Јован Стерија Поповић
Чудновата болест или Симпатија и антипатија
- Дигитализација: Творац града
Пародија у два дејства
Лица:
· САМУИЛО ЦРНОКРАВИЋ
· МАРТА, његова супруга
· АГНИЦА, њихова кћи
· ТОДА, слушкиња
· АВРАМ, служитељ
· ДОКТОР МАКАРИЈУС
· ДИМИТРИЈЕ
Пародија ова односи се на Чокеову новелу под насловом „Преображења“.
I ДЕЈСТВО
I
(Агница)
АГНИЦА (Сама, остави књигу коју је читала): Бадава! Коме није разум код куће (што но каже један српски философ), боље и да не чита, јер му неће ништа у глави заостати. Сирота Хортензија, не знам, ко је од нас две горе среће! Ти си љубила оног, на кога си опет сама мрзила, а ја? Ах, ја онога милујем, на кога моји родитељи мрзе. Боже мој, сваки се дан моде измишљавају, а нико неће да заведе обичај, да се старији не мешају у чувства девојке. Овако морамо сироте да се осећамо, како се њима хоће, то јест, кад се они љуте, да се и ми љутимо, и кога они милују, онога да и ми милујемо. Мој је Димитрије добар, то ми мати сама каже, и само што је у детињству био мало несташан, не могу да га трпе. Боже мој, зар су друга деца боља? (Опет отвори књигу и гледа) Чудна створа од девојке! У болести љубов, а при свести највећа мрзост. Ја бих радо код мога Димитрa била, макар ме на овај начин и мрзио, па кад би оздравила ха, стани! Како би било, кад би и ја покушала? Прекасно! Прекасно! Учинићу се болесна, искаћу да ми га доведу, они то морају – како не би болесном детету? И тако ћу га виђати сваки дан, а може бити – јест, јест, на овај начин ћу се и удати за њега. Али треба и њега о томе известити. (Мисли се) Чекај мало! (Отиде ка столу, напише брзо једно писамце, па га стрпа у недра) Овако ће добро бити. Сад да сакријем књигу, јер може коме у очи пасти, премда сам уверена, да би мој отац волио чешљати перје, него књигу у рук узети. (Узме књигу) Слатки Чоке, ако ми ово за руком испадне, сваки ћу ти лист позлатити. (Сакрије књигу) Е, сад сам готова, може театер започети. Баш добро, ево ми Тоде... (Седне)
II
(Тода и пређашња)
ТОДА: Господична, шта сте се тако замислили?
АГНИЦА: Љубезна Тодо, мене ће страшна судбина постићи. Не примећаваш ништа на мом лицу?
ТОДА: Мало сте бледи.
АГНИЦА: Ах, шта ће бити од мене? Седим отоич код прозора, ал’ наједанпут ми се укаже нека зелена ватра пред очима, и из ње два голуба излете. Ја се уплашим, али голубови навале на мене и кроз уста уђу ми у срце.
ТОДА: Јао, куку, да вам не прогризу црева. Тако је у мом селу један био прогутао жабу, пак му је после кроз трбух изашла. Идем јавити госпођи, да зовемо доктора.
АГНИЦА: Немој, слатка Тодо, јер ја ништа не осећам, да ме гризе. Него ћу ти у болест пасти, у тако страшну болест, ах, сама не знам!
ТОДА: Само нем дуго лежати, видите да су скоро покладе.
АГНИЦА: Ах, мени није до тога! Тако ти сада на момке мрзим, да ти не могу исказати.
ТОДА: Откад то?
АГНИЦА: Откако сам голубове прогутала. Уселила ми се противу њих нека антипатија, нека мрзост.
ТОДА: Господична, чувајте се, јер су девојке тек онда опасне, кад кажу да на момке мрзе.
АГНИЦА: Ја ти верујем моја, Тодо, али јао! (Почне се преметати по столици)
ТОДА: Забога, господична! Као да је велика болест. Госпођа! Госпођа!
III
(Црнокравић, Марта и пређашњи)
МАРТА: Шта ти је?
ЦРНОКРАВИЋ: Каква је то вика?
ТОДА: Ах, господична...
ЦРНОКРАВИЋ: Шта господична?
ТОДА: Пала у велику болест.
МАРТА: Шта? (приступи кћери) Агнице!
АГНИЦА: Даље од мене нечисте руке! (Отури је)
МАРТА: Је л' ти зло?
АГНИЦА: Даље!
ЦРНОКРАВИЋ (Тоди): Шта јој се догодило?
ТОДА: Каже да је прогутала два жива голуба.
ЦРНОКРАВИЋ: Није него роткву. Сад ћу се ја с вашим будалаштинама бавити. Ајд' устај, немој ми се ту кривељити.
АГНИЦА: Самуило Црнокравићу, велики грех товариш на твоју главу. Скоро ћеш ужасну судбину искусити.
ТОДА: Видите, господине.
ЦРНОКРАВИЋ: Који је то ђаво?!
МАРТА: Јао, жалосној мени, шта ми се од детета учини!
АГНИЦА: Мати, не скорби, твоја се кћи находи у бољем свету. Неће она од овог умрети, али види много, што нико од вас не види. Скоро ћете несрећни глас чути.
ТОДА: Она је постала видовита.
ЦРНОКРАВИЋ: Душе ми моје, ја сам нешто чуо за овакву болест. Какав ће то бити несрећан глас?
АГНИЦА: Смрт, смрт у кући.
МАРТА: Жалосној мени, ко ће нам умрети?
ЦРНОКРАВИЋ: Ја ово све држим за будалаштину. Девојка је размажена.
МАРТА: Каква будалаштина, кад је пребледела као крпа. О, ја несрећна мати!
IV
(Аврам и пређашњи)
АВРАМ: Господине, велика се несрећа догодила. Цица, ваша мачка, без које нисте могли ни ручати ни вечерати, и која је у кући више вредила, него макар који гост, ова мачка, наша Цица...
ЦРНОКРАВИЋ: Но?
АВРАМ: Цркла је напречац.
ЦРНОКРАВИЋ: Је л’ могуће?
МАРТА: Сад кажи да девојка није погодила...
ЦРНОКРАВИЋ: На моју душу, то је велика несрећа. Осам година живио сам с њом у највећем пријатељству. Сирота моја Цица! (Авраму) Како је цркла?
АВРАМ: Савила реп и отегла шапе, пак је тако свршила.
ЦРНОКРАВИЋ: О Цицо, о Цицо, ја несрећан човек, како ћу без тебе живити?
АГНИЦА: Ха! Ха!
МАРТА: Ћутите.
АГНИЦА: Је л' могуће?! Мој отац у страшној парници, да изгуби сво имање!
ЦРНОКРАВИЋ: И то још? Прекрасно!
АВРАМ (на страни): Ја ћу одмах из службе изићи.
ЦРНОКРАВИЋ: Ово све да даље иде, ваља послати по лекара.
АГНИЦА: Ху, шта видим? Отац ће пре умрети од маме.
МАРТА: Није него, још штогод. Када?
ЦРНОКРАВИЋ: Питај је: хоћеш ли се после удати? Срам да те буде, девојка јој се мучи, а она не гледа да шиље по доктора, него је напало беснило.
МАРТА: Шта ће ми доктор? Други људи за скупе новце траже врачаре, да им кажу, шта ће се догодити, а ми то бадава имамо.
ЦРНОКРАВИЋ: Али ако девојка умре?
МАРТА: Јеси ли видио како све зна? Смрт мачке, ко би ти мого тако предсказати?
ЦРНОКРАВИЋ: То је заиста чудно. Такву мачку не бих дао за млоге паре.
МАРТА: Ето видиш. Па чекај, ваљда ћемо још штогод чути. Добро је кад човек унапред зна, шта га чека, може предупредити. Дед, Агнице, приповеди нам још штогод.
АГНИЦА: Ху!
МАРТА: Немој се устручавати, ми тебе милујемо.
АГНИЦА: Оно белило, што је мама начинила, не ваља.
ЦРНОКРАВИЋ: Шта? Белило! Нисам ли казао, да ми се белило у кући не прави.
МАРТА: Ћути, ћути, зна она, шта говори. Иди боље те зови доктора.
ЦРНОКРАВИЋ: Та ти хоћеш да имаш пророка! Дед да видим, шта је с белилом?
МАРТА: Ју мени, кукавици! Дете на самрти, а он би остао да се ту свађа. Иди по доктора, кад ти кажем.
ЦРНОКРАВИЋ: Иди, Авраме, доктору Макаријусу.
МАРТА: Али кад можеш бити тако без чувства. Дете у највећој опасности, и он шиље слугу. Иди сам, тако ће скорије доћи.
ЦРНОКРАВИЋ: А ко ће је чувати?
МАРТА: Не брини се ти, кад сам ја овде. Само иди брже! (Црнокравић отиде) Проклета девојка, добро је била почела, али куд је после одведе враг. Добро, те сам га отерала, јер би мого и друго што чути. Како ти је, Агнице?
АГНИЦА: Мајко, ја спавам, но ти си невесела. Иди и моли се: за здравље твоје кћери.
МАРТА (Тоди и Авраму): Пазите на њу, сад ће доктор доћи. (за себе) Да сакријем белило, док се није вратио. (одлази)
АВРАМ: Богати, Тодо, шта је нашој господични?
ТОДА: Ћути, она је постала видовита.
АВРАМ: Та вере ти?
ТОДА: Видиш, како су јој очи затворене, пак ти опет све погађа. Она је напред казала, да ће мачка цркнути.
АВРАМ: Е? гледај јако! Богме, кад тако погађа, да је питамо, гди има новаца, па да не морамо овако служити.
ТОДА: Ја бих волила, да ми најпре у руку гледи, да чујем, хоћу ли се скоро удати.
АВРАМ: Мени је једна циганка већ гледала. Баш да видим хоће ли се подударити. (Приступи Агници)
ТОДА (Отура га): Пусти мене најпре. Слатка господична!
АГНИЦА: Тодо, ти желиш знати, каква ти судбина предстоји, но ти ниси чиста.
ТОДА: Нисам имала кад да се умијем. Ал' ви се зато немојте срдити. Ја много не захтевам, господична, само да чујем, кад ћу се удати.
АГНИЦА: Тодо, ти ниси сама.
ТОДА (Авраму): Видиш, како све зна. Слатка господична, то је наш Аврам, но ви се немој те ништа устручавати, он зна све моје тајне.
АГНИЦА: Удаћеш се, жалосна девојко, после шеснаест година, ал' ћеш бити худе среће. Добићеш мужа пијаницу, који ће те сваки дан по три пута тући, а недељом како се догоди.
ТОДА: Ах, јадна!
АВРАМ: Јесам ли ти казао да не трчиш напред. Да видиш како ће мени лепо врачати. (Пружи длан) Господична, ви знате, како ја, вас ради, крадом идем којекуда. Молим вас, кажите и мени штогод.
АГНИЦА: Авраме, теби је једна циганка већ погађала.
АВРАМ: Откуд то зна?
АГНИЦА: Циганка је слагала, ти ћеш бити обешен.
АВРАМ: Еј, куку! А зашто? Тешко мени несрећнику!
ТОДА: Бар је теби добро погодила.
АВРАМ: Шта се ругаш, волим и то, него да ме туку сваки дан по три пут.
ТОДА: Ах, сирота!
АВРАМ: Еј, кукавни Авраме!
ТОДА: Бар да могу утећи.
АВРАМ: Тако је, кад човек нема среће. Од све невоље још једно да чујем. Господична, нисам био код куће има три године, кажите ми, молим вас, шта ми ради бабо?
АГНИЦА: Он је на орању.
АВРАМ: Је ли здрав?
АГНИЦА: Жив и здрав.
АВРАМ: Баш вам фала. Одавно нисам чуо ништа за њега. Молим вас, поздравите га од мене, и кажите му, да ме за бамбадава вешају. Или чекајте, да вам донесем што, да му дате за спомен. (Отиде)
ТОДА: Ах, сирота ја, није доста што морам чекати шеснаест година, него да ме после бије.
V
(Доктор Макаријус, Црнокравић, Марта и пређашњи)
ДОКТОР (у разговору с Црнокравићем): Ја вас уверавам господине Црнокравићу, да је све онако, као што сам разложио. Ја ћу вама одмах доказати, систем вегетабилни нервозни јесте од система ганглиског сасвим изолиран, од церебралног система независан, и обитава у утроби. Особито влада око срца, што прости кажу: око лажице. Кад је човек будан, онда дејствује мозак или церебрални систем, а кад спава, дејствује ганглиски систем. То је сасвим јасно, је л' те?
ЦРНОКРАВИЋ: Верујте ми, од целог вашег разговора нисам ништа разумео.
ДОКТОР: Таки ћу вам доказати зашто човек снива. Јербо они симпатетически нерви, који ове две системе сојужавају, преносе чувство из вегетативног система у мозак или церебрални систем. Је л' те, то је сасвим јасно, ја ћу вам одмах доказати.
МАРТА: Молим, господине докторе, да нам видите девојку.
ДОКТОР: Чудна је ствар магнетизмус. Многи су се сумњали, јао, боже мој! Што један докучи, не мора и други. Откуд лунатици, сомнабули, месечњаци? Са затвореним очима иду на најстрменитија места, а зашто? Јербо ови нерви фантазију тако подижу, да они представленијама вид истинитости дају. Јер делатност живаца поставља се удвиженије и причињава, да човек спавајући ходи: је л' те то је све јасно, ја ћу вам одмах доказати.
АГНИЦА (за себе): Но тај ће ме уморити.
ЦРНОКРАВИЋ: Љубезни докторе Макаријусу, ја нисам изображен за такве суптилности. Зато да се оставимо разговора, и да гледамо, шта ћемо с девојком.
ДОКТОР: Ја вас уверавам, Самуило Црнокравићу, да је ово све на ползу ваше кћери говорено. Ходите само ближе, молим вас, гледајте, како јој је лице румено, и као што ми кажете да оне тајне, другима непознате, предсказује, то је шести степен магнетизмуса. Ја ћу вама укратко доказати, јер ме многи болесници чекају. У првом степену остају чувства у првобитној делателности, и зове се будни степен, у другом, ова делателност губи се од части, и зове се криза несовршена. Овде се указује болест око срца, зној, каталепсија итд.
МАРТА: Забога, господине докторе!
ДОКТОР: У трећем степену чувствителност сасвим престаје, и зове се магнетични сан, crisis perfecta. Четврти је онај, о ком сам вам отоич говорио „Странствовање у сну“. У петом степену постаје болесник клервојант, ако хоћете, можете казати „видовит“, јер ми клервојанс немамо, то јест, рећ немамо, ал' болести имамо.
МАРТА: Али за име света, господине докторе, докле ви нама толкујете, девојка може издахнути.
ДОКТОР: Ваша кћи није ни уједноме од ових степена, она се находи, као што рекох, у шестом степену, који се зове gradus extasis или universalis disorgasitasionis. С непоњатном јасношћу види она, што је пред другима сакривено, и што је нечисто, њу вређа, и у немир доводи. Предсказује, шта ће бити, и кад ће јој болест доћи, најпосле, који су лекови за њу најсвојственији, јер ви морате знати, да она најбоље зна, како је лечити треба. Одмах ћу вам посведочити! (Приступи Агници, и окреће шаку око њеног срца) Да видите како ће се одмах из овога сна пробудити и почети говорити.
АГНИЦА (стресе се): Докторе Макаријусу, ти ниси чист, зашто ме мучиш?
ДОКТОР: Јесам ли казао? Видите, како зна, да сам љутит, јер пре нег' што сам овамо пошо', испсовао сам слушкињу, што није хтела да меси трганце.
АГНИЦА: Докторе Макаријусу, иди у угао од запада, и клекни на лево колено, да ми лакше буде.
ДОКТОР: Ја истина радо не клечим, али за моје болеснике, као доктор, све сам готов учинити. (Отиде на опредељено место и учини као што му је казала) Ето видите.
АГНИЦА: Ах, како ми је сад лако, прејестествена сила из ваздушнога круга на крилу природе почива тихо у внутрености мојој, бајни сан њега величанствено покрива.
ДОКТОР: Чујете ли, како високо говори! Прави шести степен!
АГНИЦА: Љубезни докторе Макаријусу, ухвати се рукама за уши, али тако, да ти мали прсти горе подигнути стоје.
ДОКТОР: За љубав моје болеснице и то ће бити. (Учини као што је казала)
АГНИЦА (полако): Чекај, ти клепетушо! (Јасно) Ах, колико ми је сад боље, али ми помоћи не можеш. Устани, љубезни Макаријусу, на твојој совести лежи нешто.
ДОКТОР: Што сам онога у врећи сахранио? Боже мој errare humanum est.
МАРТА: Господине докторе, шта ће бити од ове наше девојке?
ДОКТОР: Само стрпљења, госпођа Црнокравићка, само стрпљења! Већ је почела о својој болести говорити, скоро ћемо чути лек.
АГНИЦА: Само чиста душа може се мноме сусетству приближити, само она зна тајну непостижимих кругова природе. Гди си, Димитрије, јадни мили Димитрије?
ДОКТОР: Пст! Пст!
АГНИЦА: Тебе је дакле природа моја изабрала, да избавитељ будеш дугострадајуће душе! О, ходи, ходи, зашта одвраћаш мисли своје од мене? Ја сам несрећна девојка, болна и невољна, на устију гроба. Само од тебе зависим и живот. Ако ме ти не ублажиш, нема ми лека.
ДОКТОР (Клекне као и пређе, и ухвати се за уши): Који Димитрије?
АГНИЦА: У суседству нашем находи се један младић од двадесет и три године, очију црних, косе вране, витка стаса, коме је име Димитрије. Тај младић нека дође! Нек пружи леве руке средњи прст к срцу моме, пак ћу одмах доћи к себи.
ЦРНОКРАВИЋ: Ког врага, господине докторе, шта је то?
ДОКТОР: Победа, победа, нашли смо лек!
ЦРНОКРАВИЋ: Ја ту фамилију не могу да трпим.
ДОКТОР: Баш зато и јесте лек. Ниједна медицина није пријатна, али је зато опет уз имамо, и скупе новце дајемо. Јесте ли видели, како сам и ја, као доктор, морао клечати.
ЦРНОКРАВИЋ: Али...
АГНИЦА: Ху, мука, мука! Ко има нечисте мисли овде?
ДОКТОР: Ето, очевидна пропаст ваше кћери, ако се будете устезали.
ЦРНОКРАВИЋ: Шта велиш, Марта?
МАРТА: И ја их не могу да трпим, откако нам је прасету одсеко реп, али за љубав моје Агнице...
ДОКТОР: Немојте отезати.
ЦРНОКРАВИЋ: Дакле, нека буде. (Тоди) Иди Мандићу и кажи, да сам га ја, или боље, да га је Агница поздравила, нека заповеда мало доћи до нас, али не казуј шта је. (Тода отиде) Он ће се чудити и, може бити, да неће ни хтети доћи.
ДОКТОР: Доћи мора, иначе ћу га ја, као доктор, дотерати...
МАРТА: Ах, сад ће пући по свој вароши, како ми је дете болесно, пак се неће моћи ни удати.
ДОКТОР: Не брините се ништа, госпођа Црнокравићка, она ће бити здравија, него што је била. Требало би остати, док не прође крисис, но други болесници...
МАРТА: Молим, господине докторе, задржите се још мало.
ДОКТОР: Опростите, госпођа Црнокравићка, моја би то највећа радост била, али не могу, не смем. Имам једнога у врућици, који страшно псује. Извините? Но како обиђем болеснике, одмах ћу доћи јер болест ваше кћери није обична. (Поклони се и оде)
ЦРНОКРАВИЋ: Паметан човек овај наш доктор.
МАРТА: Кад би тако сви лечили, морали би сав приход потрошити само на хаљине.
ЦРНОКРАВИЋ: Али барем и разуме свој посао. Јеси ли видела, како је одмах погодио болест?
МАРТА: А ко га је разумео? Он је мого још три сата говорити, пак би опет толико значило, колико да је ћутао.
ЦРНОКРАВИЋ: Слабост има разметати се са својом науком, то је истина, али тако је, кад се глава усија, па мора да тражи одушку.
МАРТА: Да видимо, шта нам девојка ради. Како ти је Агнице?
АГНИЦА: Још једнако зло.
МАРТА: Претрпи се мало, сад ће доћи Димитрије. Имаш ли још какву новину? Дед нам приповеди, али немој из куће, то ми не треба да знамо. (Мужу) Да је питамо, ко ће добити први стол?
VI
(Димитрије, пређашњи)
ДИМИТРИЈЕ: Господине Црнокравићу, ви сте желели са мном говорити.
ЦРНОКРАВИЋ: Добар дан, љубезни Димитрије, опростите, што смо вас трудили. Истина оно прасе, но о томе не треба сада говорити.
ДИМИТРИЈЕ: Ја мислим, да је време заборавити већ једанпут оно што је дете из несташи учинило.
МАРТА: Јесте, Димитрије, али треба знати, да није лепо било нагрдити онако прасе. Знате ли шта је прасе без репа?
ЦРНОКРАВИЋ: Истина, мене је доста стало парницу због тога с Вашим оцем терати, јер ваља да знате, да сам ја три судије подмитио.
ДИМИТРИЈЕ: О, молим вас, то је исто и с наше стране учињено.
ЦРНОКРАВИЋ: Ја мислим, да престанемо од овог разговора, јер би нас могао далеко одвести.
АГНИЦА: Димитрије, слатки мој Димитрије, немој ни најмање долазити у ватру, јер ми нећеш помоћи.
ДИМИТРИЈЕ: Шта је ово?
МАРТА: Ето, видите, шта је. Наша се Агница напрасно разболела, и Вас захтева да јој помогнете. Ја мислим, да ћете Ви сву мрзост на страну оставити, гди се тиче живота невине девојке. Зато приступите к њој и оно чините, што вам буде рекла.
ДИМИТРИЈЕ: Како јој ја могу помоћи, кад нисам доктор? Господична Агнице, шта је Вами?
АГНИЦА: Прва је молба моја, љубезни Димитрије, да ништа не говориш. Стани управо спроћу мене и пружи леве руке средњи прст.
ДИМИТРИЈЕ: Шта ово значи! (Пружи прст)
АГНИЦА: Какво спокојство обузима сад чувства моја! Кроз трње среће пролазила сам ја, док нисам дошла до овог блаженства. Нико не разуме тако тугу моју као ти, љубезни Димитрије, ти чувствујеш ово, какогод што је и мени познато, шта твоје срце осећа. Само постојан буди и тајну чувај. Ако ме богиња среће не вара, скоро ћемо нашу жељу испуњену видети.
МАРТА (Црнокравићу): Гледај, како се у лицу заруменила!
АГНИЦА: Постојан буди, љубезни Димитрије, ја ћу тебе на јави мрзити, но ти немој узимати на ум, то је само опсена непосвећених очију. Ако ти умреш, и ја сам умрла, ако ти несрећан будеш, и мене ће туга уморити. Што се год теби догоди, веруј ми, ја тако осећам као да се мени самој догодило. Сад, љубезни мој, време је кратко, у пола пет добићу ову исту болест. Зато дођи, да се много не мучим, смилуј се на судбину бедне девојке и код тебе сваку срећу очекује. Већ је крај, сад ћу заспати, и малочас пробудићу се здрава. Збогом Димитрије, ах, како те љубим! (Намести се као да ће спавати)
ЦРНОКРАВИЋ: Како те љубим? Хм, то ми се мало чудно види.
ДИМИТРИЈЕ: Ја ништа не разумем.
МАРТА: Много речи, мало смисла. Но гле, нисмо је за тајне питали. Агнице.
ДИМИТРИЈЕ: Немојте је дирати, она спава.
ЦРНОКРАВИЋ: Тако нешто и рече. Жао ми је што нема доктора, да ми протолкује.
МАРТА: Таман би скоро свршио.
АГНИЦА (устаде полако): Гди сам ја?
МАРТА: Агнице, да л' ти је што боље?
АГНИЦА: Зар сам била болесна?
МАРТА: Ти си нам много којешта приповедала.
АГНИЦА: Ја сам само спавала.
МАРТА: Доктор ће ти најбоље казати.
АГНИЦА: И доктор је био? (Смотри Димитрија) Шта тражите Ви овде?
ДИМИТРИЈЕ: Господична, Ви сте ме позвали.
МАРТА: Он ти је помого.
АГНИЦА: Ја такве посете не примам. Сад сте дошли у нашу кућу, па више никад! (Приступи му нагло, пак му једно писамце у руке стисне) Јесте ли разумели? Да ми никада на очи не изађете! (Отиде)
ДИМИТРИЈЕ: Шта опет ово значи? (Изиђе Агница)
МАРТА: Немојте се наћи увређени, Димитрије: она је болесна, па не зна шта ради. Но, ја ћу је одмах дотерати, нека вас моли за опроштење.
ДИМИТРИЈЕ: Није нужно.
МАРТА: А то мора бити, то мора бити, она је девојка, то је срамота. (Отиде)
ДИМИТРИЈЕ (сам): Ког врага, моја се Агница срди на мене, а нисам јој ништа учинио. Колико ми је пута говорила, да без мене живети не може. Да видим шта ово значи. (Отвори писамце) „Све ово радим тебе бива, љубезни Мито. Моји те родитељи не могу да трпе, па сам зато овај начин измислила, да дођемо до циља. Ником ништа не казуј, него други пут кад дођеш, понеси и једног врапца са собом, и жели ми добар успех.“ А, сад разумем, Агница моја хоће да превари родитеље који неће да је даду за мене. Ајде де, ту радо помажем. Врашка девојка, ако стане и мене тако варати, биће леп посао! (Одлази)
II ДЕЈСТВО
I
(Црнокравић и Марта)
МАРТА: Бадава. Затворила се у соби, па не пушта никога.
ЦРНОКРАВИЋ: А не боји се она, да је што не снађе.
МАРТА: Како ти могу такове мисли на памет доћи. Ниси видио, шта је претрпела.
ЦРНОКРАВИЋ: Баш зато, што је болесна, не треба да се затвара.
МАРТА: Оваква није била никада. Како осрамоти оног човека!
ЦРНОКРАВИЋ: Димитрија? За њега ми није стало. Више ми је жао, што је увредила кукавног Макаријуса.
МАРТА: Никога не треба да вређа, док је девојка, а кад се уда, што јој драго.
ЦРНОКРАВИЋ: Вичи је, нека дође, да видимо, како јој је.
МАРТА: Ја знам, да ћу је бадава звати. (Виче) Агнице!
АГНИЦА (из друге собе): Чујем, мамо.
МАРТА: Изиђи, ево је рад отац да види, како ти је.
АГНИЦА: Слатка мамице, само се још мало претрпите, одмах ћу доћи.
ЦРНОКРАВИЋ: Шта мора сама радити?
МАРТА: Може бити да је пређашње мисли муче. Није шала толика предсказивања!
ЦРНОКРАВИЋ: Да, особито моја смрт.
МАРТА: Ах, кад на то помислим...
ЦРНОКРАВИЋ: Одмах ти дође воља удати се.
МАРТА: Иди, молим те, како те не мрзи тако говорити.
ЦРНОКРАВИЋ: Та мал' ниси питала, је ли млад и леп?
МАРТА: Теби је до шале, а не гледаш на дете.
ЦРНОКРАВИЋ: И она ће се удати.
МАРТА: Али кад?
ЦРНОКРАВИЋ: Пре тебе.
МАРТА: Кад паднемо у парницу и све изгубимо.
ЦРНОКРАВИЋ: Бога ми, ако то буде, биће ђаволски посао. Мандић ме је научио, како се терају парнице.
II
(Агница, пређашњи)
АГНИЦА: Ах, слатка мамице, што учини!
МАРТА: Кћери моја, ти си била болесна.
АГНИЦА: То осећам, јер канда ми све нешто по срцу ходи.
ЦРНОКРАВИЋ: Али кажи ми, ћерко, како да ти у такву болест паднеш?
АГНИЦА: Ја не знам, слатки татице, нити да ми је било зло, ни да сам у болест пала. Толико знам, да ми се нешто пред очима засветлило, те сам морала на столицу сести. Даље што је било, не опомињем се.
ЦРНОКРАВИЋ: Ти си нашега доктора јако увредила.
АГНИЦА: Ах, то ми је врло жао! Добри доктор, ја ћу га за опроштење молити.
МАРТА: Доктор је добар, лако ће ти опростити, особито што зна, каква је то болест. Али, ћерко, Димитрија онако да осрамотиш, пак и то при чистој свести! Шта ће човек о теби говорити, а он је дошо тебе ради, јер смо га ми звали.
АГНИЦА (мазећи се): Њега не могу да трпим, мамо.
МАРТА: Истина, он нас је јако увредио. Ти добро памтиш, кад нашем прасету одсеко реп. То не би тако страшно ни било, али твој отац у љутини ћуши оца његовог, и избије му три зуба. Истина, зуби му нису ни ваљали, ал' су тек зуби били, и тако се роди парница, гди смо доста изгубили. Добро памтиш, но опет, као девојка, треба да му се показујеш притворно, да те на глас не изнесе.
АГНИЦА: Грозим се, кад га само видим.
МАРТА: Ја знам, да си се ти много пута на балу лепо с њиме разговарала, а неки су ми казивали, да сте и заљубљени. Но, ја ово не верујем, доста, ми смо га звали, и он је дошо, не треба човека вређати. Како си му у болести лепо говорила, како си га називала својим љубезним.
АГНИЦА: Ах, је л' истина, да сам то учинила?
МАРТА: Још си му казала, да дође опет у пола пет.
АГНИЦА: Нипошто, нипошто! Не знате ли ви, да ми је он прстен с руке украо?
ЦРНОКРАВИЋ: Шта?
АГНИЦА: Прстен, који не би дала за цео свет. Знате, мамо, што сте ми лане купили.
ЦРНОКРАВИЋ: Кад је то било?
АГНИЦА: Пре подне, кад нисам знала од себе ништа.
МАРТА: То није истина, ми смо сви ту били.
АГНИЦА: Ја сам му у руци видела. Ваљда хоће што да враћа њиме.
ЦРНОКРАВИЋ: Ако је тако, неће ми више у кућу ступити...
МАРТА: Ћути, молим те, док не прође ова ватра, па онда чини, што ти је драго.
АГНИЦА: Молим вас, татице, не пуштајте га к нама.
МАРТА: Нека протолкује ово чудо ко може, у буни љубав, а на јави мрзост.
III
(Тода, Аврам, пређашњи)
ТОДА: Ах, слатка господична!
АВРАМ: Медена господична!
ЦРНОКРАВИЋ: Но?
ТОДА: Зашто да ме удајете после шеснаест година, пак још за пијаницу.
АВРАМ: Шта сам вам ја скривио, да ме обесите за права бога.
ЦРНОКРАВИЋ: Који вам је враг, шта сте напели буке?
ТОДА: Ах, господине, пре подне, кад је господична била видовита, натера ме Аврам, да је запитам, шта ће од мене бити, на то ми она каже, да ћу се тек после шеснаест година удати. Не би ни то марила, премда сами знате како је жалосно, кад девојка од деветнаест година мора још шеснаест да чека, али господична каже, да ће ми муж бити древна пијаница, и да ће ме сваки дан тући.
МАРТА: Кукавна девојко!
ЦРНОКРАВИЋ: Ко те је терао, да је питаш?
ТОДА: Ах, то би свака учинила.
АВРАМ: А ја је питам, како се могу новци ископати, а господична ми каже да ћу бити обешен. Није ли то Богу плакати?
АГНИЦА: Ја од свега овога ништа не знам.
ТОДА: Смилујте се, господична. Не марим чекати и шеснаест година кад није другојачије, само не дајте да ме бије на правди бога.
АВРАМ: Нека ме затворе, нека ме бију и чине од мене, што им је воља, само да ме не обесе. Жао ми је осрамотити род. Хоћете ли, господична?
АГНИЦА: Оставите се ви, то у мојој власти није.
ТОДА: Ја ћу вас две године забадава служити.
АВРАМ: Ја ћу пола плаће моје оставити. Господине, молите и ви господичну.
ЦРНОКРАВИЋ: Ја да молим? Мене је у парницу бацила, све добро одузела, и пре времена сахранила.
АВРАМ: То је баш штета, тако добар господин!
АГНИЦА (плаче): Ја сам баш несрећна девојка!
ЦРНОКРАВИЋ: Децо, ми ћемо, као што ми се види, сви страдати, но што му је, ту му је.
АВРАМ: Сви ће којекако, али ја, сиромах, кад повичу „повуци“? Биће и повуци и потегни.
IV
(Доктор ступи, Тода и Аврам одлазе)
ЦРНОКРАВИЋ: Слуга, господине докторе.
ДОКТОР: Слуга сам. А гле болеснице. Је ли добро?
МАРТА: Сад јој је добро.
ДОКТОР: Како је дејствовао позвани младић?
МАРТА: Како је дошо, таки је почела веселија бити.
ДОКТОР: Јесам ли казао?
МАРТА: Разговарала се с њиме лепо и паметно, али ми нисмо могли од свега тога ништа разумети.
ДОКТОР: Је ли моја реч? Такови болесници нису више на земљи, него иду далеко, далеко, и као што сами лете, тако им се и говор уздиже. Чудна је ствар magnetismus animalis, или magnetismus vitae. Колико је трајала криза?
МАРТА: Није се кривила више, него је лепо заспала, и малочас пробудила се.
ДОКТОР: Зар није казала, кад ће опет у болест пасти?
МАРТА: Јесте, јесте. У пола пет, молила је Мандића да опет дође.
ДОКТОР: И то би лепо било, кад ја, као доктор, не би погодио!
МАРТА: Али како вам се допада ово? Испсовала момка, кад се пробудила.
ДОКТОР: То је наравно следство, јер се у другојачем стању и лекови другојачије сећају. Ја ћу вами таки доказати, она чује сат, који у његовом џепу куца, а не чује, кад јој се на уво метне. Што он мисли и она с њиме то исто мисли зашто је сојуз врло скопчан. Тако из ове велике симпатије у болести рађа се на јави антипатија, која све више ишчезава, што се већма болест здрављу приближује. Ви ћете видити, да ће се господична и удати још за њега.
ЦРНОКРАВИЋ: То нам још треба!
АГНИЦА: Пређе смрт!
ДОКТОР: Напред се не може ништа казати. Будући да сам све моје болеснике обишо, зато ћу остати, докле јој болест сасвим не прође.
АГНИЦА: Ви сте врло добри, господине докторе, и ја вас молим за опроштење, ако сам вас у чему увредила.
ДОКТОР: Ништа, ништа, ми смо научили на то. Ја имам једног, кога се чисто страшим посетити, али боже мој, у болесника је раздражљивост велика, све му је тешко, све неправо, медицина горка! Но кад оздрави, онда тек дође: благодарим, господине докторе и по који дукатић остави. То је између нас помирење.
ЦРНОКРАВИЋ: Али, господине докторе, нећете ли штогод нашој девојки преписати?
ДОКТОР: Добро, кад сте ме напоменули. Даћу, вам један рецепт, како за људе, тако и за коње врло полезан.
ЦРНОКРАВИЋ: За коње? Господине докторе Макаријусу!
ДОКТОР: Вами се ово чудновато види, почитајеми господине Самуило Црнокравићу, но ја ћу вам то одмах доказати. Ви сте много пута искусили, како коњи у помрчини виде, чули сте даље како има коња, који су колерически, а знате шта је колера? Болест опасна, која је много људи поморила. Кад је, дакле, колера болест коњска, но опет зато и на људе напада, кад има више болести, које су и коњма и људма својствене, лако можете сами закљученије извести...
АГНИЦА (у другу собу ушла, но опет се вратила)
ДОКТОР: Господична, да Вам није што зло?
АГНИЦА: Није ми ништа.
ДОКТОР: Не бојте се, кад сам ја код Вас. Хоћу ли добити мало хартије?
МАРТА: Одмах. (Отиде и донесе)
ДОКТОР: Сад је постала као мода код мојих колега кратке рецепте писати. Шта су кратки рецепти за опасну болест? Кратак ручак за гладна човека. Какогод што при добро устројеном ручку има слатких, киселих, куваних, печених и пржених јела, тако ће и добро написани рецепт морати имати више ингредиенција, да што једна однесе, друга одмах надокнади. (Седне и почне писати) Recipe Carbonis prae parati libram senis, mercurii dulcius, resinae jalappae ana drachmas sex, adde...
АГНИЦА: Ух! (Седне и почне се трзати)
ДОКТОР (Скочи и извади сат): Пола пет, гледајте, пола пет управо!
МАРТА: Ах, сирота Агница! (Трчи к њој)
ДОКТОР (Ухвати је за руку): Не дирајте, сад ваља примечанија да правимо.
МАРТА: Ја мислим да помогнемо, господине докторе.
ДОКТОР: У пароксизму не даје се никаква медицина. Сад ћете се сведочити о свему, што сам преподне казао. Прво и прво долазе муке, тврдо ћутање, жила јако бије. (Црнокравићу) Ако ми не верујете, уверите се сами.
ЦРНОКРАВИЋ: Верујем, верујем, господине докторе.
ДОКТОР: Ово је прелаз од петог степена на шести. Церебрални је систем затворен, а сад дејствује ганглиски систем, али поњатија још нису јасна.
АГНИЦА: Ах!
ДОКТОР: Слушајте, већ је почетак шестог степена. (Приступи јој и почне шаку около њене главе окретати)
АГНИЦА: Опет си дошо, проклети докторе!
ДОКТОР: Видите, она је заборавила да сам овде био, јер су чувства мозга заспала.
АГНИЦА: Иди, иди, ти ми не можеш помоћи. Ах, какав бол око мога срца! Утроба ми се трза, ја сам жалосна убијена.
ДОКТОР: Сад тражи лек.
АГНИЦА: Гди си, Димитрије, долазиш ли? Ах, таки ће ми лакше бити.
V
(Тода, пређашњи)
ТОДА: Димитрије Мандић дошо је питати, може ли у собу. Каже да га је господична звала.
ДОКТОР: Видите, како она напред зна, да је он овде.
ЦРНОКРАВИЋ: Али она на њега мрзи.
ДОКТОР: То не чини ништа, то је оно, што сам вам једанпут већ протолковао антипатија на јави, симпатија у болести. Сад ћете видети. (Приступи јој и почне опет шаку окретати) Хоћете ли, господична, да дође Димитрије?
АГНИЦА: Гди је та добра душа, зашто не приступи, да ми лакше буде?
ДОКТОР: Ето видите да хоће.
ЦРНОКРАВИЋ: Али, Бога ти, Агнице, како те не мрзи звати га, кад је прстен украо?
АГНИЦА: Ах није, измислила. Ено прстена у огледалу.
ЦРНОКРАВИЋ: Који је то бес!
ДОКТОР: То је све оно, што сам вам толико пута толковао.
АГНИЦА: Ја Димитрија само на јави мрзим и докле год мрзим на њега, донде не могу оздравити.
ДОКТОР: То ће рећи: докле се антипатија у симпатију не преобрати.
АГНИЦА: Ви Агничини непријатељи, зашто не пуштате мога Димитрија у собу, да ми тугу олакша?
ЦРНОКРАВИЋ (слеже раменима): Иди, те га зови.
ТОДА (отвори врата)
VI
(Димитрије и пређашњи)
ДИМИТРИЈЕ: Ја сам опет дошо из почитања к вашој господични.
АГНИЦА: Овде си, љубезни Димитрије, о, колико сам те дуго чекала! Сваки минут био ми је година. Опрости, љубезни Димитрије, ја сам тебе увредила, али се нећеш срдити, знајући да сам ја несрећна девојка.
ДОКТОР: Симпатија, антипатија!
АГНИЦА: Љубезни Димитрије, извади тога врапца из џепа, јер је то чиста животиња, извади га и пусти напоље.
ЦРНОКРАВИЋ: Имате ли ви заиста врапца у џепу?
ДОКТОР: Зар би ви посумњали?
ДИМИТРИЈЕ: Један пријатељ замолио ме је, не знам зашто му треба, пак сам га успут понео. (Извади врапца и пусти га)
ЦРНОКРАВИЋ: Е, сад верујем да ћу скоро умрети.
АГНИЦА: Ах, како ми је сада добро! Љубезни Димитрије, немој бити невесео, јер ме то обеспокојава.
ДОКТОР: Само на њу мислите, пак ће јој лакше бити.
АГНИЦА: Очувство небеснога строја, у ком се находим, како ме усхићујеш, у блажена ме одводиш места. Ја сам срећна, пресрећна девојка, јер природа не познаје мрзости.
ДОКТОР (Димитрију): Питајте је, од чега ће сасвим оздравити.
ДИМИТРИЈЕ: Господична, какав лек можемо вам набавити?
АГНИЦА: Лек је, љубезни Димитрије, да се за тебе удам.
ЦРНОКРАВИЋ: Шта?
ДОКТОР: Јесам ли вам напред казао?
АГНИЦА: Срећом те твојом заклињем, одважи се. Како рекнеш „нећу“ таки ћу мртва бити.
ДОКТОР: Не шалите се казати „нећу“.
ДИМИТРИЈЕ: Ја је волим и узети, него да ме после савест мучи.
ЦРНОКРАВИЋ: Нипошто! Какве се то комедије играју?
ДОКТОР: Опомените се, господине Црнокравићу...
ЦРНОКРАВИЋ: Бестрага, господине докторе Макаријусу, ви ме немате ни на што опомињати.
ДОКТОР: Ово се тиче живота ваше јединице.
ЦРНОКРАВИЋ: Ја то добро знам.
ДОКТОР: Волите ли, дакле, да вам она умре?
АГНИЦА: Ху! Ху!
ДОКТОР: Чујете ли муке? Грех нека падне на вашу главу.
МАРТА: Ја бих рекла, Самуило...
ЦРНОКРАВИЋ: Да допустим, је ли? Да заборавим сву увреду?
ДИМИТРИЈЕ: Господине Црнокравићу, ви дуго памтите обиде, а зна да сам ја оно као дете учинио.
ЦРНОКРАВИЋ: Молим вас, Димитрије, ви сте дошли мојој кћери помоћи и зато не желим да се свађам с вама.
МАРТА: Шта ћемо дакле чинити? Хоћемо ли пустити, да нам дете пропадне?
ДОКТОР: Ако умре, ви ћете бити криви, а не ја!
ЦРНОКРАВИЋ: Ово је за мене искушење.
ТОДА: Слатки господине, и ја вас молим. Може бити, да ће господична и мени опростити. Хоћете ли господична?
АГНИЦА: Тодо, ако се ја удам, звезда ће се искренути, и ти ћеш до месец дана добити младог и доброг мужа.
ТОДА: Видите, господине, пак ће и вама парницу отпустити.
АГНИЦА: Парница ће пасти на доктора Макаријуса.
ДОКТОР: Ја се не бојим парнице, јер за овај посао имам преправљених пилула.
МАРТА: Дакле, Самуило?
ЦРНОКРАВИЋ: Ти си готова?
МАРТА: За љубав детета, шта знам.
ДОКТОР: То је лепо.
ТОДА: Ја видим, и господин хоће.
ЦРНОКРАВИЋ: Кад није другојачије, нека буде, доста ми је жалости, што сам мачку изгубио, да не изгубим и кћер.
АГНИЦА: Ха!
ДОКТОР: Видите, како све чује.
МАРТА: Агнице, ти ћеш се удати за Димитрија, сад можеш устати.
АГНИЦА: Ја нећу хтети будна поћи, него ме морате натерати.
ЦРНОКРАВИЋ: Већ за то ћемо лако.
ДОКТОР: Није лако! Докле год не оздрави, мрзиће га као смрт.
АГНИЦА: О блаженство, о блаженство и спокојство душе моје! Сад ћу заспати и никад нећу више пасти у ову болест. (Намести се као да ће спавати)
ДОКТОР: Сад више ништа не чује, нити осећа, шта око ње бива. Почитајеми господине Црнокравићу, ви видите, да сам вам кћер радикално излечио. Препоручујем се!
ЦРНОКРАВИЋ: Слуга сам, господине докторе, ја ћу моју дужност учинити.
ДОКТОР: О томе не сумњам. (Одлази)
ЦРНОКРАВИЋ (за њим)
ТОДА: Идем и ја, дарове да спремим. (Одлази)
АГНИЦА (устане): Ах, слатка мамице!
МАРТА: Но, јеси ли оздравила? Ево ти заручника.
АГНИЦА: Ах!
МАРТА: Немој се затезати, да ти се опет не поврати болест.
АГНИЦА: Мамице, опростите!
МАРТА: Ми смо све заборавили, и то теби за љубав.
АГНИЦА: Ах, ја сам вас преварила.
МАРТА: Како преварила?
АГНИЦА: Ја нисам била болесна. Него сам се само пречињавала.
МАРТА: Проклета девојка, толики мој страх!
АГНИЦА: Опростите, ја Димитрија љубим, друкчије вас не бих могла намолити.
МАРТА: Шта би било, да то отац сазна?
АГНИЦА: Ја се на вас у доброту ослањам.
МАРТА: Ајде, нека те прође, ал и за белило нећу ти остати дужна!
VII
(Црнокравић и пређашњи)
ЦРНОКРАВИЋ: Е, је л' се већ приволила?
МАРТА: Једва с тешком муком.
ЦРНОКРАВИЋ: Видите, Димитрије, мали прасећи реп учинио је, те сам се посвађао с Вашим оцем, с којим сам иначе лепо живио. Тако често из мале искре велики пожар произилази. Дајући вам моју кћер заборављам све што је било досад.
ДИМИТРИЈЕ (пољуби га у руку): Ја вам благодарим на доброти Вашој.
МАРТА: Пак пазите, да наша Агница не падне и код вас у какву болест.
ДИМИТРИЈЕ: О, ја ћу бити увек на опрезу!
Завеса
Датум последње измене: 2008-09-16 17:09:58
