Саша Недељковић

Савез српских душановаца

Др Владан Ђорђевић студирајући медицину у Бечу (1863-1869. г.) увидео је колико је допринео Немачкој Јанов покрет телесног вежбања (Турнери). Сматрао је да треба и у Србији отпочети са систематским телесним вежбањем. Припремајући оснивање гимнастичког друштва у Београду, упутио је писма учитељима гимнастике Стевану Тодоровићу, Љубомиру Илићу и Ферду Михоковићу са питањем дали су спремни да добровољно раде у друштву ако буде основано. После пристанка, сазвао је 20. 12. 1881. г. збор угледних грађана у сали „Српске круне“ код Калемегдана. Збор је одржан под председништвом Стевана Тодоровића, а у првом реду седеле су један крај другог вође либерала, напредњака и радикала: Радивој Милојковић, Милутин Гарашанин и Никола Пашић (1). На наредном збору одржаном на истом месту 26. 12. 1881. г. усвојена су правила (Уредба) Београдског друштва за гимнастику и борење. По правилима друштво се старало да ради на развитку и унапређивању телесне снаге и здравља својих чланова; да оснива нова друштва која би поред гимнастике ширила свест народне заједнице; да обрати пажњу на народне игре уводећи их у своје вежбе; и да о свом трошку спрема учитеље гимнастике (2). На скупштини одржаној 3. 1. 1882. г. изабрана је управа друштва. У управу су изабрани Стеван Тодоровић, оснивач дружине за гимнастику из 1857. г. и Лаза Костић, оснивач Соколског друштва у Новом Саду 1874. г. Редовна вежбања почела су 17. 1. 1882. г. у сутерену зграде Црвеног крста. Од гимнастичких справа друштво је користило вратило, разбој, коња, јарца, конопац за пењање и неколико ђулади за вежбање. Код Делијске чесме јула 1882. г. друштво је приредило Јавни час мачевања. Др Владан Ђорђевић и друштво су приређивали академије и концерте у Народном позоришту. Гласник друштва био је лист „Народно здравље“. Исте 1882. г. основано је Шабачко друштво за гимнастику и борење а потом основана су друштва у Смедереву (1885), Зајечару (1890) и Крагујевцу.

На предлог Војислава Рашића Београдско друштво за гимнастику и борење на скупштини одржаној 7. априла 1891. г. прихватило је свесловенску соколску идеју и променило назив у Београдско гимнастичко друштво „Соко“. Део чланства на челу са адвокатом Јованом Стојановићем иступио је из друштва и 22. новембра 1892. г. основао Грађанско гимнастичко друштво „Душан Силни“. Гимнастичко друштво Душан Силни сматрало је да следи традиције Београдског друштва за гимнастику и борење и радило је по његовим начелима. По правилима друштву је био циљ да негује и развија витештво, међу својим члановима и у народу српском: оснивањем друштвене вежбаонице; приређивањем јавних предавања о корисном утицају витештва на здравље, снагу, дух и тело човеково; издавањем свога листа и ступањем у везу са другим друштвима, која постоје у овим и другим државама (3). Променили су назив 1907. г. у Витешко друштво „Душан Силни“. Изабрали су назив витешко зато што су желели да у имену Друштва буде наглашена њихова повезаност са традицијом српских витезова. Душановци су 22. марта 1892. г. одлучили да одреде поверенике за упис у чланство у свим крајевима Београда. Опште вежбање чланова почело је 11. маја 1892. г. Душановци су 1894. г. одржали витешки Јавни час у Аранђеловцу, Великом Градишту и Обреновцу. Душановачка друштва (заједнице) оснивана су широм Србије: 1894. у Крагујевцу; 1895. у Смедеревској Паланци и Врању; 1896. у Књажевцу; 1897. у Пироту, Лесковцу, Пожаревцу, Аранђеловцу, Неготину, Зајечару, Крушевцу, Параћину, Јагодини и Нишу(4). Постоје подаци о раду друштава у Алексинцу и Ваљеву.

Изван Краљевине Србије основана су друштва у Питсбургу (САД); у Мостару 1903. г. (под именом Обилић); у Сарајеву 1906. г, а 1907. г. у Дубровнику, Бихаћу, Броду на Сави и Бањалуци. Надаље, 1909. г. у Скопљу, Куманову, Чикагу ( рвачко друштво) и Призрену; 1910. г. у Котору, Косовској Митровици, Тетову, Бијељини (под именом Обилић) и Приштини и 1912. г. у Подгорици. У областима под турском влашћу до 1912. г. назив Душан био је забрањен, па су друштва називана „Силни“. Пододбор Српског просветног и културног друштва „Просвјета“ у Мостару, чији је председник био Алекса Шантић, основао је 1903. г. Српско гимнастичко друштво Обилић. Да би подстакао оснивање нових друштава Обилић је изводио вежбе и у другим градовима (Сарајево, Чапљина). После посете Обилића 1906. г. Сарајеву, група српских прегалаца у Сарајеву окупљена око Просвјете и листа „Српска ријеч“ основала је Српско гимнастичко друштво „Душан Силни“(5). Прегаоци окупљени око Српске Зоре основали су 1907. г. Српско гимнастичко друштво „Душан Силни“ у Дубровнику. Оснивање гимнастичко-трезвењачких друштава био је нови вид заједничког рада прегалаца и омладине у борби за уједињење српског народа (6). У Подгорици је 12. 2. 1912. г. основано Соколско друштво „Душан Силни“. По Статуту друштво је радило на телесном, умном и моралном васпитању својих чланова у народном духу. Такође је преко гимнастике и витешких игара радило на очувању у младих Црногораца витешког духа њихових јуначких предака. Вежбало је 120 чланова Душанових Соколова (7).

Седиште Савеза витешких друштава „Душан Силни“ било је у Београду. Врховни орган савеза била је Савезна управа на челу са председником. Први председник савеза био је Бошко Николић до 1894. г, други Драгутин Настић до 1895. г, Таса Богдановић до 1898. г. и последњи председник Ђенералштабни потпуковник Милутин Мишковић(8). На челу управе душановачких друштава били су истакнути национални прегаоци – Јеврем А. Илић, ректор Богословије и један од утемељивача Друштва „Свети Сава“ у Београду; Рајко Караклајић, учитељ гимнастике у Старој Србији и Македонији; Мате Грацић, власник Српске штампарије у Дубровнику; Тодор Боснић, трговац у Бихаћу; ..... Секретар Савезне управе био је Стеван Матијашић. Истакнути душановци били су Атанасије Таса Поповић, професор веронауке и Доброслав Кнез Милојковић, шеф државне хемијске лабораторије, потпредседник Савезне управе и председник београдског „Душана Силног“. Милутин Мишковић је као ђак ступио у Београдско друштво за гимнастику и борење. После 10 година вежбања у београдском друштву наставио је у Душану Силном. За председника Савезне управе једногласно је изабран 1902. г. Радио је на оснивању српских гимнастичких друштава изван Србије. Трудио се да успостави контакте са словенским соколским друштвима и предводио је душановце на I хрватском свесоколском слету 1906. г. у Загребу. Залагањем Милутина Мишковића министар Андра Николић издао је декрет о оснивању Државне гимнастичке школе 1907. г. Чланови Управног одбора школе из Душана Силног били су Милутин Мишковић и Атанасије Поповић, професор Треће београдске гимназије. Одбор је израдио Правила гимнастичке школе, Наставни план и програм, Правила о оцењивању ученика, распоред часова и обавио све друге организационе припреме. Први курс са 20 полазника почео је 1. 5. 1908. г. (9).

Витешко васпитање било је телесно, морално и народносно васпитање. Душановци су заступали гледиште да гимнастичке вежбе треба да буду у нашем народном духу. У том духу Атанасије М. Поповић у своме писму „Српском Витезу“ од 11. 7. 1909. г. пише: „Ми већ имамо самобитне и самоникле погледе на телесна вежбања, који одговарају појмовима и духу нашег народа... у нашем раду знатан део телесних вежбања или наставно градиво узимати из богате ризнице нашег у истину витешког народа. Само таква вежбања која су општа својина народа при заједничком раду доводе до одушевљења и испуњавају и старо и младо духом заједнице и љубављу ка Отаџбини“(10). Гесло душановаца било је „Вежбај мишицу и око за добро Отаџбине“, Св. Арханђел био је слава а Здраво Силни био је поздрав. Члан друштва Душан Силни из Дубровника Јован Л. Перовић спевао је песму Душановка а музику за песму (марш) компоновао је Иван витез Чижек, капелник српске музике у Дубровнику (11).

ДУШАНОВКА

Напред, напред, браћо мила,
Друг уз друга нек' је свог ;
Српског рода снаго чила,
Помог'о те вишњи Бог !
Старе славе зв'језда јасна
имену нашем сја ;
Мисао је наша часна,
Здраво Силни, здраво сви !
Ко год јача снагу т'јела,
Духу своме диже лет !
За јуначка кадар дјела,
Ићи борби у сусрет !
Узданице славе нове,
Мисô сама кр'јепи нас ;
Будућност нас рода зове,
Напред Силни, напред сви !

Свечано душановачко одело састојало се од зеленог копорана, црвених чакшира, душановки са перјаницом и чизама. Ту униформу прихватило је као своју гимнастичко друштво Обилић из Мостара. У областима под турском влашћу - Стара Србија (Македонија, Косово и Метохија) свечано одело било је одора од белог платна, плави појас и црвени фес.

У Саборној цркви у Београду 12. јуна 1897. г. освештена је застава Душана Силног. Освећење заставе обавио је Митрополит Михајло уз присуство краља Александра Обреновића, краљице мајке Наталије и чланова владе. Била су присутна изасланства из Хрватске, Русије, Чешке, Бугарске, Далмације и Срби из Војводине. Хрватски соколи срдачно су дочекани на станици хрватском химном, после чега су одведени у хотел „Империјал“. Соколи су стајали уз иконостас наспрам краља. У свечаности су учествовали душановци из целе Србије. Свечана поворка душановаца и сокола кретала се уз пратњу војне музике, праћена бурним поздравима грађана од Славије, улицом Краља Милана преко Теразија ка Саборној цркви и Горњем граду. На челу поворке дугачке два километра ношена је скупоцена застава Душана Силног и заставе словенских соколских савеза. После освећења заставе на Калемегдану (Горњи град), одржана је Јавна вежба и утакмица између душановаца и хрватских сокола, којој су присуствовали краљ, краљица, чланови владе и Митрополит (12). У средишњем кружном делу заставе била је коњаничка фигура цара Душана са мачем у руци. Уметнички вез на застави израдиле су ручно чланице Београдског женског друштва. Уз копље заставе био је привезан даровани темњак са натписом „Александар I Душану Силном 1897“ (13). Поводом освећења заставе заслужним личностима додељена је медаља – Споменица Душана Силног (14). У 1897. г. додељивана је медаља Најбољем витезу на утакмицама друштава „Душан Силни“(15).

Друштва су била подељена на клубове: предводнички, борачки (мачевање), гимнастички, веслачки, рвачко-атлетски, јахачки, стрељачки, клизачки, велосипедски (бициклистички), тамбурашко-певачки и девојачки. Код неких друштава постојали су тамбурашки зборови. Број клубова зависио је од могућности друштава и прилика у којима су се друштва налазила. Крушевачко Витешко Друштво „Душан Силни“ било је подељено у клубове: гимнастички, велосипедски, јахачки и женска група. Питомци Војне Академије и нижи официри били су чланови секције за борење (мачевање) Душана Силног у Београду. На њихову иницијативу Витешко друштво“Душан Силни“ установило је Знак мачевалачког официрског клуба „Душан Силни“. По својој форми знак је подражавао знак Војне Академије. Знак су са поносом носили млади официри на официрском мундиру са осталим официјелним декорацијама (16).

Због укидања наставе војног вежбања и гимнастике у школама крајем јуна 1890. г. (17), рад гимнастичких друштава био је утолико значајнији. Уз одобрење власти, душановци су вршили обучавање наставника гимнастике, испитивање кандидата и издавање Повеља о положеним испитима. У испитном одбору били су присутни изасланици Министарства војног и Просвете. Први испити одржани су 1897. г. (18). Телесно васпитање у друштвима водили су предводници. Душановачки предводници били су Милутин Крњајић, Наталија Ристић, Лесо Куртовић... Наталија Ристић рођена у Крагујевцу 1880. г, ступила је 1895. г. у витешко друштво Душан Силни. Након две године рада постала је помоћница учитељу за женску децу проф. Таси Поповићу, који је засновао Прво коло женских и са њима почео приређивати јавне часове. Својим примером допринела је да родитељи пусте девојке да вежбају гимнастику. Положила је испит за учитељицу гимнастике 25. септембра 1900. г. пред Испитним одбором Душана Силног. Радила је као наставница за телесно васпитање у Вишој женској школи у Београду (19). Милутин Крњајић рођен је 1877. г. у Јасеновцу. Ступио је у аустријску војску и после завршеног гимнастичког курса у Бечком Новом Месту 1902. г. произведен за војног учитеља борења, гимнастике, игара и спортова. Крњајић је напустио аустријску војску и концем 1905. г. прешао у Београд. Постављен је 1906. г. за наставника гимнастике у I београдској гимназији. Био је члан „Испитне комисије за полагање учитељских испита из игара и спортова“. Сем у гимназији радио је у Београдском Душану Силном као председник и учитељ Борачког одсека. Од Душана Силног на Великом јавном часу у Београду 14. маја 1906. г. одликован је Дипломом и Златном медаљом I реда. Отворио је 1909. г. Приватну школу за борење, гимнастику и игре. Погинуо је у Првом светском рату као капетан на челу своје чете(20). Лесо Куртовић је као друштвени вођа водио гимнастичка вежбања у Душану Силном у Дубровнику.

У Ваљеву је од 1906. г. душановачко друштво приређивало „пешачке трке“ сваке године. Међу учесницима трка у Ваљеву 1906. г. био је капетан Светомир Ђукић, оснивач Српског олимпијског клуба и представник Србије у Олимпијском комитету (МОК) (21).

Највеће душановачко друштво (око 1.000 чланова 1907. г.) било је у Београду. Проблем вежбаонице Београдски „Душан Силни“ решио је 1907. г, кад су одлуком Министарства Просвете добили дозволу да у дворани основне школе код Саборне цркве вежбају, тако да је школа постала њихова гимнастичка сала, а душановачки учитељи гимнастике наставници ученицима школе (22). Управа београдских душановаца добила је од Саборне цркве и неке њене просторије за вежбаоницу. У њој су вежбали полазници Гимнастичке школе у Београду (1908), за чије потребе је душановачка управа набавила нове гимнастичке справе из Немачке (23). Београдски „Душан Силни“ приредио је 15. марта 1908. г. у дворани код Коларца у Београду витешки јаван час уз учешће свих својих клубова и певачке дружине „Станковић“. На јавном часу био је кнежевић Павле Карађорђевић и министар војни ђенерал Р. Путник (24). Душановци су у свом друштвеном дому код Саборне цркве држали пушке. У стрељачком клубу 1907. г. вежбало је 110 чланова. Први покушај напада на Београд у Првом светском рату одбили су чланови гимнастичког друштва „Душан Силни“ заједно са четницима из Танкосићевог одреда, финансима, жандармима и једном четом 18. пешадијског пука (25). Према сведочанству једног жандармеријског официра, добровољци из редова грађана дигли су поколебани дух жандарма и осталих бранилаца. Четвртог дана по избијању рата 18. пук сменио је четнике и добровољце-грађане (26). За време окупације зграду друштва Душан Силни користили су аустријски гимнастичари (16 Чеха, 11 Немаца и један Италијан).

Аустро-Угарска је 14. септембра 1908. г. анектирала Босну и Херцеговину. Током анексионе кризе формирана је Легија Силног од душановаца (27). Немоћ Србије упутила је душановце и соколе на заједнички рад у припремању борбе за ослобођење и уједињење српског народа. У сали Београдске читаонице 21. 2. 1909. г. основан је Савез српских витезова. Окупио је Српски мач, Прво српско велосипедско друштво и Соко из Дунавске жупе. Савез је издавао часопис Српски витез (уредник др Војислав Рашић) и Витешку библиотеку (уредник Атанасије Поповић). Гесло часописа било је Истином, пером и делом - за народ душом и телом! Председник савеза био је Милутин Мишковић, председник Београдског Сокола и почасни председник Душана Силног. Потпредседник савеза био је Андра Николић, председник друштва „Српски мач“. Савез је 1909. г. организовао витешке излете у Ниш и Крагујевац. На прослави Синђелићеве стогодишњице 19. маја 1909. г. учествовала су сва витешка друштва. Чланови „Српског мача“ учествовали су на слету Српског сокола у манастиру Раваница, као и Свесловенском слету у Прагу (28).

Савез витешких друштава Душан Силни и Савез српских соколова ујединили су се 8. 11. 1909. г. у Савез соколских друштава Душан Силни. Први састанак ради расправљања питања уједињења одржан је 25. октобра 1909. г. у Крагујевцу. Настојањем др. Јозефа Шајнера, чешког соколског старешине, и утицајем краљевића Ђорђа спојила су се оба савеза. Савез је окупио 20 друштава. Слет бугарских Јунака приређен је 1910. г. у Софији, а пут за Софију водио је преко Београда. Том приликом у Београд су дошли представници српских соколских и витешких друштава из Срема, Крајине, Приморја, Босне и Херцеговине. После одржане јавне соколске приредбе у Горњем граду, којој је присуствовао и престолонаследник Александар, и после пријема у двору краља Петра, представници српског соколства из Србије и са територије Аустро-Угарске одржали су састанак у Београду. На састанку одлучено је да се створи Српски соколски савез са седиштем у Београду. На слетовима у Загребу и Прагу наступало би се под заједничком савезном заставом (Душана Силног) и заједнички вежбало симболичну вежбу ослобођења. Прва скупштина Српског соколског савеза одржана је у Београду 28. фебруара и 1. марта 1911. г. У прогласу Управе савеза истиче се: „Као јако средство за вођење културне борбе, соколство биће неопходна потреба српском народу, и у тој борби мора бити што више бораца, јер и то ће бити услов победе коју српски народ мора изборити ...“ (29). На челу Савеза био је Стеван Тодоровић. Слава савеза био је Видовдан. Чланови савеза борили су се у редовима српске војске до ослобођења и уједињења српског народа. За време окупације аустријске власти пописале су чланове Савеза соколских друштава Душан Силни. После рата 24. 9. 1920. г. образована је Соколска жупа Београд „Душан Силни“ Савеза сокола СХС а први старешина био је историчар и државник Љуба Јовановић. До 1929. г. уз Југословенски соко постојао је Српски соко „Душан Силни“. Вршачки фудбалски клуб Душан Силни је 1928. г. медаљом обележио 10 година рада. На медаљи је означен датум 3. VI. 1928. г. (30). Деведесетих година 20. века обновљена су Соколска друштва „Душан Силни“ у Вогошћи (Сарајево), Котор Вароши и Шапцу.

Саша Недељковић члан Научног друштва за историју здравствене културе Србије

Литература: Српски витез, Динар бр. 22, 23; Никодије Трујић „Физичка култура у школама Србије у 19. веку“ Београд 1976;

1. Милојко Јефтимијадес, „Др. Владан Ђорђевић“, стр. 213–214, Око Соколово, бр. 9, 1. новембра 1938, Београд

2. Војислав Рашић, „Историјски развитак гимнастичких друштава у Србији“ стр. 90, Српски витез, бр. 4, 1. април 1912, Београд

3. Правила Грађанског гимнастичког друштва „Душан Силни“, стр. 28, Рад Грађанског гимнастичког друштва „Душан Силни“, 1892, Београд

4. Никодије Трујић, „Физичка култура у школама Србије у 19. веку“, Београд 1976.

5. Петар Д. Павловић, „Српски Соко“, стр. 67–70, Српско Сарајево 1999

6. Саша Недељковић, „Српска друштва у Дубровнику“, стр. 162, Братство, бр. X, Друштво „Свети Сава“, 2006, Београд

7. Л. И. Бркић, „Српском Соколу“, стр. 88–89, Соко, бр. 6, Год. II, 1. Јун 1912, Њујорк

8. Милош А. Васић, „Тридесетогодишњица спајања Београдског Сокола и Душана Силног“, стр. 36, Око Соколово, бр. 3 и 4, 26. март 1939, Београд

9. Др. Стефан Илић, Др. Слађана Мијатовић, Историја физичке културе, стр. 528, Београд 2006

10. Милош А. Васић, Исто.

11. Српски витез, бр. 3, стр. 67, 1. март 1912, Београд

12. Михајло Градојевић, „Реч старешине Соколске жупе Београд“, Око соколово, бр. 2, 1938, Београд или Марија Стојић „Визуелна култура Сокола“, стр. 43–44, Соколска књижница (www.rastko.org.yu)

13. Радомир Столица „Знак официрског мачевалачког клуба витешког друштва „Душан Силни“, стр. 91, Динар, бр. 22, април 2004, Београд

14. Нада Тодоровић, „Југословенске и иностране медаље“, стр. 60, Београд 1964.

15. Слободан Хомен, „Медаље друштва Душан Силни“, стр. 89, Динар, бр. 22, април 2004, Београд

16. Радомир Столица, Исто, стр. 89

17. Никодије Трујић, „Физичка култура у школама Србије у 19. веку“, стр. 541, Београд 1976.

18. Никодије Трујић, Исто, стр. 766.

19. „Наталија Ристићева“, стр. 131–132, Српски витез, бр. 5–6, Год. IV, мај и јун 1912, Београд

20. др. Гојко Јаковчев, Соколићи у одбрани Београда 1915. године, стр. 16, Око Соколово, бр. 11–12, 1998.

21. Србислав Ч. Тодоровић, „Српски олимпијски комитет (1910–1920)“, стр. 21, Београд 2003.

22. Др. Стефан Илић, Др. Слађана Мијатовић, „Историја физичке културе кнежевине и краљевине Србије III део“, стр. 115–117, Београд, 1994.

23. „Рад и стање Београдског витешког друштва Душан Силни“, стр. 28, Београд, 1908

24. „Српско Соколство“, стр. 108, Српски Соко, бр. 7, Год. II, 23. март(5. април)1908, Сремски Карловци

25. Света Милутиновић, „Како се у Београду живело у првим данима Светског рата“, стр. 536, Београдске општинске новине, јули-август 1934. г, бр. 7–8, Год. 52, Београд

26. Новица Пешић, „Народ и добровољци бране Београд 1914. и 1915. године“, стр. 44, Добровољачки гласник, бр. 26, Год. XV, Децембар 2005, Београд

27. Милан Ж. Живановић, „Дубровник у борби за уједињење 1908–1918“, Београд 1962.

28. Арсен Ђуровић, „Модернизација образовања у краљевини Србији 1905–1914“, стр. 580, Београд 2004.

29. Др. Милорад Драгић, „Рад Љубомира Давидовића у Соколству“, стр. 115–116, Споменица Љубомира Давидовића, издање Главног одбора Демократске странке, Београд

30. Медаље из збирке Градског музеја Вршац, стр. 47, Градски музеј Вршац 2004.