Вукоман Шалипуровић

Књижевно стварање Лазара Комарчића

Дигитализација: Српско друштво за научну фантастику

I

Рођен под Турском владавином, у једном планинском селу крај Прибоја, Лазар Комарчић рано се нашао у оближњој кнежевини Србији, у њеном реду и слободи. Од године 1839, када се родио, до 1909, кад је преминуо, Србија се стално развијала и напредовала; ратови, буне, промене владара и влада, унутарње трзавице, нису је заустављале. У таквим приликама уздизао се и Лазар Комарчић.

Даровит, вредан, мисаон, пажљив посматрач живота, увек пун воље да се усавршава, да буде од користи друштву, Лазар Комарчић је редак пример успелог самоука. Почевши као терзија који би у најбољем случају доспео до тога да се прочује као вешт шивац свечаних патријархалних костима имућнијих сеоских домаћина, Комарчић се преобразио у публицисту високог стила, у уредника престоничког страначког листа, у плодног и угледног романсијера. У том ходу ка врхунцу могао се уморити и часно застати, задржати се као поштовани власник гостионице или учитељ, јер он је то и бивао, али је Комарчић у себи носио племенито и мученичко познавање писца, сликара топлих слика живота, уметника, мислиоца.

Комарчић је имао петнаест година кад је, године 1853, умро Бранко; неколико година је млађи од Ђуре Јакшића и Змаја; за једну деценију рођен је пре Лазе Лазаревића, а петнаест година млађи од Јаше Игњатовића. Припремао се, читао српске писце за време романтизма, али како је прилично дуго живео, био је сапутник и реалиста, па и парнасоваца, симболиста, чак и првих декадената, модерниста, авангардиста.

У његово време „Велика литература“, књижевност најкултурнијих западних народа, као и моћно стварање руских писаца, већ су допирали и до наше, тада сасвим мале средине.

Октав Феје, са својом широком фреском францускога друштва у „Париским тајнама“, изазвао је много даровитијег Виктора Ига да га премаши својим обимним романом „Јадници“. Написао их је као бегунац из Француске Наполеона III и објавио у Белгији 1862. године, а већ десет година касније Мита Ракић „Јаднике“ мајсторски преводи на српски. После Ига, понесен његовим примером, надмашује га Толстој „Ратом и миром“ који се такође у нас рано почиње читати.

Али осим овог надметања богова и дивова, Комарчић прати и осталу француску и руску књижевност. Мада је научио толико француски да је француске писце могао читати у оригиналу, а тако отприлике и руске, њега је у писању углавном подстицала, поред српских писаца, француска и руска белетристика, уколико је у време његова учења и усавршавања била преведена код нас.

II

Прво Комарчићево обимније дело „Драгоцена огрлица“, одјек је позног романтизма. По наслову би се рекло да се повео за Александром Димом-Оцем, али је у тексту видан траг Октава Феје, Игових „Јадника“, а још више мање вредних, данас заборављених романа, све до оних у „свескама за грош“.

Кад издаје „Драгоцену огрлицу“ (1880), Комарчићу је четрдесет и прва година. Колико је било могућно, он је већ зрео човек и писац. То се и осећа у овој његовој првој књизи у којој се он приказује као списатељ који уме да влада пером.

Овај роман је са „кључем“. Тиче се тестамента и задужбине Илије Коларца. Разуме се, све је транспоновано, пренесено у уметничко приказивање, са алузијама које не треба буквално одгонетати. Али повод је догађај из стварног живота. То већ у уводу каже онај кроз чија уста писац казује своју повест: „Ја сам одавно читао једну причу. Она ми и данас стоји у памети, као каква живописна слика... Чудо, што она има онаку исту потку и основу, као што нам тестамент покојног Илије Коларца о коме се сад, ето, толико збори и пише... Ја сам вазда с побожношћу погледао на оне дарежљиве људе, који јавној настави [под овим Комарчић подразумева просвећивање уопште] дају нова живота, свежија полета. Међу овим светлим људима одавно сам видео и покојног Илију Коларца. Овај велики родољуб, по мом мишљењу, јединствен је. Малене су наше способности, да издалека сватимо непрегледни обим добра, која је он свом роду спремио. Он је... упалио неугасно светило које ће да светли уму народа српског, не за дан, не за годину, већ за читав низ векова; док траје Српства и његова имена... Браћо, моје се груди стежу, мене језа хвата, кад помислим, да се, у самоме срцу народа српског, нашло руку, које се дижу – да ово светло утуле, угасе.“

Навели смо ово место не само зато да се види како је Комарчић предвидео улогу коју ће Коларчева задужбина, његов Народни универзитет, и његова издавачка делатност, имати кроз последњих готово стотину година. Наводимо га да одмах можемо рећи како поред романтичних елемената и приказивања; како са атмосфером, својственом делима романтизма, има и извесне тенденције у Комарчићевим делима, везе са стварним животом, неких утилитаристичких акцената који прате дела нашега раног реализма, и не само нашега, него и рускога, па и дела других књижевности тога времена.

Ово је разумљиво кад узмемо на ум да је Комарчић живео у време Светозара Марковића. Седам година старији од Марковића он је, са извесном уздржаношћу као већ зрелији човек, ипак неко време под јаким утицајем „нове науке“, како је, Марковић називао научни социјализам свога времена, који је, особито после одласка турске посаде и муслиманскога становништва из Србије (1867) и после смрти кнеза Михаила (1868), обузео многе млађе људе у Србији и српским крајевима под Аустријом, а унеколико и целокупно српство. За живота Марковићева „нова наука“ ширила се начелно, у теорији, уколико су његове присталице успевале да је разумеју, а после његове смрти (1875) почела је прелазити и у примену, у праксу, у свакодневни живот, губећи унеколико снагу и жестину Природно веома бистри, али тек излазећи из примитивног стања, Срби су површно и смело покушавали да реше, одмах и сва, тешка питања свога ослобођења и напретка.

Тек што су уклонили Турке са једне површине од четрдесет хиљада квадратних километара; тек што су ту малену област, која је захватила само мали део територије на којој су Срби живели под разним владама помешани са бројним мањинама, учинили хомогеном, Срби су донели устав по угледу на високо цивилизоване народе Западне Европе; повели су ратове за ослобођење од Турака и засновали широк план о стварању јужнословенске државе, а упоредо са тим и о социјалистичком уређењу друштва. Нису се зауставили само на аграрном ослобођењу, него су желели републику, самоуправу комуна, федерацију Јужих Словена, па чак и конфедерацију балканских и подунавских народа.

Већ прожет тада популарном, пламено писаном „Општом теоријом“ Милоша Зечевића, у којој се глорификовала француска револуција, а ова речита и надахнуто писана књига била је уџбеник свих гимназијалаца и студената у Србији, Комарчић је до првога турскога рата (1876) био под јаким утицајем и „нове науке“ из списа Светозара Марковића, уопште оне атмосфере која је захватила омладину. „Нова наука“ мешала се у њему, час долазећи у сукоб, час сливајући се у један особит, индивидуални, оригинални хуманизам, са романтичарским идејама и наклоностима које је Комарчић стицао из лектире или носио у својој природи, у знатној мери сентименталној, осећајној.

Први турски рат изазвао је значајну промену код Комарчића, као и код многих млађих људи. Али док се већина од неодређених социјалиста претварала у радикале и из максималног програма прелазила на практично, тада остварљиво учешће у народном животу, Комарчић није своју младост завршио као радикал.

Потекао из потлачене и заостале древне Рашке, Немањине Жупе Дабар, где се друштво још није делило на класе, па чак ни на мање диференциране слојеве, него на два оштро постављена супротна табора: на рају и повлашћене „царске синове“, Комарчић је прешао у Србију где друштво такође није много даље отишло, јер се тек почело раслојавати на класе. Затим је гледао како бос и наг сељак под командом добровољаца из Русије и белог света, са нешто домаћих официра, покушава да од огромног турског царства штрпне неколико оближњих нахија, али Турци га туку на Морави и Тимоку, упадају у земљу, разоравају и пљачкају погранична места, врше зверства и одводе народ у робље…

Очевидно, малена кнежевина са милион и четири стотине хиљада становника, није била кадра да се ухвати у коштац са једном империјом. Мада „бој не бије свијетло оружје“ него „јуначко срце у прсима“, сиромашна државица без развијене привреде, без новаца, без оружја, обуће, одела, рубља и коморе за војнике, без старешинског кадра, унапред је била осуђена да без успеха ратује (1876-1877). Срећом после годину дана, када је Русија ударила на Турке и почела продирати у Бугарску, Србија је ушла поново у рат и ослободила крајеве око Ниша, Пирота, Врања и Прокупља. Али за овим повољним исходом дошао је горак и веома мучан конац. У Комарчићев Прибој и у средње Полимље ушла је аустријска војска. Њени стални гарнизони, сарађујући са турском цивилном управом, још више него дотада раздвајали су Србију од Црне Горе. Српска војска, која је, у другом рату, избила на само Косово, морала се повући. После мира граница Србије, према Пријепољу, Прибоју, Пљевљима, Косову, није се ни за педаљ помакла. Што је још горе, читава Босна и Херцеговина доспела је под аустроугарску окупацију, а источно од Србије Руси су устројили од Турака извојеване словенске области у бугарску кнежевину, двапут већу и снажнију од српске.

У сиромашној и незадовољној Србији букнуле су страсне политиче борбе и већ 1881. године дотле латентне струје организоване су у странке: радикалну, напредну, либералну. Земља се страсно растројила, вертикално, у три партије: у сваком округу, градићу, засеоку, задрузи. У високом проценту неписмена, стекла је бујну штампу: главне партијске органе у престоници и локална гласила по окружним варошима.

Све је ово одјекивало и у стварању Лазара Комарчића.

III

Његова прва штампана књига, „Драгоцена огрлица“ под печатом је романтизма који у нас постепено јењава. Она у себи садржи у великој мери дугогодишње заносе и мисли Комарчићеве, а и реминисценције из лектире. У првом концепту писана је мало раније, свакако је унеколико, бар у фрагментима, замишљена и настала неколико година пре објављивања. Утицај „Јадника“ и „Париских тајни“ јасно се у њој разазнаје. Чак се тобож и догађа у Француској, па и личности носе француска имена.

„Тешки ударци револуције заљуљаше, из темеља потресоше и саме друштвене установе… Из ове крваве борбе прве богаташке породице излазиле су с просјачким штапом“ … Артур маркиз де Ривиер „беше најбогатији поседник оног доба. Револуција му прогута сву имовину; она му покоси и сву породицу. И само неким чудом спасао је себе и свога јединца, дете од непуне четири године, малог Флавија. Од огромне имовине једва је уграбио огрлицу своје покојне жене, Ане Савињске. Она је умрла, давши живот своме првенчету“.

Емигрант у Енглеској, маркиз ускоро премину „на рукама једног свог пријатеља, Бомјера де Рула“, такође бегунца, коме остави сина да се о њему стара, а сину завешта материну скупоцену огрлицу „као успомену некадашњег сјаја и богатства“.

„Оног истог дана, кога је Артур (маркиз) издахнуо на рукама свога пријатеља, Бог обдари Бомјера женским дететом. Бомјер де Рул био је такође из богате племићке куће и човек чврста и ретка карактера. Оженио се ћерком маркиза Бонвиља на годину пре револуције“. Е, али и тај Бомјер после годину дана паде у постељу. При последњем часу рекао је жени: „Андронито... ми се растајемо. Васпитај нашу малу Аделу достојно имену дома нашег! Буди тако добра мати Артуровом сину. У мојој каси наћи ћеш документа која ће га у своје време увести у породична права... Тамо ћеш наћи и један аманет, и златну шатулу и у њој драгоцену огрлицу пок. Ане Артурове“.

Али лепа Адронита после мужевљеве смрти присвоји огрлицу, малог Флавија под другим обичним именом предаде некој баби, а себи нађе мужа, угледног господина Мозентала који доспе до положаја председника сената.

Мали Флавије се, међутим, напатио код оне бабе, гледајући и продајући печено кестење ноћу по улицама, док га није пронашао некадашњи слуга његова оца и јавио детињем рођаку који нареди слузи да га узме и стара се о њему, а затим га је школовао. Млади Флавије тако поста адвокат, борац за народна права, па и своја, те поврати огрлицу, ожени се Аделом, ћерком очева пријатеља Бомјера и госпође Адроните која му беше присвојила огрлицу, а кривци добише казне, једни од људи и судова, други од судбине и Бога.

Приликом читања овога романа читаоцу се уз Флавија јавља прво сенка Гаврошева, а затим Маријева из „Јадника“, као што баба опомиње на Тенардијевицу и Адела на Козету кад се упознаје са Маријем.

Овде је, разуме се сасвим упрошћено и кратко, испричана садржина овога Комарчићевог романа, и читалац може стећи утисак да је роман на ступњу каквог „марјашлијског“ сензационалног списа. Свакако, „Драгоцена огрлица“ не може се поредити ни са „Париским тајнама“, а камоли са „Јадницима“, па ипак овога првенца Комарчићевог не би било право ниподаштавати.

Прави је ово роман, вешто компонован, са низом перипетија, логично у вези са живим личностима, спонтаним дијалозима, речитим описивањем, мислима које нису баналне. Обичан, неблазиран читалац; просечан љубитељ романа, који није гурман и не тражи у сваком писцу Кафку, Пруста, Сартра; најзад, онај који у часовима доколице ужива у Сименону и Агати Кристи, може овај наиван, али вешто писан роман и данас са задовољством читати.

Овде је прилика да се каже: Лазар Комарчић има природан и заношљив стил. У његовим реченицама не осећа се никакав напор писања и читаоцу се чини да он све пише сасвим лако, из прве. Отуда у њега има и опширности, али то ипак није разливено, па се и та опширна места слатко читају. Комарчићев стил је свакако један од узрока што његови јунаци изгледају тако живи и природни, што се пред њима јављају као бића од меса, крви, покрета, акције. То се види већ и у овој његовој првој књизи и он ће такав остати до краја свога стварања. Због тог слатког и спонтаног неусиљеног казивања и овај Комарчићев првенац изгледа много боље чак и у сценама које иначе не бисмо могли похвалити.

IV

И подужи одломак из романа, „Полудела“, објављен у „Србадији“ (1882), трибут је Комарчићев романтизму.

„Драгоцену огрлицу“ и „Полуделу“, Комарчић је у првим концептима имао већ пре ратова са Турцима, али кад је „Огрлицу“ коначно редиговао и објавио у посебној књизи о свом трошку, он крајем исте године (1880), у новембарској свесци нашег тада најбољег часописа, у „Отаџбини“, почиње свој велики социјални роман „Бездушници“.

По пишчевој замисли требало је да „Бездушници“ буду обимни као „Јадници“, и доиста по току причања рекло би се да је овај роман замишљен у више књига.

Писан у наставцима, објављиван са прекидима у „Отаџбини“ (новембра и децембра године 1880, јануара и фебруара 1881, па децембра 1881. и јануара и фебруара 1882), роман је остао незавршен. Комарчић је затим сјединио ове наставке и објавио само ту, прву књигу (1889), која би се могла сматрати завршеном да није оног хапшења начелника Марића при крају, као што ће се читаоци и сами уверити из текста у овом издању.

„Бездушници“ се сасвим разликују од „Драгоцене огрлице“. Иако у њима има појединости и места обојених романтиком, они приказују прилично стварно наше сељаке и варошане, србијански живот око шездесете године прошлога века. Цело дело је као неки прелаз од романтичнога начина писања ка реалистичком.

Откуд та разлика у Комарчића објаснили смо у почетку овога огледа променама у животу и ситуацији нашега народа после смрти кнеза Михаила и Светозара Марковића. Овом треба додати да је Комарчић, почетком године 1881, кад је почело излазити „Видело, лист политички, економни и књижевни“, који ће се идуће године огласити органом Напредне странке, као главни сарадник ових новина веома заузет писањем из дана у дан. Додуше, адвокат Алекса Новаковић потписује лист као уредник, али стварно га уређује Комарчић, све до преламања у штампарији. године 1883. он ће, пошто је издржао пробу и стекао поверење напредњачких вођа, постати и потписани уредник „Видела“.

Кад су се странке у Србији почеле организовати, стварати своје одборе и оснивати листове, било је народних посланика и других првака који су се колебали коме ће се приволети; да ли радикалној или напредној странци. Овом су сведочанства потписи истих људи на програмима и једне и друге странке.

Комарчић се већ раније определио. У млађим годинама социјално и револуционарно настројен до кверулантства, он се под утицајем већ поменуте ситуације претвара у неку мешавину социјалисте и конзервативца што га одводи у одлучне напредњаке и у писце „Виделових“ уводника.

И тако из атмосфере „Јадника“ и француске средине у коју ставља „Драгоцену огрлицу“, Комарчић у „Бездушницима“ силази на земљу, у Западну Србију, у питома села мачванска, у којима је живео и радио и која критички и реалистички слика. У време сурово кад се људи и за најмању кривицу батинају, кад је суд често брз, усмен, без сведока и апелате.

У Црној Бари кнез је Шурица. „У то баш доба беху по свој земљи предузете строге мере против лопова и других неваљалих људи. Кметовима беше заказано да ће све село одговарати за крађу која се у њему учини, а лопови не пронађу. И крађе се пресекоше на све стране. Могао си оставити кесу с парама на сред пута, па је нико дирнути није смео. И баш... кад је кнез Шурица... љутит испред куће ходао и звиждукао, ето ти кнеза глогивачког где пред собом гони два везана младића. На први поглед видело се да су несрећници из Босне... „Шта су учинили? упита кнез (Шурица)...“ „Украли су, кнеже, плуг и плужна гвожђа с њива Миљка Радуловог“, одговори кмет, чепајући земљу под собом „видело се, да се и он био веома преп'о.“ „Па што ниси псе побио још тамо на месту... Где сте их ухватили? упита кнез... Где је плуг?“ – „Претурили смо све живо, завиривали смо у сваки шибљачић, под сваку кладицу; растурали смо сваки у Бога крш, па све узалуд. Али људи су добро „увидели“, познаје се, кнеже, траг како је плуг одвучен у врбак“... „Казујте, копилани, где сте плуг оставили?!“ загрми кнез Шурица тако страховито да се сви људи за два корака измакоше, а она два Бошњачета стајаху као две стене.

Ми овде скраћујемо, јер ће потпун текст читалац наћи на почетку романа; овде само по нешто наводимо из ове сцене да би се очувала веза са завршетком: кнез Шурица убија по кратком поступку једног од ових младића, а другог спасава квар у кнежевој пушки. Међутим, „трећи дан по... догађају некако се запале сламе неког Обре Миражића из Глоговца... људи навалише са свију страна, те ову сламу растурише и погасише“... И гле, „усред сламе, баш до самог стожера, беше затрпан плуг и плужна гвожђа... Сад је било јасно ко је украо с њиве плуг Миљка Радуловог“.

Кад је ову неправду видео Пеја, сељак из Црне Баре, он крадом одведе оно момче из Босне, чудом спасено, код трговца Обрада Лелека у мало даљу варошицу. Прозваше га Бојо Бељуш. Дечак се показа добар и мало по мало поста први калфа, а кад га газда због неке потворе одагна, он пређе другоме и показа се тамо још бољи. Најзад се он и његов први господар Лелек помирише, па чак и ородише, јер Бељуш узе Лелекову јединицу за жену. Тако је временом најбољи постао и најбогатији.

Али је тешко овако укратко испричати све повести људских судбина које крије ова лепа и занимљива књига.

Вешто вођене пишчевом руком ове повести се преплићу, сликајући бесног и неваљалог сеоског главара, ћивту зеленаша, лоше и добре чиновнике, сеоске парничаре, адвокате, намучене сељаке и патријархалне госпе онога времена; ове повести приказују мржњу и љубав, племенитост и пакост, рајске и паклене душе. Све то живи пред нашим очима и читалац се често заборави па му се чини да је и сам на гозби, на поселу, у дућану, међу људима које Комарчић слика.

Описујући како се зло шири и како иде ка кулминацији да би се најзад срушило пред победом добра, писац је заиста дочарао народни и друштвени живот онога времена у Мачви. Живео је у тој средини, као кафеџија, посматрао је сељаке и грађане у најразличитијим тренуцима, па иако дело није завршено, те тријумфа добра над злим нема у поенти него се само претпоставља и осећа, ипак се може рећи да овај велики торзо даје утисак целине својом снажном и уверљивом сликом живота.

У „Бездушницима“ неки фрагменти могу се мерити са најбољим причама Милована Глишића, Лазе Лазаревића и Јанка Веселиновића. У исти мах лиричар нашег народног живота, Комарчић је и његов критичар. Отуда читава скала у његовом стварању, а особито у овом роману; од идилског приказивања села до натурализма и социјалног реализма.

Права је штета што Комарчић обузет свакодневним радом у „Виделу“ није нашао времена, концентрације, воље да заврши овај велики роман како га је замислио. И, разуме се, да га по завршетку сажме, јер очигледно пишући га на дохват и с времена на време, није имао времена да буде сажетији и краћи.

V

Пре „Бездушника“, објављених у књизи као прва свеска (1889) и никад недовршених, Комарчић је посебно објавио (1887) „слике 1883 године“ под насловом „Мој кочијаш“. Али мада је изишао пре „Бездушника“, „Мој кочијаш“ је после њих написан. Ово се види и по његовој садржини.

Комарчић је ову књигу скромно назвао сликама. И доиста то је низ слика о првим данима страначких борби по Србији, кад се радикална, либерална и напредна партија боре за власт у општинама, за гласове бирача, за милост владареву и оних који му помажу да буде на челу државе.

На први поглед Комарчић је овде чист напредњак, то јест присталица напредне странке каква је основана у Србији године 1881, ма да се уствари почела стварати много раније.

Политичке струје и котерије, окупљене око династије или првака, јављају се у нас већ за време првог устанка, али прве модерне странке, са одборима и другим органима, настају године 1881 (радикална и напредна), а крајем те године јавља се и либерална партија.

Програм српске напредне странке, коју су прво водили Милутин Гарашанин и Милан Пироћанац, а затим и Стојан Новаковић, био је теоријски заиста напредан према тадашњим приликама: захтевао је слободу говора и писања, састанка и удруживања; сигурност имовине и личне безбедности; министарску одговорност; независне судове; самоуправу општина „колико год допуштају обзири на државну заједницу“; чиновничку одговорност и реформу администрације; правичније порезе; школе у вези са народном привредом и практичним животом; унапређење земљорадње и свих грана привреде, сређивање финансија, државних дугова и кредита, а у спољној политици подвлачио је чување државне независности, заштиту Срба и ван Србије, братске везе са словенским народима и добре односе са суседима.

Иако се нису много разликовали овим програмом од радикалне странке, напредњаци су менталитетом и у пракси били у ствари консервативни. Био је то скуп образованих људи, бирократије, имућнијих сеоских домаћина и трговаца, са паролом „ред, рад и законитост“, који су се борили против „радикалске стихије“.

Таквим напредњачким консерватисмом одише „Мој кочијаш“. Сад већ сасвим прекаљени напредњак, Комарчић је дао једно тенденциозно дело, апологију своје странке, њеног програма и њене тактике, а у исто време и критику других покрета и струја, радикала и либерала. Али је дело за своје време веома надахнуто писано, па и са чисто књижевне стране, а и као докуменат епохе има знатну вредност.

„Мој кочијаш“ приказује прилике у Србији пред Тимочку буну у години 1883 кад су три странке поделиле наш тада још патријархални свет и изазвале страсне сукобе, противности, борбе. Народ, сељаци и грађанство, све више пристају уз најекстремнију опозицију, радикале. „Та сорта, радикалска“, – тумачи кочијаш свом путнику писцу, „ако не мислиш како она мисли, ако не говориш како она говори, ако не грдиш кога она грди, ако не хвалиш кога она хвали, онда си пропао, онда си власничка пришипетља, онда си шпијун; онда се добро ваља обути у опанке, куд те год пут нанесе, где су се они намножили. Ето, ја им не верујем да рекну „е је млијеко бијело“, па и опет сам морао узети њихову карту. У нас их има као црва у рани. Па опазе ли да ниси њихов, не дају ти чаршијом проћи; о звижде, о звоне, о вичу: „Уштва, уштва!“

Са још већом сликовитошћу и иронијом Комарчић приказује „лажног радикала“ који седи на две столице: „Кад је с либералима не би га од њих разликовао колико јаје од јајета, а кад је с радикалима онда изгледа као паче које се излегло са пилићима под једном квочком, па док је на суву, оно и којекако иде с њима, а чим каква барица, а оно те у њу. Квочка се нађе у чуду и стане звоцати и чепркати око баре, гледајући белај што и по води плива...“

Кад су стигли у варошицу, одседну у гостионици „Без сведока“. Ту се коцка, политизира, ту су све месне вође радикалске и њихови извршиоци. Писац се нарочито окомио на ђакона Млађу који је у души либерал и присталица збаченог митрополита Михаила, али се уписао у радикале. Портре ђаконов, иначе пун пакости, веома је успео; писац га је очевидно снимао са стварне личности.

После вечере поче се прикупљати и други свет. Заузеше се сви столови. Донесоше и клупе. Мићо Белобрк, месни вођа радикалски, отвори збор и представи изасланика главног одбора из Београда.

Пошто је духовито, али пристрасно изложио дискусију на збору, демагошки упрошћену, писац одлази у своју собу. И сад настаје кулминација. Заспао је, сања снове, кад „у том пукоше врата“ на његовој соби.

„Ја скочих“, казује нам писац. „Преда мном стајаху три демонске прилике“ Први, кога уочих, беше онај исти што је синоћ забадао нож у астал“ Она друга двојица беху Тома Брица и Мићо Белобрк. Сва тројица држаху у по једној руци револвере а у другој голе ножеве. – „Да писнуо ниси“, промумла радикалски старешина. „Казуј, јеси ли напредњак или ниси? „ Три револвера беху ми упрта у прси, а три ножа под саму гушу.

- „Ако само писнеш, онда те нема више“, прошапта опет радикалски старешина, „јеси ли напредњак казуј?!“

После таквог ислеђења и пишчева признања да је напредњак, они га опљачкаше. Узеше му не само његов новац, петнаест златника, златан сат и ланац у вредности 28 дуката, него и туђ аманет, 36 дуката, које је носио да преда удовици једног недавно преминулог човека из тог места. Најзад га један од њих лупи по глави и онесвести...

У препиркама поводом ове књиге, а особито поводом ове епизоде, Комарчић је тврдио да је сва садржина „Мог кочијаша“ сушта истина, па и ова његова незгода. А такође и ликови, међу којима је најзанимљивији Феђо књижар, мозак радикалски у овој паланци, несвршени студент, духовни сродник учитеља из Лазаревићеве „Школске иконе“, као да је извађен из руских романа о „народњацима“, првим руским револуционарима деветнаестог века. Комарчић га је веома живо и убедљиво сликао кроз целу књигу. Али нису боље прошле ни присталице бившег министра Ракарца (читаја Рибарца) – либерали које, у својој напредњачкој ревности, Комарчић ништа мање не штеди, као што показује саркастично описана гозба у „чувеном са свога богатства“ манастиру Р – ваљда Ресави или Раваници. И овде је слика пренесена из живота.

Далеко би нас одвело ако бисмо препричавали ову књигу пуну духа, живих запажања, час неправедну, час дубокомислену и видовиту. Мада тенденциозна и пристрасна, ова књига књижевно на много је вишем степену него „Бездушници“.

У Суводолу стари поп Остоја и кмет, чича Стеван, воде село. Они су напредњаци и узор честитости. Књижар Феђа и остало друштво скују план те владика одлучи да се престарелом попу постави капелан. Због тога се учитељ Вићо, радикалац из оближњег села, на брзу руку запопи и радикали његовом помоћу оснују у селу свој одбор, упишу чланове и почну радити да изаберу своје људе у општинску управу. У очи светог Илије у кући новог попа Виће радикалски је збор, због чега те вечери није било бденија, јер по изјави поповој „то не стоји у типику службе Св. Илије“. Али не лези враже, збор се претвори у гозбу до зоре, те поп Вића на јутарње уђе пијан у олтар где заспа. Ствар спасава стари поп Остоја, али буде код владике оптужен да је спречио капелана да служи у цркви, а зашта се нађоше и сведоци, те старац буде осуђен на епитимију у манастиру.

Ова епизода маестрално је дата и може чинити посебну приповетку. Али таквих књижевно успелих фрагмената има сваки час у овој књизи. Жалимо што нам простор не допушта да, на пример, наведемо како капетан Весо са свога доксата надгледа батинање двеју скитница, или пишчев сан како ће изгледати наш народ после радикалске победе.

Површни демагошки радикализам из осамдесетих година прошлога века добио је кроз ову памфлетску хронику један од најпроницљивијих и најснажнијих критика.

VI

Задржали смо се мало опширније на трима првим књигама Комарчићевим пратећи у њима различите видове његовог стварања. После њих он улази у један зрелији и смиренији период свога рада објављујући ова дела: „Један разорен ум“, роман (првобитно назван „Кант нашег доба“ 1893); „Приповетке“ (Записник једног покојника, Последње збогом, Шах-мат 1894); роман „Два аманета“ (1893); „Преци и потомци, историјске слике из постања данашње Србије“ (1901); „Једна угашена звезда, илустрован роман“ (1902); „Просиоци“, роман (1905); „Слике и приповетке“ (Племените душе, Златна Костадинка, А ко вам је тамо капетан?, Девина судбина 1906); „Мученици за слободу, роман из народног живота Босне и Херцеговине“ (1907).

Набројали смо их по реду како су дела објављивана у књигама, али по садржини подела им је друкчија. Живот у нашем селу и граду обрађен је у поменутим двема збиркама прича и у романима „Један разорен ум“, „Два аманета“ и „Просиоци“. Историјски романи и хронике су „Преци и потомци“ и „Мученици за слободу“. Посебно место заузима философско и популарно научно дело „Једна угашена звезда“.

Међу овим делима књижевно су највреднији романи „Један разорен ум“ и „Два аманета“. Заплет радње, композиција личности, дијалози, описи друштвених стања и природе, све је у овим делима тако усклађено и разрађено да ова два Комарчићева романа не уступају делима ове врсте ни најбољих писаца у тадашњој српској књижевности.

Док се у раније поменутим трима књигама „тражио“, у овим романима Лазар Комарчић се као писац „нашао“. Нарочито у роману „Један разорен ум“ који је литерарно његово најдубље дело. Догађа се године 1867. кад Турци одлазе из градова Србије. Стеван, студент права, који прича своје доживљаје, одлази у Љубовију удатој сестри у походе. Тамо се упознаје са Роксом, свастиком срескога капетана. Она се свиђа не само њему, него и његовом другу Вељи, студенту из истога краја, неким случајем ликом веома сличног Стевану. А Рокса, патријархална девојка, не казује своје симпатије, јер је такав ред; њој су, међутим, неодређено и нејасно, мили и један и други. После распуста, Стеван и Веља станују заједно у Београду. У Вељи се јавља нездрава сумња да га Рокса запоставља. Студент философије, он проучава Канта. Из те сумње он бежи у мисли о постанку космоса и то двоје „ девојка и васиона, узнемиравају његову душу и мало по мало помућују његов ум. Тешко је то за јаднога Смиљанића за кога се зна да му је дед био луд. Претвара се све то у једну манију, у мржњу према другу, па Веља најзад и насрће на друга и рањава га. У великој кризи и муци је и Стеван, али кад сазна да се Рокса удала и кад је угледа задовољну са мужем и дететом, он се теши да је овако боље. А Веља умире луд.

Није лако из овако сажетог садржаја назрети све врлине овога дела. Треба га читати, ваља ићи редом, од једне до друге сцене, епизоде, појединости, да би се увидело с колико је вештине и зрелости Комарчић саставио ово дело. Почиње спретно: хватањем пљачкаша по кућама које су Турци напустили одлазећи из Београда. То је повод да се природно, ненамештено појављују једна за другом, личности у роману, а све су живе, све говоре и све се крећу као да их чујеш и гледаш пред собом. Сељаци, чиновници, омладина, женски свет, све је присутно, све живи пред нама, уверљиво и стварно као наши пријатељи и суседи.

У композицији овога романа, у мотиву, у дијалозима и описима, у анализи душевнога стаса својих јунака Комарчић се показао као мајстор нашег друштвеног романа са нешто наивности и склоности ка идилском сликању живота, али то је његов дуг романтизму из млађих дана, а сем тога он и воли човека па му зато чешће и боље полази за руком сликање добрих душа него лоших типова. Разумљиво је, дакле, што је овај роман у оно време, године 1893, наградила академија Маринковићевом наградом. Данас се дају много веће награде, и бучније се разглашују, делима која већ у тренутку кад се награђују нико не успева да дочита до краја; меша се у ове наше награде пристрасно оцењивање и ваздан других повода. Награђивање Комарчићева романа било је, међутим потпуно објективно и заслужно у оном тренутку кад је овако складно срочен роман био ретка појава и на највишем нивоу који се тада могао у нашој књижевности постићи.

VII

„Два аманета“, иако им је мотив обичнији и са мање продубљеном психолошком анализом, још су угоднији за читање, још су ближи читаоцу. То је живо, веома импресивно испричан живот трговачког и чиновничког света у Београду и Србији. Две девојке, две другарице: Пава, кћи богатог трговца, и Славка, из много скромније породице, удају се: прва, против своје воље, патријархално подвргнута оцу кога обожава, полази за човека неваљала, себична адвоката Кузмана Јеличића; друга за професора, идеалисту Љубишу Боровића. Њихов друг са Велике школе прича њихове повести које су међу собом у вези, а у вези је и он сам, писац.

Да би се дочепао преко Паве богатства њеног оца, Кузман удеси адвокатске смицалице које јој угрозе оца, па га после тобож спасе. Тако се мало по мало, додвори оцу, а овај нагна кћер да се уда за Кузмана зато што га је извадио из тамнице. Пава је, међутим, волела Љубишу, а опет који ово прича, писац, био је наклоњен Славки и маштао је да му она буде друг у животу. Али се то није догодило, судбина их је друкчије спајала, па је између њих свију остало само пријатељство и поверење. Болешљив, Љубиша умре, и остави жену и малу незбринуту децу. Ускоро премину и Пава, завештавши своје огромно богатство на добротворне циљеве. Старалац Љубишине породице постане наш писац, а у његовим рукама нађе се и последња воља Павина за коју Кузман, њен муж не зна, него начини план да жену помоћу лажног тестамента наследи. Кад се то открије, Кузман буде затворен, али се у ћелији договори са једним трговцем и неким зликовцима да беже, ради чега потплате стражара Кузмановим новцима.

„Ми оне ноћи провалисмо апсану, текем варке ради – казује при крају романа један од тих ухваћених зликоваца – а сви смо изашли на апсанска врата која нам је сам апсанџија отворио. Само што смо једног дечка натерали да се кроз ону деру провуче... Кад смо били на сред Дунава, ја дам знак својим друговима и – док би длан о длан ударили – оба су били готови. Код адвоката смо нашли 1200 дуката. Нових као да су јуче изишли из кузнице. Код трговца нађосмо само шест динара... ми их после бацисмо у Дунав. Одоше на дно – као да нигда ни били нису!...“ Тако је добро победило, као увек у Комарчићевим делима.

Ово је само главна нит романа „Два аманета“. Низ перипетија и слика из живота чине ово дело тако логично компонованим, тако занимљиво сложеним да га читамо на душак. Мање психолошки продубљен него „Један разорен ум“, овај његов други „реалистички роман“, „Два аманета“, због испреплетаности догађаја; због ликова који су дати са ванредним осећањем стварности као да су извађени из нашега грађанскога живота с краја прошлога или почетка овога века; због целокупне атмосфере Београда у то доба, највише од свих Комарчићевих дела припада реалистичком правцу наше књижевности. Наше кафане, наши судови, наше грађанске куће, наши мали људи, наша господа, имућни трговци, – уопште све је уметнички савладано у толикој мери да овај роман, иако без оне проницљиве анализе помрачене душе у „Једном разореном уму“, стоји пред нама као један врхунац Комарчићевог рада.

После ова два његова романа његово се стварање полагано спушта са дотадашње висине. Писао их је у пуној зрелости духа, на почетку старости, пред шездесетом годином живота, затим престаје „Видело“ после седамнаест година излажења (1896), а умире и његов заштитник и пријатељ, умни и честити Милутин Гарашанин (1898).

Додуше, у „Приповеткама“ које објављује годину дана после ових романа (1894), у „Записнику једног покојника“ у приповеци „Последње збогом“, у мопасански и чеховски краткој причи „Шах-мат“ још се осећа пречишћено мајсторство једног искусног писца. Особито у овој последњој причи где болесници играју шаха док иза преграде самртник дочекује свој шах-мат од живота.

Али у „Просиоцима“, у роману, у коме се Комарчић враћа Мачви и Западној Србији, у којој је за младости и средњих година живота био терзија, учитељ, кафеџија, он се разнежава, силази у сентименталне изливе, описује тај сеоски и паланачки свет, дуго још наиван, патријархалан, идилски. Ту су они исти или њима слични типови који су и у „Бездушницима“; само је овде све много ближе канонима реализма који у нас влада у време објављивања овога романа (1905).

Комарчић у овом роману даје слику Мачве пред смрт кнеза Михаила. Он се уопште радо бави шездесетим годинама прошлога века. То је доба кад је он, приближујући се тридесетој години живота, широко отвореним очима и свим својим тада здравим и младим чулима примао живот, па није чудо да га је онако присно и топло приказивао у својим делима.

Кад је умро богати газда Угљеша Пивљак, а тој смрти претходи смрт његова сина и унука, власт постави за стараоца његова имања Симу Ћату кога већ знамо из „Бездушника“. Угљеша је оставио кћер Анђелију коју старалац смера да уда за сина Максима Ћука, трговца шабачког, примивши за то велики мито, ма да девојка воли сиромашног, али паметног, честитог и писменог Радојка Клисариног. На суду се срећом покаже да наследница Угљеше Пивљака није његова кћер Анђелија него снаха, мајка његова унука, који је умро после његова сина, а пре деде, те су по тадашњим законима у Србији „земаљски судови казали последњу реч да је прече мајци него тетки“. То учини да неваљалство Симе Ћате и Максима Ћука буде спречено, јер богати Ћук није више имао рачуна да жени сина Анђелијом која је остала сад без мираза. Тако Анђелија полази за свога изабраника Радојка Клисариног, али јој удовица њеног брата и мајка њеног преминулог братића, наследница богатства, уступа половину имовине. И све се завршава „како је право и Богу драго“ а Максим Ћук од муке полуди и богатство му се распе.

Све је то тако лепо и слатко испричано да нам се чини прави грех што га овако укратко препричавамо. Јанко Веселиновић, Светозар Ћоровић, ништа нису од Комарчића бољи и јачи сликари нашега патријархалнога света, па чак у појединим деловима Комарчић не уступа ни Лази Лазаревићу.

Том свету, ако не увек Мачви, а оно патријархалној атмосфери, Комарчић припада и у својој позној збирци „Слике и приповетке“ (1906). Као да их је написао раније, па их сада извадио из фијоке, дотерао и објавио, јер се у овим причама унеколико враћа својој ранијој романтичарској фази. То се нарочито осећа у причама „Златна Костадинка“ у којој се на нађеном златнику показује урођена доброта, честитост и племенитост људских срдаца, и у „Девиној судбини“ кога кнез Милош на захтев Турака осуђује на смрт.

Погубљење је извршено, али се Дева после неколико година враћа жив мајци у село. „И људи и жене ишли су као на чудо да га виде, а многи од њих гледали кад је доведен у шабачко поље, кад је сишао у своју рођену раку, кад је на њ осут читав један плотун, кад се у гроб срозао и кад су му шабачки Цигани разграбили оно његово лепо срмали одело!...“ Оваква романтичарска поента наводи нас да се при крају живота Комарчић враћао на расположења, запамћења, реминисценције и слике из младости, јер су такве рецидиве честе у стараца. Ипак све ове приповетке делују угодно јер садрже многе добре списатељске особине Комарчићеве, а има у њима и добре рутине лакописца.

IX

Престанак „Видела“, и опадање напредне странке утицали су не само душевно на Лазара Комарчића него су се и његове личне домаће потежице и невоље повећале. Избори у јесен године 1894, извршени под владом Николе Христића, довели су у скупштину напредњачку већину, али после две године Обреновић се вратио радикалима и то су потоњи дани напредњачке моћи. Последњи пут на влади, од средине 1895. до краја године 1896, без ослонца у народу који је листом пришао радикалима сем нешто присталица либерала, напредна странка, коју је у то време одбацио и ћудљиви краљ Александар Обреновић, престала је да постоји. Њени резигнирани вођи објавили су 18. децембра 1896. да је распуштају, одмах сутрадан по паду напредњачкога кабинета, па је тако престало и „Видело“. Додуше поједини бивши напредњаци улазили су и после тога у владе, али то је била њихова лична одлука, без везе са напредном странком и њеним начелима. И тек после девет година, за владе краља Петра Карађорђевића, ова ће се странка обновити на челу са Стојаном Новаковићем (1906).

Тако се може разумети што се Лазар Комарчић све више почео ослањати на своје перо. Средином године 1900. краљ Александар Обреновић жени се Драгом Машин. Ово у први мах изазива запрепашћење, али затим и наду да ће се краљ, ожењен и зрелија ума, најзад сложити с народом и боље управљати државом. Патриот старога кова, Комарчић тада објављује „историјске слике из постања данашње Србије“ под називом „Преци и потомци“. То је низ цртица о Књазу Милошу и његовој првој владавини од године 1815. до 1839. Оно што је нашао у „Историји Србије 1813-1815“ и „Тројесестарству“ Симе Милутиновића Сарајлије; „Мемоарима проте Матеје“; у „Србији и Русији“ Нила Попова; код Милана Ђ. Милићевића у његовој „Кнежевини Србији“ и „Поменику знаменитих људи у српском народу“ – Комарчић је преточио у ове своје цртице. У њима се излаже како је велики предак владајућега младога краља помогао своме брату Милошу да неколико бедних турских нахија мудрошћу и смелошћу својом претвори у цветну државу, а при том се истиче и улога краљичиног претка, храброг суборца Милошевог, војводе Николе Луњевице.

Испред књиге су портрети лепе краљице Драге и младога краља Александра. У епилогу, њима посвећеном, казује се пробраним и свечаним речима о њиховој љубави и свестраној красоти њихових бића, са позивањем на судбину, о којој Комарчић готово увек говори у поенти својих дела. „Чудни су и недостижни пути Божји! Он... праунук онога сужња што га је 1815. крвожедни Скопљак-паша... окована... приковао за ледене зидине Небојше куле, а Она – унука онога племенитога сина Србије, тада најбогатијега Србина у свој питомој Шумадији, што зобницама блага и товарима џебане и оружја, пристиже у помоћ... устанку; што мећући главу у торбу сам лично силази у Београд, да преко... пријатеља Турака а силом злата свога спасе драгоцени живот најмлађем брату Војводе Милоша!... И зар ми не видимо у свему томе узвишени Прст Божији, који, ево, и на четвртом колену исплаћује... дугове Србије!...“

Али не би било право са данашњег аспекта ценити ову књигу и посматрати овај поступак Лазара Комарчића. Чак и најекстремнија опозиција, па и многи заиста напредни људи, и читаве странке, поздрављали су то венчање које је разведрило тмурну атмосферу Србије после Ивандањскога атентата (1899); венчање, после кога су отворена врата тамница и наговештене многе слободе.

X

Патриотску тенденцију, али много узвишенију суптилнију, има још једно дело Комарчићево. То су „Мученици за слободу“, роман из народнога живота Босне и Херцеговине (1907). Дело прожима мисао народнога јединства без обзира на верске разлике. Збива се за време Омер-паше Латаса који хоће да истреби босанску властелу, Муслимане наше крви, зато што теже да се ослободе османскога јарма и његових представника, дошљака које им шаље Цариград. Због тога они учествују у устанцима заједно са хришћанима, па су у везама и са Шумадијом.

Босански првак, Ћамил-бег од Бистрика, на самрти оставља свога сина Сали-бега, и кћер, свом првом суседу Јевти и његовој жени Јели, који се о њима брину, а касније шаљу младога бега и у Цариград да се школује. Кад се вратио, он се бори за Босну, њена права и слободе, заједно са другим муслиманима и хришћанима, а све је то проткано многим збивањима, романтиком прожетом сценама или дужим епизодама. Епилог је, као обично у Комарчића, мисаон и мистичан: Сали-бег, походећи са својом посестримом Радојком, ћерком свога поочима и старатеља Јевте, на далеком истоку Будин храм, наилази на неког пророка. Овај пророк казује им да ће Босна једном бити своја, слободна, напредна, славна у целом свету кад се њене три вере сложе.

Из краја у коме живе и муслимани, Лазар Комарчић увек је пратио живот нашега народа на тим странама и око њих, а већ од младих дана понео је и лично искуство и познавање тамошњега света и живота. Све је то учинило да је у овом роману „географска подлога особито јака“. То се, углавном, може рећи и за историјску и етнографску основу његову. По свему се, често и сувише, види да је писац овај посао радио непосредно посматрајући земљу у којој се дешавају догађаји које казује“. Наводећи реферат, на основу кога је ово дело добило награду Академије, ми се у исти мах морамо сложити и са мишљењем да је „књижевна обрада овога романа старијега, идеалистичко-романтичнога правца... Тај се правац види јасно по сувишном идеалисању злих и добрих, симпатичних и антипатичних личности у овом роману, које једна према другој стоје као бела боја према црној; а манири – по прекидима и казивању појединих догађаја, често на најзанимљивијим местима, и по уметању нових. Очигледно је да је писац тим манирима циљао на напрегнуту пажњу читаочеву, на његово довођење догађаја у везу и целину, као и на расплетање замршених, романтичних чворова, обмотаних неком мистичном тајанственошћу. Све је ово срачунато на одређен ефекат и занимљивост“. Ово преплетање и расплетање треба сматрати његовим преимућством, јер једна од чари које дају нарочити значај сваком његовом делу, то су баш те нити збивања које Комарчић доводи у везу.

Ово дело је последња, по времену постанка, Комарчићева књига, али приказ његова рада не би био потпун кад не би смо поменули и једну његову књигу која стоји сасвим по страни, одвојена од свих осталих његових дела, зато што се разликује од њих садржином, али се због стила и његове карактеристичне мисаоности ипак види да је његова творевина. То је „Једна угашена звезда“ (1902), мисли и сањарења једне душе која је, измучена на земљи, тражила утехе међу небеским звездама, као и многи други: Иван Мажуранић, Петар Прерадовић, као и Његош.

XI

Историје наше књижевности или уопште не помињу Лазара Комарчића или то чине узгред. Јован Скерлић који је у историји књижевности примењивао мерила антологије, не помиње га. Али у белешци „Шта се чита у нашој Народној библиотеци“ (Сабрана дела 1964, IV, стр. 331) Скерлић га (1906) наводи као писца више читаног него Ненадовића, Веселиновића, Глишића и Матавуља. Јован Грчић казује под звездицом, међу књижевницима који су писали романе, приповетке, новеле, слике и црте „са више или мање успеха“, његово име само са насловима дела. Једино му Андра Гавриловић у својој „Историји српске и хрватске књижевности за школску и личну наставу“ (1927) посвећује неколико редова. „Лаза Комарчић“, каже он „почео је писати приповетке под утицајем политичко-партијске борбе, јавивши се „Драгоценом огрлицом“ која је пред освит новог доба била лепо примљена. Ступивши у осамдесете године, почео је „Бездушнике“, роман коме неке стране спасавају добру реч о писцу; затим су дошли други, већи и мањи радови од којих треба именовати „Један разорен ум“, где се види куда је циљала самоучка добра воља. Потом се Комарчић вратио романтизму старог времена и у дисхармонији завршио књижевну каријеру“.

Све ово није право и праведно.

Лазар Комарчић заслужује да буде и данас читан и поново оцењиван и признаван.

Између свих народа Балкана и Југоисточне Европе Мађари и Срби имају књижевност у којима се снажно, оригинално, дубоко, огледа и посматра народни живот; литературе које нису просто подражавање и препричавање страних узора него јак израз народне душе, бола, наде, снова и народног језика. И то не само у делима првих и највећих писаца, него и у оних мањих, другога и трећега реда. Баш код њих, често се могу наћи највернија сведочанства, документи о једном времену, о једном пределу, о једном сталежу, атмосфери, чуду, судбини, које ни један други, често много већи уметник, посматрач, мислилац, није видео.

Лазар Комарчић ткао је на разним разбојима. Његови крепки уводници и чланци леже сахрањени и заборављени у „Виделу“, „Српском завету“ и другим старим листовима. Један избор тих чланака открио би нам са колико је снаге и лепоте владао српским језиком, који је донео од Прибоја, чак и у новинарским чланцима, а међу њима има и таквих који би и данас били актуелни.

Јер, Комарчић је умео и да мисли и да предвиђа. Његове су контемплације о нашем народу, о животу, о свету, расуте по његовим делима, али ће читалац често застати над тим мислима и визијама у његовим романима и приповеткама и замислити се над њима.

Први и последњи радови Комарчићеви носе печат романтизма, али у исто време он сваки час тако стварно, тако реалистички слика живот, да се та његова дела не могу сматрати искључиво романтичарским, нити да их је писао некакав позни епигон романтизма. У њима се осећа постепени прелаз и веза са његовим реалистичким романима. Али чак и у његовим најбољим делима, у „Два аманета“, у „Једном разореном уму“, чује се и призвук романтизма који даје неку чар, неки зачин и његовим најреалистичкије писаним странама.

Његова хроника србијанскога политичкога струјања у народу, „Мој кочијаш“ одбачен је и осуђен као памфлет, а то је крај све пристрасности и тенденције највише надахнуто дело и најимпресивније сведочанство свога времена. Пера Тодоровић није узалуд, са завишћу и похвалом у исти мах, грдио ово дело, достојно његовог пера, али какво он није никад успео да напише.

Посматрајући укупно и у вези са животом Лазара Комарчића, његова дела ипак чине целину јер приказују живот нашег друштва, јер садрже у себи, и епски и лирски и драмски изражену повест нашега деветнаестога века.

Издавање његових дела долази у прави час да обнови успомену на једног даровитог и честитог сина нашега Полимља; уметника, мислиоца, видеоца који је из трња и корова свога мученичког живота увек упирао очи у звезде.