Иво Војновић
Еквиноцијо
ЛИЦА ДРАМЕ
· Франо Дражић, капетан поморски.
· Нико Мариновић, богаташ из Америке.
· Иво Лединић, мештар на шкару.
· Паво, баркаријол.
· Влахо слијепи.
· Тони, дјетић у Лединића.
· Парок.
· Гробар.
· Аница, Франова кћи.
· Јеле, Ивова мајка.
· Ката, Павова жена.
· Марија од посте.
· Луција, дјевојка у Франа Дражића.
· Један стари мрнар.
· Поморци, радници на шкару, женице, дјеца, народ.
Чин се догађа у маломе пристаништу дубровачкога приморја године 186*.
(Ова је драма приказана први пут у Кр. Хрватском Казалишту у Загребу дне 30. октобра 1895.)
ПРИКАЗА ПРВА
Мали предио дубровачке обале, коју плаче море мирно, плавкасто, све то тамније у даљини. Љубичасти контури шипањскога сликовитог рата затварају на пола задњу црту обзорја, док се на лијеву страну небо разлијева у пучину. Лаки облаци засјели на небу. На десну кућица и магазин мештра Ива; ту је бачено тесанијех дрва и алата бродоградитеља. За тим долази дућанић Пава „баркаријола“, до којега се испиње уз три степенице. Тик овијех каменита клупа. Између тијех кућица пење се уличица, гдје стоји Маре постјерица, или, како је пук зове: „Маре од посте“. – На лијевој страни каменити зид, над којим висе густе гране „мјендула“, „шипака“ и „кошћела“ и врата зелене шаре, што затварају баштину капетана Франа. Према средини стере своје гране стара лисната мурва заобручена каменитим сједалом. Недалеко од магазина мештра Ива пружена је нова недоготовљена „барка“ подупрта са свију страна полугама. Испод ње просутој је много кошћела и пилотине. Цијели крај дише тихим и сјетним дахом наше меланхоличне природе, кад је и небо некако застрто слутњом злих дана, што ће доћи.
ПОЈАВА ПРВА.
Паво, Тони и један стари мрнар, за тим Ката и двоје дјечице.
(Кад се завјеса подигла, Паво сједи на каменитој клупи крај своје „бутижице“, а један стари мрнар пролази тихо на својој лађици с уздигнутијем остима у руци, мучаљив непомичан, упиљен у морску дубину).
ПАВО (дозивљујући старога мрнара). Лука! ...
СТАРИ МРНАР (с ладице). Е!...
ПАВО. – Ухитио, – а?...
СТАРИ МРНАР (као гори). Ни врага.
ПАВО. – Биће куренат...
СТАРИ МРНАР. – Еквиноцијо, мештре Паво, еквиноцијо! (Не стаје мало по мало).
ПАВО (погледао небо, пак дигнуо лулу из уста и пљунуо на земљу). Ето ти на! – Врагови га однијели!
ГЛАС КАТЕ (из бутижице). Паво! Паво!
ТОНИ (који нешто плања испред магазина; подругљиво). „Грми, лампа, Баро канта!“
КАТА (на вратима бутижице подбочених лаката). А откад си пак и глух, чоече?
ПАВО (мирно пушећи). Нијесам, Кате.
КАТА. Па, кад си се нагледо тега мора, јеси ли што добио, а?
ПАВО (као гори). Ништа, Кате.
КАТА. Ти да сједиш како тинто, а ја да се расквартам!? – А ко ће ми пригледат дјецу?
ТОНИ (као гори подругљиво). Ја, госпо Кате.
КАТА (једито, ко да ће се залетјети на њега). Мучи, гомнару, ер ћу те ...
ТОНИ (побјегне у магазин).
ЈЕДНА МАЛИЦА (раздртијех хаљина води за руку још сиромашније и мање дјетешце. Пристрашено). Два солда круха!
КАТА (разбечила се ускошена). Што?
ПАВО. А откад си пак и глуха, Кате?
КАТА. Е, – чула сам, чула! – Све каква секатура. (Улази у бутижицу)
ПАВО (малој, пушећи). Како ти је име?
ЈЕДНА МАЛИЦА (јадно). Перица.
ТОНИ (који вити из магазина.) Реци, лудно, ћи покојнога Балда баркаријола.
ПАВО (зачуђено). Што? Балдова? – (Зове). Кате, Кате! –
ТОНИ (дотрчи до испред бутижице). Зову Вас госпо Кате! (Одмах побјегне).
КАТА (излази с крухом у руци; према Тону. Да си ми дошо! (Малој). А ђе су динари?
ПАВО (Кати, одвраћајући руку дјетета). Отац умро, а мајка у ошпедалу.
КАТА (у чуду). Никина дјеца? – Муко моја, – чекај, чекај (иште у шпагу). Немам, не. – (Узме их за руку). Ну ход', ћерце, наћемо штогод. (Враћајући се с њима у бутижицу). Блажена Госпо! – мизерије! (Улазе),
ПАВО (гледајући за њима). И њих је избацило море. (Тресе лулу). Гја. – Ко више, ко мање, – сви смо утопљеници. (Справља лулу у шпаг, пак устаје). Идем јој пригледат дјецу. (Тону). Реци мештру, да сам га иско. (Хоће да иде.).
ПОЈАВА ДРУГА.
Пријашњи и Иво.
ИВО. (улазећи с пилом испод руке). Ко ме зове?
ПАВО. А! – Добро дошо!
ИВО. (оставља пилу крај магазина, пак пита Тона). Је ли му ту била мајка?
ТОНИ. Није, госпару.
ИВО. Тад пођи дома и реци јој, да ћу обједоват у магазину. (Тони оде),
ПАВО. Посла е, мештре Иво?
ИВО. Да Бог поможе! – А – ћио си говорит са мном?
ПАВО. Хм! – (Показује на врата с лијеве). Иско те – знаш ... он ... стари ...
ИВО. Капетан Франо?
ПАВО. Е, е!
ИВО. А зашто?
ПАВО. Вртио ти се јутрос около барке. – Помислио сам: густа га; ма – (потише) послије синоћњег бурђела.
ИВО. Што говориш?
ПАВО. Ух! – буликан ... (Угледао Кату, која излази с дјецом из бутижице). Ето ти ње, – она зна боље.
КАТА (дјечици, која носе свака велики крух испод пазуха и огрначић пун свачега). Да – браве! – Држите се за руку тако, – (Паву) а ти реци оној лудој Маргарити, да хи не пушта саме. Могла би она доћ по крух. Нека се не страши! Биће јој свеђ справан.
ПАВО (дјеци). Хомо, хомо! Има добријех душа и за вас. (Одлазећи, Кати). Знаш, – идем ти пригледат дјецу. (Одлази држећи за руку сиромашице).
ПОЈАВА ТРЕЋА.
Ката, Иво, пак Тони.
КАТА (склопила руке, пак се загледала за њима). Мучи се – труди вас живот како живина, пак на! – Мајка у ошпедалу, а дјеца на путу! (Тресе главом). Тако ми – паду ти руке!
ИВО. (замишљен, за себе). Буликан, – а зашто?
КАТА (упутила се прама бутижици). Ако ти се вратим на свијет, не мучи се, мештре Иво! остаћу осиђелица. Рађати само сиромаха, душе ми, и врагу би се додијало.
ИВО. (Кати). Било је синоћ треске, а? – Кате?!
КАТА. Синоћ? – Ђе? – (Сјетивши се). Треске? – Реци пако.
ИВО. А – ти си чула?
КАТА. Како не бих? – Затварала сам баш бутигу, кад – ко ти ме дошо ометат? – Нике Лучина! Прохтјело јој се бешкота! – Би ли враг на ону му? Ни даје бреда! Ма ко нема реда, нема га...
ИВО. Пак – пак?
КАТА. Инсомма, ја сам ти је послужила; кад што ћеш чут?! Криви се неко, криви, ни да би, Боже прости, клали праца за Божић: „Не ћу, не ћу, госпар сам ја“, – завија ти она стара худоба.
ИВО. А јеси ли чула који други глас?
КАТА. Да?! Ја сам ти се, мој синко, припала, па ... бјеж'!
ИВО. (за себе). Може бит је танћо! – Не – не, то не може више тако ходит!
КАТА (за себе). Те цаписо, рекли би Пуљизи. Засмрђело старому, што се мачак врти около комина.
ИВО. Кате! – Ја ваља да с њоме говорим.
КАТА. С Аницом? – У име оца и ... Ти си замахнито, младићу мој.
ИВО. До мало ћу, ако ми не помогнеш, да јој придам двије три ријечи.
КАТА. „И не уведи нас у напас'!“ – Ма не знаш ти, да су теби, мени и свакому – затворена она врата? – Осим попа на Водокрште и Марије од посте.
ИВО. Ах! – може бит она! (Трчи према уличици) ...
КАТА (заустављајући га). Ходи, враже, да те чују до Затона! Пушти мало мене.
ИВО. Драга, добра Кате.
КАТА (зове у уличицу). Марија! – Марија! Е! – (Тони улази с противне стране).
ИВО. (Тону). Узми клију и плању, пак поди у дум Мата! Начинићеш му бланак.
ТОНИ (узимљући ствари, за себе). Враг понио и бланак и дум Мата! – (Оде).
КАТА (из уличице). Ослободи, Боже, ни да су сви данас глухи. (Зове). Марија!
ГЛАС МАРИЈЕ (из улице). Ко ме зове?
КАТА (гласно прама уличици). Е! – Ја – ја – нуход' овамо! (Иву). А сад брзо, ђе је та књига?
ИВО. (до магазина). Он час, – он час, добра моја Кате! (Улази).
КАТА (сама). Да, да, а интанто Кате чини неке после! Е! што ћеш, и то тије лемозина. – Само не прикори ме, кад узимаш кош дјеце. (Угледа капетана Франа, који излази из свога врта). Нути сад овога! – (Хоће да се повуче у бутижицу). Поди, враже!...
ПОЈАВА ЧЕТВРТА.
Франо, Марија, Ката, за тим ИВО. и један радник за шкара.
ФРАНО (затворио врата, пак их разгледа и дрма). Лупежи, кароње! – Нема два годишта да сам их до напенгат, па на ... Душу распукла су се како шипак.
КАТА (до својих скалина). Треси, треси, – затрести ће ти се.
МАРИЈА ОД ПОСТЕ (излазећи из уличице). А ко ме зове?
КАТА (пристрашена). Муко моја. – Ово ти мије задња!
МАРИЈА (као гори). А, ко ме ...
КАТА (зачепи јој уста). Присјело ти! ... (Тихо). Не видиш ли га?!
ФРАНО (одлазећи угледа Марију). Уранила, е?
МАРИЈА. А што ћете? – Барка празна, а вјетар у крму.
ФРАНО. Има ли што књига?
МАРИЈА. Ни за душу.
ФРАНО. А чељади?
МАРИЈА. Нико! Влахо слијепи и ја. (Кате се приближила магазину, откле је изашао Иво и преда јој лист. Кате га хитро скрије испод огрнача. ИВО. одлази тихо с друге стране).
ФРАНО. Јеси ли сусрела какав брод, – шкуну, онако, знаш, нешто велика? ...
КАТА (поругљивом љубезности). Чекате ли какву корацату, госпару Франо?
ФРАНО (најеђено). Питам њу, – а не тебе.
МАРИЈА. Море како длан, капетане.
КАТА. Ето на; нема ни корацате.
ФРАНО (као гори). Уф! језичине. (Одлази мумлајући). Ма – Гја! ... Који би враг држо оваку посту? (Оде).
МАРИЈА (брецнула се, пак за њиме). Не мириташ бољу, госпару мој. (Једито Кати). – Ах! Јеси ли видела ардимента?! – Ер му није плутало нешто велика, а он како мазга.
КАТА. Пират су га звали, и пират је осто.
МАРИЈА (као гори). Да ми ти је донијет какву „припоручену!“
КАТА (Каже јој лукаво лист). Хоћеш ли?
МАРИЈА. Што?
КАТА. Зазвонит и предат је Аници?
МАРИЈА. Мислиш да би га упекла?
КАТА. Не мањка јој него реп, да буде змија.
МАРИЈА (уграби јој лист). А ти крепај! (Зазвони).
КАТА (затрчала се смијући се до бутижице). Маре! – параш – ми се душа исприд раја!
МАРИЈА (уљегла кроз отворена врата, откле повирила главом). Кате! – Почела ме пецат! (Уђе и затвори).
КАТА. Ето смијеха, кад му се и не надаш.
РАДНИК ИЗ ШКАРА (улази са улице. Кати). Табака по седам солада, Кате!
КАТА (улазећи у бутижицу). Весело на шкару, е, Андро?
РАДНИК (сјео на скалине). Дошло нешто карамусала из Арбаније, да му сашијемо ребра.
КАТА (долази и дава му духан). Ала посла!
РАДНИК (пунећи лулицу). А што ћеш? За сиромахе добар и Турчин. – Фала Богу!
КАТА. Па говору – некрст!
РАДНИК (као гори). Није нас убио некрст – не. (Запалио лулу. Чује се далеко растегнуто пјевање). Чујеш ли, Кате? – плачу пусти шкар. – (Стресе раменима и оде откле је дошао).
КАТА. Како дошло, тако прошло. А што ћеш? Фала Богу! А сад ваља ми пригледат објед јадној Марији, ер јој се онамо неће скухат. (Носи из дућана метлу, пак је ставља преко прага). Ето ти ту! Нека знаду, да ме није дома. (Оде уз улицу).
ПОЈАВА ПЕТА.
Иво, Франо, затим један мањак.
ФРАНО (улази разговарајући се с Ивом, а држи у руци лист). Пак што? – Ти не би?!
ИВ0. Да знам управ зашто?
ФРАНО. Реко сам ти, да има посла у Чилу. Једна печа на дан! – А још више, де се копа петрољо. Трудио би, јес', ма ин цонцлусионе динара пуни шпази.
ИВО. А ко ми то гарантишкава?
ФРАНО (хитније). Ко! ... ма они, чоече Божји, који то пише: мој пријатељ, – богатун! Није ли он посло Пера Смоковца у Сан Франчиско? – А није ли се Перо вратио с патентом, ми цапите, с патентом на глави, е?
ИВО. Да, да, – ма ...
ФРАНО (све повјерљивије). Нема ту ма! ... Гледај Марка Капетанића! Нема ни дваес' годишта, што се смуцо по граду, не би ли га ко прихранио. Пошо, па се вратио, а знаш де сад спи? Купио палац Соргића, пак ти се пружио у камари дамашканој како властелин. А? – А то није ништа, је ли?
ИВО. (иза краткога размишљања). Не, капетане, – није то за мене.
ФРАНО (затајеним гњевом). А зашто, зашто ди гразиа, да ми је знат?
ИВО. (мирно, посмијехом) Мајка ми је сама.
ФРАНО. Жене! – пух!
ИВО. Нијесу све исте.
ФРАНО. А што си, што чиниш, да ти – не премају динари?
ИВО. Знаш ону, капетане: – „У кућици лончић, – у лончићу бедрица, – на бедрици ножић!“ – (Смијући се). То се канта на Божић около бадњака, и тако је. Брез кошаре прије, – а сад? Тле, што газим – моје је. Јес', ћио сам и ја један пут у свијет.
ФРАНО. Видиш, видиш.
ИВО. То ми је, капетане, од очеве крви. – Кад ме пак мајка загрлила и рекла: „Не остави ме!“ осто сам.
ФРАНО. Ух, те жене! – не знаду него плакат ...
ta
ФРАНО. Ма динари, динари!
ИВО. Е! Имам хи доста, да прошетам моју старицу до Града, да је поведем, кад су велике фесте, у Госпу, па да узмемо сорбет на Пилама. – А да нас видиш, кад се враћамо дома! Реко би: вјереници! Промисли! – Сами у нашој барчици! На крми сјела моја мамица, тиха и мирна као вечер од неђеље! – Засукала абит од свиле, па гледа, гледа сунце, што пада, аја? Е! – блијешти ми се од свјетлости златне колане, што јој око врата виси. Тад, душе ми, капетане, – тад ти засијечем веслима море – онако, знаш, затегнуто и дуго како мрнари од гвере, кад возу Масимилијана на Локрум.
ФРАНО (за себе). Да сам се приварио?
ИВО. Зо Вам је, госпару Франо, што Вас не слушам?
ФРАНО. О! – један мање – један више! – Вераменте – мислио сам, да имаш више амбицијони ...
ИВО. А што ће ми?
ФРАНО. Злато отвара свачија врата – Ко зна?! Богат, мого цол темпо наћ оно, како се говори, – добри партит.
ИВО. (нагло). Мислите ли? ... (Гледајући га око у око). Зашта ми то говорите, капетане?
ФРАНО. Перцхе ме густаш! – (За се). Хубобо! ...
ИВО. (након кратког размишљања, далеким погледом). Да ти речем: дај ми времена, да промислим? ...
ФРАНО. Реко бих ти: чекам Американа, – говори с њиме ...
ИВО (замишљен). А мајка?
ЈЕДАН МАЊАК (трчи с лијеве, пак, дигнувши капу, вас запијехан). Госпар дум Антун ... поручио ... да је дошо ... они ...
ФРАНО. Који, који?
МАЛИ (као гори). Они! Они! ... и да Вас чека. (Побјегне).
ФРАНО. Вражја дјечетина! ... (Упућује се прама лијевој страни, пак обраћајући се према Иву). Мештре Иво, да сам ти припочен. (Оде).
ПОЈАВА ШЕСТА
ИВО сам, за тим Марија, а кашње Јеле и Влахо слијепи.
ИВО (замишљен). Зашто су ме његове ријечи упекле? Што ће са мном? Хоће ли ме, оли? ... (Пауза). Како пече злато! ... А мајка? (Сједе испод дуба замишљен).
МАРИЈА (отворила врата Франова врта, пак провирила). Пошо – Пссс! – (Вуче за собом Аницу те јој показује Ива). Ено ти га.
АНИЦА (држећи се за Марију). Страх ме!
МАРИЈА. Проће ти. (Турне Аницу према Иву).
ИВО. (трчи јој у сусрет.) Аница моја!
АНИЦА. Ајме! што сам учинила!
ИВО. Добро дјело.
МАРИЈА (одлазећи полако пут уличице). Ено ти му речепиша и еспреса (Смијући се оде).
ИВО. (Аници). Ти му нијеси ништа исповидела?
АНИЦА. Трудно ми је, Иво, како грешници исприд Божјега суда.
ИВО. Јадница! Ти се страшиш!
АНИЦА. А што ћеш! ... Кад ме погледа онако, о! ... тад не могу, не ...
ИВО. Он те виче, – он ти пријети.
АНИЦА. А што ћеш! ... Кад ме погледа онако, о! ... тад не могу, не ...
ИВО. Он те виче, – он ти пријети.
АНИЦА (пригнула главу). Не ...
ИВО. Може бит и да те ...
АНИЦА (хитро). Ох! ... не ...
ИВО. Ма што ми скриваш, кад те видим таку? ...
АНИЦА (тужно). Вараш се.
ИВО. Нијеси била тако блиједа, кад смо се сусрели на Михајлу.
АНИЦА (њежно). Е да! – Турнуо си ми у руку Михољица ...
ИВО. А ти, зличино, пружила си ми струк пелина.
АНИЦА. Ишчупала сам га на вратима од цркве! – Видиш, нијесам сретна!
ИВО. Па што?! ... Пелин воња и на сухијем хридима.
АНИЦА (загледала се у њега). Како чудно говориш!
ИВО. Лудо, је ли? Ма ко је крив? Кад те видим, дођу ми на памет толике чудне, слатке мисли, па говорим боље и љепше него сваки дан. Чини ми се како да мије сунце уљегло у срце и у главу. (Аница наслонила главу на његово раме). Ма ... што ти је?
АНИЦА (тихо). Говори, говори ... слушам те.
ИВО. (гладећи је по глави). Како су ти меке косе!
АНИЦА (како гори). Биће твоје.
ИВО. Душо! (Пољуби је у чело; кратка пауза. Чује се пјесма мрнара на шкару).
АНИЦА (као гори). Што то пјевају мрнари?
ИВО. Како и ми, – од весеља и жалости. (Јеле улази с кошицорн испод руке, па иде равно у магазин).
АНИЦА (истргла му се из наручја). Ах! Иво, – то није радос' , лагат – не! ... (Јеле дошла до магазина, разгледала се наоколо, пак, угледавши заљубљенике, остала као од камена).
ИВО. Мислиш ли да ме страх од њега? Нијесам ли му пар? Оца ми је однијело море, како и другијем, – а мајку? Познаш ли ону андиоску жену, а?
АНИЦА (мило). Ја јој познам сина.
ЈЕЛЕ (у средини подбоченијех лаката). И то ти је доста.
АНИЦА. Јеле!
ИВО. Мајко!
ЈЕЛЕ (долази полако напријед, гледајући мрко сина). Па кад се наговориш сто пута јаче и слађе испред оца те твоје ...
ИВО. Мајко!
ЈЕЛЕ (као гори) ... и кад му прибројиш. жуље твојих рука и по – штење твога имена, па, ако хоћеш, и мајчине благосове, знаш, што ће ти се догодит? ... ишћераће те.
АНИЦА. Ах! (Скрије лице рукама).
ЈЕЛЕ. Јес' – перцхе за ону чељад ти си одрлија.
ИВО. (за се). И она како стари!
ЈЕЛЕ (Аници). Реци му ти, да лажем.
ИВО. Зашто је убијаш, кад ти не чини ништа?
ЈЕЛЕ. А зашто је мамиш, кад јој нема уфања?
ИВО. Заборављаш, мајко, даје љубим и частим.
ЈЕЛЕ. Да је частиш? – (Аници). Чуј ме, ти мала, вјере ти – ћутиш ли га, ер ти је то дошло из срца, – онако, знаш, како пупци на грани, – олије он тебе тужну, слабашну приварио? ...
АНИЦА (нагло). Ох! не!
ЈЕЛЕ (дубоким уздахом погледа сина, као за себе). Мајчин сине! (Сједе као уморна испод дуба).
ИВО. Што ти је, мајко?
ЈЕЛЕ. Ништа – ништа, замантрало ми се.
ИВО. (Аници као у шали). Моја старица чује из далека еквиноцијо како мрнари. Јадница! (Милујући мајку). Још је мучи туга за онијем, што јој је море прождрло.
ЈЕЛЕ (скоро за себе, замишљена). И што кадгод избаца! – – –
АНИЦА (Јели, мило). Да се умириш, Јеле, ријећу ти, да ми је твој Иво драг за његово добро срце и за љубав што ти дава.
ЈЕЛЕ (одважно устајући). Пођи дома, ћерце. Ја ћу говорит за њега.
ИВО. (поносно). То је моја мајка!
ВЛАХО СЛИЈЕПИ (иза позорнице пјева):
Дођи, дођи на прозоре,
Дикло свијетла и прислатка.
(Чује се смијех и вика женица).
ЈЕЛЕ (Аници). Пој! – да те не наду.
АНИЦА. Бог те услишио, Јеле! (Иву). Моли се за нашу срећу.
ИВО. Знаш, да сам твој. (Аница оде у врт).
ЈЕЛЕ (гледајући их, полако). Ето – и љубав је дошла!
ПОЈАВА СЕДМА.
Влахо слијепи, женице, Ката и пријашњи осим Анице.
ВЛАХО СЛИЈЕПИ (с отвореним, црљеним сунцобраном, а у руци штап и пуно кралијеша, кургјелица, кордуна, кораља итд. Испод дуге, сиве, излизане флајде висе двије платнене пуне врећице. Улази пјевајући, а за њиме дјеца и женице. Све весело, наравно, домаће. Влахо називље по његову стару). „Бумбака, кралијеша, ковчица, – жене!“
КАТА (излази с уличице). Влахо, белецо моја!
ЗЕНИЦЕ (около њега чеврљајући). Имаш ли кораља? – Добар нам дошо! – Ђе су те пуце? – Кад ћемо на коленде? – Брзо Влахо, брзо!
ВЛАХО (опкољен). Имам свега и свачеса, – ма немој ме задушит.
КАТА (смијући се). Немојте ми га! Он је мој чичизбео; је ли, Влахо?
ВЛАХО (пјевајући):
Танка струка и облика,
Мирне ћуди и језика,
Катарина, ој приблага,
Ти си, боме, гора од врага! (Сви се смију).
КАТА. Доће коленде, па ћу ти се осветит. (Све жене око Влаха купују и шале се).
ИВО. (за себе). Да јој речем, како ме мами?
ЈЕЛЕ. Видиш, и ти немаш одговора. Што год рекла, он ће те засјећ једном: а динари?
ИВО. (зловољно). Био би пут до злата ... али ... ко би с тобом? ...
ЈЕЛЕ (зачуђена).
ИВО. ... што је то?
ИВО. (као гори). Све су жене исте. – Ето, мучим ли, зло, ... сањам ли, – још горе ...
ЈЕЛЕ (зграбивши га за руку). Ти хоћеш поћ? ...
ИВО. (као гори). Не – не ...
ЈЕЛЕ. За њу би учинио и то!
ИВО. (истргнувши се). Ни за њу, ни за тебе. Рекла си, да сам одрлија, а – таки не вијађају. (Иде тромо пут магазина).
ЈЕЛЕ (зачуђена и нијема). Вихар их носи, а мајке плачу!
ПРВА ЖЕНИЦА (Влаху). Имаш ли прстена?
ВЛАХО. И љубаца. (Смијех).
ЈЕЛЕ (освијести се, па иде до Влаха). Ах! дошо си ми, Влахо?...
ВЛАХО (слушајући њезин глас). Чујте, чујте! – то је они лијепи, честити глас. (Пјевајући):
Свијетла круно од истока,
Славна Јеле Крижарица. (Иде равно према њој).
ПРВА ЖЕНИЦА. Пак он да не види?! ...
КАТА. Слијеп ти је, Вице моја, како земља, ма Бог му је до свјетлос' ђе је другијем тмица. (Чује се из далека звоно).
КАТА И ЖЕНИЦЕ. Подне! – А објед? ... А што ће ријет муж? Биће бата! – Бјеж'! (Разиђу се на све стране. Ката стави опет метлу прико врата, пак оде уз улицу).
ПОЈАВА ОСМА.
Влахо и Јеле.
ЈЕЛЕ. (Дуга пауза. Прекрстивши се иза кратке молитве, па, кад звоно престане). Купиш ли за мисе, Влахо?
ВЛАХО (тресе лијевом торбицом испод палетуна). Још који солад, пак ће бит и за велику. А, реци: – зашто ти служу молитве, Јеле?
ЈЕЛЕ (давајућ му из шпага нешто динара, мукло). Да нас не уведе у напас'.
ВЛАХО (стављајући динаре у бисаге). Ех! тад ће нам је ријет дум Мато на Михајлу.
ЈЕЛЕ. А зашто не у Госпи од Милосрђа?
ВЛАХО. Не чујеш ли, Јеле, како море бучи? Биће мртвијех помораца, па ваља молит ђе им другови почивају.
ЈЕЛЕ (за се, згражајући се). Еквиноцијо је опет ту.
ВЛАХО. Што ту бребоњиш, Јеле?
ЈЕЛЕ (прене се, пак му ставља руку на раме). Ништа, Влахо! Мислим, како ти је то дошло, да ...
ВЛАХО ... Да купим молитве за туђу чељад? ... Је ли? ... Их! – А зашто не питаш, како ме нека жена родила и оставила исприд врата од ошпедала? И зашто се смучем по свијету брез конца ни конопца? А? ... Не знам, не знам, Јеле! ...
ЈЕЛЕ. Нијеси ти нај несретнији, Влахо!
ВЛАХО. Може бит зато, перцхе сам слијеп, е, е! И тако је! Кад људи виду ове празне рупе, говору другачије, ер мислу: не гледа нас. – Ех! тад њихов глас доходи из дубина, које нико не позна, аја ти хи разумијем – и мени хије жо. – Биће лудо, Јеле, што говорим и што чиним, ма ... (Тресе с новцима). Кад питам лемозину за друге, чини ми се да ... видим.
ЈЕЛЕ (дубоко), Нијеси слијеп, кад си тако пун милосрђа.
ВЛАХО (тихо). Зашто си тако тужна?
ЈЕЛЕ. – (Прође рукама преко лица). Све је прошло... све се умирило, ... а исто сам ти, како је оно парок реко: „штица разбијена брода!“
ВЛАХО (још тише). Страх те? ...
ЈЕЛЕ (у страху). Ти видиш?! ...
ВЛАХО. Не ... Слијепац те слуша ...
ПОЈАВА ДЕВЕТА.
Паво и пријашњи, затим Ката, ИВО. и два радника са шкара.
ПАВО (улази с баулом на плећима, те иде до врата капетана Франа). Хеј! ... Ко ће ми зазвонит?
ЈЕЛЕ. Ево мене, Паво! (Зазвони).
ПАВО. Позлатиле ти се руке, Јеле!
ВЛАХО. Пухаш, Паво, како долфин.
ПАВО. Ни мрци нијесу тако пизетни. (Врата се отварају. Паво улази).
ИВО. (изишо из магазина са стакленком вина у руци). Мајко! – а де је жмуо?
ЈЕЛЕ. Ах, главо! ... Заборавила га. (Трчи прама бутижици, те сусрета Кату из уличице; обедвије улазе у дућан).
ВЛАХО (прама Иву). Имаш ли кап и за мене?
ИВО. Дођи, дођи, пјесниче мој!
ПАВО (излазећи из Франових врата, пак затварајући их). Но ме густа, како Спањули говору. Пара ми се тамница.
ЈЕЛЕ (излази из Катине бутижице и носи празни жмуо Иву. Два радника доходе с лијеве стране, тер остану до Ива разговарајући се. Иво дава свакому вина).
КАТА (на прагу дућана). Ко је то дошо, Паво?
ПАВО (презирно). Нешто Американа, пун прстена и колана. Пух!
ПРВИ РАДНИК (Иву). Да си видио, мештре, како му се клања госпар Франо! Све овако! (Опонаша га).
ДРУГИ РАДНИК. Биће хала како и он.
ИВО. (за себе). Да није они од емиграциони?
КАТА (гледајући на дно). Нути, нути! – ено ти онега од прстена.
ПАВО. А гледај дјечетине иза њега!
ПОЈАВА ДЕСЕТА.
Нико, Франо, пријашњи и дјеца.
НИКО (излази с Франом, бацајући шаку динара међу дјечурлију, што се за њиме скупила). На! ... кољите се. (Дјечурлија се баца на тле и 'рве за динаре). Ха! ха! ха! – Прави Индијани!
КАТА (зграбила метлу, пак тјера дјецу). Марш, отоле!
НИКО. Ох! ох! полиција?
КАТА (с метлом на рамену, оштро Нику). Нећу сметлишта исприд врата. (Иде у бутигу).
ПАВО (са стране). Није моја Кате луда.
НИКО (Франу). Ето ти на! ... једва дошо, ваља ми се смијат. – Све исто малашно и ридицоло! Видиш ли хи! – Људи сједу исприд куће и гледају небо, откле ништа не доходи, – а жене – ух! не говоримо, не! – само лотројство, сиромаштво и лизање отара.
ФРАНО. Фурда, брате, – ма добра за Америку! Хе! хе!
НИКО (смијуцкајући се иде с Франом према његовим вратима). Дункве и за нас!
ФРАНО (звони). Интроибо, – како попови говору.
НИКО. Би ли вјерово? – То ме звонце помлађује.
ФРАНО. 44 оли 45?
НИКО. – Мучи! ... 52!
ФРАНО. 52 мање 20, остаје 32!
НИКО (весело). То је разговор. Млад сам и примлад за ...
ФРАНО (зачепи му руком уста). Пссст! (Отварају се врата. Франо говори некоме у врту.) Реци, да одреже пршутка и стави двије кикаре гнанариза више. Дошо је они госпар из Америке. – Нека се обуче мало боље. (Према Нику) У толико. – (Опази да се Нико загледао у лађу, около које Иво ради пјевуцкајући). Ах ... худоба је ту! ... Да ми омете посо! – Не ћеш, не! (Нику). Јуначина, ех?
НИКО (загледавши се у барку). Ко?
ФРАНО. Мештар.
НИКО. Не. Гледам барку. – Царамба! А откад се то гради у вас? – (Приближује се. Иво не пази на њега).
ФРАНО (полако). Ох! то ти је глава!
НИКО (као горе). Крма као вретено, а боци малашни и набрекнути. Баш инглези „гиг“. Чудно! (Стане испред Ива). Ти си мештар!
ИВО. Јесам.
НИКО. А ђе си то научио?
ИВО. Нешто у Гружу, а нешто из моје главе.
ФРАНО (полако). Да ти га је у Америци!
НИКО (Иву). Чији си?
ИВО. И да ти речем, не би ме позно.
НИКО (за себе). Ђе сам видио ту фацу?
ФРАНО (као гори). Осоран је, – ма труди за тројицу. Ала би ти служио, да га одведеш! ...
НИКО (Франу). Оли ти је на путу?
ФРАНО. Ах! не ... ма ... жудим му срећу.
НИКО (Иву). Што иштеш за ту барку?
ИВО. Не дам је.
НИКО. О! о! – госпоства!
ИВО. Смета ли те?
НИКО (око у око). Ни мало. (За се). На некога ме спомиње. – (Хоће да иде с Франом).
ВЛАХО (излази из магазина. Јели). Ја ћу напријед (Називљујући). „Кралијеша, трака, бумбака!“ –
НИКО (обрне се нагло). Што је то? – Влахо слијепи, – још живи! ...
ВЛАХО (зауставио се за час прислушкујући, затим наставља). „Кордуна, кораља, сапињача!“ –
НИКО (иде к њему, пак га води напријед). Ни једно, ни друго, ни треће – него тебе, тебе! ... ха! ха! ха! Ти си. (Разгледа га). „Конца, бумбака сапињача!“ – Свед исти! Ах да знаш, колики те спомињу и у Перу, и у Чили, и у Парагвају! Ха! ха! Слијеп, жгурав, обричен – ти си, ти си! .
ЈЕЛЕ (излази из магазина, носећи празну чашу у Катину бутижицу. Дошавши до скалина, чује глас Ника, пак остане окамењена, гледајући све наоколо, откле је тај глас). Ко то говори?
ВЛАХО (Нику). Ти ме спомињеш, а ја те не познам.
ФРАНО (Нику). Мичи се! – Објед је справан. Пушти ту пијавицу.
НИКО. Ти ме не познаш! А ко је канто с тобом коленде у Гружу исприд некијех фуњестара? ...
ВЛАХО (слушајући помњиво). Говори, говори ...
ЈЕЛЕ (пристрашена, изашла до бутижице). Што је то? – што је то?
НИКО. Знаш, кад смо пјевали: „Чуј ме, драга, на прозору!“ (Смијући се). Не, не – није тако!
ВЛАХО (пјевајући). „Слушај, душо, драги плаче!“
НИКО (штуцајући с рукама). Браво, браво, то је, то је! – ха, ха!
ЈЕЛЕ (задрхтала, па јој чаша пада на тле и разбије се). Боже мој!
КАТА (истрчала из бутиге). Јеле?
ЈЕЛЕ (присиљеном забуном). Ништа, ништа! Попузла сам се! (Прислонивши се на Кату и погледавши Ива, који ради). Мучи! Мучи!
ПАВО (носи из дућана чашу воде и дава јој пити). Смела те – омарина!
НИКО (до врата с Франом, као да хоће уљести. Влаху). Драго ми је да сам те нашо, Влахо! Ко тебе види, спомиње се заборављенијех ствари. (Дава му из шпага златни цекин). На, – напиј се и у моје здравље!
ВЛАХО (пипајући новац). Злато је! – (Гласно). Биће ти за душу. (Ставља га у торбицу).
ФРАНО (улазећи). Ма си додијо. (Улази у врт).
НИКО (кад отворених врата). Ха! ха! Влахо мој! говориш свед лудо, како и прије! (Улазећи). „Кордуна, ковчица, кралијеша!“ – Ха! ха! – све исто! – Ох ђе сам дошо, ђе сам дошо! (Иде и затвара врата).
ИВО (гледајући за њиме). Присјело ти!
ПАВО. Франо да га прима и тратава! Разумијеш ли ти то? (Разговарају се међу собом. У то дођу и она два радника, тер пушећи стоје и говоре с Павом и Ивом).
ЈЕЛЕ (чим се врата од врта затворише, затрчи се до Влаха, па, разгледајући се страшиво наоколо, говори мукло, хитро). Тако ти милосрда Божјега – реци, Влахо, видиш ли?
ВЛАХО. Бог види, а ја слушам.
ЈЕЛЕ. Дакле ... твоје јадне очи? ...
ВЛАХО. Реко сам ти: немам хи.
ЈЕЛЕ (све то муклије и страховитије). А исто, послије годишта и годишта – кад си чуо они смијех, ти си у твој тмици позно, да је он ...
ВЛАХО. Он?
ЈЕЛЕ. Човјек, звијер, худоба? ...
ВЛАХО. Све и ништа.
ЈЕЛЕ. А име – име?
ВЛАХО (мислећи). Ех! почекај мало спомињем се, – јес', јес' ... смуцо се по Гружу весео, млад. – Ма што говорим? ... био ти је сусјед, Јеле! ...
ЈЕЛЕ (задушено). А име – име?
ВЛАХО. Ох! белла ... Ива Мариновића син.
ЈЕЛЕ (као гори). Ах! Мучи. (Остане као од камена).
ИВО. (смијући се, на дну, с Павом и с радницима). Ха! ха! и та ти ваља!
ЈЕЛЕ (нијема у неизрецивој нутарњој муци). Ох! ти глас ... ти глас!
ИВО. (доходи напријед, држећи сјекиру у руци). Душу му! Да пукнеш од смијеха!
ПРВИ РАДНИК. Јес'! тако је! Франо загрлио Американа и реко му: „Ето ми зета! „
ВЛАХО И ЈЕЛЕ (у један мах). Зета!
ИВО. (за себе). За то ме стари мамио, да идем у Америку! (Јели). Ето видиш, што хоће ријет око! Једва ми се приказо они милиш, нешто ми се смутило. Ала сам га погледо! – Сад знам ...
ЈЕЛЕ (пристрашена, гледајући га у лице). Ти не знаш, што говориш.
ИВО. (полако Јели, придушено) Ја знам да, кад би је он узео ... (замахнувши сјекиром), била би му задња.
ЈЕЛЕ (с великим вриском зграби му сјекиру).Не! ... (баца је на тле).
ИВО. (загледао се вас у чуду у мајку). Мајко! ... што ти је?
ЈЕЛЕ (протрне и сва се укочи од свладане борбе; али снага је почиње остављати, тер, смијешећи се, говори прекинуто, болно). Лудове! ... пристрашио си ме! (Влаху тихо). Влахо, мрем ти ...
ИВО. (Влаху). Одведи је дома и чувај ми је лијепо. (Милујући Јелу).
ЈЕЛЕ (одлазећи за Влахом). Идем ... идем ... душо! ... (Одлази, бацивши цјелов Иву).
КАТА (Паву и радницима). Онака младос', па за старежину ... А ови јадник! – Ух, биће ту – свега!
ПАВО (Кати). То нијесу, Кате, наши посли. (Радници одлазе одоздо, Паво и Ката у бутижицу).
ИВО. (који је остао прекрштенијех руку, загледавши се за мајком) Ала се устресла! – Биће буре! – (Ладица с рибаром пролази на дну исто као на почетку чина). Он да ми је уграби? Он? – Ма ко? – (Учини корак, те угледа сјекиру. Нешто као да му сине главом; пригнуо се, узме је за час, загледа се у њу, за тим, замахнувши је, мукло). Па све исто! – Јес'! ... – Убио бих га! – (Лађица полако ишчезава).
Завјеса полако пада.
ДРУГА ПРИКАЗА.
Салоча у Франовој кући. На дну једна, а на лијеву друга врата. Строп је од обичнијех греда сиво нашаранијех. На десну је прозор. У средини трпеза, неколико сточића од коже и један фотељ. Са стране до средњијех врата по један старински буро, а на њима ките цвијећа испод стаклених покрива, кикаре од порчелане и т. д. Двије слике бродова над ормарима, а повише врата једна географска карта. Између врата, с лијеве стране, висе стари портрети и барометар. На тлима повећи црн сандук, и то баш они што га је Паво донио на концу првога чина. Између прозора и врата на десну таволин, а на њему старински лукјернар. Соба је зеленкасто – сиве шаре. На прозору бијеле завјесе.
ПОЈАВА ПРВА.
ЛУЦИЈА (сама. Улази кроз средња врата, носећи ботиљицу од уља. Нешто је сметена, пак часом прислушкива, а часом иште нешто по соби. Чује се јак разговор с лијеве стране. Луција стане нестрпљиво). Е! ... не доспио! (Разгледа се по соби). А што сам оно искала? – Ето 12 годишта што сам у овој кући, а његов ме глас још зна устрести. (Огледа лукјернар на таволину крај прозора). Ах! ево га. (Носи га на трпезу у средини, пак га направља). Ни капи! – Нагорио га они Арнаут. Откад он одика, све то горе. На – кад те погледа, пара ти се, да ће те прождријет. (Престане па слуша). Окладила бих се, да плаче! ... (Према вратима). Ма што је мучиш, кад га неће? (Шутња). Умукли су. Чини ми се, – вратила су се времена покојнице. Која је оно била кутњица! – Па што?! ... дође он с вијађа, ето опет пакла, ето мука, ето плача. (Улијева уље у лукјернар). Па доспјело, да јој се додијало и пошла тамо почиват испод чемпреса. (Узимље у руку лукјернар. Према вратима на лијево). Вичи, вичи! ... догорјеће ти и она. Ма – не мисли, да ћу ти је жалит како покојницу. А ја! – Боже, дај! склопићу јој руке на прсима, – баш како и мајци, – пољубићу усред чела, пак – знаш, полако ћу јој ријет у ухо: „Тужно пошла, ма се не вратила!“ (Тре сузне очи). Јес' – то ћу јој ријет, па ћу поћ! (Ставља лукјернар на дно, па хоће да изиде).
ПОЈАВА ДРУГА.
Франо и Луција.
ФРАНО (излази с лијевих врата, смркнута чела. Прође један пут по соби, пак се зауставља испред прозора). Душу му! ... и бријеме!
ЛУЦИЈА (на дну, климајући главом). Дажди, госпару, дажди.
ФРАНО (осорно). Што си ту?
ЛУЦИЈА (показује лукјернар). Нагорјели сте се, пак сам га направила.
ФРАНО. То се чини у комину, а не одика.
ЛУЦИЈА. Доли је тмица – пролила бих.
ФРАНО (гледајући барометар). Ето га на ... пада, пада!
ЛУЦИЈА. А што сам ја рекла? – Кад црна кокош почне кукуријекат ...
ФРАНО (срдито). Тад су жене рибамбите.
ЛУЦИЈА. Не, госпару, Боже сачувај, тад трешња или квилоцијо.
ФРАНО (љут). Изиди ми, да не буде једно и друго.
ЛУЦИЈА (показује на лијево). Идем – ма учините, да се ту разведри.
ФРАНО (зграбив сточић објема рукама). Луција! ... чувај се! ... не танћи ме!
ЛУЦИЈА (до врата). Идем – идем! Ма добро стари говору: Вода тече, а плач стоји!
ФРАНО (као гори). А да ми се смркне?
ЛУЦИЈА (као гори). Ни по јада! – Стара сам (Оде).
ФРАНО (сам, гњеван). Ко ме држи, да хи свијех не ишћерам? – Да нијесам више госпар у мојој кући? – А све то, ер се моја неприлика намурала у некога прлабућа. – Ма! ... платиће је, душе ми, платиће ми је. (До прозора). И ови проклети даж'! да, да изидем. Ето два дни, да је Иво пошо у Град – а зашто? (Шета се по соби, па стане). Залуду! – Са женама ваља како с мазгом. Не ће, – а ти удри. (Иде нагло према вратима, откле је дошао, као да би хтио унутра). Мого бих је сатријет – ма – зашто има исти поглед покојнице? ... И она је мучала, како и ова, – а кад стисне уста и подигне око – тад – тад ... (Потише). Ето ти ми је опет. Плакала – пошла, – а оставила њу! – Из моје крви изишла је њезина прилика. (Замишљен продрхну и свали се у сто).
ПОЈАВА ТРЕЋА.
Аница, Франо, за тим Нико.
АНИЦА (отворила врата на лијеву и остала на прагу, мучаљива, блиједа). Ћаће! ...
ФРАНО (прене се и устане). Ти!
АНИЦА (као гори). Не могу више!
ФРАНО. Што?
АНИЦА. Дошла сам, да доспије ови наш велики јад.
ФРАНО. А ко те мучи, да ми је знат?
АНИЦА (улазећи). Моја слабос', ћаће! Ето – Чекала сам, чекала, – а нико ми не помаже. Сад је све доспјело. Ти би ћио да пођем за Ника ... а ја то не могу.
ФРАНО (почиње му гњев). А зашто, госпо Ане, ди гразиа?
АНИЦА. Дала сам ријеч – мештру Иву.
ФРАНО (иронски, али све то већом срџбом) Брава, брава – тако ме густа! Финалнменте – говориш ћаро!
АНИЦА (блиједа, али мирна). Ја га ћутим и бићу његова. (Клекне, просећи оца). Молим те како Бога на отару, не дај ме ђругому!
ФРАНО (као гори). Ах, не!? – Него увести у кућу одрлију, да глође моје старе труде! – Марангуна, да одведе ћер складнога пучана? Ма, дункве. – Ти још не знаш, ко је Франо Дражић?
АНИЦА (у страху хоће да устане).Ћаће мој!
ФРАНО (ухити је за руку, па је притисне опет на тле). Рекла си, да сам твој Бог, – а ти клечи. Ах! отворила су се та безочна уста, – чуо сам срамоту скривенијех ствари. Фала ти! Ма искренос' за искренос' ... – (Бијесним али подмуклим једом). Не, – не, не! Разумијеш ли? – Сто милијуна пута не! Не ћеш узет сиромаха, него богатуна, а то ти се заклињем за ...
АНИЦА (у највећој узрујаности, да заустави клетву). Мучи, – ћаће мој драги, тако ти имена Божијега ... не! не! ... не говори, не гријеши душу! Бићу добра – прости – прости ...
ФРАНО. Дакле? – јеси ли ме разумјела? (Чује се глас Ника). Ево га, дигни се – брзо, брзо – сад ће доћ овамо.
АНИЦА (дигла се, пак хоће да побјегне). Не, не ... пушти ме!
ФРАНО. Стој! ... Сва си заплакана, расплетена. (Брзо вади убручић из шпага). Чекај! ... (Брише јој сузе). Очисти се – видећеш, која те чека срећа ... Имаћеш прстена, гајтана све оро фиорентино пак омбрелина од свиле како владике. (Гладећи јој косе и уређујући хаљине. Чује се глас Ника све то ближе). Тако! ... Аница је лијепа, Аница је добра! – Дигни огртач. (Диже јој га). Ваља да му се прикажеш свед како пупица. – Знаш, он је госпарун, а до мало – около Божића, биће ти муж. (Нико отвара средња врата, па говори с неким на поље). Не ће сазнат ништа. – А сад се насмиј. – Што? ваља, ваља – само мало ... ала, лијепа моја, бићеш још љепша – смијех у сузама, како сунце у дажду ... хе, хе!
АНИЦА (која је у нијемој здвојности пустила да чини с ' њоме све што хоће, прође руком преко очију). Видиш! – Осушиле су се.
НИКО (као гори). Чекајте доли. – Ето ме до мало. (Улази, пак весело, пошто их је угледао). Нути ми хи! Уранили! Царамба!
ФРАНО (наглим весељем, хитро). Не чуди се. Да ти знаш каква ми је ова кутњица! „Челица“ је зову. Кад сви још спу, – она је гја уредила, очистила, пригледала, што не би десетеро службе! – А кад ти се пробудим, – на, закашљем, – и ето ми кафе, скорупа, мој чибук ... ха, ха! Домаћица – говорим ти!
НИКО. Зато сам и дошо, да ти је одведем. Да! – И мени су драге ове бијеле руке. – (Хоће да је загрли).
АНИЦА (истргла му се; за себе). Боже, зашто ме не дигнеш?
ФРАНО (полако Аници). Насмиј се, неприлико. – (Нику). Срами се како думница.
НИКО (Франу). А то ме баш притеже у женама. Њихово мучање, па руменило, – пак они страх, што им веже руке и ноге, то је право уживање! Кад таку нађем – ех! – ни да сам попио литру Wискy-а. (Потише Франу). Да ме тад видиш! ...
ФРАНО (тихо у смијеху). Псст – да те не чује, хунцуте!
АНИЦА (до прозора, за себе). Никога, никога.
ФРАНО. Интанто, би ли ти кап кафе?
НИКО. Добра ти је и та. Сагњећу вам од овога проклетога дажда.
ФРАНО (Аници). Поди доли и справи нам двије кафе, ма јаке.
НИКО. Како љубав. (Хоће да је загрли). Анита дел мy цоразон!
АНИЦА. Идем, идем. – (Побјегне кроз средња врата).
ПОЈАВА ЧЕТВРТА.
Нико и Франо.
НИКО (загледао се за њом). Пупак, е? ... да га зађенеш!
ФРАНО (лукаво). То ти је женица!
НИКО. Баш добра за мене. Држаће ми кућу у реду. Ех! Да видиш, каква ми је!
ФРАНО. Биће велика, а?!
НИКО (надуто). Виша него Двор!
ФРАНО. Царамба!
НИКО (сједне и пуши). Није ли ти мало чудно, Франо, да сам се у мојим годинама нажудио виђет ове наше јадне земље?
ФРАНО. Твоја воља –Божија!
НИКО. Истина! Учинио сам свеђ, што сам ћио. (Пушећи, као да слиједи другу мисао).А – реци ми синчеро, је ли Аница свеђ овако мирна, – припадена? ...
ФРАНО (хитро) Свед, свеђ! – Знаш, – то јој је од мајке.
НИКО. Разумијем. А – нема ли некога, – знаш, онако, – каквога младића – да је вагиђа? ...
ФРАНО (као гори) Она? – Пођи враже! – не позна него мене и парока.
НИКО. Боље тако! – Дел ресто и да није ... било би све исто. Главно је, да ми држи кућу – и да ми роди сина.
ФРАНО. И ти му се надаш? ...
НИКО. С моје банде не страшим се. Просуо сам хи по свијету, да ни враг толико ...!
ФРАНО. А реко си, чини ми се, оно друго – за Божић, је ли?
НИКО. Оженићу се на Ивање. Доће ми брод – данас оли сутра. Накрцаће најприје вуне у Ђенови, – па, кад се врати: „адио, ћаће!“
ФРАНО (сметен). Служи ли ти одма' – оно нешто печа што сам ти обећо?
НИКО. За сад не. Само ваља да учиниш субито донацијон и да ми је даш прије него пођемо. Боље, докле си у снази, – ер да би умро прије него се ми вратимо из Америке ...
ФРАНО (зловољан.) Умро, умро! – ни да сам декрепит, ем! ...
НИКО. Ласно је прибројит, колико можеш још живјет. Теби је 69 годишта, е? Стави јо пет – шест – десет највише, – пак?
ФРАНО (срдито). Пак, – ништа, госпару мој! Јесу ли то начини? Дакле, ти узимљеш моје дијете за ...
НИКО (с комичнијим зачуђењем). Франо! Тебе је страх од смрти!? – Оли – (ухити га испод руке, пак лукаво) да се разумијемо на нашу. Мислиш ли ти управ, да ја узимљем Аницу тако, перцхе сам се зажелио младе крви? ... – Не. – Ја тргујем, како и ти: ти не даваш динара, докле си жив, а мени служи домаћица и брез твога злата. Је ли тако? – Него спомени се, да ћу и ја у старости имат болес' осталијех Дубровчана: жудњу да починем усред овијех маслина и да садим купус, како су чинили и сви остали од памтивијека. Дакле?! Ако ти умреш прије мене, како је натурало, – ја хоћу, да дођем на справно, брез нотара, брез трибунала, брез прочеса с твојом браћом.
ФРАНО. Доста ... доста, враже један!
НИКО. Нађи, ако можеш, другога зета, да те остави у госпоству до смрти!
ФРАНО. Реци, Нико, пјутосто: нашла слика прилику. (Смију се).
ПОЈАВА ПЕТА.
Пријашњи. Три младића.
ПРВИ МЛАДИЋ (провирио кроз средња врата). Госпару, доцна је.
НИКО (као да се сјећа) Заборавио сам вас! Ала дођите. (Улазе три млада рибара, кукавно обучена, али здрава и мирне веселости) .
ДРУГИ МЛАДИЋ. Справља се фортуно госпару, а далеко нам је кућа.
ТРЕЋИ МЛАДИЋ. Чекају нас.
НИКО (извадио из ковчега дебелу књигу. Сједнуо до трпезе у средини, па растворио књигу). Дакле, Иво Перовић, Марко Војводић и Вицко Лисе, је ли?
СВА ТРОЈИЦА. Ту смо.
НИКО. Хоћете ли и ви у Америку?
ПРВИ МЛАДИЋ. А зашто смо ту? (Смије се).
НИКО (пише у књизи, за тим). Пуштају ли вас ваши?
ПРВИ И ДРУГИ МЛАДИЋ. Е! Тока!
ТРЕЋИ МЛАДИЋ. Мајка плаче, ма – (стресе раменима).
ФРАНО (за себе). А они мој хајдук не ће да иде!
НИКО. Ето ту – до мало ће доћ брод из Тријешћа, па ћете са мном. Ако би се пак упутио мој барк „Слобода“ брез мене, даћу вам биљете до С. Франчиска. Јесте ли разумјели?
СВА ТРОЈИЦА. Шјор си!
НИКО. Отоле ће вас принијет вапор до Бразила. Ту сам купио неке минијере од салнитра. Биће посла, – ма ви сте млади.
СВА ТРОЈИЦА. Шјор си! (Смију се).
НИКО. А знате ли, што ћете добиват на сетеману? (Затвара књигу и устаје). Четири пече инглезе. Натурало, пут плаћате ви, ма ја вас храним. Зато ето вам одма' једна печа од злата. Алмено ћете знат, с кијем имате посла. (Дава им новаца).
ПРВИ МЛАДИЋ. Фала, госпару! Видјећете; кад се вратим дома, имаћу све руке пуне прстена.
ДРУГИ МЛАДИЋ. А ја ћу ставит патенту!
ТРЕЋИ МЛАДИЋ. А ја ћу донијет мајци злата, да преде.
СВА ТРОЈИЦА (веселим смијехом). Адио, госпару. (Оду).
ПОЈАВА ШЕСТА.
Нико, Франо, за тим Луција и једна сиромашица.
ФРАНО. Да знаду лудови, што их чека!
НИКО. Пак? – исто би пошли. – Гладни су, – а злато грије и сити. (улази Луција с „тацуном“ и са двије кафе). Ето нам консолациони!
ЛУЦИЈА. Простићете, ако Вам није добра, како јучерица ...
НИКО (срчући). Ваља ти цекин.
ЛУЦИЈА. То су Ваша складна уста. (За се). Присјело ти! (Остане на се).
НИКО (Франу, показујући му књигу). Погледај одика! Од 20 до 30 годишта умире их половица, – од 30 до 35 нешто мало више – 60 по сто. Тако ти је! Ко је млади и јачи – ти остане, а ко не, – не. (Затвара књигу).
ЛУЦИЈА (Франу). Доли је она јадница – Маре Пендова.
ФРАНО. Не ћу сиромаха по кући. Ишћерај је.
ЛУЦИЈА. Ласно Вам је говорит, – ма она хоће данас у госпара Ника.
НИКО. Што је? – Што је! – Каква дјевојчица?
ФРАНО. Баш си нашо! – Спомињеш ли се некога Влаха Пенда из Шумета? Био пилото, пак брод се разбио, – а он осто го како спуж. Тад сам ти га посло, а сад је годиште дана, што му жена чека књигу, – и књиге нема.
ЛУЦИЈА. Ах! јадница, – да је видите!. Осушила се од суза, – а гладна како буба.
НИКО (отвори књигу, пак пролази странице). Сад ћемо видјет. Ако је дошо у мене, – биће уписан одика. (Разабира у књизи). Умро – умро – умро.
ФРАНО (гледа за њиме у књизи, тихо). Колико мртвијех!
НИКО (мирно Франу). То су они од четири пече. Свеђ у води до кољена, – како не би умрли?! (Слиједи тише). – Жив, жив, умро, умро, умро ...
ЛУЦИЈА (прикрстила се у страху. Чује се завијање вјетра). Јадне вам мајке! (Отварају се врата на дну. Указује се припукла сиромашица с дјететом у руци, која слиједи изражајем разговор оних у соби).
НИКО (као гори). Ту смо! Влахо Пендо покојнога Антуна, тежак из Шумета. –
ФРАНО. То је.
ЛУЦИЈА. Ах! Добри Влахо! ... јак како гора ...
НИКО (читајући у књизи) Дошо около Свисветијех, – пак нема га више ... Ах! чекај – чекај, – ето ту нешто. – „25. априла нашли га у С. Јосе – мртва!“ (Чује се врисак сиромашице, која је нагло затворила врата).
ФРАНО и НИКО. Ко је ту?
ЛУЦИЈА. Ајме! Дошла је за мном, па је све чула! – Ајме, тужнице! (Иде брзо кроз средња врата).
ФРАНО (једит). Живино! – Што сам ти реко? То ти је кад пуштају оваку чељад у кућу.
НИКО (мирно). Имала је не слушат. (Срчући кафу, коју је опет сам излио из имбрика). Што се једиш, Франо? Кафа ће ти охладњет!
ФРАНО. Прошо ме гус' и од кафе. – Све те пусти смрти!
НИКО (с кикаром у руци, мијешајући шећер). А јеси ли промислио, Франо, колико је чељади помрло, докле се убрала, отријебила, укрцала и донијела до твога комина – ова, фамоза кафа?
ФРАНО. Ах! то је пак! –
НИКО. Дункве, видиш! – (Испи је до капи). Ко би уживо, да се мисли на мртве?
ФРАНО (сркне и попије). Е! – душе ми, слађа је иза твојијех ријечи. НИКО. А сад ћу ја до пилота, да видим, доходи ли ми барк.
ФРАНО. То су пак моји посли. (Узимље клобук). Ти остани ту, почивај и фумај, а, кад ти пак дођје, зазови Аницу.
НИКО. Није те страх, да остане са мном?
ФРАНО. А тебе? (Зове на вратима). Аница! – Аница! –
ПОЈАВА СЕДМА.
Аница, Нико и Франо.
АНИЦА (улазећи). Што је, ћаће?
ФРАНО. Ја излазим. Ти ћеш остати с Ником.
АНИЦА (тихо). Зашто ме остављаш?
ФРАНО (гласно). Да, да! не страши се. И тако ћеш до мало бит његова. (Тихо Аници). Гледај добро! – (Поздрављајући их). Адио, голубићи моји! (Оде).
ПОЈАВА ОСМА.
Нико и Аница.
НИКО (смијући се). Не би заисто реко да смо ...
АНИЦА (пристрашена, до врата на лијеву). Ја сам ту... у мојој камари ... ако Вам је што потреба.
НИКО (узимље је за руку). А да ми је до твога разговора? – Не ... не ... не страши се. – (Пушта је). Само не ходи одовле. Чини све што хоћеш, ма пушти ме, да те гледам. Ту, около мене, – све је тако старо, црно и гњило, – а ти си једина млада и ведра ствар. Вјеруј ми, ја бих полудио, да стојим у овој самоћи. Ах! ђе је моје весеље, мој труд, пак сунце што пече, пак дим што се диже с комината до неба, – пак она гомила свијета, што трчи, виче, – и све то за мене, за мене! А ја црн, чађав, голијех прси, заповиједам свему и свачему! Па кад завичем! – Ех, да чујеш ону шутњу, они мук у радњи, што нигда не доспијева! Ох! – ти не знаш, дјевојчицо, што је уживање госпоства у страху подложнијех ...
АНИЦА (гледала га је нијема, као да не разумије његове ријечи, пак се тргне, као да је чула нешто у даљини). Чекај! ...
НИКО. Што је?
АНИЦА (као гори). Нешто јечи.
НИКО (прислухнуо). Вјетар је, лудно! (Зловољно). Ето доста је једна ријеч – пак ја нијесам ја! – Гледај ме, гледај с тијем чуднијем очима. Не, – ти не разумијеш, како ме убија ова тмица, – ова лијена чељад, – ове молитве, што са свијех страна дозивљу Бога, а Бог хи не чује. То је све како отров, који ми мало по мало трује крв. Јес' јес' – не би вјеровала! има монената, кад све то у мени буди неке старе приповијести, пак све ми се чини, да ме неко прати ... да неко трчи за мном ..
АНИЦА (мирно, јадна). Тебе је страх нашијех туга!
НИКО (погледа је продирно, пак стресе раменима). Може бит имаш право! – Страх? – Мене!? Али од чеса?
АНИЦА (за се) Није тако зао. Ко зна? – Да му речем моју тајну!
НИКО (освијестивши се). Не ... дјевојчицо! Није страх. То је ово мрко небо, то је ови даж', то је ово море, што свед јечи, а не знаш зашто; – то су моје руке, што не труду, ноге, што не иду, моја глава брез мисли, – моја крв, јес', моја силовита крв, која се смрзнула измеду вас. (Чује се куцање на средња врата).
АНИЦА (устајући са столице, пристрашена). Чујеш ли?
НИКО. Пак? – (Опет неко куца. – Пауза). Ха! ха! што сам ти,реко? – Доста да неко закуца, а ти се пристрашиш. – Ето какви сте! Са свијех страна вири нешто страховито, што вам узима снагу. (Аница гледа у врата). Мјеште да се микнеш и да отвориш, – ти стојиш ту, – тресеш се и мислиш: ко би мого то бит? Може бит тмор, – оно нешто црно, тужно, што те мучи у сну. – (Смијући се). А да није тењац?! Ха! ха! ... Не тако, Ане! Слушај мене. Кад ти је штогод напуту, смечи и поди напријед; – а кад што закуца, отвори сама, како сад ја. – (Иде на врата и отвори. Јеле стоји непомична, мирна сва у црнини. Црни убручић покрива јој главу. Нико нехотице назадује).
ПОЈАВА ДЕВЕТА
Јеле и пријашњи.
АНИЦА (угледавши је, ускликне од чуда и јада). Ах, Јеле! (Трчи јој у сусрет, пак тихо). Бог те шље!
НИКО (Аници поругљиво). Ето видиш, ко је куцо – нико!
ЈЕЛЕ (уљегла, полако Аници). Моли, да будем свеђ јака, како и до сад.
НИКО (Јели). Иштеш ли кога?
ЈЕЛЕ. Тебе.
НИКО (Аници тихо). Које ова жена? Познаш ли је?
АНИЦА. Зову је: Јеле Света.
НИКО (зловољан). Уф! биће каква думњача! (Јели). Говори, – немам времена.
ЈЕЛЕ (Аници). Не заборави ме! (Аница оде).
ПОЈАВА ДЕСЕТА.
Нико и Јеле.
ЈЕЛЕ (мирна, гледајући га у очи). Јеси ли ти Нико Мариновић, син покојнога Ива кафетијера и Тере Батинице?
НИКО (сјео, пак безбрижно). А зашто ме питаш, кад знаш?
ЈЕЛЕ (као гори). Теби самому могу вјероват, да си баш они, кога иштем.
НИКО. Враг ме однио, ако те познам!
ЈЕЛЕ (размата замотак, што носи у руци, па вади неке исправе). Ово је крштеница оне, за коју ћу те питат. (Дава му је). А ово феда од смрти њезине мајке.
НИКО (узимље листове, пак за себе). Ваља даје тукнута.
ЈЕЛЕ. Јадница! Умрла осми дан иза како си побјего у Америку.
НИКО (устајући, скоро гњевно). Како то говориш, жено?!
ЈЕЛЕ. Не могу другачије.
НИКО (гледајући јој оштро у лице). Да си мушки, не би то рекла два пута.
ЈЕЛЕ (скоро за себе, мукло). Све – све је заборавио!
НИКО (разгледава нехајно документе). Пак?! – Видим, да си се родила у Граду, како и ја, да су те крстили у Госпи, – да су ти ставили име Јеле, – да ти се отац зво Паско и да је био капетан поморски ...
(Упиљио очи у писмо, ко да је далека успомена оживјела). Чекај ... чекај ... била је један пут дјевојчица.
ЈЕЛЕ (приближила му се, пак дубоко и тихо). Дуби, дуби! Испод охладњелога пепела, – испод глиба неосушенијех суза наћеш нешто: – глас, око, – може бит оно њезино тамно око, што си толико пута устима заклопио! – Пак још дубље, – још дубље, – забијелиће се оне далеке грушке ноћи; – зацвиљеће ти они љупци, што си хи кро испод расцавћенога јулимбриша.
НИКО (који је слиједио оживљеле успомене све то живље, докле, загледавши се у њу, остане прикован од чуда). Јелица – Јелица, капетана Паска ћи! ...
ЈЕЛЕ (скинувши убручић с главе). Ја сам. (Пауза).
НИКО (нехотице назадовао у великом чуду, пак склопио руке). Како си сиједа!
ЈЕЛЕ (мирно). Чекала сам те!
НИКО (приближујући се полако, а мотрећи је непрестано). Боже! Како ви жене брзо трунете! – Ђе су оне румене јабуке? Нијесам ли ти сто пута реко: ако те угризем! – Пак оне косе! – А твој струк! – „Танка Јеле виловита“ ха! ха! – пјевали смо ти испод фуњестара ... Ђе је, ђе је све то?!
ЈЕЛЕ (с тужним посмијехом прође рукама преко лица). Пошло, па се не вратило!
НИКО. Ма ти си једва три, четири годишта млађа од мене! – А гледај само мене, – како сам ти јак! (Лупа се у прса). Здрав како гора!
ЈЕЛЕ. Ти си живио и заборавио ...
НИКО (смијући се). И побјего, – јес'! јес'! побјего! Право си рекла. Ех! није било поштено, не! Чини ми се анци однио сам ти и злато, што сам ти био дарово у љубави. Грубо, – грубо! – ма што ћеш?! Брез страха, брез посла, бијен од оца, ћеран од свакога, како да не побјегнем из тога пакла?
ЈЕЛЕ. Реци пјутосто: како да се не либераш од мене!
НИКО (смијући се). Донекле си погодила. – Твоја би ме љубав била бацила у још горе сиромаштво. (Хладно). Ето видиш! Да сам осто, био бих сиромах, како и ти.
ЈЕЛЕ (све то жалоснијом, али храбром одлучности). А нијеси ли кадгод промислио, да си дужан вратит нешто жени, којој си однио све? Није ли те ништа упекло у души, да нијеси још ништа поднио у животу за мој јад?
НИКО (природном бруталношћу). Да ти право речем, – не! А нијесам ни имо времена. Првијех сам се годишта пузо како црв и живио од мрвица, што су другијем испадале. Мало по мало подиго сам се и почео сам ћућет све жудње онијех одрлија и хајдука новога свијета. Двадесет сам се годишта био с лупежима горијем од мене, докле нијесам засио на гомилу злата. Не питај ме, Јеле, колико сам их привалио по путу, колико сам их осиромашио и – убио. Душе ми! – Американ, како ја, не спомиње се тега. Није чудо, дакле, што сам заборавио и оно неколико ноћи, што сам их прошо теби на скуту.
ЈЕЛЕ (савладавши јад, што је хвата). Али та ти је дјевојчица била дала све, што жена не смије дати.
НИКО (пушећи). Е! – а ко је крив, да је мој гријех донио мени срећу, а теби јад? – Таки је живот! – Ма, ако сад што узмогу ...
ЈЕЛЕ (хитро) Не питам ти ништа, него да вратиш поштење, кому си га диго.
НИКО (с небрижном несмотрености). Сад у старости?!
ЈЕЛЕ (све то очајније). Све исто! – Потреба ми је мало части, Нико! – Не поради свијета, који ни не снијева, да се испод црног убручића сиромашице скрила грешница! Не, – жедна сам поштења за спасење душе моје, која неће да се умири. – Потреба ми га је како Божијег благосова за мога ... (Стане и утресе се, као да се нашла изненада испред понора; за тим, нашлонивши се малаксалијех снага на трпезу, с дубоком сјетом говори). – Ваља да ме узмеш за жену, Нико!
НИКО (у неизмјерном чуду). Тебе! – таку?! – Ти си замахнитала.
ЈЕЛЕ (наставља као гори, али здвојније, регби изгубљена у мору тешких успомена). Јес'! – Може бит не ваљају ништа све оне дуге године, што хи је ова тужница прошла у горкој муци, у кајању гријеха свога; – може бит да је оно море суза, што су исцијеђеле ове очи, било потребно за твоју срећу, – али, тако ми господина Бога, – јес' – ја ћутим, да си сад дужан одвести ме прид олтар Божији!
НИКО (као гори, али скоро у шали). Што бих ја с тобом, тако старом,
јадном? ...
ЈЕЛЕ (нагло, просећи). Бићу ти слуга, ропкиња, – сестра, чуварица твога здравља, твоје части ...
НИКО (нестрпљиво). Види се да живиш у пустињи! – Фратри и попови напунили су ти главу с тијем бабуштинам гријеха, држанства и што ти ја знам ... Пристрашили су те, ер алтрименти разумјела би сама, да у мојој власти и с мојим богатсвом могу искат нешто боље. (Одлучно). Дел ресто знаћеш, да сам се вјерио с капетановом Аницом ...
ЈЕЛЕ. Не, не, то не можеш, то не смијеш.
НИКО. А зашто?
ЈЕЛЕ. Ер што не даваш привареној жени – даћеш мајци.
НИКО. Мајци?
ЈЕЛЕ. Тако ти крижа Божијега, – дај ми сину име!
НИКО (зачуђено, али готово поругљиво). Ах! – Ти си имала дијете?
ЈЕЛЕ (с'рвана). У срамоти га зачела, у плачу га повила. –
НИКО (поругљиво и нестрпљиво). Знам, знам, – то ми се гја једанпут догодило! – Ах! ... имала си дијете?! – А с кијем?
ЈЕЛЕ (као рањена звијер баци се на њега и хвата га за грло). Мучи лупежу!
НИКО (хоће да јој се истргне). Махнита си, махнита!
ЈЕЛЕ (у највећем гњеву, мукло, држећи га за прси). Махнита, гнусна, гад женски, јес', све то и још горе, кад тебе, љуцки скоте, молим, да даш твоје пасје име – дјетету мому!
НИКО (истргнувши се, хоће до средњих врата). Затворићу те, махнитичино!
ЈЕЛЕ. Зови вјереницу твоју. Приказаћу јој мужа лупежа, халу...
НИКО. А ко ће више изгубит: ја, ти, – или твој син?
ЈЕЛЕ (протрне). Мој Иво! –
НИКО (прекрстио руке). Ето видиш, да немаш одговора. (Приближава јој се полако). Да си човјек, Јеле, па био и твој син, реко ти на американски: „Чувај се! – не прти се у мене! – ер ђе те нашо, да нашо – мој си!“ – (Извадио револвер из џепа и наперио га прама Јели, која је остала исправљена, пламтећих очију, с презирним изражајем на устима).
ЈЕЛЕ. Хало!
НИКО. С тобом ћу пак говорит другачије. (Ставља револвер у шпаг). Служи ли ти динара. Имаћеш хи више него што ти је потреба, ... али сад ... хајд' ... отоле.
ЈЕЛЕ (уздахнувши дубоко, као да јој се свалио камен од срца). Из дубина хвала теби, Господине, да си раздро све магле и указо ми ово створење како јес'! (Ставља убручић на главу, узимље писма и замота их у убручић; за тим мирно, али с неким нутарњим величанством). Никола Мариновићу, гледај се добро ... да ме не сусретнеш! Твој је живот у руци Божијој и мојој. Само нешто те још молим: прости, што сам ћела мому дјетету дати твоје име.
НИКО (гњевно). Изиди!
ЈЕЛЕ (ставља прст на уста, тихо). Пссст! (Иде према доњим вратима). Не мичи се! – Нека те још један пут добро видим, прије него се надемо пред судом Божијим. – Ах! – за тебе су посиједеле моје косе – за тебе! Кастиг је дошо, јес'! – али и спасење.' (Код отворених врата). Хало! – (Затвори их и нагло нестане)
НИКО (остао је за час као ошинут, онда се залети до врата, али ипак има толико снаге, да се на прагу заустави; гњеви и јед га даве). Ах! Кучко, – проклета кучко! – То је, то је оно, што ме одавна слиједи! – То је имало никнут из овога проклетога неба – из ове мртве земље? Она да раздре моје сне? – Она? ох! – (Тетурајући до прозора). Глава ми се врти. – Ето, црљени пламен у тмици ... отворите, отворите ... (Раствори бијесно прозор, те остане за час ко омамљен, дишући тешко. Чује се ијук вјетра).
ПОЈАВА ЈЕДАНАЕСТА.
Франо, Нико, за тим Аница.
ФРАНО (улази трчећи). Ето је, ето је! – дошла је! ...
НИКО (не макнувши се с прозора). Ко?
ФРАНО. Твоја „Слобода“.
НИКО (као гори). Гдје је? – Гдје је?
ФРАНО (до њега, казује му нешто на дну обзорја). Гледај! – Савила је сва једра – пуштила је само флоке. Улази пред злом годином. Виђи! виђи! Лети пут нас како стријела.
НИКО (угледао је свој брод, пак, планувши од весеља, пружа му руку у сусрет). Ах! добро ми дошла, „Слободо“ моја! (Ставља руку на раме Франу, пак показује прстом на брод). За 14 дана однијеће ме у живот ...
АНИЦА (уљегла и остала код врата, за себе). Нема Јеле!
ФРАНО (Нику). Дакле, не више за Божић?
НИКО. Нека Аница буде справна. Вјенчаћемо се одмах.
АНИЦА (ошинута као громом, хоће да говори, али нестаје јој снаге). Ћаће мој ... не – не! – (Пада на тле онесвијешћена.)
НИКО (трчи с прозора до ње). Аница! Што јој је?
ФРАНО (дижући је). Ништа, ништа! – трудно јој је оставит ме! (Зовући је). Ане! Аница! – не лудуј! – (Подиже је).
Завјеса хитро пада.
СИМФОНИЧКИ ИНТЕРМЕЗЗО.
Препуштам генију компонисте, да пренесе у позориште сву тајну еквиноцијалне олује. Из ње извире ова драма, а опет у њој налази она своје симболичко значење. Ко ће боље него музика да оживи дивљу, величајну поезију борбе између живота и смрти, било у природи, било у измученој души?
А знате ли што је Еквиноцијо? – – – Чујте оркестар што вам прича!
* * *
Пуста обала потамњела је у воденој маглуштини морскога слапа и раздртијех, оловнијех облачина. Попут ланенијех крпа, које вјетар размахива на сиромашкијем купјертама, – смучу се ниске паре набреклога ваздуха у прамовима, у клупцима, задјенувши се често у за'рдали криж на звонику приземнога манастира, што се тамо диже на гребенима као мртви чувар умирућега свијета.
Рибари, замотани у гуњина, стиснутих зуба и охладњеле лулице, згрчили се у завјетрини полуразваљених кућиштина. Сви подигоше главу узгори. – На тврдоме, нијемоме лицу врте им се немирне зенице, које прате ону бијесну трку загушћелога дима, продиру сутон замагленога, заклапљенога хоризонта, откле се све то више, све то хрлије, све то здвојније нагањају небројни, свед нови чопори облака.
Тако ваљда бјеже чете сломљене, распршане војске!
Хитро, као то небо што лети, тамно, као руља запјењелих махнитих бикова, – море, надуто пјеном, шибано кријештећим звиждањем вјетра, који га кида, лама, лупа, гута, носи – ето и оно навалило је на пусту обалу истим престрашеним летом, истом махнитом чежњом, да побјегне од безимене немани, која се тамо, негдје из далека, из дубине, – Бог зна откле! – ваља.
Облаци се трзају без гласа. Само љуцки поглед види у њима и болове и борбе и метеж – и смрт. Али зато доле бјеснило мора говори, и виче ... ох! виче и урличе! Из узбурканијех морскијех понора диже се јаук мукотрпне природе, врисак нијемих ствари, које нађоше једном и оне свој тужни, пресилни глас према затвореноме, немилосрдноме небу.
Ах! која ријеч, које слово, која рука да напише, да изрече, што је плач и бијес мора, кад га вјетар дави и на вјечну муку непредобитнијех хридина прибија?
То су тренуци, када љуцтва нестаје у бјеснилу несвладане сџбе елемената. – Све је скривено, затворено, нијемо. – У кућама шаптају уздаси, бјеже погледи преко црнијех прозора, падају зрмка кралијеша као капље у мраморни пехар, тињају лумини испред „Госпе од седам болести“; – али гласова човјечјих нема, јер природа говори и тутњ и за све, што је живо и што је мртво. – А сутон све то црњи – у црнилу! На жалима пристаништа растегло се нешто дуго и тамно; – ах! рибари извукоше шабаке и поредаше их као лијешеве прије покопа. Још видим тмасту, окљаштрену мурву, како завија к небу голе гране у тузи некога нутарњега бонога трзања. Али што је тамо пролећело обалом! Нешто као махање крила рањене ноћне тице? Не! Оно је руб размахане удовичке хаљине. – Јеле! – Јест, она је! – Држећи се међа и зидина, протрчи обалом, али је страхота ноћи заустави. И она је упрла око у далеку, далеку тмину. – Усправљена, црна, непомична у вихру, губи јој се приказа у свеопћему ништавилу. – Прам бијеле косе одмотао се испод црне махраме – као пљусак пјене на црној хриди. – Али зашто подигну блиједе руке недогледноме јаду црнога неба и црнога мора? – „Ко је оно?“ запита нијемо један згрчени рибар, турнувши лактом другога нијемога засјелога рибара. Овај не одговори, већ исправи зубима лулу двије јасне искре, што пробијаху таму. – „Ах, Јеле!“ – промисли први рибар, те се загледа и он у расвијетљене прозорце. Два жива погледа – двије зраке, што пробадаху олују. – „Како има бит мирно и вруће у оној соби!“ – промисли први рибар. – „Зашто Јеле не сједи у својој бијелој кућици?“ – помисли други рибар, – а црне Јеле нестаде.-
И они опет сами, згурени у завјетрини, упријеше зенице у тамну даљину, која сад бјеше неизмјерна.
- Дин – дон, дин – дон, – почело клецати! „Ура ноћи – ура мртвијех, – задрхтала раскинута, јецава у буци мора и вихра. И прекрстише се мрнари – и сви успркос урнебесу чуше је. Сви! – јер је долазила не само из старога звоника и за'рђалога звона, – него ју је вјетар дуљио и завлачио кроз гране сухе мурве, кроз дрхтаво лишће ишибанијех маслина, кроз све шкрипе, кроз све пукотине кућа и кућиштина тужнога пристаништа ... Ху – хит – хуууу! – јауче вјетар пун плача дјеце нестале мајкама у прождрлини валова. – Ху – ху – хуууу! завија, цвили, зове, спомиње црни вјетар црне дане свима, што на свијету изгубише своје. – И свуда по престрашеној земљи савише се главе и споменуше се мртвијех мрнара.
Пак – ноћ би свеједно ждријело, а само двије три пламне, пристрашене зенице бљеснуше још по жалу. – Више нијеси видио ни чучнуте рибаре. Они сједаху све на истоме мјесту, пиљећи напетим зеницама, не би ли донапокон открили нешто, што је морало да дође, – нешто, што су од сутона још чекали. – „Ах! – јеси ли видио?“ – рече у тмини лакат лакту рибара. – „Што?“ – запита нијеми додир, и два лица приближише се тако близу, да је и у тој грозовитој тмици око видјело у оку друга страшни упит. – „Гледај, гледај!“ – наставише око и лакат у тутњави валова. И опет све те очи, широке, нијеме, загледаше се, управ – по прилици тама, гдје је у мирно предвечерје заборављених опалних сутона пучина тихо љубила скут небеске плавети.
Гле! – тамо доле! – један бљесак! – Још један! ... и још један! и за час почеше се редати у недогледноме простору мали зеленкасти пламови ко стријеле, али ниски, ниски и мучаљиви од ужасне даљине. – „Да! – то је!“
И згрчени рибари уједан мах подигоше се. – Иза олујнога, бијеснога сутона, иза немиле борбе вјетра и мора, ето дизала се тврда греда, црна завјеса, полако, али све једним кретом, од сјевера до југа, – страховита облачина, из које падаху окомити сребрни траци. – Дакле све оно тужно вече и они јадни дани, који га претходише, бјеху тек приступ томе ноћноме ужасу! – „Еквиноцијо! Еквиноцијо!“ – заурликаше сви уједно укочени рибари, да се чуло до краја обале.
Јест! Бјеше куцнуо час.
Притајене силе још будне природе, безимене сјете дугијех кишнијех днева, – и жеља за несталим жаром сунца, и туробни посмјех замагленога јесенскога неба, и спомен наплам љетнога славља, једном ријечи све, што се зове живот, морало је да бије сада одлучни, коначни мегдан с тмицом и с олујом земскога ништавила, – са смрћу.
Мукли, далеки тутањ закотура се у тмини. Бљесак разби ноћ. Страшна греда већ скочила над пјеном узаврелога мора. – „Људи!“ – завиче неко ужасним урликом. – „Амо! – вежимо циме! невјера је ту! ... однијеће нас!“ – У свијетлу муња видјеше рибари барк Американаца – „Слободу“, – гдје се, разњихан, измучен, ваља усред узбуркане луке. – Први ударац циклона, бациће га на крај.–
И сјени нијемих рибара упутише се тамо, откле је вапај кликнуо. Један од њих заустави се на путу. Бацио чудан поглед на црну неман, која се дизала у мраку, пак се загледа трен, завидан, у она два ситна злаћана погледа на Јелиној кући. Мишљаше јадник да је тамо мир! – Еквиноцијо! Еквиноцијо! – На небу, на земљи, у мору, у душама – свуда! – Еквиноцијо! Еквиноцијо!
Интермеззо доспијева. Кратка пауза.
ПРИКАЗА ТРЕЋА
Комин у кући Јеле. На дну врата и прозорац, а на десну друга врата. Строп је од тамних чађавих греда. На лијеву диже се комин, како је обичај у старим дубровачким кућама; огањ гори, а на троношку стоји качуо и имбрик. У куту положени су на тлима алати Ива, као: сјекира, пила ит.д. До врата у средини стоји бланак Испред њега подуља дрвена трпеза и дрвени сточићи. На лијевој страни доњих врата креденца или спрема, а у њој кикара и имбрика. На зиду повише ормарића висе многе посуде од мједи. Повише бланка неколико шарених слика из Наполеонове епопеје. Између прозора и врата на десну стоји на зиду Госпина слика, стара резбарија, а испод ње виси уљаница или кандило. – Ноћ је. – На трпези гори лукјернар, а на комину виси лукијерница.
ПОЈАВА ПРВА.
Паво, Ката, Влахо слијепи, Маре од посте, двије женице и два стара мрнара.
(Сви сједе около трпезе или близу комина. Ката плете бјечву, а Маре од посте преде кудељу. На комину пламса огањ испод качулића, а до жераве грије се имбрик. На трпези гори лукјернар. Ноћ је. Чује се каткад тутњава далеке олује. – Сви слушају помњиво пјевање слијепца, а жене крај тога раде).
ВЛАХО СЛИЈЕПИ (пјева).
Па кад зора тек заруди,
Краљевна се њем' указа
Жутим цвијетом ту на груди,
А посмијехом сред образа.
„Што ми носиш, о краљице,
Од истока, дико славна?
Зар слободу из тамнице,
Или глас, да смрт ми 'е справна?“
МАРИЈА (нагло, заустављајући пјевање). Мучи! –
ВЛАХО. Што ти је?
МАРИЈА (прислушкујући). Још је далеко.
КАТА. Видиш, како лампа! – (Паву). Хомо, Паво, пробудиће нам се дјеца.
ПАВО (мирно пушећи). Не ће, Кате.
КАТЕ. Не ће, не ће?! Како да ти је господин Бог телеграфо да ће почекат, кад Влахо доспије.
ВЛАХО. А ко ти говори, Кате, да не ће почекат? (Смијех).
МАРИЈА. Прије него дође Јеле, – поста иде.
ПРВИ МРНАР. Придала нам је кућу докле се врати од парока; – па хоћеш да је оставимо! (Људи трзну ваменима).
ПРВА ЖЕНИЦА. Пак што се догодило, Влахо, с јаднијем краљом од Гранате?
ВЛАХО. Ех, да знаш! – Најприје ти му је принчипеса Марзантина дала жути цвијет ...
МАРИЈА (предући) Је ли била капиника, Влахо? (Смијех).
КАТЕ И ЖЕНИЦЕ (у смијеху). Маре! ...
МАРИЈА (у шали). Нити чуда! Наши су стари говорили кад цвати капаника, жене су ...
ПАВО. Нај слађе! (Смијех).
МАРИЈА. Мештар је проговорио.
ВЛАХО. А Ката је умукла.
КАТА. Усахо ти, враже, језик!
ПРВА ЖЕНИЦА. Ала, Влахо, кантај. –
ПРВИ МРНАР (првој женици). Откад си, Криже, у поезији?
ДРУГА ЖЕНИЦА. А откад си ти у ђентилеци?!
МАРИЈА. Уф! – складне чељади! – Чини ми се бит у Цавтату.
ПАВО. А како је тамо, Маре!
МАРИЈА. Уживала сам ти хи 30 годишта, 4 мјесеца и 10 дана.
ПРВИ МРНАР. Бог ти просвијетлио памет, Маре!
МАРИЈА. Пароменти, мештре Јозо! (Смијех). Кад ти у Цавтату даду кафу, три пута се поклону, а три пута ти зафалу. (Опонашајући). „Госпо Вице, служите се!“ – „Ох! Госпо Тере, вераменте прем сте добри!“ – „Што говорите! то су Ваша складна уста“. (Смијех).
ПРВА ЖЕНИЦА. Алтроццхе властела!
МАРИЈА. Властела? Ех, да! – Присјело им једанпут, па – сад мучу и режу!
ВЛАХО. Де профундис цламави! Пустите ми властелу ...
КАТА. Нути им авоката!
ВЛАХО. Кад хи нико не брани, хоће слијепци. Докле су нас они владали, свак нам се клањо. – а сад нам се ругају и жбири.
ПРВИ МРНАР. У кам се упрли!
МАРИЈА (иде до комина и вади имбрик с огња). Искипјеће нам кафа.
ПАВО. Докле се врати Јеле, доспиј нам, Влахо, ону пјесму.
ВЛАХО (закашље, пак запјева).
Кад му ' е дјева цв'јетак дала
И пољуб'ла усред лица,
Сред тамнице мирно 'е стала
Велећ: бјеж'мо брже од тица!
ПРВИ МРНАР (поругљиво). Баш ти је створена за ово лијепо вријеме.
МАРИЈА. А кад ћеш лудоват, чампро мој! (Мијеша кафу). Сунце је за посо, а даж' за разговор.
КАТА. Што знаду људи, Маре моја? – Ко би крпио дјеци бјечве, да нема дугијех ноћи?
МАРИЈА. А моја кудеља? Љети спи, ер ноге вуку; – ма зими! видиш ли како је фамоза?! Свака длака сухо злато! Па, лијепо јој је вруће; слуша како вретенце преде и Влаха, што канта старе пјесме о краљу и краљици ... ех! ...
КАТА. Ето на! – И зла година некому је добра.
МАРИЈА (климајући главом). Ех! Ката моја! – Да није тако, најбоље би било, да нас прва морина свијех однесе.
ПАВО (пушећи). Тако је, тако!
МРНАРИ И ЖЕНЕ (климајући главом). Тако је! – Тако је!
ПОЈАВА ДРУГА.
Пријашњи. Јеле.
ЈЕЛЕ (улази хитро као вихар, забубнувши за собом врата, кроз која је за час уљего дах олује, тер остане усред собе, сакривши лице рукама, као да јој се заблијештило). Ах!
СВИ (устајући около ње). Јеле!
ВЛАХО. Што те носи?
ЈЕЛЕ (откривајући страховито блиједо лице, а растворене очи гледају непомично у грозну даљину). Невјера!
КАТА. Дакле, – право еквиноцијо!
ЈЕЛЕ (као гори, показујући као у сну тамо, далеко испред себе). Сви облаци, све буре са четири стране свијета лету на нас. – (Трзне се и разгледа све на около у страху).- До мало су ту! (Вјетар јечи и дрма прозором. Јеле сједне срвана, а све јој женице помажу и тјеше је).
ПАВО (пошо је с мрнарима до прозора, те гледа у ноћ). Црно како у паклу! (Сијевну). А! – јесте ли виђели, што се диже тамо доли?
ПРВИ МРНАР. Сконтрадура од пулента.
ДРУГИ МРНАР. То ти се зове шиунада де мајстро.
ПАВО (Јели). Ваљаће да добро забубаш фуњестре и врата. Могло би ти све однијет с врагом.
ЈЕЛЕ (устајући мирна, а уморна). Хоћу, Паво, закрачунаћу све прије сконтрадуре. (Мрнари и даље гледају у ноћ).
МАРИЈА (Јели). Јеси ли наша парока?
ЈЕЛЕ. Не. Пошо је исповидет некога.
ВЛАХО. По овему бремену!
КАТА. Ко мре, не чека, Влахо мој!
ЈЕЛЕ (за се, очајно). Ја чекам!
ВЛАХО (Јели). Иво ти је тамо. Уморан је од пута, пак се бацио на одар.
ЈЕЛЕ (нехотице ужасом, тихо). Јадно моје дијете!
ПАВО. Попијмо кафу, па хомо! Но ме густа, како говору Шпањули.
ПРВИ МРНАР. Јеси ли видио барк Американа?
ДРУГИ МРНАР. Живине! – Први вјетар, а он ти је на крају.
ЈЕЛЕ (улила кафу у кикаре). Служите се, мештре Паво. И Ви, Јозо. – Ала, Мартине! (Сви узимљу кафу и полако срчу).
МАРИЈА (срчући). Нема ти до кафе! Ја ти брез ње ни у рај.
КАТА И ЖЕНИЦЕ. Ни ја ... ни ја.
ЈЕЛЕ (Влаху тихо). Јеси ли говорио с Ивом!
ВЛАХО. Јесам. Пита ме, де си била јутрос, кад те није нашо дома.
ЈЕЛЕ (хитро, полако). А ти?
ВЛАХО. Реко сам му, да си пошла у парока за неке сиромахе.
ЈЕЛЕ (још тише). Страх ме, Влахо!
ВЛАХО. Моли! (Чује се из далека грмљавина и вјетар. Марија и женице се прикрстиле. Јеле пошла до собе на десну).
ПАВО (враћа кикару) У хар ти, Јеле! Ваљаће ми ноћас.
ЈЕЛЕ (Паву). Биће муке.
ПАВО. Ласно нама. Ћио би те како мени на Матапану, кад сам три дана и три ноћи пливо, ер ми је брод потонуо.
ПРВИ МРНАР. Пет пута сам видио смрт у Очеану Индијаном. – Ех! Јадан, ко је на мору!
ДРУГИ МРНАР. Шеснес' дана и шеснес' ноћи носио нас чиклон од Инглитере до Азора, – А ми све молили Бога, Боже прости, да нас море прогута. (Устаје климајући главом).
КАТА. Добро су рекли стари, да крух поморски има седам кора!
ЖЕНИЦЕ. Тако је, тако!
МАРИЈА (устајући). Све, што је живо, скрило се, а ми на дивертименту! (Сви устају).
ЈЕЛЕ (журно). Останите! – Боље заједно, кад је несрећа поврх свијех.
МАРИЈА. Могло би нас бријеме затворит, Јеле! Па што би мој рисо?
ПРВА ЖЕНИЦА. Сретна ти, Маре, да немаш него мачка!
МАРИЈА. Кашпита! И ја ваља да некога имам. (Грмљавина).
ДРУГА ЖЕНИЦА. Узмите ферале. (Мрнари и Марија ужижу швоје фењере).
КАТА. Свети Влахо, помози нас! Пробудиће ми се дјеца.
МАРИЈА. Боже прости, ни да идемо на коленде.
СВИ (међу собом). Адио, Јеле! – Адио! – Ако ти је што потреба, зови нас! – Блажена Госпо, чујеш ли! – Бона сера ... Адио! – Јадни поморци! (Сви одлазе. Докле се врата отворе, бука је олује гласнија. Кад се пак затворе, опет је све мукло).
ПОЈАВА ТРЕЋА.
Влахо, Јеле, пак Иво.
ЈЕЛЕ (блиједим посмијехом). Ето, Влахо, ти ми сам остајеш.
ВЛАХО. Мала ти помоћ од слијепца.
ЈЕЛЕ. Слијепа је и штица, које се утопљеник хита.
ВЛАХО (извадио кралијеш, пак га између прста ниже). Не будиш Ива?
ЈЕЛЕ (стисне се до њега, боним ускликом). Јадно моје дијете!
ВЛАХО. Зашто га жалиш?
ЈЕЛЕ (у великој узрујаности тихо до Влаха). Ер су ноћас и поморци сретнији од њега, – ер вјетар доходи из далека, да гули старе хреке, – ер све се враћа, све се плаћа, кад куцне ура суда Божијега! (Здвојно). Ах! да ми је умријет, Влахо!
ГЛАС ИВА (изнутра). Маме! – Маме моја!
ЈЕЛЕ (устресла се). А! – јеси ли чуо?
ВЛАХО. Не буди луда! – Зове те у сну!
ИВО. (улази некако нагло с десне. Угледавши мајку, радосним уздахом). Ах! ту си!
ЈЕЛЕ (хитро до њега). Зво си ме!
ИВО. (разгледа се на около као иза сна). Чудно! Снијево сам, да смо на броду ...
ЈЕЛЕ. Бићеш чуо грмљавину.
ИВО. Биће тако! – Груби сни, а брез разлога.
ЈЕЛЕ. Брез разлога?
ИВО. Било мије како да вијађамо заједно. Наједанпут темпоро, вјетар, даж' ... пако на броду. Ја хоћу да те покријем ферсатом, да не видиш страхоћу мора, ма ... тебе нема, – нема више близу мене ... Ни да те вјетар однио!
ЈЕЛЕ (с присиљеним смијехом). Чудно, чудно!
ИВО. Ја сам те зво, маме, – у сну.
ЈЕЛЕ. Ја знам, што је то; – ти си гладан, е! – е! – Али ено! нешто се куха за мога Ива. – Нека само узаври. (Иде до комина).
ИВО. (Влаху тише). Је ли била мајка у старога?
ВЛАХО. Пара ми се да није.
ИВО. (као гори). А зашто је тако блиједа?
ВЛАХО. Бријеме је убија.
ЈЕЛЕ (извадила вина из спреме, пак носи стакленику на трпезу). Ето ти блага Божијега. (Сијевање и грмљавина).
ИВО. То су кањули! (Иде до прозора). Ала се купи!
ВЛАХО (Јели). Не ћу, Јеле. Вечеро сам, а сад идем молит Бога.
ИВО. (доходи до стола). Ако тебе Бог не услиши, не ће никога, Влахо!
ВЛАХО (одлазећи). Хоће ти мајку, невјерниче! (Оде).
ПОЈАВА ЋЕТВРТА.
Јеле и Иво.
ИВО. (сједне до стола и прихвати купицу вина. Пауза. Он гледа мајку и пије). Добро ти је вино, мајко!
ЈЕЛЕ (заокупљена около комина). Како не би? прави „Дингач“. Донио га Михо Стахурело из Рата.
ИВО. (наслонио се на трпезу). А што си ми чинила ово два – три дни – сама?
ЈЕЛЕ (као гори). Што се може по дажду, синко? Тако! Крпила нешто бјечава, пошла једанпут на мису, на вечер би ми дошли сусједи на разговор ... ето ... управ ништа! – (Пауза).
ИВО. Мајко!
ЈЕЛЕ (пригледа врата и прозоре, да ли су добро затворена). Што је?
ИВО. (пригнуо се и напунио лулицу). Да знаш, кога сам видио н граду!
ЈЕЛЕ. Кога?
ИВО. Пера Смоковца! – знаш, онога одрлију, који је пошо прије 15 годишта у Америку. Ха, ха! – сад ти гради вилу на Пилама.
ЈЕЛЕ (зауставила се, па га са стране гледа помњиво). А што ти је реко?
ИВО. (запали лулицу некако нехајно, пак прође кроз камару и наслони се до комина). Свега и свашта. Приповидио ми је, како је добио динаре. Ала се мучио, докле је уљего као кумпањ у велику фабрику стеарина! – Сад има двије куће у Бостону, а трећу купио у Мокошици од властеле. – Пак, – знаш ли, – што ми је још реко?
ЈЕЛЕ (бешћутно, али руке јој дршћу). Што?
ИВО. Зво ме, да пођем ш њиме у Америку.
ЈЕЛЕ (као гори непомична). Ах!
ИВО. Дава ми одмах двије стотин'печа на годиште, – да му заповиједам бродовима. Што говориш?
ЈЕЛЕ (иде до комина, пак привидно забављена послом). Не би било нај горе.
ИВО. (дотрчи до ње, да јој угледа лице; продирно). Ти би ме пуштила, мајко?!
ЈЕЛЕ (простодушно, скоро бешћутно). А зашто не? – Свак иде за својом срећом ...
ИВО. (као гори). Нешто се догодило, кад ме ти шљеш у свијет!
ЈЕЛЕ (хоће да му се истргне). Што ти доходи на памет, лудове?
ИВО. (продирније). Мене ћеш приварит?! ... А ђе су ти очи? – Зашто ми бјежу? (Тврђе). Мајко! Не страши се! човјек сам, – гледај ме, пак ћу све сазнат ...
ЈЕЛЕ (погледавши га отворено и мирно). Па, кад сазнаш све?!
ИВО. (пушта Јелу, – мукло). Он не ће.
ЈЕЛЕ (као гори). Не.
ИВО. И – нема начина, да Аница буде моја?
ЈЕЛЕ, Нема.
ИВО. (мукло). Ти си говорила с Франом?
ЈЕЛЕ (за час сметена, пак). Био ко био, – све је исто.
ИВО. (запањен). Ах! (Предомислио се, пак тише). Он је, – он!
ЈЕЛЕ (нагло). Ко?
ИВО. Они стари хунцут! – Она хала, што ми краде живот и срећу!
ЈЕЛЕ (у страху). Мучи, мучи!
ИВО. (све то наглије). А што кажу они хајдуци? – Да сам сиромах,
- да поштено трудим и поштено мислим, да баш зато није за мене ћи пирата ...
ЈЕЛЕ. Умири се, Иво, – таки је живот.
ИВО. (као гори). Да се умирим?! – Ах! – ти познаш у мени добра сина, мештра, човјека, који не би смечио ни мрава; – – јес'! ти познаш твоје дијете, – ма (шапћући) ... да видиш у дну душе моје ... припала би се.
ЈЕЛЕ (гледајући га непрестано, пуна страховитих слутња). Што говариш, Иво?
ИВО. (страствено). Ја нијесам добар, како ти мислиш! – Кад ми ко неправду учини, кад ми ко уграби из уста, што је по Богу и по души моје, – тад, мајко, нешто ми се заврти у можданима, обруч од огња веже ми чело, и тад ... тад бих ја ... (Омамљен грозотом своје мисли, стане и прође у страху руком преко лица). Ах! не, не – не смијем ријет страшну ријеч. (С'рван). Ти ме разумијеш. (Сједне сломљен од нутарњега гњева). Кад би у дјетињству штогод разбио од једа, – ти би рекла: „То ти је дивља очева крв“. Је ли, мајко? ...
ЈЕЛЕ (за се, окамењена од страха). Јес',јес'! ... Очева и крв, – проклество дјеце. (Трзне се и разгледа се на около, пак полако иде до Ива, тер, наслонивши се на његов сточић, говори му тихо). Је ли истина, да те зову тамо доли у Америку?
ИВО. (као гори). Јес'.
ЈЕЛЕ (као гори). Тад пођи, синко! ... чекаћу те.
ИВО. (упиљен у се). И ти ме ћераш, мајко!
ЈЕЛЕ. Шаљем те, да живеш!
ИВО. (устаје, заокупљен својом мисли, али тврдим изразом). Да оставим све, што је моје ... да изгубим тебе и њу ... а зашто? – ер се некому прохтјело уграбит ми моје! – Не! – То чину женице, а не људи. (Занесено). Ја ћу у њих, – – показаћу им, мајко, које бољи, које љепши, које млађи, – ја оли они стари догон ...
ЈЕЛЕ (у великој узрујаности). Ти не знаш, што говориш! Све је залуду, све је доспјело, – остави ове тужне земље. – (Велики ударац вјетра с грмљавином. Врата се и прозори дрмају).
ИВО. (прислушкује и гледа прозор). Страхоте!
ЈЕЛЕ (изнемогла, али непомична). Зла година куца на наша врата.
ГЛАС ПАВА (из далека). Мештре Иво!
ИВО. Ко је то?
ЈЕЛЕ. У тој ноћи?
ГЛАС. Мештре Иво! – отвори!
ЈЕЛЕ. Ко то може бит?
ИВО. (иде до врата). Неко зове у помоћ.
ЈЕЛЕ. Несрећа је на мору. (Лупају на средња врата).
ИВО. Дошли су гори. – Држи, мајко, фуњестре; мого би их вјетар растворити.
ЈЕЛЕ (дошла је до прозора, пак га држи рукама). Питај, је. (Куцају).
ИВО. Ко си?
ГЛАС. Пријатељи, мештре Иво.
ИВО. (отварајући врата). На ову уру!
ПОЈАВА ПЕТА.
Паво, Нико и пријашњи.
ПАВО (замотан у покривачу од каучука вас мокар, фењер у руци. Олуја шуми кроз отворена врата). Да нас сачува од овакога пакла!
ИВО. Што ћеш?
ПАВО. Ето ту, ови госпар иште од тебе помоћ.
НИКО (улази, замотан ко и Паво, с фењером у руци, тер затвара за собом врата). Враг понио и еквиноцијо!
ИВО. (задушеним ускликом, назадује. За себе). Он! ...
ЈЕЛЕ (у страховитом чуду згрчила се сва до прозора. За себе). Смилуј ми се, Господине!
НИКО (скинуо капу с главе). Олуја ће ми разбит брод, ако га не привежу на крај. – Живине! везали га ни да је барчица!
ИВО. И Ви сте дошли амо!
НИКО. Говору ми, да ваљаш за десетерицу!
ИВО. Има ли кога на броду?
НИКО. Не знам!
ПАВО. Залуду, мештре; сви су наши мрнари на крају, да помогну. Море је узаврело како гора, – све лети, све носи ..
НИКО. Даћу ти што хоћеш, ако га приведеш на крај!
ИВО. (мрко). Ја ти не познам брода! ...
НИКО. Ја ћу с тобом.
ЈЕЛЕ (као гори, за се). Ах!
ИВО. (гледајући га у лице). И нико други?
НИКО. Не, нико!
ИВО. Служи ли ти алата?
НИКО. Донеси сјекиру, клијешта, гвожђа, све што хоћеш. – Потреба је од свега.
ПАВО. Ваљаће сикуро, да разбијемо арбуле.
ИВО. Упутите се. Ево ме!
ЈЕЛЕ (за себе). Суђено је!
НИКО. Браво! Јунак си.
ПАВО. Идемо зазват пилоте. (Излазе обојица. Чује се опет дивљи дах олује, докле Иво хитро не затвори врата).
ПОЈАВА ШЕСТА.
Иво и Јеле.
ИВО. (зауставља се, слушајући њихове кораке, као замамљен од прејаке свјетлости). Ко ми га шље? Враг оли ...
ЈЕЛЕ (дигла се с прозора, па се невиђена полако шуља до врата). Андели Божији! Сви га сад закрилите!
ИВО. (пошо у своју собу, тер одма до врата узео и донио каучук и фењер, који ужиже у соби). Он и ја, и нико други! (Узео је до комина сјекиру). Сјекира је та – оштра како бритва. Он је реко, да је донесем. (Разгледа се на около). Ко зна! – Служиће и нож. – (Нашао је нож на трпези; ставља га у шпаг. Сијевање. Подигне главу, пак иде до прозора). Црно, како у гробу! Бријеме за суд Божији. (Разгледавајући се на около, муклим смијехом). Ха! ха! ... море прождире – море чисти све ... (Узимље фењер, каучук и сјекиру). Навућу се доли. Да ме не чује! (Хоће да изиде, али угледа мајку, која стоји непомично, скривајући излаз. Она је слиједила са ужасом што Иво справља. Иво се тргне, изненађен и зловољан). Ту си!
ЈЕЛЕ. Ђе ћеш?
ИВО. Зову ме, да вежем брод.
ЈЕЛЕ. На броду биће људи.
ИВО. Људи ослабили, а штета велика.
ЈЕЛЕ. Виша, – ако ти пођеш!
ИВО. (нестрпљиво). То су моји посли ...
ЈЕЛЕ. Били би твоји, да те не води злоћа.
ИВО. Ти не знаш, што говориш.
ЈЕЛЕ (зграбила му фењер из руке, те га подигла до лица му, пробадајући га погледима). Ти идеш, ер ће он сам с тобом до брода.
ИВО. (истргне јој фењер, тер осорно иде прама вратима). Додијала си ми! – пушти ме!
ЈЕЛЕ (затрчала се до врата, да му брани излаз). А ти прођи, – ако ти баста!
ИВО. (ставља фењер на тле, баца каучук, пак гњевно, придушено, скоро брутално). Дигни се отоле! ... тако ти! ...
ЈЕЛЕ (као гори). Откад у овој кући има убојица?!
ИВО. (планувши). Лажеш! – Убојица је он, убојица мога живота. – Ох! Дини се, дигни се, ... да те не тегнем, мајко!
ЈЕЛЕ (баца му се око врата у скрајњој муци, те га води усред собе). Не – не, ти не ћеш изит, докле сам ја жива. Иво, синко, сунце моје! – остани с мајком, на двору је пако. – (Он хоће да јој се истргне). Не – Тако ти мајчинога млијека! – Остани, синко, у кућици нашој – у рају нашему. (Спузла се до тли и ухитила му кољена). За муке Господинове, не бјежи синко, у црну ноћ!
ИВО. (неодлучан, диже мајку). Што си се смела? – мучи вратићу се! – –
ЈЕЛЕ (загрљена око његова врата). Нека се топи брод нека пође сам – доће и његов час; али ти, моје дијете, ти ...
ГЛАС (из далека). Мештре Иво!
ИВО. (истргне се од мајке, пак зграби сјекиру, што је оставио до столице). Чујеш ли? зову ме. – Жене је страх, а не мене.
ЈЕЛЕ (залећела се до врата и раширила руке како распело). Ти не ћеш изит.
ИВО. (до ње мукло). Зашто га браниш?
ЈЕЛЕ (како на крижу). Ер си му син!
ИВО. (пада му одјећа и сјекира: он остане глупим, раствореним зеницама и устима, па назадује од мајке као од каквог страшила). Он – мој ... (Вриснувши). О! не – ти лажеш – ти хоћеш, да ја останем. (Зграбио мајку и довео ју је у средину, испитујући јој лице погледима). Мајко! – мајко! – фи си сад црња од ове ноћи! ... Говори ... реци – ти нијеси удовица ...
ЈЕЛЕ (блиједа и тврда како хрид). Не!
ИВО. Дакле? – Он ти је муж? ...
ЈЕЛЕ. Не!
ИВО. (пушта је из руку, па рукама у косе као изван себе). Ти ... ти ... ти си његова ...
ЈЕЛЕ (као гори) Зачех те ш њиме у гријеху, – и више га нигда не виђех!
ИВО. (страшним ускликом). Ах! ... гаде ... гаде! (Пада до у стола, па скрије главу у лактима. – Олуја завија и дрма кућом.
ИВО. страховито плаче).
ЈЕЛЕ (стресла се и дошла до њега. Наднаравном храбрости, али припросто, дубоко, изразито, као да се све њезино биће излијева у скрајњој жртви). Је ли, синко, ово смртни час – оли спасење, – не знам. Само ћутим, – да сам на крижу пропета – да си ти сад – мој скрајњи суд. Да ти речем, да сам љубила, како Аница твоја, младића добра и поштена – слагала бих. Он је био само млад и – лијеп. Ја? – Добра, лудна, сама с болесном мајком. Једанпут донио ми прстен и реко ми: Сад смо вјереници. (Згража се, пак тише). Оне је ноћи он осто са мном. (Пауза. Вјетар јауче. Јеле продрхну, пак настави још тише, још ближе до Ива, који се не миче). Гријех је мој био грк како пелин. Све сам нешто чекала и страшила се. И дошо је час, кад ми рибар донесе његову књигу: „Поздрављам те, – идем у Америку; – заборави ме!“ Што се са мном догодило, – не знам. Нашли ме на пола мртву на тлима. Осми дан пробудила се и зазвала: „Мајко! „ – Она ми не одговори. – Били су је понијели испод чемпреса! ... (Покрије лице рукама, али само за час, јер одмах наставља све то дубље, одлучније, изразитије). У то си закуцо ти у утроби мојој, – ти, дијете срамоте, дијете јада, дијете плача, – моје дијете! Кад сам оздравила, продала сам кућицу, пошла у Конавле, бјежала како живина, да ме нико и не види. – Свијет не прашта дјевојачке гријехе! Претужни – а преблажени час куцне. Ти си дошо на свијет, а ја се навукла у црно, да те људи не прокуну. Била је ноћ еквиноција – како данас, кад сам послушала парока и прибјегла у ови наш мали, скривени порат. – Ето двадесет и седам годишта ... што си ... мајчин син. За тебе моје молитве, моје сузе, моји жуљи, мој глад, – за тебе све! Из прси ове грешнице исисо си све, што је у мени још било поштења и страха Божијега. Моје си дијете, – само моје! Из крви, из утробе, из плача мога, а ... оно, што си сад био замислио ... дошло ти је знаш откле? ... (тихо до њега). Из његове лупешке крви! ... (С'рвана; ледени је зној пробија). Сад знаш све, како Господин Бог; – сад пођи, – бјежи – убиј га! (Пала би, али има још снаге, да се ухвати за сточић и остане усправљена. Бљесак и јецање вјетра).
ИВО. (устаје, мрк, несмиљена лица. Погледа мајку, пак нехотице назадује, као да је се згража; задушено). Зашто си ми открила сву ту срамоту?
ЈЕЛЕ (гледајући га непрестано). Ћио си убит човјека!
ИВО. (круто). А ти си убила мене! (Несмиљено). Убила си срам и част и мој поштени труд! Задушила си све, што је добра у мојој души ... убила си, – убила си мене!
ЈЕЛЕ (у чуду, у страху, у неизмјерној хлепњи). Иво мој! – мајка сам! – – мајка од седам болести! – Ах! говори, говори ... тако ти крижа Божијега – реци само ријећ ...
ИВО. (сулудим погледом, р'вајући се с њоме). Чујеш ли море? зове ме; – онамо је сад мој живот, – моја душа! –
ЈЕЛЕ (грчевито око њега). Мајка сам, мајка! О! Само једну, и спасени смо ..
ИВО. Не могу, не! – Море ће очистит вас ови гад. – (Истргнувши се). На двор из ове срамоте – на двор! – (Побјегне кроз средња врата).
ПОЈАВА СЕДМА.
ЈЕЛЕ (сама. Чим је Иво отворио средња врата и побјегао, – олуја раствори прозор, а урнебес мора, вјетра, бљеска и грмљавине уде у собу, да је разнесе. Свијеће се на комину удуну, ватра запрска. Кроз прозор улази слап морски, који поплави скоро цијелу собу. – Кулминација еквиноција. Чује се далеко звоно и лелек људи на шкару. – Јеле остала, чим јој Иво побјегао, као од камена, за тим објема рукама обухвати се за сиједу главу. Хоће до врата, али вјетар јој диже глас и дах. Тетурајући, борећи се са урнебесом, који је бацио све, што је на около стало, дође до растворених врата, тер ужасним урликом, тако да надвиче разјарену природу, рукама протегнутим према црној ноћи, зове). Иво! ... Иво! ... Иво! ...
ПОЈАВА ОСМА.
Влахо и Јеле.
ВЛАХО (улази с лијеве). Јеле! Јеле! – што је то? ... Јеле!
ЈЕЛЕ (чула га је. Окрене се, те га угледа у пламену бљеска. Као махнита дотрчи до њега, те га довуче до средине. Бијеле косе лете у олуји). Дођи! Дођи! Ноћас ћеш видет и ти, слијепче! Побјего је, знаш, побјего! – оставио мајку мученицу, згадила сам му се ја ... ја ...
ВЛАХО (огрли је, као да је хоће обранити). Ти снијеваш, Јеле! ... спомени се Бога!
ЈЕЛЕ (као гори). Не ћу ... не ћу! Моје ријечи претварају се у проклетство. Не видиш ли, да је невјера дошла, разнијела ми кућу, однијела ми сина!? Разумијеш ли? – сина! А знаш ли, зашто ме оставља? Ер сам га носила у утроби без благосова. – Ха, ха! ... за то, за то! ... (Сасвим изван себе, показујућу олују, која је разнијела сву собу). Чујеш ли кучку, како лаје у црној ноћи?! ... Она је! ... Она! – Ох! – – – Нехарнос', нехарнос', – пусто јој име! (Пада као мртва на тле. Влахо дотетура до прозора, силомице га затвори, за тим пође до врата, закључа их, па, тапкајући све на около, дође до Јеле и подиже је брижљиво, мило).
ВЛАХО. Јеле ... диг' се! – Ваља ноћас молит за поморце! ...
ЈЕЛЕ (устаје полако, пак разгледа све на около, а лице као да је изгубило сваки траг спомињања. Олуја шуми удаљено, задушено. С великим смиловањем). У! јадни – јадни! Сами усред мора! (Иде полако до комина, и очи пламте у невид).
ВЛАХО (продирљиво). И они немаду никога, – и они су остављени, – и они сад умиру у превеликој муци.
ЈЕЛЕ (свеђ као у сну; ужегла је свијећу до комина). Јадне им мајке! Колико их сад преде црну вуну! ... (Заборављено). Ваља ужећ и свијеће за поморце; је ли, Влахо?
ВЛАХО. Јес', моја Јеле.
ЈЕЛЕ (тихо, ужиже уљеницу, која виси пред Госпом на зиду, пак стиснутијех, бонијех усана клекне испред слике, тер говори молитву дубоким гласом, аутоматски, изгубљеним погледом). „Маријо, мајко Божија, звијездо мора“. – (Заборавља ријечи. Немирно, здвојно). Не ... не ... – није ова ...
ВЛАХО (близу ње, надовезујући јој продирно изгубљене мисли). „Чувај, помози! ...“
ЈЕЛЕ (као гори, слиједећи трак свјетлости). Јес'! јес'! „И поморца на мору, – и сужњика у сужњици, – и невољника у невољи, и старца у старости, – и нејака у нејакости – – и – и – –“ (дршћући, пак према слици, као да ће мисао одатле бризнути. Шапћући). О! ... реци ... једну саму ...
ВЛАХО (као гори). „А ко је јунак у тузи и невољи...“
ЈЕЛЕ (вапајном молитвом, која бризне из пробуђених успомена) ... „да би се туге избавио – – и – мајци вратио.“ (Отворила су се врата. Иво уљего сломљен, мокар, блијед. Кад чује молитву, зауставио се до прага).
ИВО. (поникнуто, дубоко). Амен!
ЈЕЛЕ (задрхтала, усправила се, па се обрнула. Угледавши сина, ускликом протегне руке према њему, али, дошавши му близу, назадује па нехотице пригне кољено, шапћући). Прости!
ИВО. (затрчи се до ње, па, раширивши руке, уздигне је те великим гласом завапи). Мајко моја!
ЈЕЛЕ (пада му у наручај, и обоје силно проплачу, држећи се загрљени. Влахо клекне и моли тихо у закутку. Олуја се губи у даљину).
Завјеса полако пада.
ПРИКАЗА ЧЕТВРТА.
Шумски, бреговити крај са црквицом св. Николе на хриди. Црква је у романскоме стилу, а окружена је гордим чемпресима, између којих се види тамни задак маслинове шуме и бора. Тик до цркве на десној страни позорнице мало гробље, зарашћено брштаном, русмарином и дивљим ружама. Плоче су гробова тамно – сиве, старинске. На лијеву дижу се из дубина морскијех високе хриди, пуне вријеса и агава. Испод њих каменита, ниска сједала. Кроз зарез брда и чемпреса види се далеки руб малакитне пучине. На крају се стисло зеленило бријега и стабала, откуд слази путељак у невид. Сунце сјаје, а небо тамно – модро.
Прије него се завјеса дигла, невидљиве оргуље уздишу кратко прелудије. То има да нагласи свакоме, да је у цркви св. Николе „благослов“. На концу зазвони иза завјесе звонце дуго, свечано као свед на „подизање“; оргуље се губе мало по мало, а завјеса открива полако предјео. Испред цркве људи и жене клече и моле, а Влахо слијепи баш престаје да звони. – До гробишта наслонио се гробар на мотику и скинуо капу. – Чим је завјеса сасвијем подигнута, престаје музика. Људи устају и народ почиње излазити у разнијем групама, тихо и побожно, из цркве.
ПОЈАВА ПРВА.
Паво, Ката, Марија од посте, Влахо слијепи, гробар, женице, младићи, дјеца, мрнари, пук, за тим Јеле и Иво.
ПАВО (излазећи с Катом и с Маријом из црквице, зауставља се испред Влаха, који је доспио звонити). Нигда љепше фунциони, Влахо!
КАТА. Прибројила сам 72 свијеће на великому отару.
МАРИЈА. Види се, да ти је кануло у шпаг и злата из Америке.
ВЛАХО. Све се притворило у благосов за наше путнике. (Улази у цркву).
КАТА (силазећи низ позорницу с осталијем народом, Марији). А јеси ли видела Јелу?
МАРИЈА. Ајме, не говори! – Све ми се приврнуло.
ПАВО. Псст! то нијесу наши посли. Иво иде за мало, па ће се вратит по мајку.
ГРОБАР (напртивши грм шушња на плећа, говори дјетету између гробова). А сад хомо! Други пут, кад дођеш, ваља да научиш легат велика и мала слова. – (Слази с гробишта носећи мотику у руци).
МАРИЈА (гробару). Ну ти Антуна из његове баштине!
ГРОБАР. Очистио сам је од „еквиноција!“
МАРИЈА (гробару). А је ли ти што сломио те твоје чемпресе?
ГРОБАР. Сломио?! ... Да? Очистио им је само сухе гране.
КАТА (гледајући чемпресе). Све што хи више гледам, – чину ми се све то виши – све то црњи!
ГРОБАР (гледајући их блажено). А како не би?! ... Усадио сам им у жилама толико чељади! – С врагом! ваља нешто да изникне. – Е! е! ... а сад ... (Оставља мотику на сједалу крај гробишта). Ето ти ту! – Нека ме чека! – Имам сутра копат нешто гроба за сиромахе, а сад – адио! (Одлази с дјететом за руку).
КАТА (умукла, пак се у њ загледала). Боже прости, – рекло би се, да је сретан!
МАРИЈА. А зашто не би?! – Црв ко црв!
ПАВО (Кати и Марији). Ето Јеле! – помозите јој!
КАТА И МАРИЈА. О! јадница! (Јеле и Иво излазе из цркве. Иво је у тамноме одијелу, с поморском капом на глави. Јеле некако у свечанијем одијелу. Обоје се држе за руку. Мучаљиви, мирни слазе низ скалине. Ката и Марија иду им у сусрет пак се рукују с њоме).
ПАВО (Јели у шали, али ганут). Цораггио, Нина; пазиенза, Царолина!
ЈЕЛЕ. Не страши се, Паво. Ко ћути, ћути до краја! (Паво се одалечи са женама).
ИВО. Види, мајко, да принесу ствари на брод. Ја имам још узет карте.
ЈЕЛЕ. Идем, идем. – (Враћа се, па га узме за руку, гледајући га мирно у очи). Иво! ...
ИВО. (смијешећи се, а милујући мајку). Свеђ исто питање исти страх, је ли? Не, мајко, – не! Невјера је прошла, а зима је – ту, ведра, хладна и тиха, како наша воља. Бријеме је дошло да зградимо нову кућу ...
ЈЕЛЕ (немирна, тихо). А зашто идеш с његовијем бродом?
ИВО. (поругљиво). Зове се „Слобода“. (Тише). Не страши се, мајко. Све сам заборавио. (Смијешећи се). А знаш ли, како ћу те привезат до Америке? Узећу карту и за тебе и придаћу ти је, да будеш свеђ справна, кад те зазовем! (Влахо излази из цркве и звони). Што је то?
ЈЕЛЕ. Неко је умро?
СВИ (приближе се до цркве, испитујући). Што је? – Што то клецају? (Отворе се црквена врата).
ПОЈАВА ДРУГА.
Парок, старци и пријашњи, за тим Аница и Франо.
ПАРОК (излази из цркве, доходи до скалина, окружен старцима, тер гласно говори). По старијем законима ове славне дубровачке земље нека знаду сви, велики и мали, богати и тужни, сви, који трпу неправду и вапу милосрђе, да је данас осми дан иза Св. Михајла, – дан Божијега суда.
СТАРЦИ (у жамору). Данас је, данас!
ПАРОК. С помоћи Господина Бога, судиће старци овога пука свакому, било у животу, било у смрти, било у правди, било у кривди. Ко куца, отвориће му се, – ко пита, даће му се.
СТАРЦИ (около парока). Амен! (Парок и старци улазе у цркву и затварају врата).
ВЛАХО СЛИЈЕПИ (слазећи низ скалине из цркве). Јесте ли чули? Ту не служи ни ђандарама, ни авоката, ни жбира! – (Смијех).
ПАВО. Једино је још то, што нам је остало од старе слободе.
ЈЕЛЕ (Иву). Да смо питали суд у нашој тузи?
ИВО. Не служи, мајко! Осудили смо се ми сами. (Угледа Франа и Аницу, који улазе с десна). А!
ЈЕЛЕ. Што ти је?
ИВО. (мукло). Видиш! – дошла је!
ФРАНО (Аници, скоро поругљиво) А сад – либераменте можеш га поздравит! (Одалечује се с младићима).
ЈЕЛЕ (Иву). Буди јој милостив!
ИВО. (Јели). Је ли она била са мном?
МАРИЈА (Кати и Влаху). Кад видим онега старога, ја бих му још нешто послала ...
ВЛАХО. Можеш ривалсу! ... (Смијех. Јеле им се приближила).
АНИЦА (у страху, тужно, хитро, приближила се Иву и ставила му дршћући руку на раме). А мени, – ништа?
ИВО. (назадује нехотице, нешто у једу и у жалости). Дошла си, да ми се ругаш!
АНИЦА (у великој тузи). А што ћу! Сломио ме, ер сам слаба.
ИВО. (мукло). Реци: „Драже ми је злато, него поштење“!
АНИЦА (згража се и сакрије лице рукама). Ах! ...
МАРИЈА (дотрчала, пак је држи, да не падне). Ајме! ћерце! ... (Иву мукло) Хоћеш ли је убит? ...
ДЈЕЦА И МЛАДИЋИ (трчећи и вичући одоздо). Ево га! ... ево га! ...
ПОЈАВА ТРЕЋА.
Нико и пријашњи.
НИКО (улази из средине, а за њиме руља чељади. Весео, запијехан). Ала ми посла! – Да га сад видите! – Царамба! – чини се вапор Лојда. (Дијели биљете.). Ето вам дјецо! ... А сад брзо! Све је справно. Ставио сам ваш багаљ у штиву. Не мањка ни бокун! – Укажите биљете капетану ... па ето вас ту. За кварат уре и ви сте се упутили! ...
МЛАДИЋИ (запјевају, пак одлазе поздрављајући). Ој! ... – Ој! ... (Чује се тихи лелек родбине, пак сви одлазе на дно).
ИВО. (приближио се мирно Нику, с рукама у шпагу). Биће Вам реко госпар дум Мато – и ја ћу у Америку!
НИКО (угледавши га, поспрдно). Ах! ти си, мештре! – Ма браво! Имам ти још зафалит, што си ме оне ноћи помого! Ех! ако сте сви таки јунаци ...
ИВО. (као гори). Једва што сте пошли, еквиноцијо ми је разнијело кућу.
НИКО. А мени је бацило брод на крај. (Осорно). То је, кад се човјек узда у таке ... Дункве! ... Идеш, – а де?
ИВО. У Сан Франчиско.
НИКО (пише нешто у биљежници),..Сам?
ИВО. Дај ми два биљета: – за мене и за мајку.
НИКО (пишући). Мештар Иво – а? Како се зовеш?
ИВО. (просто, скоро нехајно). Пиши: Иво Лединић и мајка Јеле, покој нога капетана Паска ћи.
НИКО (трзне се. Руке му задрхтале. Полако подиже главу, блијед, пресенећен. Дуг, страшан поглед. За тим задушено, гледајући га у лице). Ти ... Ти си?! ...
ИВО. (као гори). Јелин син.
НИКО (мукло, тик њега). Лажеш!
ИВО. (зграбивши га за руку, још тише). Реци још једанпут! ...
НИКО (трзајући се, да извади руку). Гледај добро! – Ти не знаш! –
ИВО. (презирно му одрине руку, а свед полугласно). Зафали Богу, да знам!
НИКО (грчевито раздере два биљета из биљежнице, па у великој сметњи). Зашто идеш?
ИВО. (мукло, око у око). Идем – да ме не уведеш опет у напас'! (Истргне му из руке биљете, па се полако и мирно одалечује).
НИКО (гледајући га непрестано, пун гњева, за себе). Он је! – он!
ФРАНО (за себе). Да му је што реко!
ГЛАС (из далека). Које од брода, нека се миче. (Жамор пука. Паво, Ката, Марија, Влахо улазе, пратећи Јелу).
ЈЕЛЕ (пада у наручај сина, завапивши). Иво мој! (Јеле одлази, држећи загрљена сина. Сви је прате. Сам Нико остаде непомичан, гледајући тај растанак. Франо му се приближи, тер весело лупка штапом о земљу).
НИКО (мрко и злобно). Да га задржим? Не! – Убио би ме! (Хоће да иде на дно, па се зауставља). Нека иде! (Оде с десне).
ПОЈАВА ЧЕТВРТА.
Јеле сама, пак Аница.
ЈЕЛЕ (улази одоздо скоро трчећи. Схрвана је у великој нутарњој муци. Дошла је до сред раскрснице, пак баца поглед пун молитве на цркву. Чује се још слабо пјевање путника, које до мало сасвијем престане. Јеле дошла до зида, одакле се види море, и ту се наслони, уздахнувши дубоко). Ах! – Не! – нијесам више могла! Још час – па бих била завикала: „Ма не видиш, Иво, да мрем?! – Остани!“ – (Сакрије за час лице рукама).
АНИЦА (замотана у нешто убручића, с малим замотком у руци, долази с лијеве, трчећи у страху и разгледавајући се све на около). О! – Боже мој! – хоћу ли доћ на бријеме? ...
ЈЕЛЕ (се обрне, угледа је и завиче мукло). Аница!
АНИЦА (престрашена). Јеле! – (Хоће да бјежи, али се предомисли и наједанпут обрне се неизрецивим, блаженим посмијехом). Сто ћеш, Јеле, да ти речем сину?
ЈЕЛЕ (зачуђена). Иву? – (Стави се, ускликне и зграби Аницу). Ти бјежиш!
АНИЦА (мукло, а све хитро). Јес'!
ЈЕЛЕ. Ш њиме?
АНИЦА. Реко ми је, да волим злато него ли поштење! ...
ЈЕЛЕ (у великој узрујаности). Свијет ће те припознат! ... ухитит. – А јадан ти ћаће?! ... О! ... дијете моје! ... промисли – промисли ...
АНИЦА (очајно). Промисли ти, да ћу до осам дана бити Никова жена! ...
ЈЕЛЕ (ускликом). О! то пак не! (Диже са себе махраму и шал што је покривају, па преоблачива Аницу). Ево ти моје хаљине! – Не, не ће те познат! – Трчи, бјежи, доцна је. Ишти Марију; она ће те увућ у брод. – (Хитро). А! да не заборавим ... (Вади из њедара карту од пролаза). Укажи Иву ово и реци му: мајка ме послала. (Пољуби је жарко). Трчи ... бјеж'! ...
АНИЦА (трчи до дна, пак, прије него нестане). Мајко! биће ти сретан! – (Оде трчећи).
ПОЈАВА ПЕТА.
Јеле, пак Нико.
ЈЕЛЕ (узрујана, узнесена, хоће хрло да сиде низ позорницу према страни, одакле се море види). Боже мој! ... само да дође на бријеме! – – – (Угледавши Ника, који долази с десне). А! – сад и он?! ... (Назадује, пиљећи мрко у Ника). Па нека! – Данас или нигда!
НИКО (уљегао некако смркнут. Све нешто тражи. Хтио би на дно, али Јеле му је на путу. Припознао је, па се зловољно, нагло зауставио. Презирно, изазовно). Ха! Ђе су ти данас проклества, Јеле?
ЈЕЛЕ (излази полако, подбочена, а поспрдним смијешком). А што ће ми више, кад хи је услишо Бог?!
НИКО. Свеколике?
ЈЕЛЕ (триумфално, нагло). Свеколике!
НИКО (приближио јој се сасвијем, па злобним изражајем, а рукама у џепу). Чујмо, дункве! ... Та твоја освета ... ђе је?
ЈЕЛЕ (показујући пучину). Тамо!
НИКО (нешто га коснуло, па лице у лице, брутално). Мање ћакула! ... то хоће ријет? ...
ЈЕЛЕ (ријеч по ријеч, тик до уха му). Хоће ријет, да Бог не плаћа сваке суботе! ... Хоће ријет и то, да ћеш с те хриди, – ту, – виђет до мала твоји „Слободу“ крцату моје среће! ...
НИКО (бљеском гњева, разумио је, па завиче). Ах! ... Аница! ... побјегла је?! ...
ЈЕЛЕ (у један хрепет страховитог смијеха, који одјекује по свему крају, као Хосана славља). Јес'! ... јес'! ... побјегла! ... Ха! Ха! Ха!.
НИКО (онијемио, прекрстио руке, загледавши се у Јелу). И ти се смијеш?!
ЈЕЛЕ (у необузданоме, скоро нечовјечноме весељу). Смијем се! ... смијем! ... и још теби у фацу! ... Ха! ха! ха! .
.. Промисли само! – Вас живот у страху, у тузи, у јаду, – па све те срамоте, сиромаштва, плач – брез краја ни конца! – А сад?! ... О! не! ... ти не знаш, што је лијепа, што је здрава, што је велика ова радос' сиромаха, која ти се смије, – која се руга теби и твојијем гнуснијем, лупешкијем милијунима! – –
НИКО (као гори, а лице му све више потамњело). Ах! Дункве тако! ... Браво да! ... Ма ... (приближило јој се, па је зграбио за руку) ... ма ... ако хоћеш, да гледам освету твоју, ваљаће да и ти дођеш до порта са мном, да сазнаш, ко ће се вратит до који дан овамо, везан, у тамницу ...
ЈЕЛЕ (протрнула од ужаса). Не! ... не – ти не ћеш то учинит! ...
НИКО (као гори). Не?! ... Анзи, видиш! ... хоћу да субито пријавим области, ко краде дјевојчице у богатог оца ... (Хоће да је вуче за собом). Ха! ха! – дођи! ... дођи! ... биће сад правога смијеха, ти, јадна освето сиромаха! ...
ЈЕЛЕ (пала на кољена испред њега, у великоме страху). Ах! ... Немој, Нико! пушти га! ... пушти! ... Ето – убиј мене, – ма нека он буде сретан ...
НИКО (тргнуо се над њоме, па јој баца сву злоћу у лице). Не! – Хоћу да му се безочне очи исприд мене пригну! (Јеле се мало по мало подигла, па назадује до гробишта, праћена несмиљеном његовом пријетњом). Ха! ха! Нијеси ли ти сама рекла, да ми је син! ... И јес'! ... јес'! ... припозно сам у њему ту моју проклету крв! ... Па за то ... баш за то хоћу да и он буде што и ја: Хала! ... Хала! .
ЈЕЛЕ (тетурајући натражице, пала је на мирац гробишта и с објема рукама тегнула хладно гвожде положене гробареве мотике. Пламен крви потамнио јој вид. Невидена зграби оруђе и држи га скривена, па, кад је дошао Нико све до ње – она се подигла страховита, ал' мирна и тврда, па тупим, дубоким, удесним гласом). Тако ти Господинове муке! Је ли ти то задња, Нико! ...
НИКО (хоће баш да је зграби). Алтроццхе! задња ... и призадња, Јеле! ...
ЈЕЛЕ (као муња, замахнула мотикам, па га погодила посред главе). И била ти така!
НИКО (заурличе и паде на земљу мртав).
ЈЕЛЕ (подигла опет мотику, па остала над њиме како андео освете. А наједном баци је далеко од себе и пригне се до њега, па бијесно). Тако! ... тако! ... умри! – – (слиједи пожудним, грозним задовољством задње трзање Ника). А! ... и ти се, дакле, мучиш! ... (Устајући нагло). Ох! – и праведно је! – – (Продрхне, прође рукама преко чела, па се у тишини занијемљене нарави освјешћује}. Ја?! ... ја?! ... (Угледа Ника, врисне и бјежи од ужаса). Мртав? ... Не! ... није ... није ... (Трчи, као да је мртвац слиједи, све до црквице. Помамно лупа на врата). – Отворите! ... чујте ме! ... (Врата се не отварају, и она у силноме страху ухвати коноп и почне звонити звоно}. Ајме! ... помозите! ... људи Божији! ... помозите! – –
ПОЈАВА ШЕСТА.
Франо и првашња, пак сви осим Ива и Анице.
ФРАНО (доходи хрло с лијеве, Вас у чуду). Ко зове Божији суд? – (Угледао Јелу). Јеле? ... ти! ...
ЈЕЛЕ (слази низ скалине, а поглед, пун страхоте, вири тамо, гдје лежи Нико). Мучи! ... Да ме не чује Иво! ...
ФРАНО (види мртваца. Као громом ошинут, викне). Нико! ... (Једва му се приближава, вас дрхтав и пристрашен). На земљи?! ... Вас крвав! ... (Опазивши да је мртав). Страхоте! Мртав! (Прама Јели у скрајњему пароксизму). Ти?! ... проклета кучко! ... (трчи на доње раскршће и виче у сав глас народу, који је већ почео долазити на позив звона). Убила га! ... Убила га! ... (Са свијех страна врви народ, а с њиме Паво, Кате, Марија, Влахо. Уједно се отварају врата од цркве, откле се показује парок и старци).
НАРОД (бучећи). Што је? ... Ко зове суд добријех људи? – Јеле?!
ФРАНО (као гори). Убила га! ... ено ... ено ... гледајте! Мртав је Нико! ...
НАРОД (великим гласом). Убила Ника! ... Мајко Божија! смилуј нам се! ... Пребила га како вола! ...
ЈЕДАН МРНАР (трчи одоздо вас запијехан, па све до Франа). Госпару! ...Ајме! ...побјегла Вам је с бродом Аница! ...
ФРАНО (брез гласа, брез даха). А! Побјегла?! ... (Према пароку). И то ... и то је учинила ова проклетица! ... (Хоће да на њу навали, али га задржавају сусједи).
МАРИЈА (Франу). Лажеш, капетане! – спасила се од тебе, да не умре како и покојна јој мајка! – А ја ... знаш ... ја, она од посте, ... послала сам ти је пер ривалса!
ФРАНО (у силноме гњеву, јер га држе са свијех страна). Змије! ... Живине! ... Убојице! ... Пуштите ме! –
НАРОД. На се! ... Мучите! ... Суд добријех људи нека говори! ...
ПАРОК (улазећи са црквенијех врата, Јели). Исповиди твој гријех, – несретна душо! –
ЈЕЛЕ (сама усред свијета, клекне испред парока, пољуби земљу и говори дубоко, скоро бешћутно). Исповиједам се Богу свемогућему и вама људима добре воље! – Ови човјек, што ту лежи, приварио ме у младости, мучио у старости, па још у скрајњи час ћио затворит како лупежа и уграбит му драгу ... њему – Иву сину своме!
СВИ. Иво му је син?! ... Страхоћо! ...
ЈЕЛЕ (као гори, продирно). Тако ми сунца Божијега, за то, и за ништа друго, убила сам Ника Мариновића – а ви, браћо, судите како закон пита! – (Пољуби опет земљу, па остане клечећи).
ФРАНО (планувши). Каменујте је! ... каменујте! ...
НАРОД (силовито, узбуњено). Мучи! – Јудита је ово! – Крвник је био! – Отоле! ... отоле! ... Понесите га! – – проклеће вам земљу! ... (Неколицина напртила мртво тијело, па га носе иза гробишта).
ПАРОК (долази напријед, прекрстивши се. Сви се откривају). У име Бога и светога Влаха, судимо данас, да је жена ова у правди Божијој убила крвника за част и срећу дјетета свога! За то нека живе! (Заморе све женице около Јеле, која скоро малакше. Франо као бијесан бјежи с лијеве). Али вјечни закон, да убиства нема, хоће, да сваки гријех носи за собом педепсу. За то ја те питам, Јеле, можеш ли с тијем рукама, што су заклале Ника, ... загрлит му сина?
ЈЕЛЕ (сва протрне и згражањем нехотице плане). Ох! Не! ...
НАРОД (мукло). Ах! ...
ПАРОК. Ријеч твоја – осуда твоја. (Јеле врисне. Снага је оставља. Маре, Ката, Влахо, женице – сви су около ње и тјеше је).
ЈЕДАН МРНАР (успет на хриди, завиче). Ено брода! ...
Поздравља светога Николу! (Чује се далеко пуцање топа).
НАРОД (трчи до хриди). Ево га, ... ево! (Сви поздрављају рупцима, клобуцима. Парок благосивље с висине. Пуцање све то даље).
ЈЕЛЕ (опкољена и уздржана од Марије, Влаха, Кате, Павла, подиже се полако сва преображена. Великим погледом гледа свакога у лице, као зачудена што је држе). А зашто да не видим више нигда свога сина? ... Убила сам звијер, а не оца! (С ужасом, али све то узвишеније, гордије). Ко сте ви, да ме држите? – Он је мој ... мој ... у тијелу и души мој! – Не видите ли, да сам га данас сретно повила? ... ('Рве се са својом пратњом). На се! На се! – кад проходи мајка! ... (Сама се пење на хрид, док је западни жар обасјава крвавим одсјевом). Ево ме! ... ево! ... у тебе! ... (На вршку, угледавши у даљини брод). Иво! ... синко мој! ... (Великим вриском протегнула руке и остала за час као кип, узвишена и сама. Још један врисак, и пада мртва).
НАРОД (слетио се око ње). Јеле! ... Јеле! ... видећеш га опет. – Јеле! ...
ПАРОК (пригнуо се над њоме. Пауза). Хоће – гори! ... (показујући небо).
СВИ (мукло пристрашено). Ах! мртва! – (Разне тугаљиве групе).
Завјеса полако пада.
Дубровник 1894-95.
На Растку објављено: 2008-08-06
Датум последње измене: 2008-08-07 10:35:42