Васко Костић

Прва српска тробојка на војној тврђави у Боки

Уз 90. годишњицу ослобођења Боке од аустроугарских окупатора

Не само послије Другог свјетског рата него и између два свјетска рата није готово ништа истраживано и писано о веома интересантним догађајима током ослобођења Боке 1918. године. Потрудили смо се да се то не пропусти бар на 80-годишњи јубилеј. (Текст је први пут објављен 1998. – прим. Ур.)

Највећа, најјача и најмодернија обална тврђава у Боки био је фор Радишевић у Кртолима. Осим већег броја митраљеских гнијезда, била су 4 тешка мерзера кал. 210 мм домета преко 7 км, 2 тврђавска топа кал. 150 мм, домета 10 км, 2 пољска топа кал. 90 мм, 2 рефлектора 900 мм и много пушкарница. У овој тврђави је засијала прва електрична сијалица у Боки и Црној Гори и прорадио први лифт за вертикални транспорт. У подземном дијелу су била 4 спрата под дебелим армираним сводовима, са много просторија за складишта муниције и хране и за смјештај војске. Фор је могао да прими хиљаду војника, иако му је редовна посада била пет пута мања. Око фора је био 8 м дубок и 6 м широк ров, а око њега неколико низова плетера од бодљикаве жице и жељезних шиљака. Био је неосвојив ондашњим ратним средствима, а могао је да издржи вишемјесечну опсаду.

Чудно је да се баш такав објекат први освоји и да се на њему истакне прва српска застава на неком војном објекту у Боки. Тешко је то и повјеровати, поготово кад нису пронађени документи. Ипак, догађај није било тешко реконструисати, јер су остављена два записа, која су раније и објављивана, независно један од другога и у разним књигама. Први запис је оставио поп Марко Костић, тада предсједник илегалног Народног вијећа. Објављен је у књизи „Комитски покрет у Црној Гори“ Кордића и Ашанина 1985. г. а и у неким новинама. Други запис је проф. др Лаза Костића, тада команданта новоосноване ослободилачке јединице.

Сеоска стража или Српска гарда

Објављен је у његовој књизи „О заставама код Срба“, 1960. године. Синтеза једног и другог записа, који се незнатно разликују, објављена је и у књизи „Српска народна гарда у Котору“ 1989. године. Овдје је скраћена верзија.

Крај рата се већ назирао, а са њим и пропаст Аустроугарске царевине. Njени војници словенских националности, све чешће су дезертирали. Прикупљали су их мјесни патриоти, који су знали гдје их могу крити. Формирана је ослободилачка јединица од мјештана и дезертера, чији је срж била недавно пристигла комитска тројка. Ова јединица је различито називана; Сеоска стража или Српска гарда. Да им се не би расипала војска или била изложена нападима сеоске страже, аустроугарска команда је повукла војску са истурених положаја и сконцентрисала је у утврђењу. Села су практично остала слободна. У таквој ситуацији, на Вари, центру и главном зборишу Кртола, пред просторијама Кртољске читаонице (силом затворене уочи рата), окупили су се наоружани Кртољани и сви који су се крили по околним брдима и шумама.

Кртољана је било много мобилисаних на разним фронтовима, па их се мало способних за пушку нашло у Кртолима. Ипак, заједно са комитима, дезертерима и жандарима, формирана је јединица од 160 бораца. Како су се у тој јединици нашли и аустроугарски жандари? На Вари је била њихова станица и једино они нису повучени у тврђаву. Сви су били словенских националности. Нису пружили отпор формирању војне јединице. За њеног команданта је постављен Лазо Костић, син попа Марка. Лазо је био резервни аустроугарски официр, два мјесеца раније дезертирао кад је дошао на љетно одсуство.

Ова јединица је основана истог дана кад је пао Скадар, што значи да су регуларне српске трупе биле још далеко. Истог дана је заузела положаје за опсаду фора Радишевић. Поп Марко Костић је одлично говорио њемачки језик, а лично познавао команданта фора Радишевић, рођеног Бечлију и доктора права, резервног вишег артиљеријског официра. У име Народног вијећа водио је преговоре са командантом фора. Командант, високи интелектуалац, имао је прилике да упозна менталитет Кртољана и прибојавао се њихове одмазде над својим војницима. Било је много разлога да се то очекује.

Током преговора, поп Марко је намјерно потенцирао такву могућност, али и дао чврсте гаранције да се никоме неће десити ништа непријатно ако командант прихвати условну капитулацију.  

Командант је прихватио услове: да му војска остане под хуманитарним третманом и на редовној менажи док се не разбистри ситуација и организује евакуација. Поп Марко је понудио још више: да разоружана војска остане под командом својих официра, који би задржали лично наоружање и да артиљерци остану на својим положајима, али под новом командом.

Пуну седмицу дана прије стизања на фор Радишевић дијелова Другог пука Југословенске дивизије, извршена је предаја фора Радишевић кртољској Сеоској стражи. Церемонијал предаје је обављен по свим војничким прописима и витешким начелима. Аустроугарска војска, која је била на положајима под пуном ратном спремом, повучена је на зборно мјесто и постројена. Командант им је у кратком говору објаснио ситуацију и услове за полагање оружја. Није било ни очајавања ни одушевљења. Дисциплиновано су сложили пушке у пирамиде (а не набацали на гомилу) и вратили се у строј. Испоставило се да их има 600 и да су претежно Мађари. Отворене су капије и умарширала је Сеоска стража, различито одјевена и са разноликим наоружањем.

Нашле су се двије војске постројене једна наспрам друге. Уз посљедњи поздрав свих заједно, спуштена је аустроугарска застава са високог тврђавског јарбола. Није ни згужвана, ни згажена, ни спаљена, него смотана и предата дотадашњем команданту фора. Аустријског заставника смијенио је црногорски комита Крсто Калезић. Та част му је припала као ветерану са најдужим борачким стажом. Поново уз поздрав обје војске, успињала се уз јарбол велика српска тробојка. На брзину је сашивена у тврђавској кројачници, с тим што је поп Марко тражио да буде већа од аустроугарске. Кад се нова застава завијорила на врху високог јарбола, настала је урнебесна паљба из пушака. Испаљено је неколико хиљада пушчаних метака. Није се жалило јер их је у складиштима било на стотине хиљада.

Све је то било мало, па је Лазо Костић тражио да се смјена застава поздрави и са 21 топовским пуцњем. Бивши командант је објаснио да нема других сем „оштрих“ (бојевих) граната. То је баш и одговарало. Боље ће се чути, а цијеви окренуте према отвореном мору неће никоме наудити. Да би канонада што дуже трајала, није била плотунска него појединачна, и то из мерзера најтежег калибра. Тресло се читаво Луштичко полуострво, а почели су стизати протести. Није се знало да ли Аустријанци са фора гађају неки савезнички брод, или пред повлачењем уништавају властите објекте.

Да артиљерци остану на својим мјестима није тражено само ради славља. Проносили су се гласови да Италијани желе окупирати Боку и предухитрити српску војску. Требало их је спремно дочекати. То је био главни разлог за запосједање фора Радишевић. Други разлог је био да се што прије отворе складишта хране и спаси изгладњели народ. То је одмах учињено. Требало је спријечити уништење складишта, што се могло очекивати.

Српска гарда је преузела стражарска мјеста и у свему поштовала услове предаје. Посебно је занимљиво да су се до доласка регуларних трупа Југословенске дивизије, на истим казанима хранили заробљеници и побједници, чак и равноправно чекали ред за следовање. Услове предаје су поштовале и регуларне трупе, па је одмах организована евакуација заробљеника својим кућама.

Први пут објављено у магазину Српско наслеђе, децембар 1998.