Раде Дацић

„Београд није Србија“

– мали есеј на српске теме –

Ово су речи Слободана Јовановића (СЈ), професора универзитета и академика, чувеног правника, историчара и књижевног критичара. Написао их је 3.10.1913 г. у писму једном свом пријатељу, чије је име Милан а презиме није утврђено.

Уочи Првог балканског рата СЈ је постављен за шефа Пресбироа при Врховној команди српске војске. Ту дужност је обављао и у Другом балканском рату и неколико месеца провео у Скопљу.

„Ја сам оба рата провео у Врховној команди и сада кад је све само једна успомена, изгледа ми да сам живео на врло интересантан начин за то време. Ја сам пред рат био готово сасвим изгубио веру у нашу будућност; сада ми изгледа да смо се ... [нејасна реч, вероватно: варали] сви ми који смо били постали сувише песимисти. Београд није Србија, то је што не треба заборавити, – и ми смо сви грешили што смо по ономе што смо у Београду видели, закључивали о целој земљи.“

Уопште узев, греши се кад се по ономе што се у Београду може видети закључује о целој земљи (Србији). Ако се то догоди, биће то крај Србије. Крају се српски народ, иначе, убрзано приближава.

Због чега је то тако?

Писац ових редова – из најбољих побуда и без бојазни да и ове поплочавају пут у Пакао – жели да каже неколико речи о томе чиме Београд квари Србију, чиме Београд уназађује српство. Ово не иде на руку оним ништавним политикантима који би хтели да Србе поделе на мали милион држава а сваки од њих буде „краљ“ у својој, па зато траже што веће удаљавање од Београда. Њима порука: постоје два Београда, а ви сте васпитани у ономе који треба лечити – овај напис је због вас и против вас.

Писац ових редова би био срећан кад овом граду не би морао упутити ниједан прекор. Кад већ то чини, несумњив је знак да град неизмерно воли. Воли га, иако није у њему рођен, иако је у њему много патио без својих кривица. Воли га – уверен је – више од иједног „рођеног Београђанина“, више од било којег другог Београђанина. Београд је његов једини завичај, будући да је свој природни одавно изгубио. А и да није изгубио завичај по рођењу, Београд би опет био његов завичај, један од два, напоредан ономе ранијему. Прекор се изриче са жељом да после њега буде боље него што јесте, боље свима: и Београђанима, и Србима од Београда веома удаљеним, и свакоме на свету коме Београд приања уз срце.

А сад, ради наставка размишљања о садржају наслова једно друго мишљење о Београду, које можда има макар далеке сродности са мишљењем СЈ.

Пре много година имао сам безазлено лице, погодно да се пред њим изјада свако ко је несрећан а не налази никога ко би га саслушао, лице којем су се обраћали за мило­стињу и људи који нису јавно просјачили, лице погодно да се пред њим исповеде и грешници док их гризе савест због учињенога греха. Па и једино незадовољни – мада не и несрећни због тога незадовољства – такође су се заустављали пред тим лицем и исказивали незадовољство. Понеко је себи постављао питање а гледао то лице, очигледно очекујући одзив.

Једном приликом, гестовима и смешком зауставља ме на Господар Јовановој улици један сељак. Као да говори себи а гледа у мене и очекује да га слушам. „Београд, Београд! Сви само Београд! А све што у мом селу није ваљало дошло је да живи у Београду.“

Знало се веома дуго да свако ко као ђак у школи блиста, жуди за Београдом, да у њему стекне највише знање, да у њему покаже вредност коју у себи осећа.

Па како може онда изгледати тај град у који долази све што не ваља у селу и у који хрли све што је најбоље у школи? Тај град мора бити нешто посебно (добро или рђаво), не може бити ништа обично. А мала земља Србија није нешто одвећ необично и сложено.

У моралном погледу, свакако, Београд није Србија. Београд није Србија, јер што у српском селу не ваља, одлази да живи у Београду.

Ни у погледу учених људи Београд није Србија: све што је најспособније за стицање знања хрли у Београд.

А СЈ говори да ти учени људи не умеју проценити способности своје војске и стање државе; они не верују ни у снагу државе, ни у способност војске.

Са оволико противречности треба наставити размишљање, на крају нешто закљу­чити. Пре тога погледати на разне стране света и видети потребно.

Страни свет је вековима био заинтересован за Београд, мало је било ближих и даљих српских суседа који нису желели Београд имати. Очекивано је и да су сви ти слали своје људе да заступају њихове интересе у Београду, да су засађивали семе будућег успеха. Многи од страних интереса били су противсрпски, па су се у Београду настањивали и људи са противсрпским задацима. Своје циљеве они, свакако, нису оглашавали на сва звона – напротив: звонили су звонима српског патриотизма или каквих прихватљивих крилатица, а свој посао обављали прорачунато, увежбано, невидљиво за обично око; стварали и усавршавали потребну им школу – невидљиву неопрезним Србима. У тој школи су учили Београђани једне врсте. Другу су чинили Срби препознатљиви кроз хиљадугодишњу историју. Препознатљиво српство је отворено, такорећи голо: странац не троши време да би га упознао, остаје му да смисли како приступити тим једноставним људима при остварењу свог циља. Смишљено је – та зато и постоји школа!

Једноставни Срби се поносе својим великим људима. „Учитељи“ имају поуздано знање („То се, иначе, крије“) да тај (велики) човек није... Нешто је друго, „али о томе ћути“. Увек се нађу слабе главе које се у величину заиста великог Србина поколебају; то многима причају, не прихватају савет да ћуте. Успех тајне школе је потпун кад се споји слабост главе и слабост карактера. У одсуство стварне величине чврсто се верује. То се даље прича, шири се „знање“. (На жалост, Србе нико није учио да мање причају.)

Грађанство Београда настајало је од дошљака из других народа и од припадника различитих народносних група. Сваки дошљак је задржавао оно што је са собом донео – целину или велики део тога; своју народносну припадност и душевна својства није могао изгубити, није могао ни брзо променити. Зна се да су многи од дошљака исказивали српско родољубље, неки га и доказујући. Али шта је са већином, јер она је одлучујућа? Више становника Београда настајало је од припадника српског народа, најпре из околине града, затим из веће даљине, потом од избеглица из Турске царевине (Македонија, Албанија, Косово, Метохија, Санџак, Босна и Херцеговина), а уз ове од родољуба из Аустријске царевине, људи који хрле „слободној домовини“ (Јоаким Вујић). У тој великој мешавини били су припадници других народа и ученији и мудрији од припадника српског народа. Они су стварали мишљење и расположење у граду, одлучивали и о стварима битним за српску народну заједницу, а мало је вероватно да су сви редом били заинтересовани за српске ослободилачке тежње и српско уједињење. То своје неинтересовање могли су преносити на недовољно учене Србе, поготову на младе. Ненаписаном српском националном програму могли су ови људи поткопавати темеље. То је оно што се могло видети у Београду 1912. године и што је видео СЈ, као и његови пријатељи.

Али је чувени правник и историчар стекао прилику да види и другу врсту Срба, различиту од знаних му Београђана. (Да ли ће данашњи најистакнутији српски умови доживети да слично угледају?)

„Једна војска која изненађена од непријатеља и потиснута скоро са свију позиција, ипак не изгуби присуство духа, него прикупи сву снагу, одбије напад, поврати изгубљене позиције, пређе у офанзиву, и тако силно потисне напад непријатеља, да овај, деморалисан, не може више да се држи ни на тако чврстим позицијама као што је на пр. Рајчански Рид, – таква једна војска мора имати врло много духа и енергије.“

Ко су били ти други Срби? То нису били трговци, ни рентијери, ни „интелектуалци“, ни интелектуалци, то су били српски сељаци; војска која је изненадила Слободана Јова­новића била је састављена искључиво од српских сељака.

Због тога Србија није била Београд. Али је све то било давних година: 1912, 1913, 1914. Шта се дешава касније?

Београд расте, великом брзином расте.

У Београд долазе млади људи из свих делова Српства. Нека долазе, треба да долазе. Али... да они не кваре Београд... да Београд не квари њих? Ко кога квари у Београду?

Неки од најгорих људи које Београд има дошли су у Београд из неког другог краја. При томе, ниједан крај није искључиви извозник оваквих људи у Београд. Може неки од тих најгорих доћи из Херцеговине, из Црне Горе, из Северне Далмације, из Шумадије, из Војводине, из Маћедоније... Други међу најгорим људима које Београд има рођени су у Београду. Очекивано питање: да ли ће се ове две групе, делујући у култури, просвети, науци, привреди... сукобити па „један гад појести другога гада“ (по Достојевском)? Боже сачувај! Они ће се удружити, зближити, сложно радити исто, ратоваће... и ратују, здружени, против оних који имају личну вредност, не удружених међу собом, јер људи стварне и велике личне вредности немају времена за удруживање.

Тако Београд у многом погледу постаје штетан и за Србију и за целину српског народа. На много начина штетан, штетан многим својим утицајима. Може заразити целу нацију: кукавичлуком, поткупљивошћу, бескрупулозношћу, неукусом наметаним као укус, погрешним логичким закључивањем узетим као узор логике, јер то закљу­чивање заступају „ауторитативна“ имена.

У Београду живи већина најобразованијих људи српског народа. Није искључено да у Београду живи и већина најмудријих људи српскога народа (ако се рачунају мудри само међу образованима). Да ли из тога следи да ће из Београда потећи најбоља мисао шта је највеће добро српског народа? Можда, али нимало сигурно. Јер најбољу мисао Београда гуши најгора мисао Београда, а нечему што је најгоре у Београду не може бити такмац најгоре ни из којег другог дела земље.

Зато се облачне мисли згушњују у свакој глави која је опседнута добром овога града, добром целога овога народа.

Јавља се и питање: шта да у овим околностима ради „провинција“? Да ли да у свему тапка за Београдом, са осећањем немоћи да ишта ваљано сопственим снагама уради, или да покрене све своје успаване моћи и покаже да није провинција у поспрдном значењу речи?

Оно што нипошто не треба да чини ово је: „У Београду раде овако, и ми ћемо радити исто“, јер Београд може то радити како не треба, а могућно је открити како треба, тада рећи: „Не ваља како у Београду раде, то треба овако...“ и показати Београду како треба радити, навести Београд да се постиди и почне радити боље. (И овде се задржава пређашња опомена посезатељима за цепањем српских земаља у циљу прављења сопствених „краљевстава“.)

*

У почетку вишестраначја бејаше завладало самоуверење код „рођених Београђана“ да су они виша сорта људи, да су мозак нације, морални узор њен, укратко: носиоци свих врлина које има нација достојна да је поштују друге. У једној прилици, кад се више „рођених“ хвалисало својим београдским рођењем, а понашало и простачки, и глупо, и нељудски, један „не-рођени“ Београђанин, а стварни племић по свим људским врлинама изузев можда по иметку, скресао им је у лице шта су; навео је, осим њих, и друге недоличне примере између „рођених“. Занемели су. Али не зато што су се постидели – да јесу, испољили би драгоцену особину! – већ су занемели што њихов дух није имао чиме да се супротстави горкој истини. Управо се „рођени Београђани“, уз увређене што нису ту рођени, и уз незасите, са стрне пристигле, показују (у ово време великих српских искушења) као најгоре што Србија има; ти су најпредузимљивији у јавним наступима поразним по српске националне интересе. Својим примером делују заразно: уз њих пристају они који би их хтели постати достојни. А кола, без кочнице, све брже силазе стрмином.

ДОДАТАК У КОРЕКТУРАМА. У извесном смислу овај старински наслов – који значи да писац жели додати, пред сам завршетак штампања, нешто управо сазнато – смешан је, јер је садашње штампање другачије од негдашњег: све се припреми код куће, на рачунару, а књига из штампе изађе и за мање од недеље дана. Ово значи друго: додатак на доста давно написани текст нечега што се на данашњи дан (24 фебруара 2002) мора рећи.

Шта је то, укратко? Они који су вековима правили несрпски Београд, отворили су градилишта по другим градовима и градићима Србије (неки од тих градића готово да се могу сматрати селима). „Неимари“ су били људи из тих места (или крајева) „школовани“ у другом Београду (оном несрпском), најчешће „угледници“ у култури. Успели су, урадили су све што су наручиоци тражили.

На крају исказ додатка који не дозвољава да се прећути: на жалост, Србија је постала Београд.

Неко од „пријатеља“ српских, становник несрпског Београда, недавно изјави: „Срп­ски народ је мртав“. Можда је мртав. Али прави хришћани верују у васкрсење.

О ПИСЦУ

Др Раде Дацић је предавао математику на универзитетима у Београду и Крагујевца, затим је прешао на раду у Математички институт САНУ, држећи повремено и даље наставу на универзитету. У Математичком институту бавио се научним радом и вођењем научних семинара, којима је проширивао поље рада у српској математици. Готово 9 година, од 1993. до краја 2001. године водио је Семинар за историју и философију математике и механике, за који је професор Филозофскога факултета С. Жуњић изјавио да је једна од најважнијих институција Београда. Близу је завршетка његова књига посвећена историји српске математике и механике. Члан је Међуодељенског одбора САНУ за проучавање живота и дела научника Србије и научника српског порекла, задужен за математику, механику и астрономију; у његовом сектору обрађен је већи број научника него и уједноме другоме, мада за неке секторе, као што су медицина и техника, има и по четири уредника.

Осим делатности у струци бави се и књижевношћу; из поезије, прозе и есеја објавио је досад 32 књиге.

Адреса:

Раде Дацић

Господар Јованова 6

11000 Београд,

Тел. 011/2638 079