Горан Комар
О књизи „Хисторија Бошњака“
Mustafa Imamović, Historija Bošnjaka, Centar za bošnjačke studije (prvo, sandžačko izdanje) 2007.
Овај кратки чланак пишем као земљак Мустафе Имамовића у жељи да се у бројним крупним питањима сагласим са њим, али и да скренем пажњу на ваздашњу потребу неисламских балканских политичких средишта да Босну ломе и присвајају. Опасније и темељитије, свакако, она средишта која припадају вјерскоме опсегу Ватикана јер он је слао бројне и тешке експедиције да Босну пале и отимају. Таква средишта ипак носе традицију затирања. У односу на Београд и средишта српске политичке елите кроз вјекове, увјерен сам, у раздобљу које посматрам, могу рећи да су она највише штете учинила себи. Српска Црква се одрекла сопственог наслијеђа Срба римокатолика па и средњевјековног наслијеђа Цркве босанске.
Аутор припада земљи која јесте најнапаћенија балканска земља и тако му приступам. Али, тражим, такође, подсјећање на ужасне жртве мог народа, српске дјеце у другом свјетском рату у Босни и Херцеговини, жртве које Броз није дозволио да се нађу и сахране, након цивилних сукоба које је зачела хрватска држава на челу са Антом Павелићем.
Јасеновац?
Центар за бошњачке студије објавио је у едицији „Културна баштина Бошњака“ обимно дјело Мустафе Имамовића којега можемо убројати у умјереније муслиманске писце нашега времена. Најприје, он Бошњацима муслиманима не одриче словенско поријекло. Истина, налази да ова скупина представља темељни (древни) етнички супстрат средњевјековне Босне, не пружајући видљиви метод који би био употребљен за препознавање и диференцирање према Србима. Такав се проблем јавља и у црногорској новијој историографији гдје се до данас није јавио истраживач који би био способан приказати начин на који би у турским пореским пописима древних времена, од почетака турске окупације, разликовали етничке Црногорце (на предјелима који тек што су понијели то име) од Срба. Уколико би то било могуће, или уколико би црногорски истраживачи арбитрарно могли утврдити да су Црногорци потекли од романског и арбанашког житељства Старе Црне Горе, тада би, такође, било могуће поставити тезу о особеном поријеклу Црногораца.
Луксузно опремљено дјело М. Имамовића води нас од доба досељавања Словена на Балкан, до нашега времена, у којему се босанско клупко указује као кључни фрагмент расплитања југословенске кризе (српског питања). Аутор то чини у краћим потезима, по маркантним раздобљима. Оно што је намах привукло пажњу је кратко задржавање на питању Цркве босанске, иако о томе проблему велики број, и старих аутора (18. и 19. вијек) пише обимне студије. Свакако, опрез је неопходан јер је и код аутора нашега времена који су се удубљивали у питања замршеног босанског средњовјековља видљиво лавирање ставова. Ипак, можда би било обавезујуће, када се већ пружа укупна историја Бошњака, покушати разријешити ово питање. Оно у чему се потпуно слажем са аутором је његово смјештање богумила у реалније оквире и он у томе смјеру, по моме осјећају, није учинио политизовање проблема како су то чинили многи, па и српски аутори, чак, може се рећи и изразитије, српске националне установе и српска национална политика. Стекао сам утисак да се М. Имамовић приклања, или макар усмјерава, мишљењу писаца који су у средњовјековној вјери ове области налазили једну оригиналну синтезу старог организационо и богословски исцјепканог пријехришћанског обрасца и хришћанских догми које се споро учвршћују у босанском политичком и културном изолату.
Како никада не улазим у рашчлањивања проблема последњега вијека, а доста обазриво и вијека аустроугарске доминације средишњим Балканом, то бих био слободан учинити неколике опаске у погледу питања која је аутор дотицао а фиксирана су у дубини старе Босне и Херцеговине. Коначно, чиним то и као истраживач који је потекао са херцеговачког тла и чији су стари укопавани под стећке од Аранђелове цркве у Коријенићима до билећког краја и Дабра.
Једно од незаобилазних питања је питање језика. Најгрубље, кажимо: ко је говорио „илирским“ језиком. Да ли је јасно (из дубровачких листина макар) да је илирски словенски то јест српски. Свакако да српски прваци Херцеговине говоре српским језиком и да њихово помињање „босанског“ у 19. вијеку представља једно незграпно идентификовање или преклапање са именом земље. Дакле, овдје је по сриједи употреба синонима. На Балкану, то је „језик земље“, ознака поријекла, одређење тла. То што се касно, тек са покретањем „Бехара“ проширује значење ријечи муслиман, што се тек тада настоји на захватању у етницитет, јасно је, долази због тога што је прости народ у Босни знао своје поријекло. Могуће, да му та питања и нису била предмет окупирања.
И поред труда, аутор се у покушају утемељивања имена муслиман у етницитету босанске средњовјековне скупине Словена, могао, својим текстом, наслонити само на политичке одлуке револуционарних форума (АВНОЈ) а онда низа босанских муслиманских форума у расплету југословенске државне кризе. Научно утемељење питања о којем говори и наговјештава на 16. страни треба оваквим дјелом посве разложити. Овдје се, међутим, улази у побрајање одлука политичких форума. Таква је ситуација и у Црној Гори. Идентична.
Читави проблем се и генерише у одредници „босанскомуслимански и исламски народ“ (с. 15). Ово и јесте тачно одређење, али оно неминовно упућује на извориште нације – у Исламу. Лично, немам ништа против. Дакле, историјски супстрат 15. и осталих метежних вјекова. И то није ништа спорно да политичка већина на тлу муслиманске Босне овако гледа на питање националности. Што год се договори, и што год је корисно за државу и њен народ, то ће се прогласити и озаконити. Свакако, моје је право да и овом приликом истакнем да у ауторовој књизи недостају докази да је српска државна политика током 18. и 19. вијека могла уопште допријети до Босне и тамо се бавити било којим питањем. Није могла ни до Херцеговине. Друга је ствар што је Српска Православна Црква учинила ужасну погрешку наметањем става да српскоме народу припада само онај његов дио који припада Православљу. Залуду упозорења најбољих Дубровчана. То је већ интерна ствар и нећу даље окупирати пажњу евентуалног читаоца. Овдје само рецимо: сви одговори леже у Дубровнику. И поред настојања да се надиђе оквир вјерског одређења националним именом таква трагања нису дала резултат јер за то нема доказа. Примјера ради, мени као Србину не би ни мало сметало када би се јавила могућност да се на темељу детаљних и модерних антрополошких студија утврди особеност популације на тлу Босне и Херцеговине 13–16. вијека укопаване под стећке (Ж. Микић 1985?). Не заборавимо, стећци се код нас у Херцеговини органски вежу уз гробне гомиле крај којих стоје српске православне цркве средњега вијека (Анђелић, 1978?). Пођите у Зупце и погледајте цркву Пресвете Богородице. Погледајте огромну некрополу стећака. Ко се данас укопава под стећке у зубачком Орашју? Који народ ово наслијеђе чини и данас живом обредом баштином?
У самом уводу поглавља Geopolitički položaj Bosne i Hercegovine аутор говори о вјерском карактеру Европе казујући да је Европа хришћанска, било да је католичка, протестантска или англиканска (с. 21). Ту, у европској Босни, као муслимани, стоје и Бошњаци. Овдје, на истакнутоме мјесту, недостају Православни. Послије, у тексту, биће и њих. Каже се опет да је Ислам једна од битних одредница бошњачког националног идентитета, али да је њихов „категоријални апарат“ (бошњачка култура?) у бити хеленистички тј. европски.
На с. 22. аутор казује да су Бошњаци Словени, стигли из прадомовине „иза Карпата“. Хајде да управо ову словенску скупину, коју иначе није могуће одредити у простору између 7. и 13. вијека, некако разликујемо од осталих Словена – Срба који су запремили простор од Цетине јужније. Како забога? Тек процесом исламизације ови Срби ће свугдје гдје су исламизовани постајати Муслимани. То се догађало до јуче. Има их и у моме братству на простору Источне Херцеговине. Уз саму данашњу црногорску границу. А моје братство је српско.
Уколико су Бошњаци изворни и најстарији становници Босне како то да су се развијали само кроз Ислам, то јест, како је изостала разнолика вјерска и конфесионална диференцијација тог изворног словенског супстрата?
Како објаснити и због чега се озбиљнијом студијом не објасни та чињеница политичко–територијалне одвојености и посебности Хума, Захумља, касније Херцеговине? Па босански су краљеви управљали и овом земљом. О каквоме притиску јеретика на сједиште Хумске епископије говори аутор, када о таквим стварима не говори ни клерикални Дубровник? Ко је, која организована снага, притискала Савину епископију?
Оно што је ипак недопустиво је увођење Православља у Босну и Херцеговину са Косачама. Манастир Савину подигао је Херцег Стефан? Како темељно објаснити чињеницу да Православље није долазило су сукоб са „богумилима“? А Фрањевци се сукобљавају са сектом! Ко може тврдити да је стари Херцег био јеретик? Који је свештеник највишег ранга стајао поред њега у Новоме 1466? Је ли Константин Велики јеретик? Због чега амбициозне угарске експедиције? Због земље. Класично оправдање за уништење народа је јерес. Да ли се нешто суштински другачије одигравало у Француској у 13. вијеку? Је ли имало мање размјере и суштински већи утицај на политичке и вјерске токове?
Због чега се студија не удубљава у питања босанског учешћа на Косову?
Оно што је кључно, нико живи не може из турских пописа босанских „Словена“ издвојити Бошњаке. То је управо темељни проблем црногорске (монтенегринске) историографије.
Друго, јако важно, јест став „Цркве босанске“ према Риму. То аутор јасно изражава на с. 77.
Треће, не мање важно, термин „христјанин“. То је назив за православне Србе до 19. вијека. Непрестано у употреби. Пуни су приморски архиви. Тим се термином они називају и тако се разликују од „Латина“ или „Римљана“. Тако стоји у исправама.
Четврто, потпуно је немогуће, али потпуно немогуће, да је било ко „имао двије или три вјере“. То је донијела партијска историографија и чињење „услуга“ вишеконфесионалној напаћеној Босни. На основу крајње покиданих вијести проглашавали су се владари и велможе расцијепљеним личностима. И то они који су били црковни задужбинари, који су осликавали цркве и вјенчавали се по црквеном обреду. Сачувај Боже. Коначно, сваки владар би настојао на хомогенизацији народа, а ако би се сам представљао као расцијепљена личност, какве би ударце трпио од свих партија и фракција? Замислите владара који иде у двије Цркве и истовремено се подвргава правилима јеретика који пљују на Крст и окрећу га наопако
Упадљива је једна ствар. Уводним ријечима бројних поглавља се бришу Срби и Православље. А онда се често догоди да се у разради, у студији, уђе у расправљање српске историје и утицаја српских владара на Босну. Ма дакако, само као вањски чинилац.
У расправи о Цркви босанској аутор већ казује нешто што морам истаћи. Каже да је ова Црква „осебујни босански феномен“ (с. 84). По чему? Није ни мало једноставно тврдити да тај феномен лежи у „самом срцу бошњачке националности“. А претходно минимизовати поступак преласка јеретика на Ислам код султана М. Фатиха под Јајцем. За мене „лежати у срцу“ значи: основ бошњачке националности. Уколико стећци припадају Цркви босанској, онда је она српско–православна. Знак крста, Крст на пољани сред некрополе, Света Тројица, коначно искључиво ћирилица. Аутор је дубоко свјестан проблема стећака у Херцеговини. Није, међутим, свјестан проблема гомила и комплекса гомила – некропола стећака – црква (А. Шкобаљ).
Бабун је јеретик. Бабунска ријеч у Душана осуђена – очекивано. Теолошки постулати Цркве босанске нису познати. Али, познато је шта се од те Цркве тражи. Да одбаци изопачена учења, то би се од ње тражило из свакога вјерског средишта. Али, узмемо ли на примјер један од централних догађаја, а то је Сабор на Билину пољу у почетку 13. вијека, у предвечерје геноцида у Француској, тада ће јако важно бити и питање: Ко тражи? Тражи се држање празника и поста према римском календару, признање врховне власти Рима, примати католичке свештенике. Коначно, ко је кроз дуге вјекове у Босну улазио огњем и мачем?
Ако аутор интимно вјерује да се истрага потурица догодила за вријеме владике Данила I ваља мало погледати и ко су биле њезине жртве. У Црној Гори и сада знају многа од тих презимена.
Желим се сагласити са бројним закључцима аутора на с. 169. ове студије. Он овдје пружа синтезу. Одлучно се придружујем М. Имамовићу када протестује због „етичких дисквалифицирања“ Бошњака муслимана. Такође, прихватам тековине исламске културе као дио европског оквира и сматрам да је напаћена Босна превише претрпјела. Само, ја вјерујем да су Бошњаци који су примили Ислам послије продора султана М. Фатиха – Срби. Они су се понашали као данас (мада не сасвим) припадници српског народа у Црној Гори када одричу српски идентитет. Претходно нису доказали да су романофони Власи и Арбанаси чинили већински елемент предјела Старе Црне Горе када су Турској плаћали порез. Тако ни аутор, уважени М. Имамовић не може доказати да су управо исламски Бошњаци потекли и израсли из изворног словенства Босне одјелитог од српског. Прије ће бити да су Словени Босне сви једно тијело које су разне политике и окупације чиниле да се дроби и међусобно супротставља. Босну у цјелости узела је тек Аустрија, па Броз. Да је неко раније узео Босну у цјелости, на примјер краљ Стефан Твртко I Котроманић (што му говори име?) како би она даље изгледала? Но, не дадоше велике силе. А свако ко је од Босне само мало очупао није био добронамјеран, лагао је као онај босански намјесник који је уништавао сопствену књигу.
Вјерујем да би Центар за бошњачке студије у нама могао наћи доброг кореспондента на пољу изучавања прошлости исламских фамилија у нахији Драчевици. И наша невладина организација тражи могућности бољег упознавања новских исељеника послије и у току Морејског рата.
Датум последње измене: 2008-07-18 00:03:39