Иво Војновић

Лападски сонети

Дигитализација Булаја наклада

НА МИХАЈЛУ

Један по један доходу властела
у црном л'јесу ношени од факина
на задње с'јело, гдје но знак пропела
грбове круни посред рузмарина.

Након свих борба насл'јеђених страсти
и мржње давне, што ти жиле пали,
и шетња, и шала, и пландовања, и ласти,
харно је лећи, гдје су нав'јек спали

Дједови мртви, кад је Кнез још владô.
Ту сами труну даље бар у миру,
док цв'јетном травом пасе кротко стадо,

Што сан госпара не буди у свом гају.
– „Requiem aeternam!“ – – – чуј еолску лиру
чемпреса гробних!... можда шапћу о рају.

(Дубровник 1892.)

ЈАНУАР

Свуд сн'јежи цв'јеће на те црне гране
по голим међам' усред мрче и бора, –
рекô би посм'јех или миг са стране
Маркизице какве с напраханог Двора.

Под ведрим хладом малахитног неба
стисло се море без валова и б'јеса
вичући мукло: – што ми нема хљеба?
– гдје су те буре? –гдје је пл'јен тјелеса? –

Крај пута чеках докле жарки запад
удуне жерав а сјен с Петке баци,
што тамним плаштом крије мртви Лапад.

Ончас ти прође, ... Кликну!... Пламен-траци
зјеница драгих разгалише вече!...
Оне се ноћи смрзнуло све цв'јеће.

(1891.)

CARMEN

– Гле, како бљесак раскошнијех вјеђа
и посм'јех блудни опет змијски чара,
и лови, и пали с помамнијех жеђа
Дон Joseja, док њу веже и кара!

У б'јесном лету п'јанијех вртлога
не спомиње се Драгун мајке, љубе,
јер Carmen зове, кужни цв'јет брлога,
да љубав дијели гдје и' други 'е губе.

Живина кад би сита а Јосе гладан,
заволи Тореадора и с њиме легну.
При новом блуду достигну је хладан

бјегунчев нож, – тад мртва се протегну. –
– – Бијела, плаха, несуђена дјево
чему се згражаш?...
                              – Сад си Carmen ево!

(Дубровник 1893.)

ОНИ

Руже ви дивље што круните плоче
тврдој властели у тврђему санку,
ако не сањате о судњем данку
реците: –зашто се ув'јек још коче

чемпреси давни крај црквице старе?
Румено цв'јеће, к'е не бере рука,
претихо дахну сред подневног мука:
– Ено ти плоча, пак питај Госпаре! –

Велебна власт оних гордих дубова
опет над цв'јећем и смрћу завлада
бесмртном Славом готскијех храмова.

Тајна тад бризну ми з гробнога хлада
шапатом сласти кроз црне им гране:
– Властôске кости од вајкад' нас хране! –

(1900.)

МИХОЉИЦЕ

Из црне земље жуто цв'јеће расте
па бл'једо трепти сред сунчаног с'јева,
кô тихе св'јеће док се Миса пјева
у спомен днева кад су биле ласте.

И ја за пламом ваших цв'јетних лучи
осамљен сл'једим задњи дах Априла
свуд иштућ мјесто, гдје би душа скрила
сјен мртвог Љета, што ме сад још мучи.

Кол' благо, сјетно и тај опход прође
Лападом пустим, откле чемпрес вири
и тужни пјев се „маслинарка“ вије!

Тек пратња стаде кад цв'јет жалу дође...
Тад на хрид сједнух и ту бол с' умири
јер видјех Јесен маглом вал да крије.

(1901.)

УТЈЕХА

Зашто ме гледаш тврда хриди моја
кроз тамне рупе зарашћене вр'јесом?
Јел' то поглед, што сред муклог боја
нечасних днева видјех планут кр'јесом?

сунчане зраке, канда мач заблиста?
Ти знаш да љубим твоје скуте благе
и пусте гаје куда ловор листа,
и кам, и бор, и прах те земље драге

што вихар носи, јер га плач не кваси! –
Зар да сан Слободе још ти не да спати? –
Ах! збори, вичи, псуј, ишчупај власи,

з грозног чела, ал' вјеђе склопи, да ти,
Едипе стари, бол не гатам већи!...
– „Не жали мене, сл'јеп сам!“ – Кам зајечи.

(1898.)

PRÉLUDE

Кад те ја гледам како скромно лижеш
распетому Граду пребијене хриди,
бојну пак пјену како с уста дижеш,
пучино блудна, – да те б'јег не стиди! –

Онда се сјећам, Мандаљено, тебе,
свете кад ноге ничице си прала
топећ их сузам' е да спасиш себе.
Мир би тад с тобом, јер је пред Њим спала

Олуја страсти, с ке си част отара. –
Гр'јешница 'л вјечна, што је Валом зову,
и сада хини, лаживица стара!

Чуј!... док на хриди њезин цјелов пљуска,
зелени понор бучи претњу нову!...
– – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – –
Врх Града мјесец плута кано љуска.

(Дубровник 1898.) 

НАПОМЕНЕ

Лапад – полуоток који са сјеверне стране затвара грушку луку у Дубровнику

Михајло – предио у Лападу испод брда Петке, са црквицом св. Михајла и гробљем дубровачке властеле

михољице – цикламе

Петка – брдо изнад Гружа у Дубровнику

prelude (франц.) – прелудиј, предигра

requiem aeternam (лат.) – вјечни мир

1. У везаној италској форми Сонета бројим и срокове по узору свих прозодија т. ј. по талијанску, вежући на име често два вокала у један прама живоме ритму стиха у читању. Тако су чинили и наши стари пјесници дубровачки. (Опаска писца.) 

На Растку објављено: 2008-08-12
Датум последње измене: 2008-08-13 17:46:05
Спонзор хостинга
"Растко" препоручује

IN4S Portal

Плаћени огласи

"Растко" препоручује