Шарл Дил

Атенаида

Дигитализовао Викизворник.

I

7. јуна 421. г., благочестиви цар Теодосије, који је имао тада око двадесет година, оженио се једном младом девојком, пореклом из Атине, где је њен отац предавао на Университету. Рођена у незнабожачкој вери, она је, да би се попела на цариградски престо, примила хришћанство, и у исто време, на дан свога крштења, променила је своје лепо име Атенаиде за име, приличније једној царици, и хришћанскије, — Евдокија.

Како је дошло до тога доста чудноватог брака између мале незнатне паланчанке и свемоћног василеуса? Објашњење је просто. То је брак из љубави, чију су нам романтичну историју византиски хроничари љубазно испричали. Од дана кад је млади Теодосије дошао до година зрелости, он је помишљао на женидбу. Он је досађивао својој старијој сестри Пулхерији, која га је однеговала и владала царством у његово име, и терао је да му нађе жену. Мало га се тицало да ли ће бити високога рода; мало га се тицало хоће ли бити богата; али је хтео да буде лепа, ненадмашне лепоте, и таква каквој Византија никад рије видела равне. И Пулхерија, да би угодила младићу, тражила је по свему источном свету, не нашавши жељеног савршенства, а с њоме је Паулин, пријатељ из детињства и повереник царев, исто тако тражио, док их једна неочекивана околност наведе на жељену лепоту.

Један професор атинског Университета, Леонтије, имао је два сина и једну кћер. То је био богат човек. Али, умирући, он завешта, по некој доста чудноватој ћуди, цело имање својим синовима, Валерију и Гезију, »Мојој премилој кћери Атенаиди«, писао је он у своме тестаменту, »наређујем да се изброје сто златника. Да се провуче у животу, она ће имати добру срећу — радије би превели: луду срећу, — која је изнад среће свих осталих жена«. Узалуд је Атенаида преклињала браћу да јој даду њен део очевине; она је морала оставити породични дом и потражити склониште код једне сестре њене мајке, која је одведе у Цариград, где је живела друга њена тетка, Леонтијева сестра. Те две жене наговорише Атенаиду да у царској палати потражи заштите против браће, и она буде примљена у аудиенцију код Августе Пулхерије. Атенаида је имала двадесет година. Била је изванредно лепа, доста висока, и дивно скројена; плава коврџава коса уоквиривала јој је лице зрачним венцем и истицала сјај њене беле коже; имала је лепе очи, умне и живе, које су се скромно обарале, чист грчки нос, љубак и отмен ход. Уз то је лепо говорила; она је изврсно изложила предмет своје жалбе. Пулхерија, одушевљена, била је одмах освојена. Она постави младој девојци неколико питања о њеној породици, о њеном прошлом животу, и брзо отрча своме брату да му каже какво је чудо пронашла. Теодосије, врло узбуђен, и већ сав очаран самим описом Атенаиде који му је сестра дала, замоли Августу да му одмах. покаже младу чаробницу; и пошто се, са својим пријатељем Паулином, сакрио иза једне завесе, он причека да уведу лепу молитељку. Утисак који она учини на два младића био је огроман; она се врло допаде Паулину, а цар је заволи. Неколико недеља, доцније, пошто су је, под старатељством патријарха Атикуса, поучили у хришћанској вери и очистили у води крштења, Атенаида-Евдокија постаде царица Византије.

Колико истине садржи ова прича? То није лако рећи. Тек у VI веку појављују се први потези те романтичне историје, по којима је још везла машта. потоњих векова. Историчари савременици младе царице не знају ништа од појединости које сам овде изнео. Само се једно дакле може задржати као извесно, а то је да је нова владарка била рођена Атињанка и паганка, а исто тако да је била врло лепа и савршено образована. То је било доста да занесе Теодосија, који је уосталом јако желео, из политичких разлога, да што пре осигура будућност династије; а с друге стране лако је појмљиво што је славољубива Пулхерија, држећи власт у својој руци и желећи да је сачува, радо ишла на руку тој женидби где ће нова млада за све њој имати да дугује. Она је била њена кума, хтела је да буде њена помајка, и могла је мислити да тако, у Светој Палати, неће бити ништа измењено.

II

У време када је Атенаида-Евдокија постала Теодосијева жена, византиски царски двор доста је чудновато изгледао. Већ седам година ту је неограничено владала једна млада жена: то је била старија сестра василеусова, Пулхерија, која је тада имала двадесет и две године. Умна, енергична, славољубива, она је била поглавито жена политичар. Рано, поставши смрћу Аркадијевом старешина породице, она је васпитавала свога малолетнога брата и, од својих петнаест година, 414 год., узела је титулу Августе, која је осветила њену власт. Желећи да се сва преда своме задатку, бринући се може бити такође да ни с ким не подели своју власт, она се од шеснаест година заветовала да се никако не удаје, и за успомену на то обећање посветила је у цркви Св. Софије један златан сто искићен драгим камењем. Врло побожна, она је на двору завела нове обичаје, и од царске палате начинила прави манастир. Под утицајем патријарха Атикуса, и две сестре Пулхеријине, Аркадија и Марина, заветовале су се по њеном примеру да се не удају. И пошто се околина побожних принцеза угледала на њих, сад су побожне песме и молитве дан ноћ испуњавале царски дом. Уместо бљеска церемонија, сјајног одела, веселих поздрава владара, војничкога дефиловања, чуло се само једнолико певање службе божје, виђале су се само црне мантије свештеника и калуђера. Очишћена од искварених дворана који су је бешчастили, до ситница уређена по озбиљним и светим саветима, царска палата је изгледала да носи један сасвим нов отпечатак. Презирући раскош, одело скупоцено, доконост својствену њиховом положају, принцезе су радиле својом руком, преле и везле за сиромахе, окружавале се милостињом и добрим делима. Пулхерија је подизала цркве, богато обдаривала болнице и склоништа; њене су се сестре угледале на њу. И јак дах побожности, милосрђа, одрицања од света провејавао је кроз двор и оживљавао велике одаје Свете Палате, некад пуне сплетака.

У том је духу Пулхерија одгајила младога Теодосија. И сама врло образована — знала је грчки и латински, ствар већ доста ретка у то време — она га је окружила изврсним учитељима и брижљиво бираним друговима. Он се користио добрим поукама што их је добио. То је заиста био један врло учен млад човек. Учио је грчки и латински, астрономију, математику, природне науке, много других ствари; цртао је и сликао, и волео је да бојадише лепе минијатуре рукописа које је имао. Имао је укуса у читању, и саставио је себи богату библиотеку; а у вече волео је врло дуго да ради, при светлости једне лампе коју је сам био пронашао. За све то заслужио је да му историја да надимак Теодосије »калиграф.« Али је Пулхерија још више бдила над моралним васпитањем свога брата. Он је био врло побожан, радо је певао црквене химне са својим сестрама, редовно постио двапут недељно, и волео да се препире с теолозима. Најзад му је и сама Пулхерија давала поуке из понашања; учила га је како један цар треба да носи своје одело, како да прима, кад му приличи да се насмеши, а кад да има озбиљан и сталожен израз, укратко све префињености које церемонијал налаже једном василеусу. И тако, у време његове женидбе, Теодосије је био леп младић, средњега раста, плав, са црним очима, врло добро васпитан, врло учтив, благ, човечан, љубазан, помало досадан и педантан. Од телесних вежбања волео је само лов; без велике моралне енергије, није осећао нимало привлачности за рат и борбу. Пошто је по природи радо чувао кућу, најрадије је проводио време у двору; слабога карактера, поводио се за свима утицајима. Укратко, то је био један савестан и осредњи цар, добар може бити за каквог мирног владику, сасвим недовољан за узбуркани век у коме је живео.

Између своје строге заове и лепо васпитаног мужа, шта ће бити са Атенаидом? И она је, не треба заборавити, била учена жена. У време кад се она родила, њена отаџбина Атина била је још једнако велика университетска варош јелинскога Истока, најлепши музеј старе Грчке, последње склониште паганске књижевности. Кћи професора, млада девојка је, природно, добила изванредно васпитање. Њен је отац предавао реторику; он ју је упознао са ремек делима старе књижевности, Омиром и трагичарима, Лизијасом и Демостеном; он ју је научио, по обичају тадашњих школа, да сјајно импровизује на дате теме, да саставља лепе стихове, да се отмено изражава. Она је, с друге стране, била посвећена у тајне неоплатонске философије, чије је најславније представнике Атина била прикупила; знала је такође астрономију и геометрију, и у свему је подједнако савршено успевала. Својим умом и вештином лепога говора она се била допала Пулхерији, и може се мислити да је Теодосија исто толико очарала својим знањем колико и својом лепотом.

Атенаида је била добила сасвим паганско образовање, и лака глеђ хришћанства којом је патријарх угладчо душу нове покрштенице без сумње није много изменила васпитање добијено у младости. Зато је, у круговима који су били приврженици старих идеја, женидба царева са младом Атињанком могла изгледати као победа незнабоштва, или бар као обећање трпељивости. И заиста, царица пре свега остаде оно што је била Леонтијева кћи.

А и Цариград V века, поред свога карактера хришћанске престонице, увек је био задржао дубоке отпечатке паганских успомена. Пошто су га Константин и његови следбеници обогатили најлепшим пленом покупљеним по древним светилиштима, он је по својим трговима и палатама показивао најславнија ремек дела грчке културе, и у томе несравњеном музеју пали богови изгледали су као да још увек чувају свој углед и своју славу. На двору, и поред побожности и богомољства које је тамо преовлађивало, многе свечаности, многе церемоније задржале су успомену на незнабожачка предања; и мада су побожни људи сматрали за озбиљан грех општење са Грацијама и с Музама, поезија није била изгната из царског двора. Евдокија је волела стихове; радо их је и сама састављала; она је око себе нашла људе који су делили и храбрили њене склоности. Једно од њених првих дела, сутрадан по свадби, било је да састави у херојским стиховима спев о персиском рату који се баш био срећно свршио. Није ништа могла боље урадити да угоди Теодосију и да сасвим задобије љубав свога приљежног супруга. Кад му уз то, концем 422. г. даде и једну кћер, њен уплив још више порасте: 2. јануара 423. г., као поклон за нову годину, василеус јој даде титулу Августе, која ју је званично чинила равном Пулхерији. И у унутрашњем животу царскога пара стално је растао утицај младе жене над њеним слабим мужем.

Може се мислити да је и она својим саветима утицала да се оснује Цариградски Университет, отворен 425 г., на коме се чудно истиче превага дата грчкој култури. Док су тринаест професора имали да предају латински језик и књижевност, петнаест наставника било је постављено за јелински језик и књижевност; била је отворена катедра философије, и највиђенији људи тога времена, од којих су неки били скорашњи хришћани, били су позвани да заузму место на новом Университету. Ипак, није излишно поменути да, иако су та установа и пажња указана књижевницима карактеристичне за укус тога времена, нова школа је у целини, а поглавито по зависном месту датом философији, имала више хришћанско обележје, и да је била намењена, у намери њених оснивача да се такмичи са атинским и сувише паганским Университетом. И то осветљава доста живом светлошћу развијање које се лагано вршило у души царице Евдокије.

Живећи на једном смиреном двору, она је нехотице падала под утицај своје побожне околине. Њена је удаја могла изгледати као победа паганизма; у ствари она није ништа учинила у корист своје старе вере, и 424. г. цар Теодосије, обновивши гоњење вере у лажне богове, свечано је објавио »да верује да нема више многобожаца«. Још много више, као права Византинка, Евдокија је страсно улазила у теолошке препирке. Кад је 458. г. Нестор, цариградски патријарх почео проповедати јерес која је задржала његово име, кад је славољубиви Ћирило, александриски патријарх, изазвао, мање из бриге о православљу него из суревњивости према једном супарнику, страховит сукоб у источној цркви, Евдокија се нашла уз свога мужа да помогне престоничком патријарху против непријатеља и да сузбије немирнога следбеника Атанасијевог, жељног да за своју цркву задобије првенство над свима источним црквама. Али ова епизода чудно осветљава карактер Атенаиде-Евдокије не само по учешћу које је она узела у црквеним свађама: она нам показује и друго нешто, све веће поверење које је уживала млада жена и све већу неслогу која ју је раздвајала од Пулхерије.

Оженивши свога брата, охола Августа никако није хтела да пусти из руку власт коју јој је Теодосије дотле био оставио. Али, мада се она држала на власти, Евдокијина се звезда мало помало пела на хоризонту. Цар је под њеним утицајем унапређивао њене рођаке, њене пријатеље: она је штитила Паулина управника двора, и Египћанина Кира из Панополиса, који је као и она волео књижевност и писао стихове; имала је своје ласкавце, своју странку на двору, и већ се није бојала да потисне своју заову. Чак се и изван дворских бедема био почео разносити глас о тим потмулим неслогама, и вешти људи су покушавали да их искористе стављајући те две жене насупрот једну другој. Ћирило, нарочито, није то пропустио да би победио Нестора; у у исто време кад је с једне стране писао цару и његовој жени, обраћао се с друге стране Августи Пулхерији, за коју је знао да је непријатељски расположена спрам његовога супарника, и рачунајући на њен утицај на слабога цара.

И мада је Теодосије врло енергичним изразима укорео тај неприличан корак — »Ти си дакле мислио«, писао је он првосвештенику, »да се моја жена, моја сестра и ја, не слажемо или си се надао да ће писма Твоје Светости унети раздор међу нас«, — догађаји су доказали, и поред ових изјава, да Ћирило није рђаво видео. Теодосије, пошто је сазвао Ефески Сабор, с чврстом одлуком да подржава Нестора, дао се на крају завести противзаконитом дрскошћу Ћириловом, дерњавом престоничких калуђера, утицајем високих чиновника потплаћених од александриског патријарха, а нарочито Пулхеријиним саветима. Сабор од 431. г. обележио је победу Александринаца и триумф охоле Августе. То је за Евдокију био озбиљан пораз: она је доцније морала још свирепије да трпи од последица тих дворских раздора и борбе утицаја у коју се била упустила.

III

О тој мешавини паганских успомена и хришћанских предрасуда у једној истој души, што је главна црта личности Атенаиде-Евдокије, ми налазимо занимљиву потврду у путу који је, 438. г. одвео царицу у Јерусалим.

Године 423., цариградски двор примио је једну значајну посету. Сестра Хоноријева, тетка Теодосија II, славна Гала Плацидија, принуђена да остави равенски двор, била је дошла, са својом ћерком Хоноријом и својим младим сином Валентинијаном, да у Византији потражи склоништа. Желело се да између царске деце, мале Евдоксије, која се тек била родила и петогодишњег Цезара, кога је смрт Хоноријева начинила наследником Западног Царства, дође до брака, и Теодосије II ништа није штедео да би се у Италији признала, под туторством Гала Плацидије, власт његовога будућег зета. Четрнаест година доцније, 437. г., некад брижљиво смишљени план постао је стварност. Атенаида-Евдокија увек је живо желела ту везу, која ће њену кћер довести на славни престо Западнога Царства, и она се заветовала, да ће, ако се жељена удаја оствари, ићи, као некад света Јелена, у Јерусалим на хаџилук, да захвали Богу на самим местима где је његов божански син умро за човечанство. Срећна може бити и што ће се разонодити од туге коју јој је причинио одлазак њеног драгог детета, царица 438. г. пође на пут за Свети Град.

Њен распоред пута прво је одведе у Антиохију. У овој вароши још препуној традиција и споменика. античке културе, све успомене њене паганске младости пробудише се у царичиној души. Кад је, у палати сената, седећи на златном престолу који се сијао од драгог камења, примила великодостојнике и виђене људе тога града, Атињанка је, сетивши се поука свога оца, изговорила једну сјајну беседу, у част вароши. која ју је дочекала, и циљајући на. она далека времена кад су грчке колоније проносиле целим Архипелагом и чак до обала Сирије јелинску цивилизацију, она заврши свој говор наводећи Омиров стих: »Ја се поносим што сам од ваше расе и од ваше крви.« Житељи Антиохије били су и сувише културни, и сувише пријатељи књижевности, а да не би са изванредним одушевљењем поздравили једну владарку која се тако позива на чисто јелинске традиције. И као у лепим данима старе Грчке, општински сенат изгласао је да се у њену част подигне једна златна статуа, која би намештена у курију, а један бронзани споменик постављен у музеју био је посвећен успомени на царску посету.

Према том привиђењу античкога доба, боравак у Јерусалиму изгледа сушта противност. То је био поглавито хришћански град, сав испуњен побожним успоменама на Спаситеља, насељен калуђерима и калуђерицама, покривен црквама и манастирима подигнутим на свима местима која је био осветио Христов пролазак. Евдокија ту остаде целе године, занимајући се молитвама и добрим делима, похађајући света места, присуствујући освећењу цркава, делећи богате дарове најистакнутијим светилиштима. У замену за то она је добила скупоцене реликвије, један део костију светога Стевана, и ланце које је некада носио апостол Петар. Она побожно однесе у Цариград ове дарове из Јерусалима и свечано их намести у молионицу Светога Лаврентија. Један део од тога она одвоји за љубљену ћерку, чија јој је успомена и улила помисао на тај пут и пратила је на њему. Половина ланаца светога Петра би послата у Рим младој царици Евдоксији, и да би се сместили саграде цркву Сан Пјетро ин Винкали.

Атенаида-Евдокија је морала, неколико година доцније, опет доћи у тај свети Јерусалим, и тога пута за цео живот.

Године 439., кад се враћала у своју престоницу, василиса је била на врхунцу своје славе. Њена је кћи била удата за једнога цара; она сама је била пропутовала Исток у краљевском сјају и посред одушевљених дочека. Она је, изгледа, тада поверовала да је дорасла да уђе у борбу, још отвореније него пре, са својом некадашњом добротворком, која је постала њена утицајна супарница, Августом Пулхеријом. Бар се види како, између година 439 и 441., њени пријатељи стичу све већи уплив на двору; управа преторије Истока припаде њеном штићенику Киру из Панополиса, књижевно образованом човеку, песнику, кога је његова сасвим јелинска култура одавно била приближила владарки; такав човек није могао много бити у вољи Пулхерији и странци богомољаца; што је он њеним утицајем дошао у милост код Теодосија, и то је био лични триумф Евдокијин. Охрабрена тим успехом, она се усуди да иде и даље. У то време у Светој Палати евнуси су имали моћног утицаја на слабу вољу владаочеву; Евдокија склопи савез са тадашњим љубимцем, Крисафијем, да коначно одстрани Пулхерију од послова: и у један мах изгледало је да ће успети. Августа је морала напустити двор, и она се повуче на своје приватно добро; али, иако је изгледало да се одриче власти, Пулхерија се није одрекла борбе. Њени православни пријатељи, забринути због новог тока ствари, због цареве милости спрам политичара чији им је дух изгледао сувише слободан, учинили су да Евдокија скупо плати своју кратковечну победу.

Историја њенога пада није много мање романтична него њено дизање на престо. Паулин, управник двора био је велики љубимац владаочев, с којим се као дете играо и чије је поверење задобио, и царичин, на чију је удају утицао свом силом свога уплива. На дан свадбе, њега је василеус изабрао да му буде девер; од тада су га обасипале све почасти: пријатељски приман код владалачког пара, код кога му је у свако доба приступ био слободан, имао је моћан утицај на двору. А Паулин је био леп, отмен, поносит; он је, кажу, учинио утисак и на саму строгу Пулхерију. Противницима Атенаидиним није било тешко да све то искористе; страсна оданост коју је управник двора показивао спрам василисе, стварно пријатељство које је она њему указивала, постадоше у њиховим рукама оружје које ће подстаћи Теодосијеву љубомору и произвести најжалоснију катастрофу.

Цар је, прича хроника, ишао једнога дана у цркву; Паулин, болестан, био се извинио што не узима учешћа у свечаној литији. Уз пут, један просјак понуди цару једну фригиску јабуку, необично велику. Теодосије је купи и, још увек заљубљен у своју жену, пошље је Евдокији. Ова је међутим посла Паулину као пријатељски поклон; а управник двора, не знајући од кога је царица добила воћку, помисли да је то згодан поклон и да ће се допасти цару, поклони јабуку Теодосију. Владар, врло изненађен, чим се врати у двор, зовне царицу и без увода је запита: »Где је јабука што сам ти послао? - »Појела сам је«, одговори несмишљено Евдокија. У име њеног вечног спасења, Теодосије заклињаше своју жену да му каже истину; ова остаде при своме тврђењу. Тада, извадивши воћку испод свога огртача, василеус је покаже својој лажљивој супрузи. Дође до непријатног објашњења. Разјарен, љубоморан, цар се растане са својом женом; што се тиче Паулина, пошто је сасвим пао у немилост, он буде удаљен са двора и мало после, би убијен по заповести владаочевој, у Цезареји, у Кападокији, где је био прогнат.

Колико истине има у овој причи ? И овде је тешко да се то тачно одреди. Најстарија причања о томе догађају која су дошла до нас воде порекло тек из VI века, а савременици о њему нису ништа знали или бар ништа рекли. Главне чињенице изгледају ипак тачне. Евдокијина кривица без сумње није била ништа друго до несмотрености; много доцније, лежећи на самрти, пре но што ће изићи пред божји суд, она се клела да је у Паулиновој ствари била сасвим невина. Али догађај који је тако помамно распалио Теодосијеву љубомору ускоро је и царицу бацио у немилост. Њени су га непријатељи вешто искористили против ње, да би се понова дочепали утицаја на царев дух. После Паулина, Евдокија виде како и други њен пријатељ, префект Кир, паде у немилост. Тада, осећајући да је изгубила сваки уплив, готово у завади са својим мужем, усамљена, осумњичена у своме сопственом двору, увређена сем тога клеветама које су кружиле на њен рачун, осећајући најзад праведан гнев због гнусног уморства Паулиновог, она затражи од Теодосија дозволу да се повуче у Јерусалим. Цар радо пристаде на то, а можда ју је чак и сам принудио на ту одлуку. Спрам жене, некад толико вољене, он је сад осећао само мржњу, подозрење, злобу. Он се без муке и за навек растаде од оне коју је толико обожавао.

Евдокија се вратила у свету варош око 442. г.: ту је проживела осамнаест дугих година, све до своје смрти. Тај жалосни и меланхолични крај живота изгледа да је чудно био изменио царичин карактер. Полазећи из Цариграда, она се надала да ће поред Христовог гроба наћи заборав и мир; али мржња њених непријатеља гонила ју је чак до удаљеног места њенога изгнања, али и сумње њенога мужа вређале су је и нарушавале њено спокојство. Године 444., два њена присна пријатеља, свештеник Север и ђакон Јован, које је повела собом из Византије, и којима је допустила да стекну великог утицаја над њеним духом, буду потказани цару, који их даде затворити и погубити. До срца увређена, царица се освети проливајући и сама крв: Сатурније, гувернер Јерусалима, паде под ударцима убица које је она платила. Затим је њена страсна душа тражила друге хране, .да би задовољила своју потребу да ради и живи. Она поче живети побожним животом, међу аскетима и калуђерима, и мамили су је најмистичнији облици хришћанске догматике. Мала атинска паганка баци се у наручја монофизита, који су, баш у то време, са Диоскором Александриским, славили победу своје доктрине на јеретичком сабору у Ефезу (449. г.) и наметнули Теодосију своју вољу. Да ли је она мислила да ће, удруживши се с њима, да се у неколико освети цару, Пулхерији, странци која је проузроковала њену пропаст? Може лако бити. У сваком случају она се слепо залетела у борбу, ставила је у службу својих пријатеља сав утицај што јој је преостао, све богатство што је имала. Па чак и онда кад је сабор у Халкедону 450. г. изрично осудио, уз припомоћ римских легата, јерес коју је она волела, она остаје упорна у својој вери, срећна може бити што ће опет стати на супрот оној Пулхерији коју је мрзела, и која је сад, од смрти Теодосијеве, поред једнога цара-супруга седела на престолу који је некад био њен. Она је ватрено храбрила јеретике на отпор, и ова василиса подстицаше побуњенике да се с оружјем у руци боре против царске војске. Да би се Евдокија повратила православљу, потребна су била наваљивања њене ћерке, њеног зета и молбе самога папе Лава Великог.

Најпосле она попусти на опомене црквеног главара, и да би заслужила »небеско царство« које јој је он обећавао, употреби сав утицај што јој је био преостао да умири калуђере Палестине побуњене против свога владике да поврати вери Халкедона јеретике који се кају (453). Поред тога, свака година која је пролазила доносила је старој жени нове жалости. Њен муж Теодосије био је умро 450. г.; њена заова Пулхерија је 455. г. сишла у гроб; ништа се није било изменило у положају пале царице. На Западу, њена кћи Евдоксија и њене унуке биле су 455. г., у пљачкању Рима, пале у руке Вандалима и једна од њих морала се удати за једног Гензериковог сина. На Истоку, друга је династија била заменила породицу Теодосија Великог на византиском престолу. Заборављена од свију, Евдокија као да није више ни постојала на свету. Она се тешила, у тој светој вароши коју је волела, подижући болнице, манастире, цркве, оправљајући зидове града, најзад састављајући стихове: последње успомене на књижевне склоности њене младости. Она тако умре око 460. г.; сахранили су је у цркви Светог Стевана, коју је она подигла, и захвални Јерусалим даде побожној владарци, која је толико учинила за њ, надимак »Нова Јелена.«

IV

Чудна је судбина Атенаиде-Евдокије, која је, рођена паганка у Атини, удајом из љубави постала царица Византије, умрла у изгнанству у Јерусалиму, близу гроба Христова, као мистична хришћанка, побожна и страсна. И баш по тим супротностима њеног романтичног и меланхоличног живота, њена појава представља једну тако живу занимљивост за историчара. Живећи на граници два света, на тачки где се сусрећу две цивилизације, мешајући у својој личности умируће традиције паганске културе и учења победничког хришћанства, довољно умна, уз то и довољно образована да би разумела развитак који је видело њено време, она даје занимљив и значајан пример како су се могле, у њеном веку, у једној истој души сложити најсупротнији појмови и најжешће противности. Њен нам је живот већ показао у њој спајање тако разноврсних ствари; њен књижевни рад то нам показује још потпуније.

Евдокија је увек волела поезију. У време своје моћи, она је, видели смо, славила у херојским стиховима победе које је царска војска однела над Персијанцима, а можда је похвала коју је саставила у част Антиохије такође била написана у стиховима. У последњим годинама живота, она је понова заволела те књижевне забаве, али тога пута је дала својој музи за тему искључиво верске предмете. Преводила је у херојским стиховима делове Старога Завета, књигу Мојсијеву, Јозуину, Судија и Руте, и још у IX веку, патријарх Фотије, добар судија у књижевним питањима, врло се дивио овом делу, и оценио га као врло значајно »за једну жену и за једну царицу«. Она је превела у исто време пророштво Захаријево и Данилово, према коме је граматичар Цецес, такође, високо ценио дар »златне царице, премудре кћери великога Леонтија«. Она је такође саставила Омироцентра или »Омирове центоне«, где је предузела да исприча епизоде из Христовог живота помоћу омерских стихова оштроумно састављених. То је била, уосталом, једна врста ком позиције врло на цени у њено време, и Евдокија је приступивши томе послу, само продужила, као што и сама признаје, дело једнога свога савременика, владике Патриција. Треба ипак признати, мада су византиски критичари потоњих векова, и овде, јако хвалили царско дело, да му је вредност незнатна. У садржају се не налазе никакве оригиналности; што се тиче облика, ма шта Евдокија о њему мислила, и премда се она хвалила »и да је дала склада светим причама«, он не вреди много више: језик је слаб, версификација осредња. Укратко, једина занимљива и карактеристична црта тих састава, то је тај напор да Христов живот уоквири у Омеров ритам и језик, и да тако чудновато споји паганско са хришћанским. Не би дакле имало много да се каже о књижевном раду Атенаиде-Евдокије, да она није била писац једног занимљивијег дела: то је спев у три певања о Светом Кипријану Антиохиском, коме се Фотије врло дивио и од којег је до нас допрло неколико важних одломака.

Кипријан Антиохиски био је, по легенди, славан мађионичар. Једнога дана, један млади безбожник, Аглаидас, дође да затражи помоћи од његове тајанствене науке. Он је волео једну хришћанску девојку, Јустину, а ова је одбацивала његову љубав; да би савладао њен отпор, он није видео другога начина до да потражи помоћи од демона. Кипријан пристаде, и да би победио девојку, он уложи сву своју моћ, са толико више ревности што се и сам био врло брзо занео сјајном лепотом Јустинином. Сви напори мађионичареви остадоше безуспешни; демони које је он призвао побегоше чим се млада девојка прекрсти. Тада, уверивши се у ништавност своје грешне науке, Кипријан спали своје мађиске књиге, раздели своје имање сиротињи и пређе у хришћанство. Одбијени љубавник учини то исто. И најзад покајник мађионичар постаде владика Антиохије и храбро поднесе, са Јустином, мучеништво за веру.

Најзанимљивији део спева чији сам садржај укратко испричао, налази се у другом певању, у коме је исповест Кипријанова. Кад се одрицао својих заблуда, мудри безбожник је хтео да јавно исприча свој живот, да каже, у присуству искупљеног народа, све што је научио у паганским мађиским вештинама, сва грешна дела која је извршио уз проклету помоћ демона, и како је најзад, пошто му се светлост јавила у души, дошао до покајања и обраћања у веру. У тој дугој причи, Кипријан објашњава како је био посвећен у тајне науке у свима паганским светим местима, у Атини и Елеузису, на Олимпу, »где, кажу смртне незналице, станују ташти богови,» у Аргосу и у Фригији, где се предаје вештина претсказивања, у Египту и у Калдеји, где се уче тајне астрологије; енергичним изразима, он рече како се научио »тим пролазним облицима, који подражавају вечну мудрост,« како се хранио том древном и убитачном науком коју демони проносе по свету на пропаст човечанства. Благодарећи својој проклетој вештини, он је успео да призове и самог кнеза демонског, и овај »му је дао владу над светом и ставио му на службу војску злих духова« Али тај Сатана кога Кипријан описује никако није ђаво каквог га је замишљао средњи век; у својој мрачној величини, он пре потсећа на палога арханђела кога ће Милтон насликати у Изгубљеном рају. »Његово лице, каже спев, изгледало је као цвет од чистога злата, сијајући у пламену његових очију. На глави је имао круну која је блистала од драгог камења. Одело му је било сјајно. И земља је дрхтала при сваком његовом покрету. Збијена око његовога престола, гарда га је окружавала, и он је веровао да је Бог, ласкајући себи да може учинити све што је Бог учинио и не бојећи се да се бори се вечним Господом.« Отац опсена, тај пали Бог је онај који гради од таштих сенки све што може погубити и преварити људе, »вароши, палате, хладовите обале, густе шуме, драги кров очински, све таште слике које виде ноћни путници,« варљиве обмане којима се демони играју са смртнима и одвлаче их у проклетство.

Затим долази прича о искушењу Јустинином. Против ње Кипријан распали демоне и демонице, па и самога сатану: све је узалуд. Тада, да би је савладао, мађионичар скује заводничке утваре, да би јој се лакше приближили, да би је сигурније кушали, и он сам се преображава час у младу жену, час у лепу тицу са милозвучним певањем; исто тако, претвори Аглаидаса у врапца, да би му омогућио да одлети својој драгој. Али под мирним и чистим погледом девојчиним, лажна тица се тешко сруши на земљу. Онда Кипријан покуша друге начине. На породицу Јустинину окоме се најразноврснија зла; куга пустоши њен родни град; ништа не може да узбуди непоколебљиву младу девојку. И пред толиким неуспесима, немоћни мађионичар почиње да сумња у себе; он грди Сатану, хоће да прекине уговор који га везује за кнеза демона; и он се сад, као Јустина, знаком хришћанског крста одупире ђаволским нападима, али Сатана, ироничан и неумољив, руга се жртви која мисли да му измакне: »Христос те неће ишчупати из мојих руку, Христос не прима оне који су једаред пошли за мном«. И несрећник, уплашен од вечног проклетства које му прети, завршава своју исповест овим болним и преклињућим речима: »Ја сам вам испричао свој живот. На вама је да ми кажете да ли ћу моћи умилостивити Христа и да ли ће он услишати моју молитву.«

У целом том спеву има јаке и стварне лепоте, исто тако виде се све књижевне успомене, сва потсећања која то читање непосредно изазива. Кипријан и Сатана, то су већ Фауст и Мефистофелес и у блиставом и поноситом демону грчкога писца, у охолим речима које му он ставља у уста, има већ нечега од срушеног арханђела Изгубљеног раја. На другим местима се мисли на Божанствену комедију, на месту где Евдокија у енергичним цртама слика оличене пороке које зли дуси воде широм света, лаж и разврат, варање и мржњу, лицемерство и лакомисленост. И зацело није мала заслуга за грчко дело V века да тако потсећа на Дантеа, на Гетеа, на Милтона. Да ли значи да зато треба похвалити Атенаиду-Евдокију? Не. И овде је њен лични удео незнатан, и од тих лепих проналазака којима се ми дивимо, она није ништа створила. Легенда о Светом Кипријану Антиохиском постојала је још у IV веку, вероватно у Сирији, и она је имала довољно успеха да би могао постојати и један превод у грчкој прози. Ту је причу царица ставила у стихове, као што је преносила у стихове свете књиге и живот Исусов, и лепота предмета који је обрађивала не доказује ништа о њеним вишим способностима.

Али је бар њена заслуга што га је изабрала, и тиме њено дело постаје необично занимљиво за проучавање њене душе. Појмљиво је да су доживљаји Кипријана Антиохиског нарочито занели Атенаиду-Евдокију: то је помало њена лична историја. Као што се десило и мађионичару, и њени су родитељи хтели да она научи »све што има на земљи, у ваздуху и у мору.« Као он, »она је мислила да живи, онда када је заиста била мртва.« Затим, као он, она се одрекла »безбожничке вере у идоле« и разбила »таште кипове богова.« И као он, најзад, поставши сад хришћанка и побожна, она је била жељна да убеди »оне који још уживају. у изопаченим идолима«. И зато имамо права да верујемо да је у поучну причу коју је испричала Атенаида-Евдокија унела нешто од себе саме.

Хоћемо ли да кажемо да јој је искреност дала варницу генијалности? Не. И овде као и на другом месту, облик, једино што њој припада, осредњи је. Али дело и поред тога остаје занимљиво за психологију наше јунакиње. Од дана кад је хришћанство дотакло Атенаиду, оно је у њеној души врло брзо избрисало сву љупкост паганске древности, сву драж њених успомена из младости. Атина, Елеузис, Аргос, сва та света места где је она проживела своје прве године, за њу су од тада била само уточишта лажних богова. Наука којом је била; отхрањена чинила јој се као опсена варљивих демона; лепе легенде којима је уљуљкивано њено детињство биле су сад у њеним очима само »бапске-приче«. »Ах! лепе и чедне слике, прави богови и праве богиње, дрхћите,« писао је Ренан на једној славној страни Светога Павла. »Судбоносна реч је изречена: ви сте идоли. Заблуда овога ружног малог Јеврејина биће ваша смртна пресуда«. Исто тако, победоносно хришћанство преобразило је за један дан Атенаиду. Негдашња учена млада девојка паганска философкиња била је сад само благочестива царица Евдокија; и кад се у њеној души будио какав пригушени одјек њене класичне културе, кад је од свога јелинског васпитања сачувала обожавање форме и успомену на Омира, врло је могуће да се бојала да још једаред не попусти варљивим обманама Сатане, — осим ако није, посвећујући те паганске дражи служби божанске славе, пре мислила, као добра хришћанка, да их освећује.