Владимир Јанковић

Соколица и соко

Према подацима великог поштоваоца и прегаоца соколског покрета, мога младог пријатеља Саше Недељковића „Највећи предратни слет у Београду одржан је од 8. до 30. јуна 1930. г.“ У вези са тим догађајем обећао сам Саши да ћу написати сећања на једну Соколицу и једног Сокола.

У време одржавања Соколског слета у Београду ја сам се родио 28. јуна 1930. на Видовдан. Тога дана или нешто доцније, наш дом је посетио мој ујак Рада Вулић млади земљорадник из Титела, иначе Соко. Са собом је довео своју познаницу Чехињу Марију Конферштову, која је такође као Соколица учествовала на Соколском слету, иначе учитељицу у месту Танвалд (а може и Либерец?) на северу ове словенске земље.

Вероватно су учествовали у радости што се моме оцу Драгомиру и мајци Наталији родио и други син. У то време Марија и Рада су били прелеп пар, какви могу да буду само Соколи. Судбина је хтела да су се ово двоје заљубили, значи српски сељак и чешка учитељица. Према фотографијама баш су били изузетно лепи!

Убрзо, након познанства, Марија је допутовала у Београд и добила посао у Амбасади Чешке Републике Томаша Гарика Масарика. Доцније је постала наставник у Чешкој школи у Београду, коју смо похађали брат Момир и ја. Рада је у то време био скроман сељак. Иначе мој ујак, био је једини мушкарац међу три Вулићеве ћерке, од којих је једна била моја мати.

У то време мој отац Драгомир радио је као врло успешан грађевинар. Са мајком је изградио кућу на Пашином брду и полако додавао станове за издавање. Ако се не варам, било је девет таквих станова. Углавном соба. Марија и Рада су се уселили у мали стан од собе и кухиње. Марија, вредна и способна учитељица зарађивала је као чешка држављанка око четири хиљаде круна, што је износило око 7 хиљада тадашњих динара. Да би сачувала такве приходе није смела да се венча са Радом. До рођења сина Ђорђа она је свој новац улагала у куповину неколико десетина јутара земље и изградњу велелепне куће у горњем Тителу. По рођењу сина повукла се у Тител и убрзо родила и ћерку Верицу.

У том периоду у Тителу је боравио Маријин отац Емануел Конфершт, маркантан господин са шпанском брадицом, полуцилиндром и фраком. Био је чешки боем, директор школе, члан једног гудачког квартета, Соко и Масариков пријатељ. Долазиле су лети и њене школске другарице са децом. Сада су Вулићеви били богати људи, јер је земља давала профит. Деда Ђорђе је постао председник Црквене општине и председник Водне задруге. Имали су слугу Андраша и ангажовали најамне раднике. Све је то боло очи завидним људима у варошици на Тиси. Почела је полицијска истрага : Одкуд толики новац овој страњкињи?! Полиција је обавила посао и затворила уста пакосницима.

Окупација. Стижу мађарски Хонведи, убијају Србе и бацају их под лед замрзнуте Тисе. Страда и Вулићев кум свештеник Ђорђе Парабуцки. Раду терају у мункаше, на принудни рад у Мађарску. Губе сваку везу са Београдом. Деда Ђорђе, баба Мила и Марија са децом, обрађују земљу и гледају да сачувају стечено.

Са првим Русима и партизанима стижем и ја четрнаестогодишњак. Рада се вратио. Марија ради на оснивању Ниже гимназије за децу тителског среза, ратом ометене већ момке и девојке. Године 1945. Марија Вулић организује Соколски слет у Тителу. Учесници су полазници гимназије. На терену фудбалског игралишта обележена су места за гимнастичаре.

Београд, 29. јануар 2007.

Владимир Јанковић, академик