју пољопривреде, условљеном заменом дрвених плугова гвозденим, али и саобраћаја, што речног – радом на извлачењу бродова кроз Ђердап, што одржавањем друмског саобраћаја коњским запрегама.

На тлу Тимочке крајине изузев влашких, било је, али у знатно мањем броју, бугарских Цигана који су преласком из Видина на подручје Србије себи обезбеђивали боље егзистенцијалне услове. О таквом случају говори податак да је 1822/23 године десет черги видинских Цигана хтело да се „преко Јарушице планине пребаце натраг под турску власт“ (25). Њихову слику и услове живота у Видину и околини 1842. године сачувао нам је француски путописац Г. Бланки: „Једва што се по овој прекрасној равници подунавској да видети по која несретна дружина голих Цигана...Град Видин, главно место пашалука, јест управо и вредна глава ове пустаре, а није ништа друго но замршена гомила од дрвених кућа, на којима зло састављена брвна једва пропуштају светлост и ваздух у ове несретне јаме...Да буде слика од Видина савршена, ваља још напоменути двоје големих вешала подигнутих спрам градића, за пример правосудства везирова (26). То је била „метропола“ управне области чије су границе обухватале Кладово и Фетислам. Бланкијева опаска да свако село видинског окружја има своју пустару, хладну шуму и гола поља, где се населе Цигани „индичког образа, гарави, витки, праве парије ондашње просвете“, своју афирмацију могла би имати у околности да је Вук Караџић 1828. године на тлу нахије Кладовске забележио постојање „Бугарског села“ између подунавског Костола и Мале Врбице, у склопу околности да тај крај и данас, у оквиру Мале Врбице има знатну групу становника циганског порекла који себе сматрају староседеоцима (27).

Подаци пописа становништва Кладова и околине из 1863. године дају слику социјалне, економске, па и етничке структуре мештана. У Кладову је евидентирано десеторо лаутара односно свирача (28). Као ковачи пописани су: Степан Првуловић, Костандин Марин, Милош Јанковић, Димитрије Буника, Јордаћи Станојевић, Јон Пилика, Вита Мартиновић, Марин Корбовљан, Васа Јовановић, Пера Субић. Нити једном приликом, мада су већина лаутара и ковача били Цигани, није назначено њихово етничко порекло.

За разлику од Кладова, у Текији је пописан, уз податак о етничком пореклу „Ђорђе Лападатовић, циганин ковач“ (29). У истом месту је као „Циганин надничар Стан Пасат“ евидентирано лице старо 80 година, са сином Јанком старим 30 година (30). У насељу Сип од стране пописивача затечени су „Јован Циганин“ и „Димитрије Циганин“, без навођења занимања (31). У селу Подвршка, чији је велики број мештана циганског порекла, међу 100 домаћинстава, тек је у једном случају наведено такво својство: „Јон Циганин“ (32). У Брлоги/Милутиновац за време пописа живео је Никола Циганеј, земљеделац, а у Великој Каменици Матија Цигану, земљеделац (33). У Грабовици су 1863. г. два домаћинства пописана као циганска: „Думитру Гице, ковач и циг. и Јанко Циган, ковач“ (34).

Коста Јовановић, истражујући Крајину и Кључ почетком XX века оставио је драгоцена сведочанства о топонимима и етничкој структури становништва Кладова и околних насеља. Добра зиратна земља у делу атара Љубичевца зове се Цигани (35). У Подвршкој североисточни део насеља, према етничком саставу мештана, зове се Цигански крај (36). У близини, атар Петровог села, налазе се потеси Циганлија, Циганске крчевине, Цигански брег и Цигански поток (37). То нас упућује на мишљење да је овде знатно пре насељавања Црногораца које се десило средином XIX века, била значајна насеобина Цигана. Ако ово доведемо у везу с претпоставкама да је вероватно у истом крају био рудник у коме су радили Саси, „немачки рудари“, одакле и имена места Немачки понор и Рударска чука, те налазом два велика метална казана у Горуновом кључу и Планиници, за које становништво сматра да су остали „од Немаца“ што су у њима „од горе добијали пепео“, онда се чини основаним сматрати да је циганско становништво било ангажована радна снага за рударске и топионичке радове, какав је случај са истородним мештанима Бродице (38). Хроничар Петровог села крајем протеклог столећа прибележио је да се „још понеко сећа циганске породице која дође код Петровосељанина те, док Циганин ради у шуми, Циганка по селу гата за парче хлеба, сланине, кокошку или комад одеће“ (39). Цигани су од мештана Петровог села узимали шуму „у наполицу“, да би од њиховог дрвета израђивали корита, вретена, држаље за секире и мотике, обрамице и сл. (40). Извесно је да се већи број њихових сународника са овог поднебља бавио производњом ћумура, а једна група мештана печењем кречног камена и производњом креча, што се одржало у Подвршкој до данашњих дана.

За пет кућа из рода Снпешти, настањених у Подвршкој 1920. г. утврђено је да су Цигани ковачи, пореклом из Влашке, придошли из Сипа, пет породица Стенгули – Цигана ковача придошло је из Вратне док за становнике 7 кућа Рабулешти и Баканешти, чији је светац заштитник св. Никола, није установљено одакле су се ту населили (41). Изучавајући историју Кладова и околине између два светска рата, Бранислав Глигоријевић је нашао да су у то време Подвршку насељавале и две стотине „коритара“, који нису имали земље у власништву, а издржавали су своје породице израдом корита и прошњом (42). Цигани Подвршке пореклом из Влашке, где се први пут помињу у записима из 1370. године, насељавају део назван Горња Махала и припадају групама коритара и ковача-фиерара. Правили су корита/албије/, кашике/лингуре/, вретена/фус/, калемове /мосор/, заструге.

Ковачи су израђивали секире, мотике, раонике, клинце, сврдла. српове, катанце. Мирча Елијаде им додељује атрибуте градитеља и занатлија богова, имајући у виду симболичко значење њихових радњи у далекој прошлости. Подсећајући на Цигане који су истовремено ковачи, котлари, свирачи, надрилекари и гатаоци, он указује на узајамну везу ковачког заната и песме примерима из семитског речника, где је арапска реч g-y-n, што значи „ковати, бити ковач“ сродна хебрејској, сиријској и етиопској речи која означава радњу као „певати, запевати погребну тужбалицу“, дајући за то и други пример, кроз реч поета, која на грчком гласи „поиетес“, а значи „произвођач, чинилац, стваралац“ (43).

Највећа светковина у селу Подвршка је Ђурђевдан. У зору се мештани окупе на пољани и пеку јагњад на ражњу, на тло се положи храстово лишће, гости приступају жртви – комадима јагњетине и хлебу – и једу седећи на земљи, без употребе виљушака и ножева. Славље траје три дана, после чега жене сакупљене кости бацају у чисту изворску воду и старају се да се ватра угаси сама од себе. У случају опасности да ће у то време пасти киша, жене би укопавале живу црну мачку у земљу, што би по правилу на Ђурђевдан доносило лепо време. Прослава би се завршавала играњем кола које опонаша кретање планета – „за душе умрлих“ (44). То се чини како би се планетарне силе умилостивиле да покојницима подаре светлост, што се у исте сврхе покушава издејствовати и обичајем „пуштања воде за мртве“, када се камени облуци, стављени у „софру на води“ идентификују са знаменима моћи Сунца и Месеца. За разлику од тих „недељивих“ моћи, приликом черечења жртвене животиње и њеног једења, на делу је прастари обичај раздвајања духовних од телесних својстава бића, практикован у Дионисовом култу, очуваном у овим пределима кроз обредне игре Русаља или Краљица. Сунцу посвећена ватра коју у Подвршкој нико не сме гасити, већ после одређеног протека времена сама утихне, пошто се кости жртава предају вечном елементу воде, а ваздух поприми последње изданке ватрене моћи, на фасцинантан начин понављајући приповест великог римског императора Јулијана, пореклом из ових крајева, који у „Химни краљу Хелију“, имајући за пример у чулном свету ваздух и воду као везу између крајности ватре и земље, чијим се хтонским силама жртвује црна животиња, налази како се крајњи узроци, претходећи телима и раздвојени од њих, носећи зачетак рађања а да сами нису рађање, спајају у краљу Хелију, сједињујући Зевсову стваралачку моћ, Аполонову складност енергије и Дионисову одељену стваралачку функцију.

Осамдесетих година XIX века у Брзој Паланци, на Дунаву, живело је 13 породица Цигана коритара, а као занатлије посебно су евидентирани: П. Крањајан, М. Радуловић, Д. Макинић, Д. Продан, Е. Динуловић, с. Штефановић, с. Анђел, Л. Васиљевић, Л. Балуц, Р. Балинка, М. Малинка – коритарка, с. Радуловић, Р. Радуловић (45). О добрим странама овог занимања говори податак како је 1904. г. извесни Васа Илић „уз помоћ мајстора коритара“, у бранику Јоксима И. Костића, земљорадника из Брзе Паланке, израдио 150.000 кашика, 50.000 вретена, 50.000 калемова и 2000 заструга, ради извоза у Румунију (46).

Да циганским становницима Брзе Паланке није било лако опстати на овом подручју и да су често били инструментализовани приликом политичких размирица, сведоче „Радничке новине“ од 29. октобра 1909. г: „Овде су од пре неколико година насељени Цигани. За њих је донета одлука да се одавде отерају. Том одлуком се Главатан /надимак председника општине, пореклом Турчина/ користи, те уцењује Цигане: направио их је покорним, од њих се прилично обогатио – био је пре обичан голаћ –, и под претњом да их не протера, Цигани морају да слушају све што им нареди... Штићеници председникови, Цигани, страшни су лопови. А ко им је јатак него онај којега они слушају! О вашару су крали ћебад, либадета, револвере, ножеве итд. А нико их није гонио, јер сву крађу они деле с оним који их брани. Ономад су Цигани ухваћени у крађи цигле али, кад је полиција видела да су лопови с председниковим колима и воловима, оставио их је на миру, јер – ко шта сме повлашћеним лоповима!“ (47). Проблеми суживота на овом тлу, посматрано кроз чињенице да се претежно радило о јефтиној радној снази и добрим мајсторима, превазиђени су, па је један део Брзе Паланке под називом Коритари постао трајно станиште Цигана. Између 1914. и 1925. године ту је било десет кућа из рода Балуцешти, који су славили Ђурђевдан и св. Арханђела и 22 куће Цигана из Слатине, род Албулешти, који су славили Ђурђевдан (48). Међу 40 чланова брзопаланачког занатског еснафа 1926. године налазили су се и ковачи: Маринче Брндушојевић, Ђорђе Радукановић, Петар Илић, Јован Брндушојевић, Петар Миловановић и Коста Стрмецки (49).

Цигани-рудари, за које Т. Ђорђевић сматра да су пореклом из Влашке, у Тимочкој крајини радили су у рудницима Аликсар-Река код Брзе Паланке, Вршка Чука, на Ртњу, у Борском руднику, као и у Мајданпеку. Почетком XX столећа њихов статус био је изузетно лош, како се може закључити и из једног чланка „Радничких новина“ од 18. октобра 1911. г: „Рудари 'буфани' /у овим крајевима звани и 'бели Цигани' или 'Цигани мешанци'/ су мештани, чији су очеви и стари, такође, били рудари, ту се родили, ту робовали разним компанијама, па су ту и затрпани. С генерације на генерацију ишли су сви ужаси њихова живота и варварска одношења управа према њима, па су, сироти, навикли да трпе и да буду угњетени читавог живота. Такав их је положај унизио до пса. Они знају само да буду понизни свакому 'старијем', да играју у недељу у колу и да пију у механи, док траје последњи марјаш, остављајући жене и сестре да их бирају господа из управе“ (50).

Као становништво Кладова између 1923. и 1925. године пописано је седам породица Корбовљана – слава Петковица –, две куће Брложа, Цигана Јовановића пореклом из Брлоге – слава Ваведење пресвете Богородице –, три куће Пиликића – слава св. Арханђел – и три куће породице Гемиш – слава света Петка – „из околине“. Сви одрасли мушкарци ових породица били су свирачи (51). Међутим, према једном списку из 1924. године, било је 26 Кладовљана-свирача циганског порекла. Зидарску радњу имао је Димитрије Слатинашевић, а кројачке Димитрије Ђорђевић и Коста Ђорђевић (52). Имена Косте Ђорђевића и Димитрија Слатинашевића нашла су се, међу 50 потписа најугледнијих становника Кладова, на петицији упућеној председнику југословенске владе Милану Стојадиновићу 17. јуна 1937. године, којом се тражи изградња објекта за смештај администрације у Кладову, повећање броја упослених у среском начелству, оснивање бановинске болнице са хируршким одељењем и стационирање једног батаљона војске у старом кладовском граду (53). Од музичких дружина са подручја Кладова највећу популарност уживао је Гемишов оркестар, толику да га је познати научник Михаило Петровић Алас уврстио међу српске знаменитости. Објашњавајући да је циганска музика, будући нераздвојна од духовног живота народног, саставни део наше опште културе, познати математичар и филантроп пише како је чувени кладовски примаш са својим оркестром „остао у успоменама савременика и често помињан, иако већ одавно не постоји“ (54).

Савременим истраживачима прошлости, попут Бранислава Глигоријевића, околност да је у три кладовске енклаве живело више стотина мештана циганског порекла, за које се сећају стари Кладовљани да су некада припадали клановима гаталаца – „Гаиљи“/Вране и ковача – „Оки алби“/ Белооки, не представља препреку закључивању како је између два светска рата „по националном саставу, становништво Кладова и околине углавном српско, пошто су се и Власи осећали као Срби и тако изјашњавали“, уз мали број Хрвата, Чеха, Румуна, Мађара и Руса, а донекле утешном се чини констатација среских власти из истог периода да у вароши кладовској нема нити једног лица „које у скитњи, пијанчењу или блудничењу проводи време и не може доказати да се на поштен начин издржава“ (55). Зато и не треба сматрати необичним да је управо Циганима сирачима приликом сахрањивања житеља Кладова додељивана улога музичке пратње извођењем посмртних маршева, тако што су за време обавезног провоза покојника коњском запрегом, наступали прикладно одевени музичари, дуги низ поратних година предвођени солистом на флаути Живојином Марковићем.

За разлику од Цигана Кладовљана, који су махом били хришћани, на подручју Тимочке крајине постојале су концем XIX столећа енклаве „некрштених“. То је био повод епископу Мелентију да трећег дана Ускрса, 7. априла 1892. г. покрсти 314 душа у бољевачкој цркви (56). Такве мере од стране СПЦ спровођене су и у атару Брзе Паланке. На тлу Тимочке крајине, укључујући Кладово, у периоду 1892-1895. г. преведено је у хришћанство 1145 Цигана и 1077 Циганки, свега 2222 људи, а од 1895. до 1901, још 45 мушкараца и 42 жене, и то у време када је, према попису из 1895. г. на српском подручју живело 46. 212 Рома (57). Ово не значи да је било лако начинити корак ка прихватању хришћанске вере и од стране Цигана и од стране цркве. Многа негативна предубеђења у односу на њих била су препрека превазилажењу односа неповерења. Тако ће, везано за догађаје из Бољевца, у јавности бити изнета и драстично другачија запажања од оних публикованих у два водећа црквена гласила. Међу српским сељацима могло се чути: „Зар Цигани да уђу у нашу веру?...Циганин је проклет да буде Циганин, он не може никад бити што и ми...То је грехота. Да је Бог хтео да и Цигани иду у цркву, он их не би створио Циганима, већ Србима“ (58). Одатле не чуди да је приликом једне службе владике Николаја у Струги, у предвечерје Другог светског рата на Балкану, мноштво Цигана-хришћана било размештено по зидинама црквеног дворишта да би, тек пошто владика са свитом изађе из храма, и они ушли у црквено здање и помолили се у тишини (59).

Резервисаност, али и одбојност према Циганима међу припадницима знатног броја европских народа, почива на мишљењу да њихов начин живота, затвореност, другачији обичаји и норме понашања, али изнад свега недостатак капацитета да се супротставе притисцима било какве врсте, од оних практикованих од појединих интересних, верских или етничких група, са јаким залеђем у финансијској моћи и инструментима власти, па све до репресија којима су их излагали државни органи многих европских земаља, погодују анатемисати их као вечите кривце, грешнике или отпаднике. У регији Кладова такво значење термина „Циганин“ сагледиво је из околности да турски попис 1741. г. у селу Доња/Мала Врбица, као харачке обвезнике означава Николу Циганила, Јована Циганила, Васила Циганила што имајући у виду да овим пописом нису обухваћени Цигани, значи да се ради о карактерној или можда телесној особини одређених пореских дужника (60). Илустративан пример предрасуда према припадницима старог народа садржан је у легенди о цркви у селу Јања, 40 километара удаљеном од Књажевца: „Некада је овде била црква која је опслуживала и суседна насеља. Једног дана се у њој венчало 77 младих парова, од којих је један био ромски. То је цркву увредило и она се откотрљала до реке, заједно са народом, окупала се у реци и ушла у једну велику стену која се потом затворила. Људи и данас кажу да се о празницима из стене чује звоњава и песма свештеника“ (61).

Од стране осамостаљене државе Цигани су међутим били респектовани и као лојални грађани у најтежим тренуцима за Србију. Током Првог светског рата из кладовске вароши међу српским војницима своје животе за отаџбину су дали: Анђел Слатинашевић, Никола Фирић, Таса Станиловић, Цветко Марцојевић, Петар Гемиш, Ђорђе Лападатовић, Јован Слатинаш, Јован Пиликић, Јован Корбовљан, Коста Станиловић, Констандин Марцој, Живко Марцој. Та имена су у знак захвалности уклесана на споменику изгинулим Кладовљанима, скупа са именима још 135 њихових суграђана. Председник суда кладовског јуна 1919, у жељи да исправи неправду према успомени на Николу Фирића, издаје споменицу: „Никола М. Фирић сирач овдашњи, који је као војни обвезник у рату погинуо код Београда 1915. г. – да се сваке године на светог Тому прве недеље по Ускрсу помиње на овдашњем светом јуначком помену. Слава му!“ (62).

Познато је да су кладовски Цигани као матерњим говорили влашким језиком. Да би спровела одређену хомогенизацију становништва у својим рубним пределима, Српска православна црква, сматрајући да следи државни интерес, прописала је 23. 11. 1927. г, за парохе Тимочке епархије препоруку: „Поводом случајева да су поједини свештеници., нарочито руски, који су у служби наше Епархије, не познавајући народносне односе стављали у црквене протоколе народност румунску за поједине рођене, венчане и умрле или матерњи језик румунски, а обзиром на то што у нашој Епархији не постоји нити има становништва које говори искључиво страним језиком него напротив српским језиком а у неким крајевима наше Епархије поред српског и каквим домаћим диалектом због својих историјских пограничних веза, препоручује се свему свештенству: да у будуће у црквеним протоколима и листићима за државну статистику ставља у односним рубрикама да је дотична особа српске народности и српског материнског језика“ (63).

У Кладову насељени мештани циганског порекла своја станишта изградили су у реону улице Хајдук Вељкове, свега стотину метара од варошког језгра. Приликом геодетских снимања ради евидентирања стања поседа, 3. 6. 1935. г, пописани су следећи поседници стамбених објеката на овом месту: Фирић Десанка, Димитријевић Војислав, Марцојевић Жојица, Ђорђевић Станоје, Мацановић Димитрије, Јовановић Наталија, Јовановић Петрија, Ђорђевић Влада, Ђорђевић Петрија, Ђорђевић Ана, Пиликић Никола, Стевановић Јованка, Ђорђевић Станоје, Бондокић Даринка, Шепецановић Јованка, Корбовљановић Јованка, Јовановић Катарина, Слатинашевић Димитрије, Марцојевић Јованка, Микиловић Благоје, Марцојевић Павле, Ђорђевић Мијајло, Пиројевић Ленка, Констандиновић Живка, Пиројевић Ђорђе, Станојевић Коста, Станојевић Јован, Станиловић Ленка, Влатковић Михајло, Димитријевић Вукашин, Марцојевић Ратко, Пиликић Живојин, Димитријевић Војислав, Станиловић Никола, Игњатовић Мица (64). Уочљив је велики број жена означених као носиоци домаћинстава. Разлог томе је њихов удовички статус након погибије мужева током Првог светског рата.

По окупацији Србије, Немачки војни заповедник 30. 5. 1941. донео је „Наредбу која се односи на Јевреје и Цигане“. По параграфу 19, Циганином је сматрано „лице које води порекло од најмање три циганска претка. Са њима су изједначени и цигански мелези који воде порекло од једнога или два циганска претка и који су ожењени Циганком или ступе у брак са Циганком (65). Установљена је обавеза ношења жуте траке са натписом „Циганин“, а противљење наредби кажњавано је затвором, новчаном казном, у тежим случајевима робијом или смрћу. За поправку ратом насталих штета за њих је уведен принудни рад.

У Тимочкој крајини политика прогона Цигана заоштрена је почев од 18. 11. 1941, наредбом Крајскоманде председницима општина да под личном одговорношћу у року 24 сата изврше провере има ли непохапшених Јевреја и Цигана старијих од 15 година, да се таква лица одмах ухапсе и спроведу у полицијску испоставу (66). Међутим, 21. 11. 1941. г, предузећа код којих су на принудном раду били Цигани, попут Борског рудника, и тимочка среска начелства, добили су акт Војног заповедника Србије датиран 11. 7. 1941. по којем за запослене и стално настањене Цигане у Србији /најкасније приспеле на ове просторе 1850. г./ престају важити раније прописане мере, под условом да за ослобађајуће разлоге прибаве и поднесу управи полиције потребне доказе (67).

Активно учешће Цигана у борби против окупатора очитава се, између осталог, у извештају команданта граничне страже области Зајечар, чија се надлежност простирала и на кладовску и неготинску регију 1943. године. Поред „банди“ Предрага Костића из Неготина са око 60 бораца и „др. Ивка из Бољевца јачине око 10 људи“, извештај посебно указује на „банду Циганина Стеве Ђорђевића-ковача, јачине 15 људи, са 2 пушкомитраљеза 'Брно'; сви су у сељачком оделу /двојица су у сивомаслинастом оделу, а сада се неки појављују у оделу органа финансијске контроле/; ово је најкрволочнија банда у Округу – све убија што им се супротстави; стално је у покрету и нигде не борави дуже од 2 часа; најчешће се задржава на планини Плоче и у селу Шарбановцу и околини“ (68). Изузев ове прокомунистички опредељене групе бораца за слободу, на територији Тимочке крајине било је бораца циганског порекла у саставу војних формација под командом генерала Драже Михаиловића, попут оних у атару среза Кључког. Неретко дешавали су се сукоби између припадника супротстављених струја у овим формацијама што је знатно ослабљивало опасност од њихових акција против окупатора. Тако се десило 4. августа 1943. године да се у месту Килома, 25 км југозападно од Кладова, сукобе припадници четничких формација лојалних Михаиловићевом официру Велимиру Пилетићу и њихови бивши саборци из одреда Небојше Анђелића. Након што је Пилетићев одред разоружао војнике Небојше Анђелића, приликом њиховог одступања у правцу планине Мироч дошло је до трочасовне борбе: „Одступницу Небојши Анђелићу држао је Јован Тркуља и неки Бора Циганин, родом из Мајданпека, а када им је понестало муниције, побијени су из близине. Обојица су били вође „тројки“ у одреду Анђелића“ (69). Драгољуб Петровић у делу „Источна Србија у рату и револуцији 1941-1944“ тврди да су „на мети четничке суревњивости сви дошљаци који су се из било којих разлога доселили у област, а однос према Ромима био је посебно нечовечан – они од њих на које би пала евентуална сумња били су често предмет бестијалних иживљавања“ (70).

У време првог преласка преко Дунава једног батаљона Црвене армије, 6. 9. 1944, збио се оружани сукоб малих размера код тврђаве у кладовском Старом граду, када је убијен руски војник, а двојица рањена. У јуришу на немачки положај, како бележи хроничар, учествовао је и један кладовски Циганин: „Он је извукао мртвог совјетског војника и његово оружје. Немци су испалили на њега стотине хитаца, али он је срећно стигао у заклон код нас. То је много импоновало капетану Кузњецову, па је са својих груди скинуо једну, између неколико медаља, и закачио је на груди Циганина. Са њим се братски изљубио и обећао му да ће га показати свом команданту“ (71).

Пошто су јединице Црвене армије ослободиле ову регију немачке окупације 22. 9. 1944, приступило се организовању комунистичке власти. Један од ретких записа о првим данима после немачког пораза садржи констатацију да је судија среског суда Милосав Јаковљевић интензивно обучавао „српску и циганску омладину у извикивању парола и претњи“ (72). Убрзо је организован избор председника општине Кладово. Збор грађана одржан је у тадашњој улици Слободе, код зграде апотеке. На питање говорника са балкона зграде кога изабрати за председника, окупљена маса узвикивала је: „Драгољуба Ташића!“ На то је узвраћено оптужбама од стране комуниста да је Ташић као председник општине и за време окупације, недостојан да сада води народ. Како се радило о веома поштованом човеку међу великом већином мештана Кладова, организатори скупа 'спонтано' су увели у кампању неколицину активиста припадника Комунистичке омладине и „највише 29 до 30 Цигана и кладовске сиротиње, и цело то поподне драли су се и тражили за председника Стојадина Радојковића... старога комунисту“ (73). Овакав њихов гест могао би имати позадину у чињеници да је током рата на тлу Тимочке крајине укупно ухапшено „1438 лица и између пет стотина и хиљаду Цигана, убијено 472 лица, без Јевреја и Цигана, чији број није познат, а запаљено је и бомбардовано 18 села“, како се то наводи у једном раду из 1972. године (74).

Конституисањем комунистичке власти у Кладову 1944. г. грађанима циганског порекла пружена је прилика за учешће у извршним ресорима. Знатан број њих примљен је у редове милиције, а тако је било и почетком 1945, приликом нове попуне „снага реда“. На седници Народноослободилачког одбора у Кладову 24. фебруара одлучено је да се приме у службу, и то као милиционери: Живојин Марцојевић, Јован Р. Ђорђевић, Душан Станојевић, Најдан Јовановић, Атанасије Шепецановић, Петар Пиликић и Петар Станиловић, а да се отпусте по молби Јован Јовановић, пошто је примљен његов син Најдан, и Јован Марцојевић, пошто је примљен његов син Живојин (75). Одбор је заседао под председништвом Ст. Радојковића. Благонаклони став „народне власти“ према становништву циганског порекла имао је утемељење у околности да на подручју Кладова готово да није било радничке класе, по замисли класика марксизма, окоснице у спровођењу социјалистичке револуције а сељаци, везани за земљу и са осведоченом приврженошћу монархији, нису били кооперативни субјект, већ мета државног преображаја кроз принудну колективизацију, конфискацију и национализацију. Кад се томе придода резервисаност у односу на идеје новог поретка код становника ове граничне области, од којих је највећи број говорио влашким језиком и имао другачију културу и однос према отаџбини у поређењу са стањем у другим крајевима Југославије, не треба чудити што је комунистичка власт најјачи ослонац у Кладову и околини нашла међу сиромашним житељима циганског порекла. Припадници ове етничке групе пак, с разлогом су на комунисте гледали као на ослободиоце од стравичних мера геноцида практикованих током Другог светског рата од немачких окупатора и његових помагача. Полазећи од податка да је 1931. г. у Југославији пописано 70.000 Цигана којима је матерњи језик био цигански, чему треба придодати знатан број људи истог порекла али са другим матерњим језиком, попут влашког за кладовске Цигане, Богољуб Кочовић налази да је током рата међу Ромима било између 27.000 и 35.000 лица која су изгубила животе (76). У извештајима органа власти почетком 1945. г. могу се наћи тврдње како „урођени егоизам код људи овога краја чини сметњу да у потпуности материјално помогну фронту, мада дезертера скоро нема јер је у током фебруара Посадна чета похватала око 150 таких лица; постоји још увек прилична резервисаност сељака, те недовољно масовно и недовољно слободно учествују на зборовима и конференцијама; њих интересује ситуација на фронтовима и питање када ће рат да се заврши, да би се њихова деца вратила кућама као и да би престали са давањем реквизиција; питање које их још интересује јесте и питање краља о коме постоје подељена мишљења – у манифестацијама против изјаве Петра II није било мало људи, али није било ни одушевљених и огорчених приступа, нити масовног прихватања парола, осетила се извесна збуњеност као и бојазан од нечега што ће можда касније доћи; ситуација на терену је прилично, али не и сасвим добра, разрез који није испуњен и попис вишка животних намирница изазвао је неред и незадовољство код народа који мисли само на своју корист“ (77).

Приликом пописа становништва из 1948. г. нити један становник Кладова и околних села није евидентиран као Циганин, мада је извесно било три енклаве искључиво њима насељене – у Кладову, Подвршкој и Брзој Паланци. Такође је знано да је готово свако насеље, изузев Петровог села, имало макар по једну циганску породицу, које су се углавном бавиле поткивачким односно ковачким занатом. Резултати пописа казују да је, од 17. 506 становника среза, Црногораца било 6, 97% – Петрово село – Срба је било 2. 566 – евидентирани само у два места/ Кладово 1595 Срба и Текија 791 Србин/, а целокупно преостало становништво – 13. 721 лице или 78, 38%, евидентирано је као Власи (78). Према налазу једне среске комисије за утврђење стања живота на селу у Кључу (79), из 1951. г, што важи и за претежни део вароши кладовске, куће су биле изграђене или од непечене цигле, или брвнаре. Знатан број људи користио је за спавање рогоже, без јастука. У одевању су деца запостављена у односу на одрасле, тако да је комисија видела много више „поцепане деце, па чак и на игранки“.

Стање регистровано у извештају среске комисије о ситуацији у сеоским насељима Среза кључког сликовит је израз услова живљења циганских породица, а знатним делом може бити илустрација обичаја и стандарда и у самом Кладову, када се говори о сиромашнијим друштвеним слојевима, којима је припадао највећи број житеља, без обзира на етничко порекло. Немајући никаквих изгледа за опстанак уз рад у непосредном окружењу, најсиромашнији мештани Брзе Паланке, под изговором да се не би излагали просјачењу и преступничком понашању, упућивани су на рад у Борски рудник, али и у друге рударске центре, чак и у Словенију где су, обављајући најтеже послове, имали и даље лоше животне услове (80). Сличну судбину доживљавали су Цигани/Роми Подвршке и других кладовских насеља.

За разлику од стања у кладовским селима, Комунистичка партија континуирано је придавала значај учешћу у вршењу власти некадашњих припадника циганског народа, настањених у вароши – Они су међу првима у Кладову пробили баријеру „некомуникативности“ односно неузимања учешћа у расправама на зборовима и конференцијама, у сврхе прибављања легитимитета власти, како ситуацију на терену описује један извештај из првих поратних дана (81).

Много више слуха власт је исказивала за потребе запошљавања мештана из кладовске Хајдук Вељкове улице. Одређен број радних места у органима управе која нису изискивала посебна знања био је њима додељен. Приликом отварања првих индустријских погона, фабрика вијчане робе „Фавро“ 1964. г, фабрика трикотаже и дугмади „Тимочанка“, Рибарско газдинство Кладово, предузеће за електромонтерске услуге „Елин“, затим у „Бродоремонту“, трговинском предузећу „Мироч“, „Радничком универзитету“... ухлебљење су налазили најсиромашнији житељи Кладова. За оне који се нису снашли у кладовским колективима и оне којима није пружена прилика за запошљавање у месту пребивалишта, средином шездесетих година организован је одлазак на рад у земље Западне Европе. Најсиромашнијим становницима Подвршке и Брзе Паланке главно одредиште била је Француска, а мањем броју Кладовљана то је била СР Немачка. За око 40 година у иностранству по 3-4 генерација једне породице стицало је, за овдашње прилике, солидан иметак, улажући га у прво време у изградњу великих стамбених зграда, куповину скупих аутомобила, „фараонско“ уређење гробних места, а у новије време инвестира се у некретнине на тлу Европске Уније. Влашки и српски језик све се мање чују међу младим нараштајима, а доласци у родни крај све су ређи.

Кладовљани који су „одолели изазовима Запада“, а били су лоше ситуирани, своје имовно стање током седамдесетих година радикално су унапредили користећи погодности Споразума влада СФРЈ и Румуније о прелажењу државне границе односно о унификацији дозвола, од 21. 7. 1965. г, што је највеће благодети донело по отварању граничног прелаза преко Дунава на хидроелектрани „Ђердап“ 1972. г. Пре окончања изградње дунавског моста, са „пограничним дозволама“ становници кладовске општине могли су одлазити у суседну румунску регију Турну Северин, и то трајектом из кладовског пристаништа, где би се снабдевали прехрамбеним и одевним артиклима по багателним ценама, а они склони остварењу већих зарада препродајом домаће робе, дефицитарне у Румунији, каквих је било мноштво у Кладову, успевали су да стекну права мала богатства.

Данас, посматрано кроз званичне статистичке податке, у Кладову се готово нико не декларише као Ром. Животни услови су донекле бољи него на југу Србије, углавном захваљујући томе што једна четвртина становништва живи и ради у Европској Унији, мада још увек има на десетине сиромашних домаћинстава, нарочито у Брзој Паланци. Знатно је повољнији статус грађана чији су се преци декларисали као Цигани, а настањени су у Кладову. С једне стране, разлог томе је њихово активно учешће у значајним друштвеним збивањима, почев од формирања нових органа власти после Другог светског рата и подршке њеном опстанку читав низ деценија, чему је узвраћано пријемом у радни однос, давањем стипендија за школовање, толерисањем, као и другим мештанима Кладова, прекограничног трансфера робе. Но, за доспевање у такву позицију полазишта се могу назрети у далеко дубљим историјским слојевима: ради се о рубном пределу Србије који је вековима био стециште мноштва досељеника, избеглица, пребега са обе стране Дунава, како Цигана, тако и Срба, Бугара и Влаха, па се у бројним политичким и социјалним превирањима нашло пуно разлога за развијање својеврсног осећаја солидарности међу људима различитих националности. По стицању независности Србије одређена подела рада међу становништвом на обали велике реке, према којој су Цигани били углавном ковачи, кројачи и музичари, а преостали мештани лађари, рибари, угоститељи, трговци, пољопривредници, у једном дужем раздобљу условила је суживот као основ опстанка и добробити за све Кладовљане, са заједничким животним навикама, обичајима, културом. Преостали становници кладовске регије, углавном они са села, опет без разлике по питању националне припадности, нису били у прилици имати иоле боље услове егзистенције, све до момента када су чланови њихових породица кренули на рад у земље западне Европе. Далеко стабилнији економски статус у односу на људе који нису на тај начин решавали проблем незапослености, није допринео да ови наши суграђани, нарочито новије генерације стасале у иностранству, своју судбину јаче вежу за кладовски крај, већ се све релације своде на кратке и ретке боравке, и то претежно старијих лица. Потомци кладовских Цигана очували су свест о заједничком пореклу, део свога фолклора и посебности културе живљења, а њихови егзистенцијални, животни проблеми не чине их различитим у односу на друге.

Посматрано кроз околности да живе унутар бројних градских и сеоских заједница, уз преовлађујуће становништво које припада другим културним обрасцима, да се њихов менталитет „луталица“ данас исказује у недовољним могућностима за успостављање обострано респектабилних друштвених веза са припадницима нација у окружењу, склони смо да баштинике циганског/ромског цивилизацијског наслеђа, на овим просторима вековима кажњаване само зато што „нису као остали свет“, попут хришћана у Римској ери или Јевреја током крвавих раздобља хришћанске доминације, окарактеришемо као део сазвежђа европске културе, оивиченог заборавом, чије спасење почива на богатству у различитостима.

Забелешке

* Ово је незнатно измењена верзија текста објављеног од стране Српске академије наука и уметности – зборник „Друштвене науке о Ромима у Србији“, Београд 2007, Одељење друштвених наука књига 29, Научни скупови, књига CXIX

(1) Горан Башић, Идентитет и култура Рома, часопис Култура, бр. 103/104, Београд 2002. г, с. 66-69. Роберто Роселини у својим „Фрагментима сећања“ Београд 2000, с. 108. и 114, указује: „Индија је била једна од најстаријих цивилизација на нашој планети, земља високе и племените традиције заната, у којој је одувек вештина људи знала да измисли ствари које су у њу привлачиле богатства целог света... Венецијански путник Николо ди Конти назвао је у XV веку Индусе perhumani homines – „савршено хумани људи“.

(2) Бранислава Божиновић, Речних сродних санскртских и српских речи, I део, Београд 2000, предговор, с. 9. Чини се занимљивим да и заговорници романтичарске тезе о „Србима народу најстаријем“ не пропуштају нагласити како су Срби пореклом такође из Индије, те да су „невероватно слични народни обичаји /сахрањивање удове крај умрлог мужа, спаљивање мртвих/ и гатања Индуса и Срба, што је стара српска паганска вера фрапантно слична са индијском /српски бадњак има корен у култу индијском богу Агину/“ – Доброслав Јевђевић, Од Индије до Србије, издање Српске новине, Рим 1961, с. 25, 52-53.

(3) Бранислава Божиновић, исто с. 124.

(4) Наведено према: Олга Зиројевић, Општина Кладово у периоду турске владавине (до 1683.), Баштиник бр. 1, Неготин 1998, с. 10; TD No. 57, 374-77.

(5) Исто, TD No. 57, 371-73.

(6) Богдан Ибрајтер, путопис „Чамац на Дунаву“, Политика од 16. 10. 2005, с. 17. У делу Тихомира Вукановића, Роми/ Цигани у Југославији, Врање 1983, с. 42, наводи се податак да турски попис из 1528-1529. године евидентира 12 кућа Цигана бродоградитеља који су овај занат практиковали на обали Дунава, у Великом Градишту и Голупцу. Цигане је на свом пропутовању Дунавом у реону Ђердапа затекао дански писац Ханс Кристијан Андерсен: „...Почиње теснац Казан, у окомитој стени стоји тзв. Трајанова табла. Стигли Срби, њих преко стотину, који уз дивље крике вуку један брод. Дружина Цигана улогорила се и запалила ватру...брод је морао да унајми 14 коња да би вукли уз струју“; према тексту Живка Брковића „Чији је Медаковићев 'Дунав“, београдски недељник НИН бр. 27185 од 30. 1. 2003. г.

(7) Радоје Зечевић, Међународни положај Ђердапа, Београд 2000, с. 64.

(8) Робер Мантран (ур), Историја Османског царства, Београд 2002, с. 241.

(9) Никола Гавриловић, Румунски извори о Баба Новаку, „Баштиник“ бр. 3, Неготин 2000, с. 14-14. Сличну судбину имали су неки од Цигана у логору Јасеновац током Другог светског рата: „Одмах су се ухапшени људи делили на Јевреје, Цигане, Србе. Убијено је око 40.000 Цигана. Један мањи део Цигана, који 'су се одликовали марљивошћу градећи насип и зид око логора, усташе су поштеделе, те их превезле у села Градину и Уштице, где су им доделили задаћу да буду гробари и крвници'. Становали су у сеоским кућама, 'имали добру храну, опијали се до бесвијести'. Задатак им је био да копају раке, убијају жртве и покопавају их. Циганима су дозвољавали да силују жене пре убијања. Усташе су и њих 'почетком 1945. све побили да не би остало живих свједока“ – Милорад Екмечић, Историја Срба у Новом веку 1492-1992, Београд 2007, с. 451. Овакве епизоде везане за њихов третман у најтежим тренуцима по угњетаване народе могле су знатно отежавати процесе еманципације Цигана-Рома на Балкану.

(10) Иво Андрић, На Дрини ћуприја, Београд 1981, с. 39-52.

(11) Радмила Тричковић, Два турска пописа Крајине и Кључа из 1741. године, Miscellanea 2, Београд 1973, с. 193.

(12) Олга Зиројевић, Попис џизје Београдске области из 1640/41 године, Историјски часопис бр. XLIV, Београд 1998, с. 228.

(13) Радован Самарџић и група аутора, Историја српског народа, 4-1, Београд 1986, с. 10-11.

(14) Писмо Михаила Пејића Стевану Стратимировићу од 1. августа 1804. г, Први српски устанак – акта и писма на српском језику, књига 1 1804-1808, приредио Радослав Перовић, Београд 1977, документ Но. 35, с. 90

(15) Ендру Арчибалд Пејтон, у зборнику „Британски путници о нашим крајевима у XIX веку“ Нови Сад 1993, с. 101.

(16) Милош Богићевић, Mord und Justizmord, Sudeutsche Monatshefte, наведено према: Васа Казимировић, Црна рука, Крагујевац 1997, с. 612-613.

(17) Момчило Лутовац, Роми у Црној Гори, Иванград 1987, с. 72.

(18) Летопис Доњомилановачке парохије Поречког Среза, Крајинског округа, Неготин 2005, „Баштиник“ бр. 8, с. 261. О једном од таквих прелазака сведочанство је сачувано у делу: Михаило Петровић Алас, Метафоре и алегорије, Сабране дела, књига 13, Београд 1977, с. 205-212.

(19) Алфонс Ламартин, Списи о Србима, Београд 2006, с. 107.

(20) Владимир Стојанчевић, Политички и правни положај Цигана/Рома у Србији Првог и Другог устанка, саопштење са научног скупа САНУ Друштвене промене и положај Рома, Београд 1993, књига LXX, 2, с. 25.

(21) Александар Вилијам Кинглејк, у зборнику „Британски путници у нашим крајевима у XIX веку“, с. 14. Стева Сремац своју расправу о Циганима започиње следећим речима: „Говориће се о оном народу који вас весели својом свирком и песмом а сам проводи чемеран живот; који се непрестано сели а никад да нађе обетовану земљу; који свакоме прориче срећу а сам је нема; који уме да чита свачију будућност а сам не уме да предвиди где ће у крађи ухваћен бити и какве му батине спрема најскорија будућност. Говориће се о Циганима...Они се увукоше у Јевропу онако исто тихо како се увлаче на вашаре да пазаре коње. Са Циганима се заврши сеоба Јевропских народа. Конац дело краси“. Наведено према: Ђорђе Сп. Радојичић, Стеван Сремац у расправи о Циганима, Нишки весник, новембар 2001, с. 15.

(22) Тихомир Ђорђевић, Врсте Цигана у Србији, Наш народни живот II, Београд 1984, репринт издање, с. 312.

(23) Тихомир Ђорђевић, Архивска грађа за насеља у Србији, 31, KK, Нах. Неготинска 1836, писмо пуковника Стефана Стојановића Кнезу Милошу од 23. 12. 1836 No. 1568.

(24) Тихомир Ђорђевић, исто, писмо No. 433, KK Нах. Неготинска 1836, с. 157.

(25) Тихомир Ђорђевић, Из Србије кнеза Милоша, Становништво – насеља, Београд 1924. с. 214. Наведено према Владимиру Стојанчевићу, Из историје Србије Другог устанка и кнез Милошеве владе 1815-1839, Београд 1995, с. 110. и забелешке 32. Аутор напомиње да је у то време у области средњег Тимока била „врло јака хајдучија“.

(26) Г. Бланки, Известие о стању народа у Европској Турској, Нови Сад 1850, репринт издање Београд 2004, с. 21-22.

(27) Г. Бланки, исто, с. 63, Вук Караџић, Сабрана дела – VIII, Даница за годину 1828, Београд 1964. г, с. 354, казивање Драгослава Мајкановића, правника из Мале Врбице, општина Кладово, од 21. 6. 2005. г.

(28) Попис становништва и имовине Среза кључког из 1863. године, Неготин 2005, с. 21-79.

(29) Попис становништва и имовине Среза кључког, с. 110, р. бр. 206.

(30) Исто, с. 112, р. бр. 223.

(31) Исто, с. 121, р. бр. 53. и 54.

(32) Исто, с. 192, р. бр. 97.

(33) Исто, с. 328, р. бр. 5, с. 331, р. бр. 19, с. 400, р. бр. 106.

(34) Исто, с. 431, р. бр. 144, с. 443, р. бр. 216.

(35) Коста Јовановић, Неготинска крајина и Кључ – насеља и порекло становништва, Баштиник бр. 4, Неготин 2001, с. 214.

(36) Исто, с. 219.

(37) Исто, с. 238.

(38) Исто, с. 239, фуснота 182

(39) Спасоје Богдановић, Петрово село код Кладова, Београд 1998, с. 136.

(40) Исто, с. 191-192.

(41) Коста Јовановић, с. 220.

(42) Бранислав Глигоријевић, Кладово и околина између два светска рата, Неготин 1999, с. 24.

(43) Мирча Елијаде, Ковачи и алхемичари, Загреб 1983, с. 106-107.

(44) Биљана Сикимић, Ђурђевдан код влашких Рома у селу Подвршка, Часопис Култура 103/104, Београд 2002, с. 187-190.

(45) Душан Дрљача, Етнолошка грађа о становништву Брзе Паланке у последњих сто година, Зборник радова Етнографског института, Београд 1981, с. 50.

(46) Илија М. Михајловић, Шумарство Тимочке крајине, с. 42, цитирано према: Момчило Станковић, Брза Паланка. Брза Паланка 1997, с. 98.

(47) „Радничке новине“ бр. 128, од 12. октобра 1909.

(48) Коста Јовановић, исто, с. 209. и 210.

(49) Момчило Станковић, исто, с. 102.

(50) „Радничке новине“ бр. 234, од 18. октобра 1911.

(51) Коста Јовановић, исто, с. 233.

(52) Бранислав Глигоријевић, исто, с. 59-60. и 73.

(53) Архив СЦГ фонд 37, фасц. 54, бр. 348.

(54) Михаило Петровић Алас, – „Џумбус комати на биковито кемане“, текст прештампан у „Српском историјском наслеђу“, Историјске свеске 5, мај 1998. Београд. Почетком XX века назвати оркестар „цигански“ није имало пежоративни призвук већ се сматрало особеним знаком квалитета. Тако је на грамофонској плочи издатој 1910. године са снимком VIII Мокрањчеве руковети, назначено да су извођачи дует певача и „цигански оркестар“. Најпознатији српски певач прве половине XX века, баритон Мијат Мијатовић у дуету са тенором и уз пратњу „циганског оркестра 'Шарга'“ снимио је на плочи II Мокрањчеву руковет. Исто се односи на грамофонски снимак V руковети, изведба солисте баритона и „циганског оркестра Јове Јарета“ из 1926. године. Видети: Ђорђе Перић, Музичко дело Стевана Ст. Мокрањца на старим грамофонским плочама, „Развитак“ бр. 225-226, Зајечар 2006. г, с. 142-143.

(55) Бранислав Глигоријевић, исто, с. 21. i 25. О реликтима клановских подела на „Гаиље“ и „Окиалби“ сведочили су Коста и Јованка Станојевић и њихова кћи Софија, удата Барбуловић, сви из Кладова, 1972. године.

(56) Весник Српске цркве, лист свештеничког удружења, Свеска IV, април 1892, с. 396-400.

(57) Тихомир Ђорђевић, Вера у Цигана, Наш народни живот III, репринт издање, Београд 1984.

(58) Душан Бандић, Народна религија у Срба у 100 појмова, Београд 2004, с. 141.

(59) Ребека Вест, Црно Јагње и сиви соко, Београд, с. 552. Чини се интересантним податак да је након парламентарних избора за Скупштину Србије 2007. године, један од представника Рома, указујући на улогу Рома у историји Србије јавно изнео тезу да је њихов сународник био управо епископ Николај Велимировић

(60) Радмила Тричковић, Два турска пописа... с. 205-206 и фуснота 12.

(61) Бранислав Јовановић, Јања село које нестаје, Брајево 2005, с. 26; наведено према: Миодраг Велојић, Развој писмености у старопланинском насељу Јања, „Архивско наслеђе“ бр. 4, Зајечар 2006, с. 99, забелешка 5. У „Раним јадима“, прича Игра, Данило Киш посегао је за поучним казивањем: „Неки се цар заљубио у Циганку, најлепшу девојку у царевини, оженио се њоме, добио сина и одмах потом наредио да царицу убију како наследник – због свог порекла – не би изгубио престо. Ништа у изгледу царевића није подсећало на мајчину страну; и цар је коначно могао да буде миран и задовољан да једнога дана, завиривши у собу свога сина, није овога затекао како 'стоји пред сликом своје мајке и проси: 'Корицу хлеба молим, силна царице(...) и једну крпицу да покријем своју голотињу“. Детаљније на ту тему: Јудита Шалаго, Једнократни есеји, Београд 2000, с. 125-127.

(62) Спомен књига ратника погинулих у ослободилачким ратовима Србије 1912-1918, Кладово 2003, с. 81.

(63) „Уписивање народности у црквеним протоколима“ е. бр. 1784 од 23. новембра 1927. г. Летопис Тимочке епархије, год. VI Ниш 1928, с. 72-73.

(64) Детаљна скица Катастарске општине Кладово бр. 26/11, према снимању извршеном 3. 6. 1935; Архив РГЗ, СКН Кладово, КО Кладово

(65) Лист уредаба војног заповедника у Србији, Историјски архив Србије, архива Државне комисије за ратне злочине инв. бр. 11. 291.

(66) Томислав Пајић, Обнављање рада привредних предузећа у Тимочкој крајини под немаком војном управом 1941. и мобилизација радне снаге, Зборник Музеја рударства и металургије Бор, књ. III-IV 1984-1986, с. 256.

(67) Исто.

(68) Архив Војног историјског института рег. бр. 29/2-8, док. 27.

(69) Архив ВИИ, рег. бр. 16/3-1, кут. 32.

(70) Драгољуб Петровић, Источна Србија у рату и револуцији 1941-1944, Београд 1983, с. 236. и фуснота 52.

(71) Марко Милуновић, Од немила до недрага, Београд 1992, с. 54.

(72) Марко Милуновић. Почеци титоистичко-комунистичке страховладе у Крајини и Кључу, рукопис, с. 15, архив аутора.

(73) Исто, с. 18.

(74) Драган Витомировић, Злочини Немаца на територији Тимочког региона, Развитак бр. 4-5. Зајечар 1972, с. 39.

(75) Зборник Источна Србија у рату и револуцији 1941-1945, књига 3, Зајечар 1981, с. 224.,

(76) Богољуб Кочовић, Сахрана једног мита – жртве Другог светског рата у Југославији, „Данас“ од 22. 3. 2006, с. 32.

(77) Зборник докумената Источна Србија у рату и револуцији 1941-1945, књига III, с. 130, 275, 286, 318.

(78) Историјски архив Неготин, инв. бр. 4153, Извештај екипе ОНО и СНО о обиласку влашких села среза Кључког-Кладово 1951. год. ( животни стандард, начин живота, хигијена, болести, економска питања, бракови, обичаји, смртност, наталитет, насеља...) с. 14.

(79) Исто

(80) Према сведочењу Аце Настасијевића, секретара општинске управе Кладово

(81) Архив Скупштине општине Кладово, несистематизована грађа. Записник са збора бирача НО општине Кладово од 8. септембра 1953. г.