Ехли-Ислам

Безакоња окупационе управе у Босни и Херцеговини

Извор: Викизвор

Ехли-Ислам (псеудоним непознатог аутора)

Штампано издање из 1901. године

Мјесто издања: Нови Сад

Кратак опис: Изворно свједочанство аустро-угарске окупационе владавине у БиХ, те поступање прокатоличких власти према „мусломанима“ и „православним Србима“ (у тексту се наводе као вјерска категорија)

Увод.

Протекле су већ 23 године дана, од како је — злом судбином — потпала Босна и Херцеговина под власт аустро-угарске монархије. Те су године протекле као неки сан, све је минуло брзо, али на тијелу босанско-херцеговачког народа остадоше тешке ране, које — и уз најповољнију промјену садашњега стања — требају много времена и радикалног лијека, да се излијече.

Окупациона влада је кроз читав тај низ година чинила над нама мусломанима и православним Србима у Босни и Херцеговини притисак, у намјери, да у нама изазове особиту понизност и ропску покорност, те да тиме заборавимо на се, на своја права, на своје традиције и на своје народно достојанство. Ми смо то двадесет и двије године трпили све под изликом оданости и вјерности, ну на пошљетку се увјерисмо, да нас онај, према коме показујемо таку вјерност, не може поштивати, јер види, да ми ни сами себе не поштујемо, кад се сматрамо за нижа створења.

Окупациона је влада чинила у Босни и Херцеговини све, само не оно, за што је била позвана и што би народне потребе и захтјеве удовољило а недостатке попунило.

У Босни и Херцеговини влада она аустријска политика, којој је свагда мањкало живог и свестраног посматрања ствари и прилика, која и ако је у својој држави дала народима нека права и устав, али слободе никада трпила није.

Кад је ријеч о управи Босне и Херцеговине, онда можемо говорити о трајању и дјеловању те управе истом од времена од како је у овијем покрајинама проведена нека бајаги „државна организација“, те од како је управа овијех покрајина повјерена и то неограничено и без икакве парламентарне контроле — заједничком министру финансија Бењамину пл. Калају.

Од времена ове „уређености“, или боље рећи потпуне неуређености, т. ј. од када министар Калаји самостално и самовољно краљује у Босни и Херцеговини, од тада је народ у овим покрајинама, у сваком погледу пошао у назадак. Свеопћем и рапидном пропадању босанско-херцеговачког народа, једини је узрок објесна и насилничка система владавине, која нам је већ и живот загорчала. Калаји је мислио, да има посла са азијатским народом, па је његова управа чинила а и данас још чини све, само да народ што већма стегне у окове крутога апсолутизма, свака слобода да се укине, сваком и самосталном напретку да се на пут стане, све што је до сада постојало да се без обзира сруши, а све да се унесе нешто ново народу туђе, неугодно, непотребно и некорисно.

Гроф Андраши се, године 1878., изјавио службено пред прорачунским одбором аустријских делегација о окупацији Босне и Херцеговине, рекавши слиједеће: „Посједнуће Босне и Херцеговине трајаће дотле, докле се не отклоне опасности за мир и докле Турска с једне стране не накнади учињене издатке, а с друге стране не да јамство, да се створено стање под њеним господством неће погоршати“.

Па је ли окупациона влада удовољила повјереном јој задатку? Је ли окупациона влада у опће кадра, да даде у будућности довољно јамства — са обзиром на њен досадашњи рад — за сталан мир и напредак у Босни и Херцеговини, гдје је опће незадовољство народа на дневном реду? Је ли окупациона влада створила тако стање у овијем покрајинама, којим би се, макар дјелимично постигли, напред стављени циљеви?

Успјех или боље рећи неуспјех, којега је окупациона влада кроз 23 године получила, јасно доказује, да Аустрија није дорасла ни подобна, да удовољи захтјевима датога јој окупационог мандата, из чега сасма логички произлази, да јој се исти одузети мора, јер јој и није дат на вјечита времена, него „dies incertus“, зашто су 23 године биле довољна привременост, да се „пацификаторска снага“ аустријске државе прокуша. Какове поузданости може и на даље имати блажена Европа у таку окупацијону управу, која је својим неспретним и нетолерантним поступањем изазвала свеопће незадовољство народа у окупационим покрајинама?

Ако кад дође вријеме — а доћи ће на скоро, ако Бог да — да се Аустрији окупациони мандат одузме, неће онда бити нужно, да Турска даде јамства, „да се створено стање под њеним господарством неће погоршати“, но ће по свој прилици Аустро-Угарска бити позвана, да одговара силама потписницама окупационог мандата за своја недјела, почињена у Босни и Херцеговини, за помућене и збркане одношаје.

Наше незадовољство, скопчано са нашим животним питањем неће све дотле сићи са дневнога реда, док се Босна и Херцеговина, или не поврати под управу турске царевине, или док се евентуално овијем покрајинама неда самоуправа, као што је то било и Сан-Стефанским уговором утаначено, јер је нас окупациона влада са бездушним зулумима дотле доћерала, да жалимо и уздишемо за отоманском управом, а иза гласа плачемо са насилних чина ове управе, те их сматрамо злочином прама нами.

Ми ћемо од сада своје мишљење изразити свугдје јасно, отворено и на енергичан начин али за то не ћемо нигдје употријебити другога средства, него средство дозвољенога дјеловања.

Наша вјера и љубав према отаџбини челичи нас у добу искушења, сви се ми загријевамо родољубивом идејом, која нас подстиче на неуморно пословање свете ствари, достојне сваке пажње и сваког обзира.

Ми витешки сносимо вријеме од 23 године, које нас претискује огромном тежином неправде; презирање и грдње, које се на нас осипају, од стране окупационе владе, сносимо и трпимо двадесет и двије године као људи племенити, ну сада су дошле виле очима, сада је крајње вријеме, да дамо дозвољеним путем одушке своме јаду и својим патњама, а за то имамо, хвала Богу, и способности и мјеста и прилике.

Мржњу против ислама и исламске културе пренијела је Аустрија на политичко поље окупационе управе.

Тако је постало стално мишљење окупационе владе, да све оно што је исламско није достојно никаквог обзира нити потпоре, те да само кршћански слојеви а нарочито сљедбеници римске цркве, имају право на будућност у Босни и Херцеговини.

Ово хотимично запостављање свега што је исламско, било би за нас мусломане у овијем покрајинама заиста погибељно, да ту клерикалну струју не сузбија наше исламско вјеровање, да је наиме свачија судбина у руци Свемогућега Алаха, а свјесни смо и тога, да је још увијек законити господар Босне и Херцеговине онај, који је уједно и глава наше вјероисповјести, а то је Његово Величанство турски Султан, који је Калифа свију мусломана на свијету, а то је важно, не само по судбину Босне и Херцеговине, него и по судбину свију балканскијех народа. Ну, с друге стране је ово хотимично запостављање свега што је исламско уједно добар доказ, да Аустрија не може успјешно и благотворно дјеловати на Балкану, јер се не може да отресе своје битне махне, свога окорјелог клерикализма, тога заклетог непријатеља свију народа и сваке културе, тога дин-душманина сваком људском напретку и политичком и друштвеном и економском и умном.

Аустрија је могла, да је знала, предобити босанско херцеговачки народ за се, и тиме исходити и поспешити присаједињење наше отаџбине својој држави, само да је окупациона управа владала праведно у смислу правде и закона, те да је све тешкоће пустила, да се природнијем током изједначе; али на супрот томе видимо, да с једне стране емигранти из Босне и Херцеговине издају у Биограду лист под насловом: „Ускок“, да би с поља могли продужити несретну борбу против владајућег система, док опет с друге стране долази меморандум за меморандумом и потлачени народ нема пред ким да изјада своја срца.

Зар не би било паметније, да је окупациона влада давно испунила народне жеље, да је удовољила народнијем потребама, да је нама мусломанима и православнијем Србима дала вјерско-просвјетну самоуправу; да је народу допустила да бар донекле може и смије утјецати на дух и правац управе?

Док Калаји и њему наклоњено, односно од њега подмићено јавно мнијење, тврди, да у Босни није могуће увести европско уређење, дотле он и његова влада ипак стају на пут да становништво овијех покрајина добије каку-год уставну слободу, да се узмогне слободно и у духу народном развијати и културно напредовати, дочим ће се дјеловање и самовољно газдовање владинијех чиновника и јавнијех органа најбоље објаснити са изложеним случајевима, који у овој књижици слиједе.

Безакоња окупационе управе у Босни и Херцеговини.

И ако на зулум нема права нико, па ни онда кад то оправдава да тиме добро чини, опет су на срамоту Калајеву, зулуми босанско-херцеговачких власти неисцрпиви, а особито од времена, од кад ми мусломани начинисмо нашим јадима и невољама пролаз у јавности. Од кад ми и наша браћа православни, као два најјача елемента, који укупно сачињавамо велику већину грађанства, који сачињавамо народ по његовим хисторијском значењу, као старосједиоци ових покрајина — затражисмо своја вјерска и народносна права, од кад почесмо одлучно захтијевати да власт подржава потребну обзирност напрама нашој вјери, нашим светињама и традицијама — од то доба навукосмо на се ужасну освету и притисак Калајеве владе; јест, од то доба нам душа дише кроз иглине ушице.

Ми се мусломани истина, тек недавно пренусмо из мртвила, гдје се бијасмо изгубили у густој тами, кад за нас нахрупише нове прилике и одношаји, али чим прогледасмо, видјесмо да смо не само остављени и напуштени сами себи, но шта више и запостављени. Због тога сада тражимо права, а не милости, тражимо једнака права, а не повластице, тражимо и захтијевамо закон и правду. То тражимо, јер не можемо више да сносимо, да буде закон лична воља човјека, у кога је у рукама неограничена власт, па који чак ту своју власт подијељује и својим најнижим органима, да нас гоне и сатиру.

С нама се поступа — Боже ме опрости — као са робовима, нас чиновници ове управе сматрају неким подређеним створовима — и, што су некад древни Римљани својим робовима клицали: „Sclave non est homo“, то сада — Бенке, Рукавине, Питнери, Лазариније, Беркси, Трешчеци и други Калајеви „проконзули“, пуни „освајачке“ гордости над нама понављају. Уобразили себи, да су све покрајине „освојене“, а ми урођеници да смо варвари, које треба укротити са „Hafersack und Peitsche“.

Да се ово нечовјечно средство над нама употребљује, ево фактичног доказа: На тужбу Х. Мехе Араповића из Јајца, коју је 23. септембра 1900. год. поднио котарском уреду као суду у Јајцу против Анте Вукадина, Шокца, такођер из Јајца, ради увреде поштења и светиње, што му је речени Шокац јавно и пред више особа, а без икаквога повода опсовао браду и свеца Мухамеда (А. С.) – бијаше одређена расправа на дан 20. октобра 1900 год.

Расправу је водио судбени пристав др. Леденик. На расправи је био преслушан међу осталима, као свједок и Ибрахим Софтић трговац из Јајца, па пошто се исти пригодом саслушања изјавио као прави мусломан, да је и он том безобразном и дреком псовком увријеђен, као и сви други мусломани, одмах га је због тога споменути судбени пристав осудио на 2 дана затвора, те не давши му ни прословити, с мјеста га стрпа у хапс. На расправи се доказа, да је оптужени Шокац крив, ради чега бијаше на „пуних“ 14 дана затвора осуђен. Ну што би даље? Др. Леденик дође сутра-дан т. ј. 21. октобра и то у 2 сата после поноћи у хапс, мало накекерушен, са голом сабљом у руци. Сужњи лежаху мирно, кад судац повика пун срџбе и бијеса: „Гдје је Ибрахим Софтић?!“

Јадни Ибрахим скочи иза сна сав уплашен, а он га (судац) поче псовати и грдити, говорећи му, да се он не смије у хапсу клањати (Бога молити). Леденик хтједе својом суровошћу да изазове Ибрахима не би ли му штогод одвратио, па да га онда туче и сијече, али Ибрахим ћуташе и стајаше пред њим као окамењен. Кад то Леденику није испало за руком, онда остави Ибрахима, па приђе православним Србима, од којих бијаху шесторица у истом затвору Православне поче одмах ударати сабљом тако, да је четворицу од њих и озлиједио, и то Милу Гутића, Саву Шумара, Цвију Миловца и Шпиру Полића. Сву четворицу је испарао сабљом по глави и по рукама, а једном је и нос разбио. Кад су невини људи почели на сав глас јаукати и звати у помоћ, онда је Леденик изишао из собе гђе су мушки, па отишао у одјељење гђе је женски хапс у коме је била једна Српкиња и једна Циганка затворена.

И женскима дође са голом сабљом у руци и на њих поче викати, на што оне устрављене завришташе и запомагаше. Кад је из женскога хапса изишао, онда је са сабљом вијао испред хапса кључара исте хапсе Омера Сарача и он му је тешком муком умакао. Сјутра-дан, ово нечувено насиље бесе пријављено котарском предстојнику у Јајцу, који до душе одреди, да лијечник прегледа озлијеђене људе и истима ране завије, али судбени пристав Леденик не бесе ради тога недјела позват на одговорност.

Примјетити ми је још и то, да је Леденик био дошао у хапс с намјером, да туче Ибрахима Софтића, јер бесе на њега љут, што је свједочио против Анту Вукадину, те му није било доста што га је на правди Бога два дана затворио, него још хједе да га измлати.

По овоме може свак просудити каква је сурова сила и притисак над нама мусломанима и православним Србима. Средство је ове управе грубо тлачење и неправда. Па је ли онда непојмљиво што је рад ове управе уродио презирањем и неповјерењем? И, ко треба да жање ове плодове? — Онај, ко је сијао — Калаји.

*

Бан гроф Куен Хедервари истакао се је лањске године у јавности, као добар познавалац садашњих појава у окупираним земљама. Он се прави „мјеродавним“ и хоће да својим „објективним“ приказивањем истине умири страсти јавног мњења, које се — бајаги — дало од нас завести. Ми би допустили г. бану да као посматрач каже свој суд о нашем покрету, али не ћемо му никад допустити, да нас вријеђа и да нас представља као подле, лукаве и тако наивне, да нијесмо свјесни онога што чинимо, него да смо слијепо оружје у рукама православних Срба, који су нас нахушкали на Калај а и систем његове управе.

Банов разговор са паришким дописником „Пештанског Лојда“ свратио је на се нешто пажње, јер су га особито пропратиле хрватске новине и Калајева плаћена штампа. Овоме не треба коментара. Калају је било потребно, да се ухвати за скут каквог ауторитета, за којега се може макар мислити да је мјеродаван у пресуђивању балканских одношаја, а нарочито садашње ситуације у Босни и Херцеговини. Покушао је најприје у Београду, да нађе тако уважену и — бајаги — непристрасну личност, али како је и тамо крај „изненађењима“, не могаше му упалити, ма да је за то слао два дјевера, једног из Београда, другог из Будимпеште.

Наравно, кад није могао тамо успјети, онда се мораде обратити на Загреб. Тамо одиста нађе заштитника, и то у особи хрватског бана, и овај му указа своју помоћ тим, што се као Мађар изјави пред паришким дописником „Пештанског Лојда“ против нас и наших захтјева.

Ако се мало човјек задуби у банову изјаву, чује иза сваке његове реци тајанствени шум гласа суфлерова. До душе мора се и г. бану признати моћ и особита тачност у репродуковању. Он слиједи из стопе у стопу свога клиента.

То се одмах опази у премисама госп. бана, гдје вели, „да је заиста крива предпоставка, да има владина политика која иде за тим, да мухамеданце у Босни и Херцеговини тлачи, или да бар с њима лошије поступа, него ли с кршћанским елементом пучанства. Такова политика постоји само у машти извјесног дијела мађарске штампе, која се дала залудити метежем некојих мухамеданских незадовољника“. Ово је јединствено и потпуно сугласно са Калајевим изговором. Ово набацује на његово „непристрасно“ суђење прву сјенку сумње; јер сушто негирање без конкретних разлога не може нитко уважити. Не може и неће, јер смо ми мусломани већ до сада непобитним фактима доказали у јавности, да смо тлачени и прогоњени. Ми смо доказали, а доказаћемо још и боље, да су наше јадиковке оправдане. То свједочи не само наш покрет него и та жалосна околност, што напуштамо своје огњиште и бјежимо у Азију, да тамо нађемо хљеба. Разумије се, да нико не бјежи од добра.

Господин бан се изволио изразити: „да укинуће привилегија, које је имала само једна класа, није никада прошло без незадовољства“.

Докле г. бан држи, да је мотив нашег незадовољства укинуће неких повластица, које смо прије окупације неправо уживали, а сад нам их политика „једнакога права за све“ ускратила. Жао нам је, што г. бан ове своје тврдње није макар мало објаснио. Зар је то привилегија, што смо под управом наше вјере имали своју вакуфско-меарифску (вјерску-просвјетну) аутономију, а сад нам влада у име вјере одузела исту? Зар је то привилегија, што нам фратри и језуите прије окупације нијесу смјели красти нашу дјечицу, па их насилно по Далмацији и Хрватској покршћавати; а данас их сама власт у том варварском дјелу потпомаже? Зар је то привилегија, што смо прије окупације били господари свога земаљскога посједа, а сад нам се тај посјед незаконито отима.

И г. бан, као и Калаји прелази ћутке преко православних Срба, као да су они — бајаги — задовољни. На њих се толико изволио осврнути, да их има појединаца, који се завлаче за нашим леђима.

Врло се чудимо г. бану, што писличари у свом политичном распредању. Ово нас потоње доводи до увјерења, да између њега и Калаја постоји „дослух“. Најсмјешније је, што г. бан ни за длаку на криви Калаја, него сву кривњу обара на нас. Његово псеудо објективно мишљење своди се на ону једну, тер једну тривијалну, т. ј. да су нас Срби православни на овај покрет надражили.

Само тој тврдњи г. бана, као и Калају мањка доказа. Ми преко овога прелазимо са индигнацијом, јер смо ми мусломани свјесни свега онога што чинимо, и да се никад ни од кога нијесмо дали, нити ћемо се дати завести.

У осталом, молимо г. бана, кад нам не може, или неће помоћи, да нам бар не одмаже, да нас као патнички народ мало поштеди.

Ми појмимо смјер и правац банове изјаве, ми знамо одакле је то дошло. Калај је све своје силе дипломатске и „финансијске“ моћи употријебио само, да јавно мнијење од нас одврати, не би ли нам исто отказало своје гостопримство и симпатије, па да нас онда његова зулумћарска влада још више таре и гњави. Али уздамо се, да му неће успјети!

*

Од оног дана, када нас је европска дипломација на берлинском конгресу предала аустро-угарској монархији, у окупацију, од тога доба постала је Босна поносна и кршна Херцеговина за стране елементе прави Елдорадо. За ово двадесет и неколико година, поплавише нашу домовину странци из бијела свијета. Политичке власти ишле су и још иду увијек за тијем, да домаће запоставе и умртве, а странце подигну и оживе. Странцима су пружене све могуће и немогуће концесије, и остале олакшице, те тако домаћи синови ове земље не могу никаквој радњи нити подузећу са странцима конкурисати.

Босанска влада у заједници са рим-папском пропагандом уложила је све силе на ширењу католицизма а све на штету Срба православних и мусломана. Да је ово све, као сунце на небу истинито, то се може увјерити свако, ко пропутује ове покрајине. Прије двадесет година бијаше у главном граду Босне највише до осам стотина католика, данас већ изнаша број истијех, не рачунајући војску и жандармерију на десет хиљада, дочим се број Срба православних грађана умањио.

Прије окупације имали су католици у Сарајеву, само једну древну капелу, док данас посједују велељепну катедру, са неколико зиданих цркава. Прије окупације шиљаху католици своје синове у српску школу у Сарајеву, а данас располажу са најмодернијим заводима свију католичких редова, које је пропаганда у Сарајеву уз тајну припомоћ земаљске владе засновала.

Католички надбискуп др. Јосиф Штадлер, насилним путем отима и преводи у католичку вјеру Србе православне и мусломане па и Јевреје. Земаљске власти показују се немоћне — или баш неће — да томе насилном покатоличавању на пут стану. То је принудило послије Србе православне и мусломане, да се са меморандумом, на највишем мјесту потуже и своје јаде, које од католичке пропаганде трпе пред подножје прејасног престола Његовог Величанства подастру, и на том мјесту затраже заштите за своју угрожену вјеру. Просвјетно одјељење земаљске владе под равнањем свога шефа дворског савјетника Трешчеца ритера папинског реда, шири и из земаљских средстава потпомаже са свим неприродну биљку, Хрватштину, у Босни.

На све просвјетне заводе у Босни и Херцеговини постављени су за учитеље стеклиши из Хрватске, који не презају ни од какових средстава, на ширењу велико-хрватске идеје. Из земаљских прихода дијеле се масне стипендије најприје синовима и шћерима дворских савјетника, савјетника и тајника земаљске владе, савјетника и тајника судбених и осталих виших чиновника. Ако која мрака још из те ставке остане, те се као мрвице подијели синовима овијех покрајина, тако, да од те стипендије не могу ни живит ни умријет. Кад који или која од стипендиста доврши науке, онда слиједе именовања и то овако:

На заводима по Сарајеву, постављају се наравно најприје шћери дворских савјетника и тајника, онда владиних савјетника и тајника а на првом мјесту баш шћерке оних, који та мјеста по милости божијој и подјељују, за тим долазе шћери осталих чиновника и уредника полузваничних листова. Оне шћери високих чиновника, које не могу добити мјеста у Сарајеву, шаљу се на више дјевојачке школе у Мостар и Бањалуку.

Домаће шћери, и то оне које су свршиле вишу дјевојачку школу код „сестара божије љубави“, могу добити мјеста по унутрашњости, и то по најзабитијим мјестима, јер за боља мјеста треба и Хрватска своје шћери да лиферује.

Каква је и у каквом је духу настава у тијем заводима, о томе не треба ни питати. Широм Босне и Херцеговине, са припомоћу земаљске владе оснивају се хрватска пјевачка друштва а у тијем друштвима предњаче високи чиновници земаљске владе. Српска пјевачка друштва, која су састављена из домаћих грађана, прогоне се, те им се скоро увијек забрањује, да икакве забаве смију приредити, нити код које свечаности корпоративно судјеловати. У Сарајеву „Слози“, у Мостару „Гуслама“ и т. д.

У велико-хрватским демонстративним свечаностима, у којима се провоцирају и вријеђају осјећаји Срба православних и мусломана, а специјално код посвећења барјака Требевића, учествују чиновници земаљске владе и то дворски савјетници, владини тајници и савјетници, као и подначелник града Сарајева. Они пак Срби чиновници, који се упишу за чланове српског пјевачког друштва, сматрају се нелојалним. Земаљска влада врбује и позива по цијелој Европи разна друштва, да посјете Босну. Оваквијем друштвима стављају се бесплатно сви подвози, све угодности и Reise Marschali на расположење. Из земаљских доходака троши се хиљадама форината на то, да се ти путници што боље угосте, како би послије у ружичастим бојама своје утиске по Босни и Херцеговини у јавности објелодањивали. Овакви путници стоје под контролом додијељених им чиновника, те само смију виђети оно, што је влада у програм уврстила. Путници не смију нигдје доћи у додир са народом, да и од њега право стање које у земљи влада дознаду. Ако би који од путника зажелио да завири у коју сеоску кућу, да види како народ живи, тај већ као сумњива особа изгледа и онда гледају, да га што раније преко границе упуте. Раскошно гостопримство босанске земаљске владе, постало је баснословно. Готово ни једно друштво, које је по Босни путовало, не може се потужити, да се није у шампањцу купало.

Земаљска влада била је за сваку народност, за свако друштво са стране раскошна угоститељица, само за Србе не.

***

Није чудо зашто од нас сваке године по неколико десетака мусломанских породица изселе се у Турску. Кад би смо навађали све узроке, никада не би били готови, зато смо приморани само неке главније навести, којима ћемо увјерити свакога, који осјећа правду и човјечанство, да није фанатизам покренуо мисли и изселења, него зулуми и незаконитости и сваковрсне нанесене увреде против вјери и обичајима, и то понајвише од стране оних, који су надлежни и задужени да нас бране и штите од нападаја.

Али свему на жалост, сам наш котарски предстојник пл. Бито, ове године 11. маја, кад му дође неки Мухарем Ћехаић са мухтаром (мјесним старјешином), ради своје потребе, те исти сиромах, као и други који су слушали, приповједа, да је предстојник напао га са оваквим безобразним и непоштеним ријечима: „Ви сте Турци у опће лопови, ви сте једне крвопије, ово није Азија, те да ви крв прољевате“. Овај случај није нас изненадио, јер лањске године исто се десило неком Муји Зубановићу, који се ради овога потужио по чаршији, с тога је исти морао одгулити у хапсу око двадесет дана у тешким оковима, јер није ћео одступити од своје ријечи.

Исто тако и ове године, учињена нам је неправда, кад приредисмо по обичају иза испита теферић за нашу ђечицу. Дакле, и ово нам се не допусти као и све друго, да проведемо у миру, већ позва предстојник са пандуром нашега мидерлиса (професор средње школе) Сулејман ефенди Козарчамна и нашег хоџу Хафис Јусуф ефенди Селмана и од најугледнијих грађана Али агу Мајданца, које упозори, да ће сами одговарати, ако би се понијела наша вјерска зелена застава, која му је од дуљега времена трн у оку, те рече: „...већ ако хоћете носити заставу, можете носити хрватску или (од скора измишљену) босанску.“ Ово је све жива истина као сунце на небу. Има ли још на земљиној површини овакове фантазије, зар ово није прогањање и очевидна пропаганда и ништа друго.

Па кад год који од нас мусломана јави се за исељеника, одма тобоже питају, ко ли те је наговорио и ко ли вас подбуњује, те неке без икакова доказа и против свакога закона у затвор, а неке под политичку пажњу ставља. Понајвише се то тиче разборитијих и познатијих људи, који би могли да проговоре и протестирају против овакових прогонства, а тиме су њима уста заливена, тако да не смију ријечи испустити, јер би смјеста били проглашени као бунтовници. Ето, оваковим јадним животом проживесмо прошле двије године и ништа мање као у опсадном стању.

Кад ми кораке учинисмо, да се потужимо на овакова дивија поступања, која апсолутно не дозвољава двадесето стољеће чинити, те да се и ми осјећамо као један народ, који живи у јевропском расвјетљеном крају и да осигурамо наш опстанак у милој отаџбини, изасласмо у депутацију у Будимпешту нашег угледног грађана Осман ефенди Хоџића и након његовог повратка из Будимпеште, постави му кот. предстојник, по мигу бањалучког језуите, окружног предстојника барона Лазаринија, пандура пред дућан, који му мора право у очи гледати, исто као и Хаџи Деди Прачићу, најпрвом трговцу у мјесту, мудерлису Сулејман ефенди Козарчанину, хоџи Хафис Јусуф Селману, а да има пандура више, било би их још, коме би га препели на леђа. Ово су они, који не одобравају такова прогонства и зулуме.

Ми најпонизније молимо независне листове и свакога поштеног човјека, којему иде од руке и коме је у власти, да нас узме у заштиту од овог безакоња и зулума.

*

Ми бисмо се мусломани одмах првијех година окупације сви листом иселили у Турску, да нам изнајприје не зајамчи генерал Филиповић, као царски комесар и вођа окупационе војске и то прокламацијом од 25. јула 1878. године — равноправан и сигуран опстанак у нашој домовини. Прокламација одмах у почетку истиче аустро-угарску окупациону војску као пријатељску овоме народу, те почима са рјечима: „Чете Његовог Величанства цара аустријског и краља угарскога на путу су, да прекораче границу ваше домовине. Не долазе оне као непријатељи, који би жељели на силу освојити ову земљу, него долазе вам као пријатељи, који су ради докинути небројена она зла, која од јурве много година, би реч од памтивијека узнемирују не само Босну и Херцеговину, него и сусједне покрајине аустро­-угарске...“

Надаље се у прокламацији вели: „Наше оружје штитит ће свакога, а неће тлачити никога.“ — С обзиром на ову прокламацију и друга пријатељска обећања војних власти, ми мусломани поред свију удараца и неправди, што их од Калајеве зулумћарске управе претрпјесмо, не изгубисмо — бар што се личне сигурности тиче — наду у Бога и у царску војску. Ми мусломани у Травнику већ одавна трпимо од стране нашијех суграђана католика. Они нас нападају са тучњавом, бруталним псовкама и погрдама на нашу свету вјеру, а уз то нас на све могуће начине изазивају. И, премда су та насиља и нападаји прелазили сваку границу сношљивости и премда позитивно знамо из којега врела све то извире, ипак одлучили смо трпки до скрајности, полажући највећу наду, — за сигурност наших живота и наше имовине — у царску војску, која је позвана да уздржава сигуран мир и ред у окупираним земљама и да штити све елементе пучанства без разлике вјерозакона.

Али у мјесто да нас сви војници чувају и штите од напасти и насиља, почеше неки и од њих у Травнику тирански нападати и тући бајонетима мирољубиве и недужне мусломане и то са најгрднијим псовкама и поклицима: „Удри Турчина!“ Овакви случајеви нама у велико зададоше страх, јер ми нећемо а нити не можемо као голорука раја борити се против наоружаних војника, који су још фанатизмом потпиривани.

Тако се н. пр. прије три године збио случај, да је у окружном затвору у Травнику један војник за вријеме стајања на стражи бацао камење у ноћно доба на друге војнике, који су се такођер у истој служби налазили, а то им бијаше намјера подвалити нама мусломанима, као да ми ноћу из бусије нападамо на окружни затвор. Како је у близини тога затвора „Хаџи-Алибегова џамија“, то су нас војници при јутарњим и вечерњим молитвама сметали, тражећи у џамији -бајаги — оног за кривца, који је на њих (војнике) камење бацао. На посљетку сам тамничар улови војника, који је кришом камење бацао и пријави га надлежној војној власти, али у пркос томе не одмјери се реченом војнику казна какву је заслужио.

На 25. новембра 1900. год. хтједоше двојица војника и то: стражмештер Николић и поднаредник Барач у кафани „Griess“ изазвати врло угледног грађанина Османбега Тескереџића. Кад Османбег не хтједе са реченим војницима никакве препирке почети, онда га они нападоше простачки са ријечима: Türkischer Schweinkerl, наглашујући још уз то, да ће Османбег добро запамтити, шта ће они с њиме учинити.

Османбег је против споменутих војника нападача поднио сјутра дан писмену тужбу мјесном војном заповједнику, ну Османбегу се за то не пружи никакова задовољштина, него се ствар са свим прешута.

Исте ноћи, како рекосмо за Османбега, догодио се је грозан случај, који је заиста сваког поштеног човјека гануо, а уједно и престрашио. Дакле, исти дан сјеђаху у ноћној кафани 5 војника. Један бијаше по имену Филип Вајс, а други Берци, дочим друге тројице су нам имена непозната. У то вријеме ступи на врата те кафане честити мусломан грађанин Расим-ага Коналић и питаше кафанара за свога једнога пријатеља, да ли је ту. Кад му кафанар рече, да није, понуди му мјесто да сједне, а он одговори да наће, па кад то присутни војници, саслушаше и дознадоше, да ће Расим-ага одмах ићи, онда изиђоше сва петорица прије њега, па га пред вратима причекаше. Расим-ага не слутећи ни најмање, шта га на пољу чека, пође даље, али га на самој капији дочека хрпа војника из које један иступи на страну и запита Расим-агу: „Шта си ти?“ – Тек што је несретник изговорио „мусломан“, онај час га бајонети у главу звизнуше и он се јадник сруши без свијести на тле. На ларму војника излетио је кафанар на поље и видивши Расим-агу ђе лежи без свијести сав окупан у крви, позове одмах лијечника др. Заудерера, који му извади из главе седам комада испребијаних костију. Расим-ага бијаше одмах пренесен у опћинску болницу, ђе уз помну његу лијечника, једва на животу остаде, а оне крвопије не задовољише се само том једном жртвом, него пођоше и даље овакове насилничке нападаје извађати и пролазећи мимо свратишта „Hotel Keiser von Oesterreich“ сусретну слугу од истога свратишта по имену Османа Делића, ђе увози двоколица у двориште и без да их је Делић опазио, потегоше бајонете и озлиједише јаднога Османа тешко на глави, и тек што је могао крочити на врата од гостионице те изговорити ријечи: „солдати!“ – срушио се је несретни Осман на земљу без свијести. Гостионичарка у реченом свратишту позвала је одмах лијечника у помоћ и свога слугу отправила у болницу, ђе је и он једва жив остао. На усмену пријаву једног грађанина, проведоше часници стојећег баталиона, сјутра дан истрагу и убице признадоше, да су обојицу мусломана без икаквог узрока напали и озлиједили, али у пркос томе, не хтједе их војна власт по заслузи казнити, па и ако обојица озлијеђених једва у животу остадоше.

Тако се исто прије тога догодио случај, ђе сретоше тројица војника једнога сиромашног мусломана Смају Аликоча и сретавши се с њиме, ухвате га двојица за руке а трећи га поче тући, псујући му „турску матер и свеца“. Аликочу некако пође за руком, отети се и умаћи у један „хан“, ђе тешко озлијеђен паде у несвијест, а сјутра се придиже и оде лијечнику, који му зави ране и посла га, да ствар пријави мјесном војном заповједништву. Од заповједништва послаше Аликоча у војну касарну, да препознаје војнике, који га нападоше, на што он одмах у касарни сву тројицу прстом показа, али на жалост, ни то му не поможе, јер му рекоше, да ту није суд, да се тужи за нападај и озљеду, него је то мјесто, ђе се озљеде и нападаји наплаћују, а ако хоће тужити, то се мора суду обратити. За тим му понудише, да му плате озљеду, а јадни Аликоч, нашавши се без икакове помоћи, пристаде на понуду у намјери, да прискрби штогод за своју убогу обитељ. Ну кад му војници понудише само једну круну отштете и он не хтједе ту незнатну своту примити, онда га војници присилише, да узме понуђену круну и врата му показаше, на што он јадник сав пренеражен и уплашен пође одатлен полицијском надстражару Бабицу, те му саопћи цијелу ствар, што додуше Бабић узе у протокол, али и то бијаше узалуд, пошто та пријава не оде даље из котарског уреда, него се ту забашури.

Ова насиља износимо у јавност, нека се види, како нам је стање несносно и управо неиздрживо. Уједно примјећујемо, да још никад у Босни није војник учинио насиља над католиком, него само увијек и свуђе над мусломаном. Нама није намјера, да овим оптужујемо војску, али нас на овај корак сили бојазан и страх за нашу личну сигурност, због чега и молимо мјеродавне факторе, да нас узму у оправдану заштиту.

*

Калајева управа не може да објасни за што се ми селимо; она навада за битни разлог то, да нам је бајаги неправо, што нијесмо као „прије“ у власти, што смо опојени вјерским фанатизмом, због чега смо и за културу постали неспособни, па се угибасмо испред ње; што се наше богатство усљед нашег немара и нереда измиче из наших руку: — дакле, укратко рећи, она се измотава на разне начине, само да прави узрок забашури.

Истина је да Калајева управа привидно смета исељавању, али то сметање је тако удешено, да нас још више изазива и управо подржава на исељавање. Сметање се састоји у томе, што власт неда путнога листа, за иселење ономе, ко не докаже, да може о властитом трошку до Биограда доћи: иначе никаквим сходнијим средствима не покушава да нас заустави, но само ваљада тим, што не дозвољава да у већим гомилама отпутујемо, него највише смију двије-три породице у исти дан из једнога мјеста на пут кренути. Кад овако власт ради, да нас „задржи“, онда се може мислити, како тек у ствари ради да нас истјера.

Наша се влада тако изговара, али ради како мало прије рекосмо са свим обратно. Но, ми прије, него наведемо некоје и поједине конкретне разлоге, који нас потичу на исељавање, велимо да су неодољиви узроци, који нас откидају од рођене груде земље, за коју смо свом снагом својега срца и душе привезани; ужасна је сила, која нас приморава, да напустимо своју драгу отаџбину, за коју нас вежу толике миле и древне успомене.

— Зар смо конзервативни и вјерски фанатици с тога, што жудимо за реформама наших вјероисповедних школа, што хоћемо да се према духу времена организујемо и боље учврстимо у моралу, да не подлегнемо злој страни културе, која нам се намеће и за коју треба да своје традиције жртвујемо; што цијенимо и штитимо нашу свету вјеру Ислам?

Истина је, нама недостају још многе реформе, многе лоше наваде и неуредности — које смо са новом културом примили — морамо сасвим одбацити, па се привикавати на добре ствари, за које нас и наша вјера учи и напућује. Наша је скромна жеља да се препородимо, а није назадњачка тежња, као што нам се са извјесне стране хоће да подвали, и онда нас бајаги ради тога гоне на сваком кораку и подмећу нам да смо бунтовници.

Није истина, да је нама криво што нијесмо у власти као „прије“, но нам је криво, што један католички државник, као што је Калаји сматра за дужност, да своју вјерску ревност истакне као начело и основу његове управе, а нама пребацује да смо опојени вјерским фанатизмом. Ми смо двадесет и двије године ћутали и пустили нека с нама по вољи управљају, али кад смо се на пошљедку освједочили, да нам ова влада није пријатељ, те да нас хоће из вјере ил из домовине да истјера, онда заваписмо да будемо поштеђени од тако неправде, замолисмо да чиновници и јавни органи с нама не поступају као са животињама окрутно, да нас не псују и не вријеђају на најпростији начин, да не профанишу наших вјерских установа, да се не изругавају нашим обичајима. Па има ли у овоме шта бунтовничкога? Између многобројних случајева ускраћивања наших вјерских обреда и обичаја, изнијећемо сада овђе само један.

Лањске године је у Козарцу (котар Приједор) учинио „хатмту“ један мусломански дјечак — син Хаџи Хасана Таџића — т. ј. дијете је у нашој вјероисповиједној школи свршило коран, што се по мусломанском обичају та згода увијек и свуђе свечано прослави. Та се светковина проведе наиме тако, да буде најприје обављена молитва у мектебу (школи) а за тим дотичног дјечака да прати кући, уз молитву и појање светих пјесама сва школска младеж, уз судјеловање вјероучитеља и позватих на ту славу пријатеља. Ну Хаџи Хасану Татићу бијаше од стране власти, односно од управитеља испоставе Ковачевића, та слава забрањена. А за што је Ковачевић забранио тај племенити мусломански обичај, који баш има своје узгојо-славно значење? Пошто те забране није Ковачевић ни чим мотивирао, ми не можемо друго ни помислити него да је то учинио за то, да још више огорчи мусломанско становништво у Козарцу, које се и онако бијаше ускомешало ради разних и несносних зулума – на иселивање, те се у то вријеме из истога мјеста, што пријавило за путни лист, а што већ отселило у Турску преко 100 мусломанских породица.

*

Нијесу бадава Калајеви вјерни — Рукавина, Питнер, Лазарини — изјавили отворено много пута, како би жељели, да ми, мусломани будемо истријебљени из ове земље. Да се та политика изведе, измислио је сам Калаји вјерска гоњења, знајући да смо с те стране најосетљивији. Истина је, ми љубимо своју вјеру, а готови смо да за њу умремо, али није истина да смо вјерски нетрпљиви и тесногрудни и, да је једини разлог што се селимо тај, јер не трпимо бити под кршћанском привременом управом. Дакако, да нам је несносно под оваковом „кршћанском управом“ као што је Калајева, која нам вријеђа наше светиње и традиције, која нас осиромаши; која нас кани понизити, која својом суровом силом убија у нама сваку радост, свако слободно мишљење; која води у овим земљама чисто католичку, чисто аустријску политику.

Нека Калаји изнесе само један доказ гдје је покушао да нас оснажи, да сачува нише хисторијско значење, да заштити наше светиње и традиције, — па ћемо признати, да је његова управа хумана и толерантна. Католицизам, који сада претеже у Босни и Херцеговини најбоље карактерише Калајеву управу.

Католички живаљ се, од стране власти и њиховог свештенства, потпирује на вјерску мржњу против нас, и ми смо изложени свакојаким увредама и нападајима, како од стране домаћих Шокаца, тако и од овоземаљскијех чиновника. За доказ овој тврдњи, нека послужи у јавности овај случај:

У Брчком на дан 14. октобра 1900. г. у вечер бијаху у кафани у „Хотел Посавини“ за једнијем столом Мухарем-бег Капетановић, Хусеин-ага Хаџиегрић – оба из Брезовопоља (кот. Брчки), – и Бећир-бег Еминбеговић из Градачца.

За другим столом у близини бијаше политички пристав Лекавски, који почне са Бећир-бегом Еминбеговићем говор о Хрватству. Ријеч по ријеч док се умијешаше сви у тај разговор и најпослије речени пристав назва сву тројицу мусломана Хрватима на што му Хусеин-ага Хаџиегрић одговори, да мусломан не може бити Хрват. У тај час скочи Лекавски и пун бијеса приђе столу споменутих тројице мусломана, те лупајући о њихов сто изрече ову увреду: „Какав мусломан, то није ништа, ваша је вјера лажна, ваш је светац Мухамед највећи магарац на свијету!“

Кад то изговори, онда још позва редарственика Рашида Ужичанина и заповједи му да Хусеин-агу Хаџиегрића одведе с мјеста у хапс. Редарственик изјави да не може Хаџиегрића ухапсити, јер није ништа крив, пошто је он (редарственик) цијели догађај из прикрајка посматрао и све чуо и видио. Лекавски позва другу двојицу редарственика и нареди да Хаџиегрића окују у ланце и одведу у затвор на његову одговорност, али редарственик Ужичанин се и опет се умијеша и као очевидац не даде ни другима, да недужнога човјека вежу и затварају, него рече да ће он сјутра поднијети пријаву политичкој власти.

Чувши сјутра дан мусломани из Брчког какова се дрска увреда нанијела свецу Ехли Исламу од стране једног управног чиновника, изаслаше двојицу грађана (Ахмед-бега Биоградлију и Хусеин-агу Салапију) котарском предстојнику, да му се потуже и изразе негодовање брчанских мусломана. Котарски предстојник одговори, да је ствар већ брзојавио влади у Сарајево.

Ето, ово је повреда законито признате вјере сто пута грђа, него увреда Рим-папе, али за ту простачку увреду није нама мусломанима дата такова задовољштина, као што се г. 1899. направио Шокцима у Травнику кад су осудили тројицу одличних мусломана по мјесец дана затвора оклеветавши их да су вријеђали „папу“.

Овакове увреде чине нас вјерски нетрпељивим, али имамо ли за то и конкретног разлога? Овакове се увреде хотимично набацају и по властима удешавају само да нам додијавају те да се исељавамо. Лањске године (1900.) одселио се из Сарајева у Турску фамозни и озлоглашени Хусеин Пашалић владин шпион, бајаги што му је повриједио вјерски осјећај управник полиције барон Швајгер у Сарајеву, рекавши му, да су сви мусломани лопови и мрцине. Ко познаје Швајгера вјерује, да то од њега може да буде, али ко опет познаје Пашалића знаде да у њега нема нити људског, а камо ли исламског осјећаја и појмљиво је, за што је исти одселио. Он је одселио на наговору саме власти као шпион у Турску, те да се тиме још више раздражи исламски свијет у Сарајеву на исељавање, јер од времена познате афере „са ватрогасним шприцаљкама“ т. ј. демонстрације, почињене од стране власти на ликовима Њ, Величанства Султана Абдул-Хамида II. − приликом 25-годишњег јубилеја сједања на пријестол, коју славу хтједоше мусломани у почаст свом калифи и суверену ових земаља скромном илуминацијом и извјешавањем царскога лика прославити, али им власт у Сарајеву помоћу војске на суров начин запријети погазивши султанове слике и потрнувши свјетло шприцаљкама.

Од то до доба т. ј. од лањске године иселио се из Сарајева до 400 мусломанских породица. Но то још није било ништа, да исељавање не заузима све веће размјере и да се цијела Босна и Херцеговина не угледа на Сарајево.

Многобројном исељавању поглавици узрок је рапидно материјално пропадање и вјерска гоњења, а то и јесу најмоћнија средства, да нас мусломане истјерају са свим, или бар да нас тако ослабе, да будемо у мањини, па да са остатком узмогну чинити шта хоће. С тога стављамо свој браћи мусломанима ову ужасну посљедицу на душу и срце, нека се промисле, нека сваки настоји да се прођемо ове најубитачније акције. Није доста брате, ако ти спасеш себе, помисли, да иза тебе остаје хиљадама твоје сиротне браће, који се не могу одселити, а ти их напушташ. Прођимо се овога посла и не копајмо гроб сами себи, не остављајмо браце у невољи, не уступајмо своје мило огњиште, свој ватан (домовину) за који наши прађедови потоком крв зијеваху и који нама, својим потомцима у аманет оставише, да га штитимо, а уз то и њихов благопокојни прах и кости, које почивају у грудима ове земље – наше стародревне отаџбине. Не остављајмо рођене груде поготово сад, кад знамо, да нас баш хоће да на лукав начин избаце, него сложимо се брацо и учврстимо се у мушкој и дозвољеној борби за наша вјерска и народна права, а у то име, да нам велики Алах на помоћи буде!

***

Посљедице грднијех зулума — које над нама Мусломанима и православним Србима чини Калај и његова влада — јесу, да се ми — а у најновије доба и Срби православни — селимо у туђину, остављамо своје стародревно огњиште и са просјачком торбом о роману, потуцамо се немила до недрага. Страшни узроци, још страснијих по нас посљедица, јесу ови: што нам влада неда нашу вакуфско-меарифску автономију, што нас недужне прогони, што отима нас иметак, — шуме и поља — и на нашем власништву насељава туђе колоније, што нам смета, да на трговачком и обртном пољу напредујемо, што нам на вјеру, образ, поштење и народност напада, а потпомажући шокачко-хрватску најезду и, — напокон, гдје мирно гледа и допуста, да нам свака шуша и сваки импортиран странац грди, вријеђа и оскврњује наше светиње.

Што тражимо вакуфско меарифску автономију, на то нас сили горко искуство, страх и бојазан за нас опстанак, и што се вакуфски иметак троши на све друго, само не у ону сврху, којој је намјењен, јер наша вакуфска добра у цијелој земљи — изузевши Сарајево — пропадају, јер нас подмладак остаде „џаил“ (неук) у вјери.

Наша се дјеца у варошима и селима, по улицама безпослена потуцају, расту као дивљач и губе драгоцјено вријеме, док се шокачка одгајају у разним заводима и самостанима, којима влада по 60.000 фор. годишње потпоре даје (н. пр. језуитској гимназији у Травнику).

У травничком котару има повеће исламско село звано Букве, гдје Мусломани немају ни џамије ни мектеба (школе). Године 1899. хтједоше становници овога села саградити себи џамију и затражише од надлежне власти дозволу. Након годину дана добише на своју молбу одговор, да им се не може дозволити градња џамије, јер је земљиште, које су за градиште одабрали, уписано у меру (ерар).

Ето, тако се без разлога одбише оправдани и скромни захтјеви Мусломана у Буквама, али за то се одмах близу тога села у сусједном селу Витезу дозволи градња шокачке цркве и шта више, даде им влада у ту сврху новчану потпомоћ од 25.000 ф., премда су Шокци на том истом мјесту имали сасма солидну цркву, коју срушише и сада овога љета отпочеше бољу и велебнију градити. На даље, код Травника у опћини Долац поклони ерар Шокцима земљиште, звано Бризик у површини од 25—30 дунуша — бајаги — за гробље, а управа жупне цркве у Долцу огради то земљиште и употријеби за ливаду, јер им за ино и не треба, кад већ имају своје старо и врло пространо гробље.

Исто је тако поклонио ерар огромне просторе земљишта у сред вароши Травника језуитима, који с тиме, што посједнуше то земљиште учинише велику штету и самој вароши, јер сада нема ни једног пространијег трга ни пијаце у чаршији, те је пазарним даном велика тјескоба, а због тога још већа нечистоћа у самом граду.

У Варцар-вакуфском котару има село Власиње, у којему има до 100 кућа исламскијех, па ипак у томе селу нема ни џамије ни мектеба. — Та ко би их свију набројио!

Има у Босни и Херцеговини 300 села гдје Мусломани живе, па немају ни богомоље, ни хоџе (свјештеника) ни школе.

У Модрицу (код Градачца) умрје неке године хоџа, а Мусломани из ове паланке замолише владу и средишњу вакуфску управу у Сарајеву, да им именује другог хоџу, који би био плаћен из вакуфско-меарифске закладе. На ријешење своје молбе чекаше равно 3 године и немадоше хоџе, да им дјецу у вјери обучава, ради чега многа дјечица остадоше неука. После три године одговорише им, послати хоџу, али да га они (сељани) морају плаћати, а не вакуфско-меарифска заклада, с којим се одговором дакако морадоше задовољити.

У Бос. Новом наговори сама област Мусломане, да оборе стару селатин-џамију, па да на њено мјесто начине бољу (да се тим уљепша варош), обећавши им, да ће им влада дати — а тако исто и средишња вакуфска управа, по заповједи владиној — новчану припомоћ. Кад новљани преклањске године почеше градити џамију и поискаше од владе помоћ, она им посла свега 450 ф, словом четир стотине и педесет, а средишња вакуфска управа једва даде 500 фор. т. ј. пет стотина, свега 950 фор., за коју се своту не може ни добра штала начинити, а камо ли џамија, за коју окружна област изради пројект и прорачун на 15.000 фор.

Дакле, не преостаде друго новским Мусломанима, него, да од своје сиротиње устину и да сами џамију, коју су започели, саграде. Кад је већ џамија била готова, онда им дозначи влада накнадну припомоћ од 1000 фор., али им котарски предстојник Редвиц рече, да ни те новце не могу прије мјесеца јануара године 1900. дигнути. Кад у јануару о. г. поискаше Мусломани дозначену припомоћ, онда им изјави предстојник, да им је ту припомоћ влада отказала за то, што су ступили у опозицију и што су се придружили Мурфти еф. Џабићу.

У селу Брчкој (код Брчког) почеше ове године Мусломани градити џамију и поискаше од вакуфа и владе новчану припомоћ. Влада и вакуф не хтједоше дати никакве помоћи, него кад ономадне довршише џамију, онда ка отворењу исте, дође окружни предстојник Фоглар и изразивши — бајаги — своје задовољство за саграђену џамију, извади 600 фор. и рече, да им је то послао Калај, као накнадну припомоћ, али Мусломани одговорише, да они сада не требају помоћи, пошто су џамију довршили.

Но међу тим туђе бијаше присутан и познати „Хубе-кадија“ Дубина, највећи исламски одрод и владина улизица, и наговори имама исте џамије, да те новце прими; што овај и против народне воље учини.

У исто вријеме на тој џамији бијаше извјешен вјерски зелени барјак, за који одмах поменути Дубина и начелник из Брчког, Мујо Мехмедовић, такођер познати владин шпион, наредише, да се тај барјак скине, или да се узањ још извјеси „хрватски“ барјак. Пошто сељаци не познају — „хрватски барјак“, то се покори оној првој заповиједи, т. ј. скинуше вјерски барјак, јер им запријетише, да ће бити сви похапшени.

У Сарајеву је „Ферхадија“ џамија близу „Хотел Европе“, па има већ више година, како се слуге и келнери истога хотела сваки пут, — кад мујезин езан окујише на минари — изругавају и одоздол пљују и вичу, а сад 27. јула почеше се тако дерати на мујезина, псујући свеца и Бога, да мујезин не могаше молитве обавити, него сиђе са минаре (торња) и упути се „Резил-улеми“ да му за тај случај пријави. Јест, али Азабагић — већ по његовом обичају — не бијаше у званију.

Послије неколико дана дође Азабагић, и мујезин му пријави да више није могуће езани — мухамедије окујисати, јер толико из хотела вичу и псују, да се сносити не може. „Резил-улема“ му одговори, да је то ствар полиције, а не његова, те нека иде полицији пријавити.

Мујезин оде и пријави градоначалнику Незиру Шкаљи, али и тамо не нађе помоћи, и тако ствар заспа.

*

С тога, што наши Шокци, недавно прозвати „Хрвати“ — служе аустријској државној мисли, за уздарје томе потпомаже их Калајева управа у сваком погледу, а они се тиме поносе. Јест, они се поносе, што су туђе слуге и тај њихов понос прелази у дрскост и суровост. Док је Калаји стално рачунао, да ће и нас мусломане похрватити — као што нас у лањским делегацијама бијаше скоро назвао Хрватима — дође нам и наши земљаци Шокци притворно ласкаху, али кад ми окренусмо оштри крај и Хрватству за навијек отказасмо, онда они да нам одмазде, почеше нас безобразно и подло вријеђати. У њиховој глупавој и простачкој освети одсијева права накана Калајеве управе, јер они, који изазивају вјерску мржњу, а по томе и неред уживају владину милост. Мора им се признати, да знају ту милост и цијенити, јер не чине ни мање ни више, него оно, што им се од стране власти кроз њихове попове налаже. Власт опет уважава католичко свештенство тако, да је већ и нас почела силити, да се клањамо њиховом „Хабиту“, дочим наше хоџе, па и оне, који уз владу стоје, сваком приликом понижава и терорира. Нека нам за ово у јавности посвједочи овај случај: На дан 19. октобра п. н. 1900. дође католички бискуп Марковић из Бањалуке у Прњавор у сврху, да обиђе своју „вирну паству“, од које у овом мјесту има само двије домаће породице „смирених“ и нешто мало дошљака — Калајевих колониста. Долазак бискупов бијаше од окружника Лазаринија кот. предстојнику Ђури Паулићу службено објављен с налогом, да се бискуп има сјајно дочекати. — Предстојника Паулића, као предртог Шокца и Хрвата, узрадова та вест тако, те издаде заповјест, да кадија (шеријатски судија) Мехмед Еф. Омерхаџић и силом наметнути градоначелник Суљо Селимовић, сакупе грађане Мусломане и један сат далеко од вароши изиђу реченом бискупу на сусрет, што ови од страха учинити морадоше.

Но, то Паулићу не бијаше доста, он још при поласку на сусрет бискупов постави хрватски барјак у кочију гђе началник и кадија сјеђаху и нареди, да кадин син понесе тај барјак, рекавши на то: „Баш нека Мухамед понесе хрватску заставу пред хрватског бискупа“. — Шта је с тиме Паулић мислио јасно ће бити свакоме. Тако бијаше бискуп дочекан у Прњавору а исто тако га свечано и испратише. Ова пресија је огорчила душу свију мусломана у Прњавору. Овом истом згодом дође исти бискуп и у Котор Варош, али хвала буди тријезном држању котор-варошких мусломана, не могаше кот. предстојник извршити Лазаринијеве жеље, те присилити мусломане да дочекају бискупа, због чега опет паде и сам предстојник под строгу одговорност и доби од свога представљенога жестоки укор.

Тако се ето дочекују шокачке духовне старјешине, а кад лањске године оде бањалучки муфтија Алихаџић (који је још скроз владин човјек и специјални ухода Лазаринијев) у Бос. Градишку, не само што не бијаше ништа најављено о његовом доласку, него шта више кад исти посјети кот. предстојника Биту, овај му не хтједе ни мјеста понудити да сједне, него га осорно запита, шта хоће и зашто је дошао; кад му муфтија одговори, да је дошао као духовни старјешина, предстојник се иронички насмије и рекавши: „Добро, добро!“ окрене му леђа нашто овај као опарен изиђе из његове канцеларије.

Ово је официјално давање предности римској цркви, које су сљедбеници у Босни и Херцеговини у мањини т. ј. трећи по броју а посљедњи по иметку. Из наведених чињеница види се јасно како смо ми мусломани запостављени и презрени од оне владе, која је обвезана на равноправност свих у овим земљама постојећих конфесија, којој је дужност да збрише стољетне вјерске размирице и гложења овог српског народа подијељеног у три разне вере, којој је повјерена та света мисија да у овој уведе мир, ред и благостање.

У мјесто, да је политика Аустро-Угарске учинила од Босне „Muster Land“, да докаже цијелом свету своју способност, да може утјецати на живот, развитак и одношаје балканских народа, то је њезин „Конзулус“ Калаји учинио обратно и ми се радујемо његовом успјеху.

*

Начин, смјер и дух Калајев управе у Босни и Херцеговини не може појмити онај који не живи у овијем земљама. Описивати стање исламског и православног народа у Херцег-Босни значи скинути копрену, под којом се крије урота окорјелог аустријског клерикализма, који каже, да на ове — као бајаги — некад католичке земље, има традиционално право, усљед чега се овђе и води вјерска политика, а не тријезна и равноправна, каква би морала да буде у једном народу разних вјера.

И најгора владавина на свијету има своју добру и злу страну, своје лице и наличје, али Калајева је управа једнострана, без лица. Све што ова управа ради, ради на штету и коначну пропаст нас мусломана, а богме и православних. За остварење те намјере стоје му у помоћи фратри и језуите, који на томе раде из сопствених побуда, вријеђајући нам вјеру, што чине или сами, или наговарају просту католичку масу, да нас вријеђа и напада, у намјери, не би ли нам тиме додијали, да се иселимо, и да њима своја добра уступимо. Да не разлажемо дуго, најбоље ће бити, ако изнесемо чиста факта.

Године 1897. увриједи фра Недјељко Зубковић, римо-католички парох у Приједору, Рифат-агу Ергерлића, позвав га наиме — у присутности — Јована Поповића и других, — да прими католичку вјеру, рекавши му још уз то: Твој је Бог ништа, а твој је пророк прости дрвар, дочим је наш католички Бог прави, а наш пророк је божији син. Рифат-ага није дао ни чим повода за све оно.

У мјесецу августу лањске год. позове „Postmeistor“ у Прњавору, Алију бербера својој кући да га обрије. Том приликом наговараше он Алију сасма озбиљно, да пређе у католичку вјеру. Кад га Алија замоли да га не вријеђа, онда му он рече: „Зашто не би? — твоја вјера и онако није никакова вјера, а ено онај финансијски стражар, који је био твоје вјере, па се покрстио, сад је постао надгледник финансијске страже, те би и ти могао, кад би тако учинио, добити службу и постати бољи човјек но што си сада“. Алија оде и тужи реченог господара код предстојника, ради чега га „додуше“ овај узе у записник, али то бијаше све.

У Жупањцу објесише лањске године Шокци (Марко Побрић и други) крепано и усмрђено псето о врата „Лалапашине џамије“, гђе је 8 дана висило. Кад се мусломани због тога потужише предстојнику, он им одговори: „Па шта је то, то је маленкост“.

Исти Марко Побрић дође са својим друштвом под кућу Мује Осмића у Жупањцу, те изазвав Мују, опсова му на најбруталнији начин жену, и све што је једном мусломану свето. Кад Мујо за тај нападај пријави предстојнику, он га поче изсмијавати, говорећи му: „Па ако ти је и опсовао жену, није у ствари ништа било“.

У мјесецу јуну о. г. збио се један случај у Жупањцу, који је тамошње мусломане до дна душе увриједио. На криву пријаву једног лашца Мухтара, пограбила је власт једну поштену мусломанку, жену Реџе Дулаша из села Стипанића окрививши је, да је — бајаги — речена жена хтјела запалити своју кућу и у кући своје рођено једногодишње дијете. Премда цијело село говори, а и њен муж, да то није истина и да је она једна од поштенијих исламских жена у томе селу. Но оставимо то, бијаше ли она недужна или не, то је се пред судом испоставило, него да проговорио о томе, како је област са том мусломанком поступала, при гоњењу и у истражни затвор, не узимајући у обзир наших вјерских установа и прописа. Пошто је котарски суд спровео с њоме истрагу у Жупањцу, онда је саму са жандарима иновјерцима по ноћи опреми у Травник у окружни истражни затвор, без да је њезином мужу њен одлазак пријављен.

Шта више и колар, који је одвезао њу и жандаре бијаше иновјерац и тако образ и „нићах“ биједне исламске вјенчане жене бијаше извржен ниском обешчашћењу, јер жандари овдје не штеде поштења и части ни кршћанским женама ни дјевојкама, а камоли, да поштеде мусломанку, до које не могоше ни доћи, немадовши оваке прилике, а то нас доводи у сумњу тим више, што је отпратише у ноћно доба. Ако није било слободно, да поменуту жену њезин муж прати, оно се бар могао наћи колар мусломан, с којим би она у оваковим околностима могла проговорити и који би јој на пут од 100 ким. био при свакој потреби и услузи.

Из овога се види, да област не само што не ће да штити и поштује установе наше вјере, него шта више хотимично их поврјеђује.

Дервиш еф. Плашчанин, који је хоџа и имам у Д. Плиској (котар: Катор Варош) сусјед је са фратром тамошњим римокатоличким парохом истога села. Лањске године позва фратар Дервиш ефендију, па му рече, да своје кћери и жену не држи замотане, него да их развије, јер ће се вели и најпослије морати открити и прећи у католичку вјеру. Хоџу разочара и за срце уједе фратрова изјава, али још се више изненади, кад га фратар поче наговарати, да нипошто не ступа у акцију садашњег исламског покрета, јер би, рече му, могао због тога имати злих посљедица. Хоџа ушуће и не одговори безобразном фратру ништа, но оде за својим послом. Не прође иза тога неколико дана, а исти фратар потвори кроз свога слугу хоџину сестру Фатиму и кћер Назифу, да су му украле кокош, због чега недужне исламске дјевојке морадоше више пута пред суд доћи — бајаги — ради злочина крађе. Пред судом признаде фратрова свједокиња Клара Аџем жена Мате Аџема, да ју је фратар наговарао, да криво против поменутих исламских дјевојака свједочи, али суд за то не позва фратра на одговорност, нити хтједе да сасвим укине истрагу, него само одреди да поступак истраге мирује.

Уопће речено, насиље је шокачко превазишло сваку мјеру, а особито у најновије доба од кад је настао наш покрет у обрану наших права и светиња. Трајно ћемо памтити притисак и зулуме, које овом приликом починише, па још и данас чине над нама области, али никада заборавити не ћемо насиља, која нам починише наши суземљаци фанатични Шокци. Ми знамо да политичке области врше само налоге министра Калаја, који хоће да нас поред непобитне истине окриви и пред јавним мнијењем омрази. Јест, док земаљска влада врши Калајеве налоге и нас на разне начине прогони, дотле он шаље своје агенте и потплаћива штампу, да га не напада, него, да наше тужбе и јадиковке, као – бајаги- не оправдане изврће, због тога је у јавном мнијењу настала мала збрка појмова о нашем питању, али ми се уздамо, да ће се убрзо и ти мало помућени појмови разбистрити, те да ће доћи сунце и пред наша врата.

*

Калајева управа у Босни и Херцеговини држи уза се оне људе из народа, који су неискрени и дволични, и који не само, што своје увјерење одбацују, већ воде у поквареност своје ближње – своју рођену браћу. Овакви људи служе као средство, за тлачење недужног народа: оваки људи служе као средство, да се двама најјачим елементима народа (мусломанима и православним Србима) ускраћују и оскрнављују вјерска и традиционална, политичка и народносна права; оваки људи уједно служе и као реклама назови „политике једнакога права за све“. Чиме Калај цијелој Европи лук у очи сипа.

Нема тог средства, којим се господа на Мусали у Сарајеву, у Johannesgasse и Schellingasse у Бечу, не би, помоћу таких људи, послужила, само, ако је то у сврху, да се кукавни народ угњети, па чак и из отаџбине истера, или бар, да се тиме вањски свијет обмане, трубећи кроз сва плаћена гласила, како у Босни тече мед и млијеко, и како ће Калаји од ових покрајина учинити „Muster-Land“, на углед свему свијету, а на „дику и понос“ Аустро-Угарској.

Као што рекох. Калаји се оградио са лицимјерима, које и он сам поругљиво назива „шареним свецима“ – већ је премного случајева било, гдје су ти „свеци“ са злогласне Мусале својој рођеној браћи и сувјереницима ужасне штете и зла нанијели, ровећи с једне стране међу народом, а с друге стране клеветајући код власти народне прваке, који су се и помислити усудили, противити се највећој вољи Калајевој и његовијех доглавника. Са свим је природно, да уз оваки систем управе не може бити ни говора о добром државном уређењу, о добром и непристрасном правосуђу, о побољшању материјалног и моралног стања народа, о културном напретку уопће, у кратко — о благостању народном у овим земљама. Ко није у Босни и Херцеговини подуже времена живио, ко није ове покрајине и прије окупације познавао, тај не може појмити наш назадак, нашу свестрану — пропаст. Ко није на своје рођене очи гледао, шта се чини од кукавног народа у Босни и Херцеговини, како му често узимају за прекомјерне глобе и порез и задње пиле испред куће, како га жандари, редарственици, шумски чувари и други јавни „органи сигурности“, туку и мрцваре, у гвожђе окивају и хапсе, и то све за ништа — тај и не зна шта је зулум, тај и невјерује, да у сред просвијећене Европе, а под окриљем једне уставне велике државе живи у једној покрајини више од милијун и по народа без икакових цовјечијих права, под управом слободне државе, без — слободе. — Јест, већина овога народа је чак и без слободе и вјероисповјести. Кад велим да је тако, онда ћу и фактима објаснити, да ми се не рекне, да претјерујем. Изоставићу овај пут многобројне конкретне случајеве, којих има широм Босне и Херцеговине, гдје нам је власт у вјери и вјерским обредима сметала, те ћу се ограничити само примјера ради, на један догађај у Травнику.

Пре 3-4 године, дошао је у Травник из Бос. Градишке неки Ахмед Јашеровић, који је, како се прича, био тамо код власти егзекутор. — Како је по својој отрцаној ношњи престављао софту просјака, (сиромашног богослова), а с тиме се још претварао за врло побожног човјека, то га из милости исламски становници „Канатир-Џемата“ у Травнику изабраше у своју џамију за имама (свјештеника).

С почетка се овај руфијан лијепо владао и џамију чувао, па премда није имао нужног знања и спреме за једног имама, ипак га народ због његове скромности и побожности трпио, угледао и поштивао. Ну не лези ђаволе, кад се овај наједе и одјену, онда поче да живи неуредно, поче се по кафанама коцкати на карте и домине, а уз то јавно псовати најпогрдније псовке, као какав најгори варошки мангуп. Кад му мусломани дотичног џемата хтједоше отказати имамску службу, због његовог непристојног и саблазног понашања, онда се он утече под скут мјесне политичке власти те помоћу кадије Мутапчића, који га у споразуму са градоначалником Риатом Смаилкадићом, травничким муфтијом Каркутом и другим народним исламским одметницима, а уз припомоћ окружног и котарског предстојника, у пркос џемата задржа и даље као имама у „Конатор-џамији“. — Тада Јашеровић, прозвани „Мацо“, ваљда из захвалности, а и из сопственог интереса — безбели по наговору власти — поче клеветати. Тако је неког Мехмеда о Чорхоџу — о коме је већ било говора у јавности — код власти облагао, те је ова поштена старина био осуђен на затвор и новчану глобу, која је неправда Мехмеда, тако огорчила и увриједила, да се јадник због тога раскућио и одселио у Турску.

Но не оста на томе; исти „Мацо“ обиједи код власти више мусломана и начини толико смутње, да цијели џемат, од три махале, напусти своју џамију, нехтједавши, за таквим човеком више клањати. Али кад већ мусломанима, поменутог џемата, додија ићи у друге џамије, онда одлучише да ипак у својој џамији клањају удесивши тако, да за другим имамом на горњем кату — „махфилима“ — клањају, или евентуално, кад их буде повише, да очекују у џамији, док „Мацо“ доље сам молитву обави, па да онда они наставе.

Тек што су на тај начин отпочели похађати џамију, одмах се умијеша политичка власт и изасла двојицу редарственика — Ибру Лакачу и Суљу Брајића — да учине бајаги ред у џамији, односно, да са својом појавом учине пресију и на мусломане тога џемата (парохије), као да за „„Мацом“ морају клањати. Но пошто су се сакупљени грађани у џамији мирно и хладно владали, причекавши, док је „Мацо“ обавио молитву да они наставе, онда политичка власт предаде ствар окружном суду, а депеша са мусале донесе заповијед (безбели на приједлог окружног предстојника Рукавине), да се седам најугледнијих мусломана тога џемата окриве као коловође, ради бајаги сметања вјерозакона (wegen Religionsstörung) и одмах све у истражни затвор ставе. То је суд и учинио, те 21. о. мј. По новом, најстрожију истрагу повео, и њих осам, међу њима тројицу хоџа (свјештеника) с мјеста у окружну тамницу похапсио, и то: Мехмед-агу Инџића, Шериф еф. Скопљака хоџу; Хафиз еф. Х. Ивановића-Придорца хоџу; Хамед еф. Улемића, хоџу; Мујагу Мушица; Мујагу Карахмета; Бегу Хаџиомрића и једног имама из оближњег села званог Маглајца, који је случајно и на понуду џемата једанпут у тој џамији имам био.

И Бог сами зна докле би ови недужни грађани у затвору чамили, ни криви ни дужни, да повјереници и заступници исламског народа (који сада у Сарајеву воде преговоре са владом за нашу вакуфско-меарифску автономију) оштро не протестираше, и то код цивилног адлатуса барона Кучере, на што већ 25. фебруара 1901. године дође опет брзојавни налог са мусале на окружни суд, да се сви онај час из затвора пусте, што суд, дакако исти дан у 8 сати на вечер и — учини.

Овоме, мислим, не треба коментара; по овоме се може јасно видјети, како је код нас правосуђе потчињено политичкој власти. Није нам чудно, што је политичка власт подвалила суду лажну пријаву, но се чудимо судијама, како се дадоше употребити у таке политичке сврхе; то је поруга за државу, која се броји у уређене, то је љага за правнички сталеж, то је погрда на закон и правду.

Та бар судије би морале знати, да се у наше вјерске односе не смије мијешати ни исламска свјетска, а камо ли иновјерна власт. Морале би судије и то знати, да је џемат надлежан у својој џамији имама поставити и скинути. Морали би: кадија Мутапчић, муктија Коркут, началник Смаил-Кадић, као мусломани да знају, да по шериату није ђаиз (примљен) ни намаз (молитва) за оним имамом, којега џемат неће, и који имам јавно гријеши псујући по 100 вјера и светаца мусломану Хасану Гегићу.

Политичка власт мијеша се незаконито у наше вјерске односе, који су нам нарочито зајамчени турско-аустријском конвенцијом од 9. (21.) априла 1879. која је потписана од обијух влада у Цариграду, која има потпуну међународну правну моћ, и у којој II. члан дословно гласи: „Осигурава се онима, који живе или се баве у Босни и Херцеговини слобода и спољни обреди свијех постојећих вјера. Нарочито се зајамчава потпуна слобода мухамеданцима у њиховим односима с њиховим духовним старјешинама. Команданти трупа Њ. В. цара и краља, као и управне власти, продужиће, да и од сада лебде с највећим старањем, да се никакав повријед не нанесе части, наравима, слободи вјероисповијести, као ни сигурности лица нити власништву мухамеданаца“. — Мисли ли може бити политичка власт у Травнику, да ми мусломани нијесмо ни свијесни својих права (па макар на папиру!), или мисли ли екс надпоручик Рукавина да смије травничке мусломане и на даље угњетавати? — Та доста је измучио биједне мусломане у Травнику; доста је починио зулума и неправде; доста је са својим непромишљеним поступцима нанио и самом „Вице-Кöнигу Калају неприлика, а и још ће му их нанијети, док сва његова недјела и безакоња, која је у Травнику починио објелоданимо и на мјеродавном мјесту подастремо.

*

Ми мусломани у Босни и Херцеговини нијесмо до сада могли говорити о каквом скупном раду у заједничким интересима; ми нијесмо могли ни казати какав зулум трпимо, јер нијесмо имали свог заједничког стожера, око кога би се окупили, јер нам је свако друштвено средство, од стране овоземаљске власти било ускраћено. Ми смо сви још одавно знали и увидјели, да назадујемо, – да рапидно пропадамо, али која хасна кад нисмо били уједињени, кад није било пута ни начина, да нашим болним срцима даднемо заједнички одушке. Много смо трпили и дуго ћутали, али кад нам је догорјело до ноката, кад нам се дирнуло у најњежнији осјећај, кад нам се насрнуло на нашу вјеру — онда се морадосмо ганути, морадосмо подићи свој глас и наше јаде изнијети у јавности.

Нас је невоља сјединила, а не лични интереси; она је међу нама сатрла сваку неслогу и инат, сваку личну размјерицу и међусобно гложење. Ми данас стојимо нераздвојно и постојано један уз другог, а тај нам увјет најбоље зајамчује побједу.

Систем, по којем се у Босни и Херцеговини управља таки је, да док њега траје, трајаће и католичка пропаганда, која се до данас под маском „Хрвата“ сакривала и која је сада у јавност избила.

Да не дуљимо много изнијећемо и овај пут неколико непобитнијех чињеница, које ће расвијетлити Калаја као легатора римске цркве, а његову владу као мисионарску дружбу.

Прије 10 година саграђена је у Бос. Костајници комунална основна школа из опћинских средстава. По нарочитој жељи надлежне власти бијаше на свакоме димњаку речене школе сазидан по један криж (крст). Мусломани из Костајнице протестираше и затраже код надлежности, да се крижови скину са школе, јер то није црква, но школа, коју похађају и мухамеданска дјечица. Власт не хтједе уважити захтјеве мусломана, него шта више гоњаше их силом, да дају дјецу своју у школу, а то чињаше у намјери, да нас што више одбије од школе — од просвјете, или да нас присили, да се крижу поклонимо.

Године 1898. нападе један Нијемац мусломанску жену Емину Боснић у Бос. Костајници, на улици у сред бијела дана, и то на онај начин: Речена мусломанка бијаше пошла у посјету својој матери, те пролазећи главном улицом, заскаче се један Немац и згули јој са главе покривач (завитак) ухвативши је за руку. Престрављена жена запомагаше и на њену вику притрчи јој у помоћ пролазећи Јакуб Миџић, те одгурнувши нападача спасе кукавну жену, која бијаше од страха скоро у несвјест пала. Нијемац оде својијем путом, без да га за то власт позва на одговорност и шта више, кад је за то чуо управитељ испоставе Рудолф Мајер, он мјесто да позове нападача — и да га казни или преда суду — он позове Јакуба Миџића, те га почне грдити и псовати, говорећи му, зашто се умијешао у ствар кад није јавни орган (полицај или жандар) и хтједе због тога Јакуба у хапс стрпати. Ето, ово је најбољи доказ, како босанско-херцеговачке политичке области штите нашу личну слободу, наше поштење и нашу вјеру.

Исти „господин“ управитељ назва г. 1898. мусломане грађане и прваке у Бос. Костајници — лоповима, кад бијаху њих неколико дошли, да га за нешто замоле.

На дан 14. септембра лањске године оде Хамди-бег Заимовић из Брчког са Салихом Беговићем на своје добро у село Завик (кот. Брчки). Кад дођоше у село сједоше пред кућом кмета Ђорђа Павловића да отпочину. Тек што сједоше, дођоше двојица Шокаца из истога села, и то: Нико Зечевић и Нико Филиповић, те их стадоше псовати говорећи: „Ви Турци морате примити католичку вјеру или морате пртљати у Азију“ — додавши још, да им је то казивао сам надбискуп Штадлер, кад је долазио у њихово село. Мусломани ућуташе и не прозборише ријечи, иначе би их горе вријеђали. Ово су све посљедице зулума босанско-херцеговачке владе, која нам је одузела и наша џамијска добра и вјероисповиједне школе и тиме нас извргла католичкој пропаганди, коју како се већ види из наведених разлога, сама она штити и потпомаже. Оваких примјера имадемо још, и далеко би отишли кад би све навађали.

*

Калајев је режим у Босни и Херцеговини страшно убитачан по нас мусломане и православне Србе. Чиновници у своме званију играју дволичну језуитску улогу, т. ј. ону реалну за кулисама и афектовану с поља. Они су само привидно обазриви према нама, иначе су лукави и нетолерантни. Сав систем ове управе иде за тим, да у нама убије осјећај индивидуалне слободе; осјећај политичке слободе, а прије свега религиозни осјећај, па да нас онда што лакше узмогне Штадлер — уз асистенцију Косте Хермана — ућерати у „свеспасавајући тор“ т. ј. православне у „унију“, а нас мало „пошкропити“.

Да у нама убију осјећај индивидуалне слободе, сваком нам приликом овоземаљске власти улијевају „страхопоштовање“ према Калају. У томе су тако далеко забраздиле да већ и наша невина дјечица морају у основној школи непрестано понављати, да „Босном и Херцеговином управља његова преузвишеност г. Бењамин Калаји“.

Јесте, управља, али под каквом интенцијом и каквим средствима? Смијер и правац његове управе иде за тим, да нас упропасти, а средства су му прогонство и хапшење и „Ландес Банка“ у Сарајеву. За хипотекарне зајмове код „Ландес Банке“ агитирају сами котарски и окружни предстојници; они наиме наговарају наше посједнике, да узимају зајмове и обећавају им најповољније каматне и отплатне услове.

Од свију средстава Калајевих ово је за нас најопасније, јер који год од наших спахија пане једанпут у те мреже, више се не ископа, постао је роб владин и лишен је свога иметка. То су средства, да се старији нараштај безусловно покори Калајевој самовољи; то су средства, да се млађи нараштај одгоји у ропском духу — да се приправи добар терен за католицизам.

Да у нама замре осећај политичке слободе, одијелио нас је Калаји кинеским зидом од Турске, Србије, Црне Горе, па и од саме Угарске, а широм отворио врата језуитско-хрватској пропаганди, помоћу које хоће Аустрија — предобивши и прегазивши нас — да стигне, давно жељеном и умишљеном циљу — до Солуна. Сва хрватска јавна штампа уноси међу нас погубну тенденцију, јер свима неистинама настоји, да нас завади са браћом православне вјере и да нам прикаже католицизам у најчаробнијем свијетлу. Загребачка „Хепетала“, имају у ту сврху већ и своје филијале и то самозвани „Бехар“ у Сарајеву и језуитски „Освит“ у Мостару. Наша младеж у владиним нижим школама не смије учити ћирилског писма, а који год мусломан чита српску књигу или новину, тога власт сматра издајником, прогласи га политичким сумњивцем и прогони га немилосрдно.

Да нас обезуми и у вјери ослаби, запоставила је управа наше конфесионалне школе, одузевши нам вакуфско-меарифску автономију. Нас 600.000 мусломана, па немамо ни једне ваљано уређене вјерске школе. Наше су све ученије хоџе плаћене од владе и они су узор немара и нерада, прави епикурејци, јер им се сав посао у томе састоји, што измишљају, шта ће добро појести, а међу њима је „матадор“ онај, који може највише „хвале“ појести. Они су још уз то и назадњаци у правом смислу ове ријечи, а то њихово мишљење сама влада подупире, јер она баш у служби оне унапређује, који се показују више конзервативни.

Сада нам је сасма разумљиво, зашто је Калаји подржавао назадњачку свијест код плаћених хоџа. Сада он то јасно очитује у својој плаћеној штампи, и измотава се, како смо ми — бајаги — народ — жестоки противници сваке реформе.

Сада — кад смо сами дошли до увјерења, да се морамо боље организовати, ако се хоћемо да одржимо у својој вјери и стародревној отаџбини, то се „Wicekönig-u“ Калају не свиђа, и он у јавности изврће наше тежње, служећи се при томе најнижим средствима.

Није се Калајева влада у Босни и Херцеговини ограничила само на политичке зулуме, него је ишла и даље, да нас материјално упропасти.

Ово чине политичке власти под изговором „вршења закона“. Сваки је котарски предстојник законодавна личност, јер сваки у своме котару управља по своме ћефу. Истина, они би се могли равнати по „зборнику владиних наредаба, али — не морају. А и владине наредбе, које замјењују закон, врло су еластичне нарави. Има предстојника који су педантни у „вршењу своје дужности“, ради чега опет постану предмет исмијавања, као што је н. пр. Бела пл. Марић. Он је наиме у Травнику „строго забранио“ — под пријетњом новчане глобе и хапса — да перад (кокоши, патке, гуске, бибе) излази на улицу, а народ као народ прозвао га, између себе: „Кокош-кајмакам“.

Карактеристично је, што се сваки предстојник труди, да што више новчаних глоба убере у „корист кажњене закладе“, односно диспозиционог фонда за шпионажу. Од тога зависи и њихова квалификација код надлежности. С тога они оваке казне сами изазивају. Ето тако н. пр. котарски предстојник Фајфалик у Петровцу позва лањске године Мурат-бега Кулиновића-Капетановића и казни га са 200 круна глобе, што га овај није хтео да поздрави на улици, али у писменој осуди истаче други разлог — бајаги — како Мурат-бег буни народ против власти.

За овакове казне обично и не дају писмене осуде, а ако се ко усуди заискати, обично му предстојник покаже врата, или му одговори, да не може „црно по бијелу“ добити, јер нема времена, а у ствари нема конкретних разлога, који би се могли у осуди навести, него „плати па ћути“. Ако који предстојник не може да успје, да којега угледнијег и богатијег мусломана или православног зашто буди било оглоби, онда му се освећује при уплаћивању пореза. Тако неке године управитељ испоставе у Варцар-Вакуфу Бенчик, заплијени Заим-бегу Филиповићу 25 товара кукуруза у вриједности од 250 ф. (500 круна) и то због 28 круна пореза. Ова се пљенидба обавила и кукурузи се продали у отсутности власника и без да је исти, писмено или усмено, био прије опоменут на уплату дугујуће своте од 28 круна. Заим-бег се ради тог незаконитог поступка пожалио код надлежне власти, али без успјеха, 25 товара кукуруза оде за 28 круна пореза, којега му прије речене пљенидбе ни поискали нијесу.

Тако исто власт народ у посједу оштећује. Године 1885. кад се увађала евиденција за катастар, бијаше Заим-бегу Филиповићу уручено право власништва на двије шуме зване Риђуша и Лабодара, а након три године издаду му се и „тапије“ од владе, гласаче на горње шуме. Заим-бег је ове шуме пуних 10 година чувао и одгајао, па таман кад могаше да из њих црпе корист, онда му их власт одуже у ерар. Заим-бег је тражио од владе, да му се бар накнади трошак, што је одгајајући те шуме потрошио, али и то бијаше — узалуд.

На исти начин одуже у Дервентском котару, огромне просторе шуме од Дервиш-бега Маралемпашића из Доњег Вакуфа и оштетивши тиме реченога бега, насели влада на томе посједу своје колонисте „Швабе“, који за 2—3 године сву шуму утаманише.

Као што власт појединце у иметку оштећује, тако исто и цијеле опћине гдје мусломани живе. Тако је исламској опћини (кот. Градачац) одузела влада поље, на које су опћинари још од турске управе имали „хуџет“ — писмену исправу. То учини власт на овај начин: Изнајприје предстојник Пољанић помоћу познатог кадије Дубина измакне „хуџет“ од Даут-бега Карабеговића, код којега је био на чувању похрањен. Дубина измами ту исправу од Даут-бега, под изговором — бајаги — да види он и предстојник, па ће опет вратити, али кад кашње модричани од предстојника „хуџет“ поискаше, онда им предстојник одговори, да се тај њихов спис негдје изгубио. Не прође иза тога пуна година, а влада њихово поље убиљежи у ерар и начини туђе господарску станицу, да — бајаги — унаприједи господарство у тим крајевима, али од то доба становници овога села пођоше материјално пропадати, и многи се морадоше одселити у Турску, јер остадоше без поља, које им је у погледу гајења стоке било једина потпора.

На тај начин оштети власт и Ахмед-бега Хафизадића — у Травнику.

Ахмед-бег посједује велики и неисцрпиви каменолом садре, и то у близини вароши. Власт не могавши гледати тај његов уносни мајдан камена и пијеска, забрани прије 2 године Ахмед-бегу експлоатирање истога, и тиме га силно оштети. А зашто и из којега разлога то нико не зна, то ни самом власнику не казаше, него само што му рекоше: „Не смијеш више овђе камена ломити ни пијеска копати“ — па квит. Ахмед-бег обустави радњу, али зато област и војници, кад им год устреба каменога материјала, одатле носе и копају, без да икада власника и упитају, а камоли да му штету накнаде.

Слично оштети влада и Суљагу Арнаутовића у Травнику. Суљага такођер посједује велики каменолом код Травника. Кад се г. 1893. саградила жељезница Лавша-Травник, онда жељезничка пруга удари испод реченог Суљагина мајдана, преко његовог посједа, и њему бијаше дакако забрањено даљње експлоатирање камена. Комисија, која је тада процјењивала експропријацију земљишта, процјени и Суљагин мајдан на 40 хиљ. круна, т. ј. да држава има толико Суљаги платити за оштету каменолома. Суљага се тиме задовољи, али не доби ни новчића, премда му и сам котарски предстојник Јул обећа, да ће му се по реченој процјени платити.

Ово је само неколико случајева, који јасно доказују, како бос.-херцеговачка влада хоће и настоји, да исламски елеменат упропасти; који доказују, како Калај хоће да нас доведе до просјачког штапа, да нам скине кров са главе, да нас отјера као бескућнике са нашег стародревног огњишта.

Велимо, ово је само неколико случајева, јер их има још тма сличних, које ћемо својевремено објелоданити. Ови и овакви случајеви безакоња допринашају, да све више напуштамо свој завичај и бјежимо од њега у даљину, а то баш хоће наша влада, то хоће Калај, не дао им Бог!

*

Лањске године су поћерали оружници на цесту сељаке из Злопољца (кот. Бихаћ). Међу овима бијаше и неки Марић, којег су оружници такођер потјерали на цесту. Он је своју дјецу и жену оставити морао гладне, не окусив ништа ни он ни они пуна 3 дана. И он је пошао на цесту пред оружници, и дошав до скеле Покој-Зулићи, скочи у воду, јер ишао је гладан на цесту, без коре круха, а исто тако и дјецу и жену код куће оставио. Да га таквог сиромаха нијесу у оно доба гонили на цесту, могао би бар испросити и себи и својој фамилији корицу круха. Јадник у води је нашао смрт, само да не гледа зла очима. Па није ли то даље од тиранства.

*

У свима напреднијим земљама, воде бригу законодавна и владајућа тијела о потребама богоштовља и наставе, а нарочито се старају о томе, да се на темељу чистога вјерског морала, промиче и усавршава знаност и просвјета, то најпоузданије оружје у борби људскога живота.

Због тога је у свакој држави законито призната вјера и црква слободна, и државна се власт не мијеша у њих, ни у њихове послове, но их само штити и потпомаже. С тога се је, одмах послије окупације, босанско-херцеговачка привремена управа, бајаги, побринула, да у главном граду Сарајеву успостави исламско духовно старјешинство под именом: „Улема меџлиса“, којем му је на челу „Реис-ел-улема“ – свакидањи муфтија у Сарајеву.

Али успостављањем те нове исламске установе, није привремена окупациона управа имала пред очима благотворну циљ, него је тиме водила разоравајућу политику, т. ј. хтјела је, да се ми босанско-херцеговачки мусломани одцијепимо од нашег вјерског поглавице Халифе, од Мешихата, од — Цариграда.

На даље, што привремена окупациона управа није допустила мусломанском народу Босне и Херцеговине ни најмањег утјецаја у рад и организацију „Улема меџлиса“, с тиме је она хтјела, да приправи добро и повољно земљиште, католичкој пропаганди, да претходно приправи све што је потребно за „бити-имајуће“ присаједињење ових покрајина Аустро-Угарској.

Из истога је разлога ова окупациона управа учинила да и наше ниже свештенство зависи од ње. Да надлежност свјетовне власти у оволикој мјери није ничим оправдана, доказује нам и та жалосна околност, што је мусломански народ у Босни и Херцеговини, кроз вријеме од 23 године у вјери и моралу силно назадовао, те је на посљетку и сам увидео, да му треба бољег вјерског одгоја и спреме, ако је вољан да свој опстанак у овијем покрајинама обезбједи.

Па кад би окупациона управа и у најбољој намјери, наше свештенство и духовно старјешинство себи потчинила, нека ми је допуштено устврдити, да иновјерна кршћанска власт није у стању знати детаљних потреба за одржавање исламске вјере, нити је у стању просудити и оцијенити способности појединих исламских свјештених лица, као што исто тако турска управа у Босни и Херцеговини није била кадра појмити црквено-вјерске потребе својијех иновјерних поданика због чега је свакој вјероисповијести дозвољавала вјерску самоуправу, у којој турске власти нијесу имале апсолутно никаква утјецаја. (Види н. пр. цариградску патријаршију.) А како се држи окупациона привремена управа напрам вјерским одношајима нас мусломана и православних Срба?

На ово ће нам питање најбоље одговорити и онај случај, што се догодио у мјесецу фебруару 1901. године у Травнику, гдје су се наиме и политичка власт и окружни суд умијешали у наше чисто вјерске обреде, т. ј. гдје је окружни суд — ради силом наметнутог имама (свјештеника) „Канатар-џамије“ Ахмед Јашеровића званог „Маце“ — био 4 дана под истражни затвор ставио 8 угледних мусломана у намјери, да им подвали казну из преступка „ради сметања вјероисповијести“. Па да се не рекне, да су травнички мусломани добили за то какову задовољштину, што су — усљед притужбе наших првака код земаљске владе — одмах пети дан исти грађани пуштени на слободу, ево нека се види, шта се даље догодило, шта се још и сада у погледу овога „спора“ догађа:

Већ при пушћању, из истражног затвора, речених осморице мусломана учинио је окружни суд једну поновну незаконитост, приморавши их свих осам да потпишу записник, по коме се обвезују, да више неће похађати џамије свога џемата, него да ће ићи у друге џамије Богу се молити. Овим поступком је окружни суд очито засвједочио, да нам ова окупациона управа хоће истеристемез (хоћеш-нећеш) да заповједа и у самим богомољама. Ову процедуру је окружни суд извео и опет по наговору политичке власти, не би ли се на тај начин изазвали исламски грађани у Травнику, да учине какав неред. — За тим је политичка власт поново узела у заштиту презреног имама „Мацу“, те га у сваки вакат (вријеме) молитве чувају у џамији редарственици и тако сметају с њиме цијелом џемату, који неће за њим да клања, називајући га силом за имама. Ово досљедно извађање насилничког и незаконитог поступка од стране политичке власти јест такођер изазивање, но хвала Богу сав џемат појима на што се смијера, па за то и трпи.

А шта у оваковим приликама ради наш вјерни „Улема-меџлис“?

- Ништа. — Он већ постоји у Сарајеву од године 1882. али само по имену, јер његово дјеловање се није до сад ни у чему видјело, премда се кроз толи вријеме његовога опстанка опазило, а ето и данас рукопипателно опажа, стотинама разних неподобштина и неприлика, као нападаја на вјеру и наше светиње, одузимање, оштећивања и присвајања џамијских добара, запостављање и занемаривање у обучавању и приповиједању исламске вјере, ускраћивање и повређивање прописа и обреда исламске вјере, нарочито у државним и јавним заводима као на пр. у казнионама, институтима и т. д. Па уз пркос тому, не само, да „Улема-меџлис“ није до сада предузимао у томе погледу никакових корака, него шта више, кроз цијело вријеме свога опстанка није нити Реис-ел-улема, нити поједини члан овога меџлиса дошао ни у једно мјесто Босне и Херцеговине у својству духовног надзорника да прегледа, проучи, или да се, као и о горе споменутој неуредности обавјести.

Ако никада, оно бар сада, од времена како се сав исламски народ Босне и Херцеговине сјединио и подигао свој скромни, али одлучни глас у одбрану своје вјере и својих традиција — морао би „Улема-меџлис“ бити ревнији у вршењу свога звања, те настојати, да колико толико удовољи народним потребама, на које је народ кроз своје депутације и у јавности тако јасно указао. Ну да је „Улема-меџлис“ сада још немарнији најбоље нам свједочи горе наведени случај у Травнику. „Меџлис-улема“ је требао у овом случају да код власти протестира прије, него, што су учинили исламски прваци, па кад су ови већ по својој дужности протестирали, онда је „Улема-меџлис“ требао да учини сходне кораке код власти и да јој ускрати то незаконито право, што се насилнички мијеша у наше вјерске обреде. Поготово је требао „Улема-меџлис“ у овоме спору посредовати, кад га је већ на ту дужност и сам цивилни аблатус босанске владе барон Кучера подсјетио, питајући га за шериатске установе у погледу постављања и скидања једнога имама (свјештеника).

Пошто смо ми, босанско-херцеговачки мусломани, били и прије тога увјерења, да „Улема-меџлис“ неће да савјесно врши своју заиста часну дужност, ми смо се у оваковим приликама, као што и сада више пута обратили свјетовној власти, али сада видимо да нам власт не само неће да помогне, него шта више, још нам се незаконито намеће за апсолутног господара и у самој џамији, код вјерских обреда. С тога ми мусломани питамо за то позване и мјеродавне факторе, када ћемо већ једанпут бити поштеђени од овакових насиља макар у нашој богомољи? Нама се до сада доста пута обећавало, али ми знамо како нам је у злу, добра чекајући. — Да нам је једини Алах на помоћи!

*

У низу незаконитости, које починише Калајеви пандури над Мусломанима у Босни и Херцеговини приликом 25 годишњег јубилеума владања султана Абдул-Хамида II. донијећемо прије свега догађај из Травника.

25-годишњу прославу калифе свију мусломана на земљи хтједоше мусломани године 1900. у Травнику да скромно прославе заједничком молитвом и да освијетле ту ноћ своје куће и џамије. Знајући, да се овој скромној и чисто вјерског значаја манифестацији не противе никакви државни закони ни установе, а поготово кад је исти калифа уједно и суверен Босне и Херцеговине.

30. августа 1900. год. позва тројицу најодличнијих грађана у Травнику: Ахмедбега Хафизадића, Хамдибега Хасанпашића, и Дервишбега Миралемпашића кот. предстојник Марић, и изјави им као народним првацима, да је од стране мјесне власти дозвољена илуминација, као и извјешавање исламских зелених барјака, само што се тиче састанака рече им, да ван џамије не смије бити нигдје састанак, а за молитву у џамији што устреба, да ће одредити некакав „духовни“ одбор. Кад му један од горе речене тројице припомену, да мусломани немају духовнога одбора, онда предстојник одмах истаче кадију и муфтију као вјерске поглавице, но међу тим му ова тројица разјаснише, да је кадија само чиновник код области а његов дјелокруг се састоји само у томе, што по шериату обавља оставштине исламског народа и што вјенчава.

За муфтију му рекоше, да је он само мјеродавна личност за издавање „фетве“ т. ј. пресуде на темељу шериатских месела, иначе да није ни он овлашћен да диригира у богомољама, као ни кадија.

Други дан иза тога позва опет кот. предстојник Марић горе споменуту тројицу одличника, а кад ови к њему дођоше, изненадише се видјевши тамо ћело повјеренство: окружног предстојника Михаила Рукавину, жандар меријског ритмајстера Кокотовића, полицијског надстражара Бабића и кадију Салих еф. Мутапчића. Нарочито се изненадише кад окр узник Рукавина пун срџбе и гњева узе први ријеч — отпоче на најпростији начин грдити и псовати народне прваке, називајући их бунтовницима што су — багаји они уздигли народ исламски да прослави јубилеум султана Абдул-Хамида II

Кад један од поменутих исламских првака хтједе да говори, онда се Рукавина продера: Не брбљајте! бунтовници лопови, ви ћете ме присилити, да успоставим опсадно стање, које сам одмах приправан учинити, ако се не покорите мојој заповјести с мјеста ћу вас у тамницу стрпати итд., итд.

За тим рече: „Ево ту је жандармеријски ритмајстер којему сам издао налог, да похапси вас и друге који се вечерас усуде своје куће и џамије расвијетлити или турски барјак извјесити. Уједно вам овђе кажем, да вас тројицу за то чиним одговорним и заповједам, да ми овај записник потпишете, по којем се вама тројици све до 2. септембра, док тај дан не прође — забрањује излаз из овога мјеста, те по којем ми ви „како сам казао“ морате јамчити, да се ничим видљивим овај дан прославити не ће. Потпишите дакле одмах, или ћу строжије мере против вас предузети.“ Народни прваци запрепашћени овим изјавише, да су вољни претходно у хапс отићи т. ј. нека их изволи власт одмах затворити, ако су и у чему криви, јер је прослава тога дана опћа жеља народа исламског а није њихов подговор. Али Рукавина не даде им ни изговорити, него присиливши их да тај записник потпишу и са рецима: „ћути“, „не брбљај“ „марш на поље“ показа им врата.

Ахмедбег Хафизадић и Дервишбег Миралемпашић не хтједоше то вече код својих кућа ноћити, него ноћаше у хотелу, да узмогну доказати свој алиби. То исто вече у очи прославе нашега калифе изгледало је у Травнику, као опсадно стање, јер што је год војске, жандармерије и полиције, све је било наоружано и спремно да јуриша на сваку исламску кућу у којој би се свјетло огледало.

Сјутра дан опколише пет жандарских патрола џамију „Сулејманију“ у којој се дова чинила, а Травник двије ноћи бијаше у мраку, јер никакав мусломан не смиједе у својој кући ни свијеће упалити, него исламске породице вечераху и мољаху се Богу за свога калифу у тишини. Немогавши више сносити ове нечувене секатуре хтједоше горе речена тројица исламских првака да оду 1. септембра 1900 г. у Будимпешту, да бар мало одахну, али Ахмед-бега Хафизадића, и Дервишбега Миралемпашића врати полиција са колодвора, дочим Хамдибег Хасанпашић, које му је много ближе од куће жељезничка станица Долац, сједе у жељезницу и отпутова, али га у Зеници дочека полиција и претраживши га свега — врати натраг у Травник. Још ми је припоменути, кад је хтио Хамдибег да отпутује, у Долцу га је дочекао полицијски надстражар Бабић и казао му је да не смије отпутовати, на што га је Хамдибег упитао, да ли он има налог да га присили на повратак. Он му је одговорио да нема таквог налога, и Хамдибег је отишао. Чим су га из Зенице повратили у Травник, одмах га пол. власт казни са 200 круна глобе, а што га прекопавајући и враћајући намучише и накињише, то бијаше споредно.

Јест казнише га новчаном глобом и у пркос томе, да код њега ништа не нађоше. Ето шта претрпише мусломани у Травнику и то само за то, што хтједоше најскромније, да прославе 25-годишњицу владања свога калифе, свога вјерског поглавице, којега признају до четири стотине милиона мусломана од Суматра и Јаве до Марока, од Казања до жарке земље Сомала.

*

Калај је мислио свој положај, на кормилу босанско-херцеговачке управе, учврстити, према потреби т. ј. прогањањем и застрашивањем народа и народних првака, а негдје дијелењем дарова и месних положаја својим пришипетљама.

Ријеч цивилизација значи у европском смислу опћи напредак и промицање слободе, али Калајева управа, баш на рачун хваљене цивилизације иде за тим, да се појединцу као и свему народу, ускрати свака слобода.

Калај је попунио столице градских начелника, људима плитким, лаким и себичним, а са статутима градских опћина повукао је уске границе сваком грађанском праву и свакој слободи; ову уредбу је у јавности сензационално огласио, као „подјелу шире автономије градским опћинама“.

На основу тих статута, влада именује начелнике, подначелнике и половицу чланова за градске вијећнике, а народ са чиновницима бира другу половицу вијећника, и то бајаги слободним гласањем на цедуљама, које гласовнице опет сама политичка власт разбраја.

Из овога се јасно види, да се основа ове установе противи и самом појму сваке автономије. Осим тога цјелокупно дјеловање наших опћинских уреда потчињено је политичким властима тако, да све донесене предлоге од стране опћинског поглаварства, може власт по вољи одбити, а вијеће са начелником мора без приговора све приједлоге, учињене од власти, усвојити и записнички потписати. По томе су наша опћинска поглаварства само излика и средство владине политичке самовоље, а начелници и вијећници безвољне фигуре, које драговољно и стрпљиво примају на свој врат сваки владин гријех.

Најповољнији су окупационој влади они начелници, који савршено ништа не раде; шта више они начелници добију еминенцију, који се примају тога звања, под увјетом, од њих у уредовном пословању неће ништа више захтјевати, осим њихов мухур, или потпис.

Под оваквим условом се примио начелништва у Травнику, прије 5—6 година Х. Рифат Смаилкадић, који је ради свога уштрапаног карактера и кукавичлука пао у дубоки понор народног презрења.

На супрот томе, овај је „дембел“ – Смаилкадић — прије двије године одликован витешким ореденом Фрање Јосипа, а власт му — што се његових властитих интереса тиче — иде толико на руку, да му је н. пр. недавно дозволила, да на терет државног кулука (рабате путева) изради цесту у дуљини од 3 до 4 км. — до његова чардака у селу Већирској, те је он, — као што је Фараун у Мисиру Зидове силио да му иду бадава на рабату — нагонио собом сељаке да на његовом друму раде.

— На исти је начин власт допустила Мујаги Муламехмедовићу, начелнику у Брчком, да од цесте Брчка—Грачаница сагради посебни друм до његова чардака (гдје начелник приређује тефериће окружном и кот. предстојнику и другим чиновницима) оптеретивши тијем кулуком цијело село Брод. — Неке се године догодило и проневјерење новца у опћинској благајни у Травнику, па и то власт за начелников хатор — утрпа.

Са опћинским иметком располажу државне власти без икаковог утјецаја градског поглаварства.

По личној жељи окружног предстојника Рукавине, саградила је градска опћина у Травнику, хотел са позоришном салом, који је без покућства коштао 60,000 круна, а сада се са намјештајем издава уз годишњу најамнину од 2400 круна и то официрско-чиновничка касина плаћа за три просторије у истом хотелу 600 круна годишње, а хотелиер Бергман остатак од 1800 круна, али само на папиру, како ћемо то ниже објаснити. Рачунајући, да је хотел (звани „Гранд Влашић“) коштао са покућством 70,000 круна и кад би оних 2400 круна био његов чист доходак, то би се тек онда градској опћини уложени капитал исплаћивао по 3 77 %; али ако урачунамо још годишњи издатак од 7—800 круна за поправке куће, то онда хотел не би носио више од 2 72 %; уз ово још треба знати да хотелиер не плаћа опћини у име кирије фактично више ни од 1000 круна, јер њему опћина по уговору мора надоплаћивати официрске конаке (кад који официр путује службено кроз Травник или при примјештању, у реченом хотелу конаци) од 70 хелера на 2 круне и 40 хелера, јер хотелиер опет од официра не смије више наплатити за ноћиште од 70 хелера (ово је окружник Рукавина удесио са мјесном војном управом, да путници официри ноћују у хотелу, а не у за то одређеном официрском стану, да би хотелиер што мање кирије плаћао) а градска опћина мора хотелиеру за сваки официрски конак надомирити, односно од кирије одрачунати 1 круну и 70 хелера, чега се за годину набере 7—800 круна, те тако опћина — одбивши трошкове поправке, зарачунавање официрских конака, плаћање осигурације и т. д. — не узима ни пуну 1000 круна цјелокупне најамнине, што једва изнаша 1 1/2 % добити, на који начин се опћини неће исплатити хотел за 50 година; али ко мари за то, главна је ствар да се угодило моћној вољи окружника Рукавине и да његове кћерке имају гдје са официрима „плесати“, а богме да и назови „хрватско друштво Влашић“ има гдје своје демонстративне забаве држати, те нама мусломанима и православним Србима наше народне и вјерске осјећаје вријеђати.

Ето тако окупациона влада подиже луксуриозне грађевине у Босни и Херцеговини и то на штету градских опћина и наших вакуфских фондова (о чему ћемо други пут опширније проговорити).

Градска опћина у Травнику држи — без икакове потребе, а за вољу окружника Рукавине — градскога баштована, те осим стана, расвјете, и огријева, плаћа му још 800 круна годишње и даје му велики паушал на располагање, за плаћање радника око обрађивања земљишта; поврх тога још опћина држи, плаћа (уз дневницу од 3 круне и 60 хелера) баштованова помоћника — музиканта Новотног — који ништа не ради, него господи чиновницима у хотелу свира. Градски баштован и његов „помоћник“, те други трошкови у ту сврху износе годишње око 3500 круна.

Сав посао градског баштована у Травнику, састоји се у томе, што уређује перивој окружнику Рукавини и што уза свој стан обрађује цвјетњак, из кога продаје цвијеће за свој џеп. Тако градска опћина у Травнику просипа новац у беспослицу, а град нема ни канализације, ни честите расвјете; градским се улицама не може од смрада, прашине и кола проћи; — само се главна улица чисти једанпут у неђељи и то суботом, да господа чиновници у неђељу на шетњи не укаљају ципела.

Котарски предстојник Марич у Травнику по своме ћеифу поставља и отпушћа градске службенике; он је добавио свог љубимца (некакову протуху странца) те отпустивши без узрока контролора градских кућа — домаћег и врло поштеног човјека Србина — намјестио на његово мјесто туђинца.

Подначелник је у Травнику странац, Петар Мушал, одвјетник, као што је исто тако у Сарајеву адвокат Ниећ, а то је добар доказ, како нам странци почимљу већ и у самој нашој кући господарити.

*

Све, чиме се може похвалити Калај у Босни и Херцеговини, јесте то, што је под његовом управом узнапредовало уходарство и редарство, због чега је сваки саобраћај са вањским свијетом скоро онемогућен, а то је он све учинио из страха, да се с поља не би видјела његова недјела.

Владајући систем у Босни и Херцеговини, држи се само помоћу тамница, мучила, окова, жандарских бајонета и кундака.

Систем окупационе владавине сам се одриче будућности на Босну и Херцеговину и подаје значај привремености и прелазног стања.

Калај хоће да добробит и равноправност пучанства у окупираним покрајинама скучи под своју неограничену власт, а при томе не помишља, да ће доћи вријеме, па ће народу дозлогрдити његово насилно „скрбништво“, те ће сам прегнути, да себи судбину кроји.

На први поглед изгледа, да сваки политички чиновник у Босни и Херцеговини ради на своју руку, али сви раде по извјесном програму, само што сваки своју власт удешава према околностима.

Обилазећи владу у Сарајеву, неки окружни и кот. предстојници добивају налоге изравно од министарства из Беча, за њихово свако политичко дјеловање.

Гдје је у Босни и Херцеговини међу мусломанима и православним буднија свијест, тамо се намјештају онаки чиновници, који су као самосилници стекли особитог Калајева признања и који су тим, што су мучили народ, добили повјерење. Таквим се Калајевим „одабраницима“ допушта, да могу којешта и по својој личној вољи чинити и да могу своје „помоћно“ особље по својој „увиђавности“ одабирати. Тако се Михаил Рукавина, окружни предстојник у Травнику, оградио читавом гардом шпиона, који су у власти, да могу најмирнијег и најпоштенијег грађанина, ако им није по вољи — унесрећити. Један од првих Рукавинових конфидената у Травнику, јест Лавослав Печар, политички пристав код мјесне кот. власти, а други је Никола Бабић, редарствени надстражар. Печар не рјешава ни једне аграрне и политичке парнице (аграрне парнице се код нас рјешавају код пол. власти, а не код судова, као што је било за вријеме отоманске управе), док од Рукавине не добије нарочитог напутка. Печара се боје сви чиновници, јер је он у стању да сваком шију заврне. Кога Печар осуди на затвор или глобу, тај не треба даље уток давати. Печарева жена је такођер у власти — она без ичије дозволе узима хапшенике из котарског затвора, да јој код куће раде, па ако се она на којег смилује, може га из затвора пустити прије, но што је одређену казну издурао, а ако се на кога насрди, може му казну продуљити и пооштрити. Ради многобројних тужби од стране народа против Печара, хтједе га влада у два пута из Травника премјестити, али Рукавина оба пута његово премјештање обустави. – Никола Бабић, редарствени надстражар, договара се лично са Рукавином, како ће денунцирати онога грађанина, којег Рукавина не трпи. У осталом, Бабић је као сељак из Лике и бивши жандар прост, злобан, подмитљив и нешто лукав и дволичан. Бабић је у стању да недужна човјека стрпа под криминал, а може — до душе — ако хоће, да и најгори злочин забашури. У Бабића „милости“ стоји свемогуће давање и одузимање концесија: за точење пића, за кафанарску радњу, за бријачки посао и т. д. — Кад је лани Ибрахим Сарајлић, кафеџија у Травнику расвијетлио своју кафану, приликом прославе двадесет и петогодишњег јубилеја сједања на пријестол Његовог Величанства Султана Абдул Хамида Хана нашега господара и Калифе свију мусломана на свијету — онда му се Бабић загрози да ће му радњу затворити, а котарски предстојник Марич забрани му недавно, да у своју кафану доведе једну ноћ музику и да приреди сијело; Марич забрани Сарајлићу сијело по Бабића наговору, а Бабић опет то учини због тога, што у Сарајлића кафани сијеле само мусломани.

Јусуф-ага Тасмишћија је имао уз бријачницу и кафану, али му власт по наговору Бабића забрани прошле године кафанарску радњу и то само зато, што у његову кафану долазе старији и одличнији грађани мусломани. Ко Бабићу даје десном, тај прима сваке врсте дозволу лијевом; који је механџија Бабићу гостољубивији, тај мање плаћа за точарску дозволу, шта више тај није никоме одговоран, нити ће му се радња затворити, па ма да у његовој механи цркне и човјек од ракије, као што се то преклани догодило Иви Божићу, механџији у Травнику, који је дао пити отровну ракију Цекалину, од које је исти отишао пијан и на онај свијет. Бабић је пијавица (хирудинеа) за гостионичаре у Травнику, сише им најбоље сокове, јер му — како чаршија говори — расте спужва у стомаку, па је мора вјечито квасити. Бабић сваки дан, прије и послије подне редовито кнајпира; прва му је штација изјутра у 6 сати механа Симе Чавића, гдје струни росу са срца, са двије-три љуте „пелинкаваче“; за тим се сврати у механу Иве Божића, па обори 2—3 „магенбитера“; иза тога приђе у механу Марка Алауповића, па салије двије деци „мехке“, а ако то не буде доста, још код Ристе Јосиповића полић иструси, па онда иде којем месару на „фруштук“; иза фруштука дође у крчму Салих еф. Мрахора, да окуша штајнбрушко пиво. Бабић обави ту „обхоџу“ до 10 сати, а послије тога иде окружнику на „рапорт“, код којега обично остаје до 11 сати; око 11 сати иде у своју „канцеларију“ гдје прима својих „потчињених“ или потписује Циганима и блудницама путне листове и пуши цигару. Послије подне је Бабић у крчмама код Вајса, код Трућа, Котларића, Берана и т. д. Бабић је у сваком другом дућану у Травнику задужен, али му не смије нико вјеровања отказати, нити му, кад што затражи, на вересију не дати. И наши су кукавни сељаци извржени Бабићевој прождрљивости.

Бабић је, само што се могло сазнати, узео мито од оних сељака:

1. Од Симе Вуковића из Требеуше (кот. Травник) 200 ока сијена и још му исхранио бадава четворо крмади.

2. Од Миће Вуковића, из Требеуше 300 ока сијена и 10 круна готовине.

3. Од Саве Симића из Требеуше 200 ока сијена.

4. Од Анте Цекалина из Гучије Горе (кот. Травник) 100 ока шенице и 12 круна у готовини.

5. Од Симе Васића, из Варошлука (кот. Травник) 80 ока шенице и 100 ока сијена.

6. Од Симе Благића, из Варошлука 40 ока јечма.

7. Од Пане Ламбића из Варошлука 80 ока сијена.

8. Од Анте Баје, из Ричица, 40 круна у готовом, што му је испословао точарску дозволу.

9. Јефто Главашевић из Травника, дава сваке године Бабицу по 20 круна, што му је на руци за точарску дозволу.

10. Перо Кнежевић, из Травника, увијек му храни 4—5 глава крмади, што му је на руци за точарску дозволу.

11. Глиша Адамовић, из Травника, дава му увијек готових новаца и части га по гостионама, што му он лаже, да ће код окружника Рукавине „исходити“, те ће Глишин зет доћи за православног пароха у Травник.

12. Ибрахим-бег Тескереџић, из Травника дава му новаца, жита, сијена, храни му преко зиме краве, а све за то, што му он петља и обећаје, да ће код Рукавине настојати, да буде Ибрахим-бег будући начелник градске опћине у Травнику — и т. д. и т. д.

Ето, тако Бабић кроз 8 година вара и гули наивне људе у Травнику, али му за то нико ништа не смије, јер је он под моћном заштитом окружника Рукавине.

Лани се бијаше прочуло, да ће Бабића из службе избацити, јер бијаше са својом петљанијом и глупошћу завео и самога Рукавину у шкрипац у почетку нашега покрета, па тек што се о томе почело говорити, зазукала је читава гомила његових вјеровника, да га за дуг туже.

Бабић је до сада забашурио и сакрио два злочина убијства, почињена од Шокаца на мусломанима у Травнику и то: убијство, које је починио Марко Чића, механџија на Ахмеду Хамамџићу и убијство, које је починила једна блудница, куплерка на Захировићу — о чему је већ у јавности било говора.

Нема те нискости, којом се Бабић као злобан човјек не би послужио, кад клевета онога грађанина, на кога му Рукавина прстом покаже.

„Стражу сигурности“ је у Травнику саставио Бабић од самих варошких лиска и моралних пропалица, који са Ибром Лакачом на челу, не раде ништа друго, осим што пазе, гдје ће се два-три мусломана на саму састати, гдје ће који мусломан са којим православним Србином проговорити, слушају гдје ће се српска или турска пјесма запјевати и — гдје ће им тко дати да штогод мукте полочу.

Калај је још лани обећао, да ће мијењати систем владавине, а неке су новине јављале, да је израђен и један план, по коме ће се увести у Босни и Херцеговини нешто уставнога живота, у облику неке окружне самоуправе, али ми мусломани и православни Срби не држимо ништа до те реформе, којом ће Калај мало прекројити спољашност, да нама и вањском свијету очи забаје.

Да се одстране сви узроци и посљедице апсолутне и насилничке владавине у овим покрајинама, требало би у првом реду измијенити све главније политичке (административне) чиновнике и преустројити редарство, укинути шпионажу, а правосуђу дати потпуну самосталност

*

Калај је у Босни и Херцеговини створио неки посебни, изванредни сустав државне управе. Уз деспотски облик владавине, спојио је популарну тиранију и уски апсолутизам.

Грађанство је у окупираним покрајинама искључено од „бриге“ и „посла“ о јавним државним стварима. Сигурност иметка и лица није довољно зајамчена, јер у Босни и Херцеговини нема никакве уставности. Ово је зло повећано тим, што је сваки одјел власти, а нарочито правосуђе, у рукама административне власти. Као неоспорна посљедица ове уредбе, јесу безакоња и зулуми, који проузрочише неповјерење и мржњу од стране народа напрама окупацијоној управи.

Да у ствари заиста не постоји разлика између судбене и политичке власти у овим покрајинама, јасно доказује сам наслов првомолбене судбене инстанције: „Becirksamt als Gericht“, при којем је судишту и предсједники јавни тужитељ политички чиновник — котарски предстојник, који обично није јуриста, нити уопће академичар, него је од манипулантног чиновника постао предстојником.

Признајемо, да је Калај добар државник и да се разумије у управу, али ипак се ни сам не може поносити тиме, да је управу окупираних покрајина добро организирао, јер није засновао јавних уредаба на подлози постојећих отоманских закона, који су за све ове земље прокушани и прилагођени били и који су се кроз стољећа, срасли са народним древним обичајима, него је на просто пренио у ове покрајине аустријске законе са допуном старог аустријског апсолутизма и полицијске системе.

Политички чиновници газдују у Босни и Херцеговини без икаквог надзора, па док с једне стране чине највеће неправде, дотле они с друге стране са законом у руци оправдавају свој поступак, своја — безакоња.

Калај се сваком згодом у јавности хвали, како је у Босни и Херцеговини уведено „модерно кривично суђење“, на основу кога се свакоме једнако кроји правица, али факта обратно доказују.

Сва објективност „модерног правосуђа“ у Босни, састоји се у томе, што судије могу и од најнезнатнијег политичког прекршаја начинити „преступ“, а од преступа „злочин“ и преокренуто.

Како код нас правосуђе стоји у служби политичке власти, нека свједоче ови примјери:

Јозеф Фишер, подворник код жељезничке постаје у Травнику, увриједи Рифат-бега Тескереџића, велепосједника и једног између најугледнијих грађана из Травника, рекавши му, да је „турски магарац“, што је овај на хитњи унишао без карте у перон постаје, да из приспјелога воза прими и дочека неке госпође, своје рођакиње.

Рифат-бег изненађен и пренеражен том гадном увредом, пришије Фишеру једну заушницу, ћушку, за што га овај „код котарске власти као суда“ у Травнику тужи. Котарски суд осуди Рифата-бега — наравно иницијативом политичке власти — из преступа „против јавних установа и уредаба“ по §. 345. кз. на 50 круна глобе, односно 5 дана затвора, а Јозефа Фишера, што је увриједио њега на 20 круна глобе.

Рифат-бег се не задовољи са пресудом котарског суда и даде призив на окружни суд, који 22. марта 1901. год. потврди осуду котарског суда против Рифат-бега, а Фишера ријеши пређашње казне, прогласивши га сасма недужним.

Приликом светосавске бесједе, коју је о. г. приредила српско-православна опћина у просторијама „Гранд хотела Влашића“ у Травнику, рече Салих еф. Казазовић из Травника, редару Суљи Брајићу, да је „кукавица“, што му овај дрско одговори — са ријечима: Шта је теби брига, одлази одавде или ћу како ја знам против тебе поступити и т. д. — кад га је Казазовић запитао, да ли је у служби, хтједавши њега и његова друга, Иву Лучића, упозорити да из сале у којој је забава одржавана, одстране двојицу пијаних и непозваних варошких лола, који су били почели галаму правити и грађанство из кола ишћушкавати, Салих еф. Казазовић је за то упитао најпре редаре: јесу ли у служби, јер их је затекао у другој соби гдје на саму пију пиво, којим их је гостионичар частио и гдје мирно мотре из прикрајка, што горе речене лоле у сали раде. Одмах сјутра дан оптужи политичка власт Салих еф. Казазовића, код котарског суда, да је бајаги овај увриједио „стражу сигурности“, рекавши неваљалом и суровом стражару Суљи Брајићу да је „кукавица“. Котарски суд у Травнику осуди Салих еф. Казазовића, на дан 12. фебруара 1901. године, због преступка „против јавних установа и наредаба“ из §. 345. кз. на 50 круна глобе, односно 5 дана затвора.

Салих еф. Казазовић, даде призив окружном суду против пресуде котарског суда, али окружни суд преиначи осуду првомолбену и пооштривши је, осуди Салих еф. Казазовића по §. 346. кз. на 5 дана затвора. Котарски суд позове одмах Казазовића, да наступи казну затвора, али овај како у то вријеме бијаше болестан у очима, замоли од котарског суда, на темељу љечничког свједочанства, да му се казна затвора на 6 неђеља одгоди. Котарски суд одби молбу Казазовића скроз незаконито и позове га, под пријетњом присилног доведења онаког болесна, да наступи казну затвора. У затвору мучише Казазовића на разне начине, те му не дадоше редовито ни хране доносити.

Тако осудише угледног и поштеног грађанина, због тога, што је назвао „кукавицом“ Суљу Брајића, који по закону не би ни смио бити у јавној служби, јер је исти прије него је ступио у службу „страже сигурности“ био варошка лиска прве врсте, шта више био је и крадљивац, тат, — покрао је прије 6—7 година кућу трговца и браће Хамзе Хафиза и Јашер ефендије Невесињца у договору са њиховом служавком, те их је — што су они дознати могли — оштетио преко 2000 круна, ради чега га браћа Невесињци нијесу хтјели тужити из сажаљења, што им је био кућни сусјед, али за ту његову крађу, као и за друге, знаде свак у Травнику. Суљо Брајић не би смио бити стражар ни с тога, што узима мито и тиме злоупотребљује своју службу; — он је као редар узео за мито три пакле духана по 32 хелера и то од кухарице окружног предстојника Рукавине, што ју је пустио да побјегне из Травника, без знања њена господара. Кухарица је купила Брајићу духана у трговини Хусејин еф. Биоградлије у Травнику, за што свједочи и сам Станко Деспотовић, трговачки помоћник у истој трговини.

Мато Кепић, Шокац из травничког котара, рекао је на дан 10. маја о. г. — у Травнику, у сред чаршије, пред више особа и пред надстражаром Николом Бабићем — горе споменутом редару Суљи Брајићу, да је свиња, мрцина и магарац, али за то ни политичка власт, а камо ли суд, не хтједе Кепића на одговорност позвати.

Берта Лука, супруга судскога пристава Луке у Травнику, пошаље недавно своју служавку у чаршију, да јој купи за 2 новчића ћумура (угља) и за 2 новчића пиринџа. Служавка дође у дућан бакалу Хамди Хармандићу и поиска речене артикле, на што јој трговац одговори, да он на 2 новчића не може те робе продавати, рекавши јој још од шале: „Какова је то газдарица, која на два новчића пиринаџ и ћумур купује?“ Служавка оде и каза то својој господарици Берти Луки, а ова одмах оптужи Хармандића, „ради увреде поштења“ код котарског суда, а суд 1. јуна о. г. тога сасвим недужнога човјека због преступка по § 450. кз. на 12 круна глобе, односно 3 дана затвора осуди.

Тако се осуђују грађани мусломани у Травнику, а тако и у другим мјестима Босне и Херцеговине и то за ништа, а политички пристав Лахецки, проневјери прије 3 године 1600 круна државног новца у Травнику, па не бијаше ни оптужен, него му само рекоше, да се захвали на службовању и да оде из Босне, што овај и учини.

Далеко би смо отишли, кад би овдје набрајали сва она злочинства — почињена од владиних службеника или домаћих Шокаца — који за ове 23 године окупационог стања, прођоше у Босни и Херцеговини законом не кажњени и оне жртве мусломана и православних Срба, којима се на правди Бога а помоћу закона бацио клип под ноге.

Така је, ето Калајева управа у Босни и Херцеговини, да и сам појам правде и закона оскврнује, употребљујући закон у своје тенденциозне и ниске политичке сврхе.

*

Калајева је влада у Босни и Херцеговини створила од неких исламских грађана саможиве цинцаре, који су приправни за новац продати и саму слободу и своју вјеру, за коју су оци њихови крв пролијевали.

Окупационој је влади исламска вјера непријатна, али тим су јој пријатнији неки наши „душобрижници“, помоћу којих хоће она да помрча и саму свјетлост вјерске истине, повећавајући злоћу примјером оних, који су позвани да проповиједају вјеру и да буду представници добра и правде, што Ислам налаже својим сљедбеницима на овоме свијету. Таки владини плаћеници изгубили су људску кријепост, а с њоме и штовање самих себе, и вјеру у оно, што је добро, Богу мило и праведно.

Оне „хоџе“, које је Калај намјестио да равнају исламским установама у окупираним покрајинама, напустише исламски народ и његове светиње баш онда, кад га нападоше зле кушње с европском исквареношћу и кад му највише бијаше потребна обрана од безобзирне навале римске пропаганде. Но ни по муке што плаћене хоџе народ напустише, јер хвала Богу, нађе се у часу потребе поштених и независних хоџа, а у народу је јоште жива вјера, али они данас, кад их народ као одметнике одбацује, не престају измишљати ни најгнусније лажи, само да наше вакуфско-меарифско питање жигошу као неоправдано и по све сувишно.

„Улема меџлис“ са реис-ул-улемом на челу, садашње „муфтије“ и скоро све кадије у Босни и Херцеговини, одишу вишом мржњом и осветом против исламског народа, и његових првака, него саме и језуите скупа са Калајем, којима смо с нашим покретом све рачуне покварили.

Травнички је муктија, недавно распослао своје агенте по цијелом окружју, да пред исламским свијетом клеветају народне представнике. Февзија Џулић, први питомац и изасланик травничког муктије, наговараше ономадне Хаџи Махмид-агу Пехливановића из Жупањца, да иступи из опозиције; при томе се није жацао Џулић, као хоџа (свјештеник) ни најпростије лажи, говорећи Пехливановићу, да је исламска депутација пропала, да је и сам вођа исламске депутације Али-Фехми ефендија Џабић, од свега одустао и да је молио владе и травничког муктије за опроштење и т. д. Коликог понижења, колике ли грдне срамоте и бруке за назови „духовне власти“, које је Калај поставио, да бајаги уздржавају наше богослужје, да морал и ћудоређе шире, да исламски народ од искварености и сваке опачине чувају и одвраћају!!!

Ислам осуђује лаж као најгори порок људски, а Џулић тај војни „мудерис“ (свршени исламски теолог) лажући хаша (нијече) и омаловажава и саму догму исламске вјере.

Па није он сам, све су, по Калају произведене, хоџе и кадије данас у Босни и Херцеговини таке, а и оне хоџе старијег кова, који уз владу пристају, а влада их за њихова Богу мрска дјела обилато награђује, па чак допушта, да могу и проневјерења чинити на штету исламских вакуфа, исламске малодобне дјеце и других појединаца у овим покрајинама. Нарочито је дата прилика кадијама, да могу свој положај исхаснити.

Кадија, Салих Мутапчић, који сада службује у Травнику, седам је година чинио проневјерење у Брчком у ортаклуку и споразуму са Х. Ибрахимом Мешићом, мутевелијом из Челића (кот. Брчка), а на штету једног сиромаха Мехмеда Хасанмешића, ислама челичке џамије. Мутапчић је наиме помоћу Мешића 7 година сакривао, од вакуфа му одређену субвенцију, те у мјесто да му је уплаћивао по 116 круна годишње, он му је по мутевелији само по 20 круна давао, изговарајући се, да средишња вакуфска управа не ће да му субвенције повиси. Мутапчић је у овом случају хватао гују мутавелиним рукама, као што то чине обично већина „кадија“ у Босни и Херцеговини.

Ова се ствар испоставила тек након премјештања кадије Мутапчића из Брчког у Травнику, а оштећени је имам прије 5—6 мјесеци ствар суду пријавио, али на супрот томе још нијесу услиједиле никакове посљедице нити по кадију Мутапчића, нити по мутевелију Мешића.

На сличан начин је 3 године харао вакуфске приходе и оставштине малодобне исламске дјеце, Смаил Хаџић, бивши кадија у Јајцу. Хаџић је чинио проневјерења у договору са једним мутевелијом, те кад прије 2—3 мјесеца — усљед многобројних притужба исламског народа у Јајцу — буде Хаџић премјештен у Прозор, онда се његов ортак мутевелија — пред сами његов одлазак утопи једне ноћи у Врбасу, а с њиме потонуше и сва Хаџића проневјерења.

Исто је тако Мустафа Дубин, сада кадија у Брчком, крао и пљачкао вакуфски иметак више година у Градачцу. Дубин је у Модричу (кот. Градачац) продавао и вакуфска земљишта, на мјесто којих није других куповао, нити је коме о томе рачуна полагао.

Дубин је осим тога лани наговорио младог и неискусног Мустај-бега Градашчевића, да даде земљу (свој посјед) у залог и да позајми од банке 6,000 круна па да се санци ожени. Кад је Мустај-бег дигао новце из банке, онда су га кадија Дубин и злогласни брчански опћински начелник, одвели у село у начелников чардак, па су се дође с њиме коцкали, док му нијесу 4000 круна добили.

Ислам и шериат (исламски теократски закон) забрањује строго свако коцкање, а кадија Дубин, као шериатски „судија“ заводи младеж на ту погубну по свакога — а мусломану вјером одлучно забрањену — навику. Нијесу боље ни многе друге кадије у Босни и Херцеговини, од Дубина, Мутапчића и Хаџића, сви су скоро — а нарочито они, који су из сарајевског „нуваба“ (шериатске школе) — морално покварени и на ислам сви народ нећудоредно упливни.

Ове и оваке околности су узрок, да је опстанак исламског народа у овим покрајинама угрожен; ове и овакве околности силе исламски народ, да води одлучну борбу, на смрт и живот, за обезбјеђење своје вјере; ове и оваке околности изазивају у исламском народу све више незадовољство са иновјерном окупационом управом.

*

Пољодјелство и сточарство, двије су главне гране народне привреде у Босни и Херцеговини. Истина, херцеговачко кршевито тло није за житарице, али јест за винову лозу, духан, маслину, смокву, бадем, друго јужно воће и поврће, а то су све трговински плодови, који се даду добро уновчити.

Земље, које су по своме тлу и положају згодне за пољопривреду, могу трајно цвасти и напредовати, а народи, који у таким земљама живе, могу се најбоље културно развијати, само ако у миру и срећи уживају оно, што им Бог и земља хранитељица даје. Али и најплодније земље могу да усахну, ако се зулумом и насиљем замрљају.

Напредак и промицање земљорадње зависи прије свега од државне управе.

Окупациона управа у Босни и Херцеговини, не чини ништа за унапређење пољопривреде, односно не настоји, да се народ подучи рационалном обрађивању земље и гајењу стоке.

Све што је у том погледу до сада влада учинила, бијаше нашем сељаку само на терет и штету.

Присилно гонење за сијање слатке репе, већ је и живот загорчало нашем сељаку. Власт казни немилосрдно затвором и глобом свакога земљорадника, који се успротиви сијању шећерне репе; узалуд сељак плаче и моли, узалуд доказује, да га то не унапређује, но упропашћава, — све му то ништа не помаже.

Котарски предстојници сазивају у прољеће редом све сеоске опћине у своме срезу и сељацима налажу под „морате“, да сију шећерну блитву.

Кад је ове године у мјесецу априлу позвао Бела Марич, котарски предстојник у Травнику, сељаке из опћине Грабова, те им почео разлагати, како је сијање репе корисно сељаку, одговори му испред свију опћинара Сулејман ефендија Крњић, хоџа из Грабове, рекавши од прилике овако: „Господине предстојнице, ако ћете допустити, ја ћу вам доказати, да сијање шећерне репе у овим нашим земљама и уз оваку утржну цијену, те уз обвезну продају исте путем власти, шећерној фабрици у Добоју — није сељаку на корист, него на пропаст“. — За тим хоџа настави даље: „Дозволите ми, господине предстојнице, да вас упитам, колико на пола дунума зеље, у најбољем случају рода, може сељак имати прихода од репе?“ Предстојник се „замисли“ један час, па одговори хоџи, да се може за репу са пола дунума земље исплатити пољодјелцу 20—24 круне. — „Е, пекје“, — рече хоџа — „рецимо може се, као што ви кажете, за репу са пола дунума земље добити 24 круне, за што треба да приход репе изнаша 1250-1500 ока, продане на оку по 4 паре (4/ 5 новчића) зглавило би толико. — „Ја сам — настави хоџа — прошле године засијао 2 дунума земље са истом репом, па кад сам је убрао и продао фабрици, добио сам за њу 42 круне; од тога сам платио за кирију — што се на коњима пренијела до жељезничке станице — 22 круне, и мени је још преостало 18 круна. За окопавање репе потрошио сам 75 посленика, које треба рачунати најмање по једну круну наднице, а то је равних 75 круна; ако сад успоредимо доходак са издатком, ја сам изгубио 57 круна, осим што сам заручио 2 дунума земље, на којој сам могао, да сам усијао крумпир, имати 2000 ока природа, које би продао по 3-4 новч. на оку, за што би добио 120-160 круна, а не би више потрошио на сијање и окопавање истих од 20 посланика. — Па сада реците, да није овако, ако немам право?“ На то сви сељаци повикаше у један глас: „Тако је хоџа, — право је тако, — ми не можемо репе сијати, то нас помете, то нас упропасти!!!“ — Предстојник љутит као рис, поскочи на подијум, па се продера колико га грло даје: — „Шутите, не брбљајте, — марво, — бештије, — магарци — похапсићу вас, — повезаћу вас, — ви ми морате сијати репу, па ма сви у просјаке отишли!“ — На то се предстојник окрене хоџи и рече му доста оштро: „Ви се с мјеста торњајте кући!“ — „а ви други, који можете, да не можете и нећете сијати шећерну репу, вас ћу одма затворити!“ — Тако тај дан бијаху од предстојника Марица затворени из опћине Грабова ови сеоски домаћини: Маријан Медић, Иво Папић, Стипо Куревија, Марко Митровић, Перо Видовић, Иван Бригања, Антун Јосиповић, Алија Дузен, Зеко Јосиповић и Хасан Газдић.

Четврти дан их предстојник Марич изведе преда се, па им рече, ако се не ће покорити његовом налогу, да ће их још по 14 дана затворити, а по измаку тога рока, да ће их са жандарима натјерати, да посиј у репу.

Јадни сељаци покоре се зулумћару Марицу и обрекну посијати репу, само да их гора биједа не снађе.

Ово износимо само огледа ради, али ни у другим опћинама у травничком котару, као и у свијема другим котарима Босне — не пролазе боље земљорадници са сијањем репе. Има случајева, које ћемо у своје вријеме у јавност изнијети, гдје се за сијање репе сељаци хапсе по 6 неђеља и то за вријеме највишег пољског рада, па још уз то их власт гони, да о своме руху и круху работају на друмовима. Ова насиља за сијање шећерне репе чине власти у Босни за то, јер се влада обвезала шећерној фабрици (страном подузећу) у Добоју, прибавити сваке године извјесну количину шећерне блитве и то уз најнезнатнију цијену — метерцента по 1 круну и 20 хелери.

Од „фондова за потпомагање привреде“, наш пољоделац нема никакове користи, него голу штету, јер му се у ту сврху код уплаћивања пореза узимају 2% поврх пореза.

„Модерно ратарско оруђе“ за обрађивање земљишта, које влада набавља и које је неподесно за наше плитке земље, дава се сељаку као новчани зајам из реченог фонда уз 4% интереса и то на једну оброчну исплату, која се без милосрђа као и порез ућерује, па ма да сељак није могао дотичне справе употријебити — власт му је не ће натраг да прими.

Подјелу новчаних зајмова сељацима у прољеће за сјеме (т. з. „сјеменске паре“) преокренула је влада о. г. па дава сјеме у нарави, које жито она сама из Угарске наручује, а неће исто од наших посједника да купује, или барем у јесен, кад је на нашим пијацама жито најјефтиније; у оба се случаја прибавило потребно сјеме уз много нижу цијену, па не би сељак морао шеницу од власти примати по 10 новчића на оку, него би исту добио по 6—7 новчића, те му не би требало у јесен продати двије оке, док једну позајмљену плати.

У Босни и Херцеговини нема ни једне пољодјелске школе осим 8 пољопривредних и воћарско-виноградарских станица, од којих имају корист само њихови баштовани, јер они не само што продају са истих станица производе у своју хасну, него још имају за обрађивање земљишта велике паушале на располагање; они сами најмију и исплаћују раднике, а у намире биљеже по 20 у мјесто 5 фактичних тежачких надница. Тако је прије 3-4 године неки Салај, бивши баштован код земаљске воћарске штације у Травнику — пошто се иначе напљачкао — још коначно покупио паушал од 1600 круна, па омркао у Босни, а освануо преко — Саве; за њим није власт нити потјере одредила и тако он сада негдје у Мађарској ужива у миру плодове своје дефраудације.

Наш пољодјелац не може од владине штације добити бадава ни једне оплемењене младе воћке за присадак, него ако му треба, мора платити по комаду 20—30 новчића, али Шмид, такођер бивши баштован у Травнику, уреди, прије двије године, воћњак гостионичару Русу, давши му у ту сврху бесплатно млада стабла и раднике плаћене од штације, да му башчу засаде и обраде.

Смијешно је и занимљиво слушати како владини чиновници — при разним зијафетима (банкетима), који се за вријеме купалишне сезоне приређују бесплатно у част страним посјетиоцима на Илици — хвале напредак пољопривреде у овим покрајинама, приказујући укусно воће на столу и масне залогаје од питоме перади, као производ „земаљских господарских штација“, док се у кухињи на корпама, у којима је донесен тај живеж, могу читати товарни билети: Спалато, Рагуза, Фиума, Трст, Будапест и т. д. одакле се та роба махсус за господу странце наручује.

Како видимо цијело дјеловање окупационе владе, око подизања господарственог стања у овим покрајинама, није ништа друго, него с једне стране један велики низ зулума, а с друге заваравање и обмањивање вањскога свијета.

*

Као што су под окрутном руком Калајевом усахли сви извори народнога благостања у Босни и Херцеговини, тако су и наши вакуфи (исламске задужбине) под управом окупационе владе престали бити она издашна потпора исламским институцијама, за које су завјештани. Нећемо више понављати и ту околност, како су и колико — под руковањем окупационе владе — оштећена добра наших вакуфа, јер то смо на мјеродавном јесту непобитним фактима доказали, но ћемо овим да у јавности истакнемо, у коју циљ, с којом намјером и под каквим изговором троши влада приходе наших вакуфа.

Доста је провидљиво доказао владину намјеру и сам поступак њен, којим је хтјела да угуши наш покрет за вакуфско-меарифску самоуправу, јер кад не би дохоци наших вакуфа служили влади, у чисто њезине политичке сврхе, каквога би смисла имало одупирати се доброхотној народној жељи око побољшања вјерских уредаба.

У почетку нашега покрета за вакуфско-меарифску аутономију, окупациона је влада настојала силом осујетити ово наше животно и вјерско питање, а кад јој то није успјело, онда је употријебила своју помирљиво-лукаву политику и позвала наше представнике у Сарајево, да бајаги с њима на лијеп начин приговара. Течајем тромјесечног — наравно безуспјешног — приговарања, чинила је влада све могуће, да посије раздор и неслогу међу народним поузданицима, чиме је на посљетку сама себе насамарила, јер кад је на темељу лажних извјештаја своје шпионаже мислила, е, је куцнуо час да се све, као дим на вјетру распрши, онда представници исламског народа сложно потпишу свој посљедни приједлог у коме ни за длаку не отступише, од својих пређашњих и већ доста попушћаних захтјева; — настаде разочарење, па чак и свађа између онијех особа, које су ближе и даље уз владу стајале, — али сада доста о томе.

Прије реченог и злосретног владиног насједанија, настојало се у јавности изврнути наше тежње, као да су превратне природе, и као да имају своју аспирацију негдје на страни. Осим разних памфлета у подмићеним и званичним новинама, изиђе и један елаборат у облику научне расправе под насловом: „Die Lage der muhamedaner in Bosnien“, у коме се, у пркос свијех злобних и ниских клевета на нас босанско-херцеговачке мусломане, ипак признаје, да наше тужбе нијесу неосноване. У тој брошури, којој је аутор сам Калај, говори се на основу званичног извјештаја, о броју наших такозваних „реформираних мектеба“ (конфесионалних школа), од којих пада просјечно у Босни и Херцеговини 7500 исламских становника на један таки мектеб, из чега се јасно види, да се наш вакуф не употребљује довољно на подизање наших вјероисповједних школа.

Разумије се, да окупациона влада није могла уништити наше вакуфе, које је затекла у тако добром стању, да тиме запријечи, да се ми у нашој вјери трајно одржимо; с тога се она латила свога језуитског средства, да бајаги у виду „исламофилске струје“ унапреди наша вакуфска добра, док у истину њена интенција бијаше, да подизањем грађевина са вакуфским новцем обескријепи намјењену задаћу самога вакуфа. Што ће се тиме вакуфски иметак повећати, то није влада марила, шта више она је рачунала, да ће вакуф — кад се ми из Босне иселисмо — и онако постати државном својином или евентуално власништвом римске цркве, па — чим више, тим боље.

За бољу илустрацију наших навода, споменућемо сада само овај један случај.

Усљед многобројних молба исламског народа за успостављање мектеба у травничком округу, предложи године 1895. вакуфско-меарифска комисија средишњој вакуфској управи у Сарајеву, да се у реченом окружју подигну — гдје би сад за сад било најнужније — само четири мектеби иптидаије.

Средишња вакуфска управа усвоји тај приједлог, вотира и своту исте год. од 10.000 круна, као претходне трошкове, и објави службено комисији, да ће рад око успостављања тих мектеба отпочети још исте године. Исламски се народ у споменутом округу, обрадовао томе одобрењу, али влада је мислила: „Чекај ти међеде док сазрију дријенци“ — тако и бијаше, о подизању мектеба ни гласа те године. Кад је друге године, мерхум (покојни) Шериф-бег Хафизадић из Травника, као члан вакуфске комисије интерпелирао код средишње вакуфске управе, питајући зашто се не установише одређени мектеби, онда му одговори Мехмед Хулусија, чиновник средишње вакуфске управе и надзорник „реформираних мектеба“, да је прелиминарних у ту циљ 10.000 круна потрошено, по нарочитој владиној одредби, у проширење и поправак зграде за кирастхану (исламску читаоницу у Сарајеву) због чега је подизање мектеба заостало. На томе се и сврши; до отворења мектеба, у тада означеним мјестима, не дође никада; 10.000 круна оде у црну воду, у — ништа, у беспослицу, гдје не бијаше у опће потребно ни паре потрошити, јер зграда читаонице бијаше нова и читава, као што је и сада; ну да је била и трошна, зар је преча читаоница од мектеба, или зар није вакуф могао без оних, за мектебе одређених, 10.000 круна зграду кирастхане проширити и поправити?!

Мислимо, да овоме владином „исламофилству“ не треба посебног разјашњења; ова чињеница дава најбољи пасус њезиној исламској политици; ова чињеница карактерише јасно њезину подлу намјеру; ова чињеница тумачи њезину толерантност.

Лозинка је аустријске политике искорјенити ислам и све што је исламско у овим покрајинама, а окупациона је влада незаконитим узимањем наших вакуфа у своју управу, мислила једним средством постићи два-три циља т. ј. трошењем вакуфског новца у грађевине, онемогућити и ослабити наш вјерски одгој, а подизањем вакуфских зграда по Сарајеву и другим већим градовима Босне и Херцеговине, заваравати очи свакоме странцу, указујући на модерне зграде као видљиви напредак и, напокон да може оправдавати своје лажно исламофилство, говорећи, како она „настоји“, да се исламски вакуф „увећа“ и „умножи“!

Овој проту-исламској политици окупационе владе досљедни су сви њезини чиновници; сви окружни и котарски предстојници; сви окружни и котарски предстојници раде на томе, да се санци у корист опћег вакуфског добра зидају куће вакуфским новцем, ну при томе их ни најмање не једе брига, хоће ли се подигнуте зграде вакуфском фонду исплаћивати или не. У Травнику, као и у другим мјестима Босне и Херцеговине, има доста новосазиданих вакуфских кућа, које су са свим празне или се издају уз тек незнатну најамнину, да се приходом не може ни њихов годишњи издатак око поправка покрити.

Без обзира на ову околност, ипак је лањске године Бела Марич, котарски предстојник у Травнику, исходио од вакуфске управе, да се сазида у Травнику једна једнокатна кућа, која је стала око 12.000 круна, обећавши, да ће он у истој кући становати, те је Марич, за вријеме док се кућа градела, наређивао, како ће се све горње просторије изградити по његовом укусу и ћеифу, као да је његово власништво. Марич се, истина настанио у тој кући, али је за 60 круна мјесечне кирије заузео све горње просторије, гдје би могла бити два са свим пристојна стана, који би се пуно боље исплаћивали. — Али то Марицу не бијаше доста, него још одреди да се уз ту нову кућу поруше друге старе, али још у добром стању вакуфске зграде, а то учини само с тога, што није имао мјеста и пута, куда би у двориште свога стана свој фиакер увлачити могао. Није се Марич обзирао ни на то, што је порушењем вакуфских зграда — под којима су били трговачки дућани — вакуфу нанио огромну штету, а с тиме у чаршији проузроковао оскудицу за дућане.

Попут Марића, поступају са вакуфским добрима сви окружни и котарски предстојници у окупираним покрајинама, јер то је воља Калајева, а његова је воља уједно и — закон за Босну и Херцеговину.

Стотинама је вакуфских зграда порушено, ради „уљепшања“ улица и града Травника, па и сад се још издају непрестано одлике, да се поједине обарају, које су врло солидно и од самог камена сазидане, као што је у најновије доба одредила, да се једна магаза, власништво Хаџи-Али-бегова вакуфа, још у са свим добром стању у Травнику, која је са својим каменим сводом и од самог пожара осигурана, као трошна поруши.

*

Заједничке патње и невоље зближише нас мусломане и православне Србе у Босни и Херцеговини, само би још требало, да нас заједничка начела и осјећаји учврсте и приправе на борбу против нашег народног и вјерског заједничког непријатеља. — Размишљајмо о томе!

Досадашња — по окупираној влади потпомагана — хрватска пропаганда и народносне препирке које су усљед тога настале, раставиле су великим јазом, малу мањину народа, наше земљаке католике, од нас мусломана и православних Срба. Наши земљаци римске вјере усвојише туђу народност из чисто вјерских побуда, због чега уживају од стране окупационе владе све погодности, док нас мусломане и православне, као политички прикачене елементе у сваком погледу влада злоставља и тлачи.

Ко се у Босни усуди правити и најмањи устук хрватској пропаганди, тога власти сматрају „нелојалним“, а тко опет истиче Српство, тога оптужују пред судом као „велеиздајника“, те га на разне и грозне начине прогоне и муче.

Ми се не бојимо шокачко хрватске пропаганде, ми знамо да ће се — падом окупационе управе — и хрватство распрштати и распасти у своје ништавило, но нами је жао, што се наши земљаци католици поводе лакомислено за тако ништетном и илузорном идејом, што се подају туђем упливу и — да се послужим хрватским изразом — што се дају „израбити“ од туђина, а против своје браће и своје отаџбине.

Безобзирност шокачко-хрватских удружења, под заштитом власти у Босни, не да се ни описати. Сокачко хрватска друштва, нијесу своје дјеловање ограничила само на друштвено образовање, него су се чланови истих друштава ставили у службу власти, а власт напреже све силе, да помоћу Шокаца огорчи и сам живот нама мусломанима и православнима. Ако се православнима и мусломанима нанесе увреда и неправда од стране Шокаца, сигурни су, да не ће код власти наћи заштите и помоћи.

а) Шокачке калуђерице, онамо њихове „часне сестре“ у Травнику заградише године 1896. један дио православног гробља, на што српско-православна опћина стави свој протест код котарске власти у Травнику, не могавши гледати, како говеда тих „часних“ газе гробове српске, али власт тај протест ћутке мимоиђе.

б) Беледија — опћинска власт у Травнику – одуже године 1898. без приволе српске опћине, овој преко 200 мет. башче са 40 и више стабала шљива; српска се опћина потужи а за то котарској власти, а и ова и — не одговори.

ц) Пут у старо православно гробље у Травнику, у које се још и сада сахрањује, претворио је један Шваба, чувар малте у свој врт; српска се опћина жали за то котару, овај — ћути.

д) Бијаше до године 1882. у Травнику пут и поток преко земљишта „Тапхане“, а кад језуите на „Тапхане-џамији“ направише своју цркву и „сјемениште“, онда власт затвори тај пут и предаде га као земљиште у својину језуитима; власт поклони пут језуитима, а српској опћини под пријетњом нареди, да мора дати од свога земљишта око 50 мет. за други пут.

Сада још језуитима смета поток; власт хоће силом да одврати поток од језуита и да га наврати нека дере покрај српске цркве и школе. Српска се опћина опире томе и већ тражи од год. 1885. до 40 пута, да се корито од потока уреди, даје за то 200 круна припомоћи; хоће српска опћина, чак и зид о своме трошку, а са своје стране, да дигне, јер чим падне мало кише, ето потока преко игралишта и баште српске школе, па наплави, али котарска власт у Травнику нити сама поправља корито, нити га дозвољава српској опћини уредити, док на против ћути, кад су језуити своју обалу подигли, на лактовима, гдје поток савија подигли зид и на улазу у своје земљиште плот дигли, како би вода и камење боље сносила у игралиште српске школе; све то власт види и крај више од 40 молби српске опћине — ћути.

е) Смета језуитима у Травнику, што се Српчад за вријеме школског одмора игра на игралишту, што им је српска православна школа и црква на видику, што се на игралишту за великих празника туђе водице свете, српско коло игра и српска пјесма чује, па — „дај, да се то спријечи.“ — Језуити под образином окружне и котарске власти, кидисали су, да се православном пароху на сред тога игралишта подигне парохијални дом, како би се све горње спријечило. Српска опћина могла би онда и школу затворити, па увиђајући то, а да с врагом посла нема не да игралишта но даје други врло прикладан комад земље на видику и још 1000 круна помоћи у то. Аја, — хоће се баш игралиште; и кад се енергично поступило од стране опћине, онда језуити увукоше рогове. Но за то пустише своје „гојенце“, нека пљују на капију православне цркве, кад иду „у реду“ шетати, нека из реда српску дјецу, кад ова кући иду, извлаче и туку, нека разбијају прозоре на српској школи и нека се камењем бацају на звоник православне цркве (колика вјерска толеранција и слобода).

ф) Један Србин православни — Михајло Панић — у Травнику купи кућу за 1300 круна; власт огласи исту кућу за трошну, „да се поруши“, овај да избјегне злу, прода је мјесном шокачком жупнику, па ево је већ 3 године од тада, а кућа се не поруши, него и данас постоји.

г) Чланови шокачко хрватског друштва у Травнику, лањске године у рамазану, заковаше по ноћи топ, који је био још од времена окупације смјештен у старој тврђави за пуцање у вријеме нашег рамазанског поста наших и православних празника. — Топ не могаше пуцати, а власти бијаху пријављени по именце они Шокци, који то учинише, али она — ућута.

х) Мијо Прдић, Шокац из Кокошара (кот. Травник) опсова прије 2 мјесеца у сред чаршије у Травнику — без да му је ко за то дао повода — „исламског свеца Мухамеда“ (а с в.); Мусломани га пријавише власти, али власт га не хтједе за то предати суду, да га суди ради јавне увреде вјерозакона (као што судише мусломане у Травнику за увреду папе) но га само котарски предстојник Марић казнио са 8 дана затвора.

Подупирањем Хрватства, власт хоће да даде повода заплетајима, којима би нас потстицали што више на исељавање.

У мјесецу мају о. г. у кафани свратишта „Kaiser von Oestereich“ у Травнику опсова јавно — присутним грађанима мусломанима и православним једно жутокљуно Шокче Крезић (бивши диурниста код грађевног одјела окружне области у Травнику) Бога, свакоме ко није Хрват; кад га за то опомену један мусломан — Хакија Куртаљ — Крезић је онда поновно и више пута опсовао „Бога српског“ и све што је Србину свето, викајући: да је Босна хрватска, да је вода, ваздух и све што живи у Босни и Херцеговини хрватско итд., итд.

Нападнути и увријеђени грађани, међу којима бијаше и српски учитељ, стрпе се и ућуте, те одмах изиђу сви из кафане; сјутри дан не хтједоше се тужити код власти, јер су знали, да ће бити труд узалуд, знали су, да је Крезић љубимац окружног предстојника Рукавине, а знали су и то, да је власт већ унапријед знала за то увредљиво провоцирање.

Да та увреда бијаше од стране власти наручена, најбољи је доказ за то, што је исти Крезић, на особну препоруку свога заштитника Рукавине — био послије 8 дана иза тога догађаја, именован од владе (ваљда за заслуге!) техничким официалом, те од простог дневничара, постао чиновник десетог дневног разреда.

Ето како се награђује шокачко хрватска безобзирност у Босни. Може ли поштен човјек остати равнодушан, гледајући овака насиља и слушајући оваке увреде?

Ако не ће окупациона влада да стане на пут овој безобзирности са разметањем некаквога Хрватства, бар би требала да суспреже ту превелику услужност њихову, макар ради привидне „толерантности“ и „равноправности“.

*

Калају, као самовољном властодршцу, у Босни и Херцеговини, није ишло у рачун, да се ми мусломани и православни Срби душевно развијемо, да дођемо до самосвијести и сопствене снаге. Окупациона је влада узела просвјету за средство својих политичких циљева, т. ј. она хоће, да помоћу просвјете унесе међу нас туђе адете, туђу народност и туђу вјеру, па да нас тиме учини што уже зависним од Аустрије.

Управа је просвјетних завода у Босни и Херцеговини, у рукама фанатизованих Шокаца и врелих хрватских агитатора.

Уз Трешнеца, Длустуша, Михаљића, Ђуроција, Томинца, Јаковића и друге, раде неуморно свесрдне школе на томе, да нас мусломане похрвате-покатоличе. Учитељска је школа у Сарајеву огњиште и расадњак хрватске пропаганде. Осим тога сви су наставници при учитељској школи — „учитељи учитеља“ – без академске наобразбе, већином бивши учитељи основних школа из Хрватске. Бивши подчасници код окупационе војске, постали су код нас школски ауторитети, као што су н. пр.: Ђуро Бујхер, директор учитељске школе у Сарајеву, Емил Воска, директор занатлијске школе у Мостару и т. д. Ни основне школе нису у реду (има их свега 175 у Босни и Херцеговини), од којих просјечно тек на 9000 становника долази по једна. Науковни материјал је у основним школама без реда претрпан, а наставне су књиге склепане без нужне стручне оцјене. Домаћи наставници на тим школама, већином су за то звање слабо спремни, јер се у учитељску школу примају свакакови индивидци, без довољне пред-науке, због чега код нас нијесу ријетки учитељи, који су били прије шустери, терзије, кафеџије, механџије, десетински писари, финансијски стражари и т. д. — (као н. пр. Марко Хргић, Едхем Мулабдић, Иван Акшам и др.) Ну, нијесу ни импортирани учитељи из Хрватске пуно бољи од својих колега у Босни. Ни један учитељ комуналне школе, па ма био Србин православне вјере, не смије ни говорити јавно о Србству, дочим они учитељи, који се истичу за хрватство (као што је био покојни Иван Завко и као што је сада Едхем Мулабдић, префект у учитељској школи — конвикту) у Сарајеву, бивају и без потребне способности у служби унапријеђени. Ради више учитељске наобразбе, шаље босанска влада млађе учитељске снаге, да о државном трошку свршавају бечки градски педагогиум, али при томе избору не одлучује способност, нити сразмјерни број по конфесијама, него се шаљу искључиво католици, јер до сада је тај завод абсулвирало више од 15 католика, ни један православни и само 3 мусломана; — једног мусломана послаше на споменуте науке с обзиром на његову особиту способност, а другу двојицу (Карамехмедовића и Хоџића) ради посебних заслуга за шпионажу и Хрватство.

Србе православне, трпи влада код учитељства само као нужно зло. — Сви католици, који су свршили педагогиум намјештени су одмах за учитеље трговачких школа, а од тројице мусломана цигли један (Хоџић), а друга двојица остадоше и надаље учитељи основних школа.

Код нас се врло ријетко догађа, да — владиној политици повољни учитељи буду, па ма и због најгоре опћине кажњени са изгоном из службе, само ако саблазан не дође сасвим у јавност, као што се то н. пр. прије три године догодило са „челик Хрватом“ и „болесним“ Босиљевцем, који бијаше више година „много-заслужени“ учитељ музике при учитељској школи у Сарајеву. Без обзира на грдну срамоту завода у коме је Босиљевац на своме злодјелу ухваћен, хтједе Ђуро Трешчец, начелник школског одјела код владе, да његов чин потрпа, но не пође му за руком, јер се већ бијаше у јавности 2а то сазнало.

Ако се, који учитељ, па макар био и католик, пази и дружи са православним Србима, или у најновије доба са мусломанима, који су у опозицији, одмах ће га власт прогласити политичким сумњивцем, суспендирати, ставити под дисциплинарну истрагу и, евентуално разријешити од службе. Недавно је тако влада брзојавно суспендирала од службе Николу Мартака, учитеља трговачке школе у Травнику, уписавши му привидно у гријех „некоректно“ владање напрама његовим старјешинама и колегама, али у ствари не бијаше другог узрока, осим што се исти био почео дружити са оним мусломанима, који су влади неугодни.

Док је Калај мислио, да ће нас мусломане похрватити, исламска је младеж имала предност за школске штипендије, — али од како се ми нашим покретом оградисмо против Хрватства, која је идеја за нас погубна, туда и нама одурна — сад смо посљедњи у тој владиној милости. Лани бијаху само из Травника четворица сиромашних ученика исламске вјере, — који су молили за стипендију, да продуже науке на средњим школама — одбијени.

У трговачкој школи у Травнику, имали су прошле школске године, мјесечно по 20 круна стипендије ови католици:

Анто Дуспер, Милан Гаковић, Анто Чурић, Анто Одић, Анто Топчић и Рафо Мастић, а један једини мусломан Адем Аждеровић, ученик у истој школи, „уживао је“ владину стипендију и то по 12 круна мјесечно.

Директор трговачке школе у Травнику Никола Мараковић, назива ученике исламске вјере „турским свињама“, а учитељи, при истој школи, Кларић и Докузовић, нагоне их да признају да су Хрвати,

У бањалучкој реалки, прошле школске године, написаше ученици католичке вјере кредом на вратима од аборта:

„За Мухамеда“, да тим подло увриједе вјерски осјећај својих другова исламске вјере; када ту дрскост пријави, један од ученика мусломана, директору завода, овај га с тога укори, што се усудио таку „маленкост“ јављати, те га још и казни са неколико сати затвора, запријетивши му, да ће га у опетованом сличном случају из школе искључити.

Како су у нашим свима средњим школама учитељи искључиво Хрвати, или похрваћени босански Шокци, који из дна своје језуитске душе мрзе и презиру све што је исламско, нама мусломанима није могуће у наукама напредовати, јер ови језуитски питомци сваком приликом нашу младеж, која се учи у тим школама, запостављају и хотимично код испита обарају.

У први разред сарајевске гимназије упише се 40—50 ученика исламске вјере, али до матуре дође једва један или ни један.

Средњу школу могу код нас свршити само они мусломани, који приону уз Хрватство, или чији су очеви уз владу.

Осим учитељства, неда окупациона влада мусломанима никакове друге државне службе, а власти нас одбијају чак и од нижих и несталних службица. У Травнику бијаху десетински писари Хасан Гегић и Хакија Требо, али их недавно котарска власт одпусти само зато, што пристадоше уз исламски покрет.

Код свију уреда у Травнику, сви су могући писари и писарићи, само католици, а ако који мусломан, који је способан (као што је скоро молио Хуснија Шиљковић и Пашо Палалић), замоли котарског предстојника за писарско мјесто, он га једноставно одбије. Исто тако власт прима за шумске чуваре, подворнике, полицијске стражаре и т. д. — просте шокачке лиске са сокака, док и најпоштенији и пуно способнији мусломан, не може ни те службе добити.

Код поштанских и брзојавних уреда, код жељезнице, изгледа, као да и не смију други осим Шокаца никакове службе обављати.

Право је казао један Херцеговац, мусломан, неке године барону Кучери, цивилном доглавнику окупационе владе:

„— Е, не дате ви нама божја ти је вјера, даље од опћинског буњиштара, докле год не метнемо крст на се, а прасе преда се!“

*

Поред свега нашег тужакања и јадиковања, није окупациона влада у Босни и Херцеговини ни за длаку попустила од својих пређашњих зулума. Сва се привидна промјена догодила у томе, што су безобзирна прогањања нас мусломана и православних Срба у мањим мјестима пооштрена и повећана и то с разлога, да се баш маса народа присили на самоодрицање нашег животног питања, које је још на дневном реду.

Само жилава издржљивост, истрајна стрпљивост и тврда вјера у Бога и правду, држи нас још да не клонемо духом — да не очајавамо. Ми увиђамо, да нам не преостаје друго, но да се и даље боримо и да тражимо помоћи од онијех, који су нашу судбину на милост и немилост предали у руке оној владавини, која крај својих политичких и себичних циљева, нема ни мрве воље да нас културно унапреди, која сваки наш вапај против неправде, пропраћа суровим угњетавањем, не би ли тиме заслужила у јавности одјека нашега угроженог опстанка.

Ми нијесмо у стању открити наших рана у потпуности, као што није кадро ни највјештије перо систематично и потанко описати све оне невоље и патње, које поднашамо; за то ћемо сада изнијети само оно, што нам је при руци и што је најглавније.

Нијесу код нас само виши политички чиновници у позитивној и прохибитивној власти, но се та самовоља протеже на све чланове управног тијела, почев од простог стражара, до владиног савјетника. Тодор Фриш, писарнички официал и управитељ испоставе у Д. Вакуфу, слободан је хапсили и глобити мусломане и православне Србе исто тако као и његов предстојник Јефтомир Захарић у Бугојну, а за насиља и безакоња, која у свом службеном среза почини над недужним народом, није одговоран своме старјешини, котарском предстојнику, као што овај опет за своја недјела, не одговара окружном предстојнику, само ако је то учињено у корист диспозиционог фонда или у смјеру, да се народу зада страх.

Тодор Фриш, управитељ испоставе у Д. Вакуфу, ухапсио је концем јуна о. г. Османбега Курића, стародревног племића само за то, што овај бијаше заспао у једној кафани, па осим што га је — ни крива ни дужна — држао четири дана у затвору са најгорим пропалицама, још га гоњаше сваки дан — као каквог задњег пијанца и скитницу — да мете и чисти чаршију (пијацу) и друге сокаке. Узалуд је Османбег молио управитеља, да га не срамоти и не мучи, узалуд је нудио у то име новчану глобу, овај не хтједе ни да га чује. Безобразни, дрски и силнички поступак Фришов, увриједи до дна душе и остале касабалије, а за Османбега бијаше тај морални ударац смртоносан, јер је он сам, кад је изишао из затвора, приповиједао јавно својим знанцима и пријатељима, да он тога понижења преживјети не може и да ће му то проузроковати скору смрт, што је баш сам себи и прорекао, јер не прође послије тога 3—4 дана, а њега од силног огорчења и дешперације удари капља, те умрије напрасном смрћу у цвијету младости, оставивши за собом самохрану и неутјешиву мајку, којој (мерхум) бијаше једини син и — сва њена потпора и нада.

Тортура, којој су стари Римљани подвргавали своје робове при кривичном суђењу, бијаше само тјелесно мучење, али средства, којима се овако убијају или гоне из домовине поштени и часни старосједиоци и грађани у Босни и Херцеговини, сто пута су грознија.

Као што је душевни бол несноснији од тјелесног, тако је и ово недјело — што га је ето, починио Тодор Фриш, управитељ испоставе у Д. Вакуфу, на (мерхум) Османбегу Курићу — ужасније од свега. Но управитељ испоставе у Д. Вакуфу, не штеди ни исламских свјештеника. Изван касабе у Д. Вакуфу, постоје уз Врбас јавни заходи; од неко доба почео је управитељ забрањивати мокрење украј тих захода, да би тим могао што чешће грађане мусломане затварати, односно што више новчане глобе утјерати. Ради горе наведеног узрока затворио је речени управитељ 30. јуна о. г. Даут-хоџу Даутовића, свјештеника из Прусца и Абдулах еф. Хоџића, муезина „Мехмед-Челебине џамије“ у Д. Вакуфу, а у затвору их је 6 сати држао, запријечивши им тиме, да за вријеме молитве џамију походе; након 6 сати издржаног затвора, пустио их је, али их је кашње неколико дана за то казнио новчаном глобом, сваког по 5 круна.

Исти управитељ испоставе, затворио је прољетос на 8 дана затвора једнога поштеног 70-годишњег старца сељака — Илију Нинковића из Д. Вакуфа — због тога, што му није никла посијана шећерна репа, за коју га је власт наћерала, као што и друге нагони, да је просију, па не узевши ни најмање у обзир његову часну старост и изнемоглост, тјераше га управитељ,са својим пандурима сваки дан на вањски рад т ј. да под своју сиједу косу, мете и чисти сокаке и чаршију.

У мјесецу јулу о. г. приредише један теферић — излет — неколико одличних грађана мусломана и православних Срба у Д. Вакуфу и то изван вароши у мјесту званом Градина. На томе теферићу се забављало друштво уза журну, у коју им је свирао неки Мемиш родом из Језера (кот. Јајце) и то не као свирац, за плаћу, но за љубав и пријатељство. Одмах сјутри дан позове Мемиша, управитељ Фриш ради тога на одговорност и затвори га 2 дана, а из затвора гонише га стражари сваки дан, да чаршију мете; по свршетку затвора не хтједе га управитељ пустити, него га протјера уз претњу страже у његово родно мјесто, као каквог лолу и крадљивца. Тако се, ето, грађанима и Д. Вакуфу забрањује и најскромније весеље уз народну примитивну свирку, док управитељеве ћерке лупају на гласовиру вјечито, без обзира на дневно доба, те често у пола ноћи узнемире и од сна разбуде сусједе у околици.

Концем јула о. г. затворио је, управитељ испоставе у Д. Вакуфу, неколико мусломанске дјечице, што су се клипали на јабуке у једном воћњаку. Када су се дјеца у затвору нешто пођаватала, управитељ је наредио, те су стражари заковали у пранге Шехарапева сина, са још друге двоје дјеце, а за тим су их стражари немилосрдно тукли.

Почетком мјесеца августа о. г. одредио је управитељ у Д. Вакуфу и послао жандарску патролу, да иста присили народ, да се одграде ливаде у Гостовићима (испост. Д. Вакуф), те да се пусте говеда у отаву, са којих су ливада власници сваке године имали велику корист, укосивши сви скупа преко 1000 товара отаве. Управитељ је нанио ту огромну штету народу само за хатар једног народног одметника, а владиног пришипетље (Ибрахимбега Ћосића, самопрозваног Копчића и брата фамозног исламског ренегата Х. Салих-бега Ћосића, званог Хаџиклапана из Травника), чију је жељу сам опћински начелник у Д. Вакуфу Балагија код управитеља подупирао, само да Ћосића говеда имају што боље испасиште.

Управитељ испоставе у Д. Вакуфу с једне стране тлачи поштене и мирне грађане, а с друге стране узима и лопове у заштиту. — Опћински биљежник у Д. Вакуфу, уједно је и писар при уреду испоставе; у његову дужност спада и надзор над сијањем шећерне репе, као и мјерење те примање исте од сељака у јесен. Како је наш сељак у опће оштећен и оптерећен сијањем сладорне репе, то је споменутом биљежнику добро дошло, да за се користоносно употријеби своју службу, те је већ одавна почео у име тога узимати мито од сељака, због чега су прије два мјесеца грађани из Д. Вакуфа предали пријаву државном одвјетништву код владе, у којој су навели до 8 тачака разних проневјерења, узимања мита, крађе и другог његовог недостојног дјеловања у његовој служби. Осим тога је преко 30 сељака признало пред жандарским вахмајстором, да су биљежнику мито давали, али која хасна, кад се он крије за сукњу своје лијепе „женице“, којој је особито наклоњен предстојник Захарић, (који је реченога биљежника од некуда довео и за таког званичника у Д. Вакуфу намјестио), а како чаршија говори, поклања јој нарочиту „пажњу“ и управитељ испоставе Тодор Фриш, за што споменутог биљежника и предстојник управитељ у заштиту узимају.

Ово све што смо истакли о Тодору Фришу, управитељу испоставе и о приликама или боље рећи неприликама у Д. Вакуфу, није ни стоти дио од онога, што је овај зулумћар — од како је тамо намјештен — починио над недужним народом, те шта још непрестано чини, али дај нам Боже здравља, споменућемо га у јавности својевремено — још који пут.