Иван Гундулић

Од величанства божијех

     Наредбено свеђ вртећи
обраћа се сила од неби;
пламенује не свијетећи
величина огња у себи.
     Сада свјетлос, тмину сада
повјетарце ово слиједи;
сред истока, сред запада
у крепчини земља сједи.
     Само собом обкружено
у себи се море уздржи,
те у свом крају затворено
у почетку свом се врши.
     Свијести моја, тко ова створи,
пој му отајства зламенита,
крепка вјера тер говори,
што твâ слабос не дохита.
     Без узрока узрок један,
нераздионо јединство је,
и почетак, кому ни'едан
јур почетак вик био је.
     Први они, ки у себи
вазда крепак врти свиме;
сврха, којој могло не би
наћи сврхе ни'едно вриме.
     Огањ који дух уздржи
и без мјеста мјеста има,
који све, што згара и пржи,
реси дарим блаженима.
     Добро, које неизмерно,
у све себе чим размеће,
све причудно, све замерно,
све изврсно чини одвеће.
     Знање, кога влас крипосна
сама гледа се, у себи је,
тер чим себе иста позна,
све у себи разумије.
     Љубав, која све дјелује,
и све храни, тер љубјена
љубовника намирује
у љубави свôј блажена.
     Он пристоље свому стању
буде у себи сам ставити;
он у вјечном дјеловању
има покој вјековити;
     он невидјен од слабости
свијести умрле кратка згледа,
скровен својој у свитлости
у дјелих се својих гледа,
     тер небеској у ведрини,
и на земљи још овуда
од забити и у тмини
свуд он свијети, Бог је он свуда.
     Неизмерним знањем свиме
од себе се познан чује:
како хоће, пак друзиме
на бријеме се објављује.
     Тер у вјечној свôј памети
све, што може бријеме одкрити,
при бремена све видјети
буде и познат и љубити.
     Ну у себи, засве ер знамо,
да све гледа, ријети тријеби:
другу свитлос, изван само
себе истога, нејма у себи.
     Он небеско поље реси
придразијем каменима,
златно цвитје с којијем смијеши,
нека љепшу слику има.
     Он копрене тамне ноћи
свијетлим зрацим звијездâ везе;
он је сунце, с кога 'е доћи
свјетлос сунцу, кад изљезе.
     Он је, који дзоре миле,
кад најдража јес об лити,
злате праме, прси биле
свеђ руменом ружом кити.
     Од честитих његовијех
љубовника љубав чиста,
слатка пјесан блаженијех,
који вишња пуне миста;
     од обртнијех небес пака
вику плодна обраћања
тиха, плаха, брза, лака,
без промјене, без пристања;
     и разлици друзи плоди,
који изходе од нарави,
навјештења јесу оди
његовојзи многој слави.
     Свјетлос, која тмине скраћа,
и дух вазда ужежени;
земљу у небо он обраћа,
смрт у живот прежуђени;
     тер у свој двор, свијетао вику
ки од зрака јес блажених,
на истину, на велику
славу зове разведрених.
     Поносито он на неби
сам собом се нарешује,
тер уједно сам је себи
стан, и у стану ки станује.
     Он разгледа липос своју,
кô је свитлос свих липости,
тере сја вас у покоју
од љувених пожудности,
     (привишњега сред истока
од љувених слацијех чуда
дрази узроци без узрокâ
и пожуде без пожудâ.)
     Тако себе сам ужива,
и у сили свôј огњени
вјечна љубав сам прибива
и љубовник и љубљени.
     Овди, свијести приклонита,
твој завежи језик саде,
тер мучећи тој почита',
што ни'е ријети моћ никаде.
     Зашто оно, кô ти свијети
добро у тминах привелико,
тер га не мож разумјети,
оно Бог је свеколико:
     он је оно, што заман је
искат, да се вик изријеће,
тере слабо људцко знање
зна, да не зна, знав највеће.