Ђорђе Јанковић

Словени у Северном Илирику 6. столећа

Ђорђе Јанковић, Филозофски факултет, Београд*

У непосредној околини Врања откривено је неколико рановизантијских утврђења, чије се напуштање повезује са хунским (кутригурским) нападима 539. и 544.; сличан је случај са другим утврђењима југа Дарданије и Друге Македоније. Утврђења суседних јужних области запустела су 571-586. Уз помоћ позних рановизантијских запона могу се одредити области које трају до почетка владе цара Ираклија (610-641), и у њима или уз њих живе и Словени, односно Срби. На подручју горња Јужна Морава - Пчиња - Брегалница - Лепенац, можда још од средине 6. столећа, на основу писаних, археолошких, и топографских података живе Срби и можда Анти односно Руси.

Кључне речи: Рани средњи век, Срби, Словени, Рус, Анти, Византија, Врање.

* Рад је настао као резултата рада на пројекту Министарства за науку, технологије и развој (ев. број.1481)


Пробна ископавања рановизантијских утврђења обављена око Врања 2003. године, показују да су она запустела још у току 6. столећа. То су локалитети Кале више Врањске Бање и Градиште у Корбевцу (Радичевић, Стојчић и остали 2004). По површинским налазима, исти је случај са Градиштем у Првонеку источно од Врањске Бање. Општи је утисак да су ова утврђења једнослојна - да су једновремено подигнута и да су једновремено срушена. То показују једнаке кровне опеке на сва три налазишта, мала дебљина културног слоја и сличност грнчарије. Уочљиво је одсуство животињских костију. Кале је страдало у пожару, док Градиште више делује као напуштено. Нађени уломци грнчарије слични су осталим из Северног Илирика, датованим у другу и трећу четвртину 6. столећа; такве грнчарије нема у слојевима из доба обнове цара Маврикија (Јанковић 1981: 141-147; Bjelajac 1990: 163-168). За трајање других утврђења око Врања нема поузданих података, осим за Кале у Клиновцу, где је нађена остава са последњим новцем из 544. (Гај – Поповић 1973: 25-32). Према инвентару у Народном музеју Врање, Марково Кале је коришћено у 6. столећу, а позни налази нису познати. Кале у Великом Трновцу јужно од Врања (Чершков 1986), као да је било средиште те области у рановизантијско доба, судећи по свакако епископској базилици са богатим мермерним украсом, који се такође чува у Врању; нема података да је коришћено у познијем 6. или раном 7. столећу.

Ово нису једина једнослојна утврђења у овом делу рановизантијске Илирије. У неким суседним областима забележени су слични случајеви. Скобаљић Град код Лесковца такође има само један рановизантијски слој (Јоцић и Јанковић 1987: 65). Краткотрајна утврђења установљена су и у Сиринићкој жупи, где су сондажно ископавана градиште Зидинац више Готовуше и Римско градиште у Брезовици. Иако су на Римском градишту забележена два слоја, ипак налази грнчарије показују да није дочекало позно 6. столеће (Јанковић 1997б: 31-32). Ова два утврђења на путу Скупи – Теранда, свакако су могла страдати 548, када су Словени продрли до области Драча (Прокопије 1955: 38), јер су била у граничном делу Дарданије према Превалису и Новом Епиру. Скупи код Скопља био је главни град провинције Дарданије, у којој се налазила и област Врања. Прокопије не бележи Скупи, и нема познатих писаних података да постоји као византијски град у другој половини 6. столећа. Последњи сачуван писани податак о Скупију је из 518, када је срушен у земљотресу који је разорио Дарданију, али су се његови становници спасли, јер су пре тога избегли из града због очекиваног напада непријатеља. То је забележио Комес Марцелин, као и да су 517. велики делови Илирика, обе Македоније, Тесалију, и све до Термопила и Старог Епира опљачкали „гетски коњаници“ (Комес Марцелин 1958: 316). Тамо су у базилици II, подигнутој над слојем рушења, нађени Анастасијев новац на поду и Јустинијанов изнад (Гарашанин и Корачевиќ 1979: 36, 44-45). Неки градови Друге Македоније могли су запустети у истим збивањима. У Стобију, главном граду Друге Македоније, у једној згради за коју се сматра да је страдала у земљотресу, нађена су два излизана фолиса Јустина I (Микулчиќ 1979: 214-215). Они су могли доспети у земљу негде у доба владе цара Јустинијана, када је цео град страдао. Из Стобија нису познати млађи налази. Градиште код Дебрешта, на северу Пелагоније, такође нема млађе налазе од доба ране владе Јустинијана, на основу мог увида у налазе грнчарије и осталог (Бабиќ, Хенсел и Раухут 1979: 141-148).

Дакле, уз најмање два или чак шест утврђења око Врања, која нису обновљена после освајања негде током 6. столећа, ту су и два утврђења у Сиринићкој жупи на западу; о утврђењима између њих нема података. Северно, живот није настављен у Скобаљић Граду. На југу је у Скупиу последњи познат новац Јустинијанов, нагађам искован пре средине 6. столећа. Тиме се добија област распона око 100 километара, у којој изгледа није било византијских утврђења снабдевених посадом од друге половине 6. столећа, са неколико изузетака о којима ће касније бити речи. На доба када су она освојена или коначно напуштена, указују, поред већ поменутих података, писани извори који бележе нападе Хуна односно Кутригура, Бугара. Њих је најпоузданије описао Прокопије (Прокопије 1906: ВР II 4). Они су у два маха напали; први пут су 539. опустошили простор од Јадранског мора („Јонског залива“) до предграђа Цариграда, освојили 32 утврде у Илирику, заузели град Касандрију на Халкидику у Македонији, Херсонес у Европи и чак прешли у Малу Азију. У другом нападу су опљачкали Илирик и Тракију, заобишли Термопиле и опљачкали Хеладу без Пелопонеза.

Ова пљачкања одразила су се на оптицај новца и склањање неколико остава новца. Занимљиво је да истовремене оставе нису забележене у областима опљачканим у време напада гетских коњаника 517-518. У оптицају се смањење запажа у Пернику 538/9. године (Юрукова 1981: 245-252; Јанковић 1986: 33), који је тада можда и страдао, судећи по већем броју подунавско - илирских фибула правоугаоног пресека лука (Любенова 1981: 169-173; Јанковић 1981: 169-171; Исти 1986: 136-138). Оптицај је тада смањен и у остави из Селца код Светог Николе (Керамитчиев 1961). Оставе са последњим новцима из 537/8. су из околине Прахова на Дунаву (Поповић 1984: 84), Суве Реке у Метохији (Гај – Поповић 1973), Секулице код Кратова (Кондијанов 1990), Ореша код Велеса (Petački 1996) и Новог Села код Струмице (Kondijanov 1996), затим оставе из Садовика код Перника и Петелнице код Пазарџика (Jurukova 1969: 259) са последњим новцем из 538/9.

По сразмерној заступљености новца царева Анастасија, Јустина I и Јустинијана оном у оставама из Прахова и Селца, остава из Суве Реке би могла да буде млађа (највећа заступљеност Јустинијановог новца, уместо Јустиновог). Неколико остава имају последњи новац из 543/4: Добра у Ђердапу (Минић 1984), Клиновац код Врања (Гај-Поповић 1984: 29-30) и остава из Грнчара код Гњилана (Радић 1991)1; остава из Суве Реке би била истовремена. Из истог времена је неколико остава из Бугарске (Jurukova 1969). Свакако да није случајно да се међу случајним налазима новца из утврђења самог југозапада Дарданије, налази најмање пет новаца цара Анастасија, најмање један Јустина I, осам Јустинијана (527-538), два комада из 538-544., један из 564/5., само један или два комада припадају Јустину II или цару Маврикију (Лилчиќ 1996).

Прокопије бележи да 544. илирски војници беже из Италије кућама због хунских напада (Прокопије 1906: BG III 11-12). Тако се други хунски напад датује у 544. Почетком четрдесетих година Анти пљачкају Тракију, а затим Склавени 545., док су истовремено Анти преговарали са Царством о насељавању наспрам Мале Скитије, да би спречавали Хунима пролаз преко Дунава (Прокопије 1955: 30-31). Да је уговор са Антима закључен, поред неких археолошких налаза, показује околност да су Кутригури 551. упали у Илирик преко Паноније. Велики склавенски поход уследио је 548., када су опустошили Илирик до области Драча, освајајући утврде које нико није бранио јер су сматране за сигурне, пљачкајући, заробљавајући и слободно претражујући терен, док их је илирска војска пратила не смејући да се упусти у отворен сукоб (Прокопије 1955: 38). То је време када су могла страдати утврђења у Сиринићкој жупи. Ови словенски напади су узрок склањању оставе из Добре, јер обале Дунава и пут у Ђердапу у то време нису били подесни за нападе коњице већ пешака. Околина Врања страдала је очигледно у другом хунском нападу, 544, како то показују оставе са локалитета Кале код Клиновца и из Грнчара.

Распоред остава подудара се са описаном облашћу опустелих тврђава, што указује да су можда све трајно страдале 539-544. године. Оставе су нађене и даље на исток, дуж пута којим су Хуни пролазили (карта 1). Оставе захватају области око кључног пута Европе: Филипопољ – Сардика – Наис. Захватају и области око пута Наис – Скупи – Стоби – Пауталија – Сардика, односно пут који је повезивао Солун, главни град Илирика, са провинцијама до Дунава. Тако добијамо правце хунских похода, у којима су страдала утврђења око Врања. Ова и остале области Илирије и Тракије биле су потом између 550. и 559. захваћене разорним походима и Словена и Кутригура. Међутим, о тим походима има веома мало нумизматичких сведочанства – у претходно опљачканим областима није било новца односно становништва. У Илирику је изузетак остава из Селца у близини Прилепа, која се може датовати најраније у 551. годину (Керамитчиев 1961).

Ова збивања су, изгледа, оставила последице и на устројство управе у средишњим областима Илирика. У повељи 11 цара Јустинијана (527-565), којом успоставља Прву Јустинијану, из 535, наводи се провинција Друга Македонија, а у повељи 131, којом потврђује њена права, из 545. ње нема. Укидање ове провинције свакако треба објаснити опадањем значаја те области, што се може објаснити смањењем броја становништва и привредне моћи, односно последицом страдања између 535. и 545, свакако у неком од споменутих догађаја. Истовремено ни Скупи, главни град Дарданије, није више обновљен. Судећи по вестима објављеним око 554. код Прокопија, главни град Дарданије је постала Прва Јустинијана. Наиме, цар Јустинијан је у близини места где је рођен, у покрајини европских Дарданаца, изградио Прву Јустинијану у град „достојан да буде метропола читаве области. Поред тога, одабран је и за архиепископско седиште Илирика...“ (Прокопије 1955: 54-56). Није искључено да се пре тога, 535, Прва Јустинијана налазила у Средоземној Дакији, а да је потом овај град са својом облашћу укључен у Дарданију, као престоно место. У време када Прокопије објављује спискове утврђења, Средоземна Дакија није заступљена главним градом и списком утврђења, већ областима осам градова (Сардика, Кабецо, град непознатог имена, Германија, Пауталија, Скасета, други непознати град, Ремесијана), међу којима нема Прве Јустинијане. У списку утврђења Дарданије не наводи се главни град, ни градови за које претходно пише да их је изградио или обновио цар Јустинијан - Прва и Друга Јустинијана, Јустинополис, као ни Скупи. Очигледно се око средине 6. столећа одигравају значајне промене у устројству управе, где на значају добијају градови (Јанковић 1981: 76-86). Те промене тек треба проучавати. Становници Скупија могли су бити насељени у новоосновану Прву Јустинијану. Како било, изгледа да су средином 6. столећа средишњи део Друге Македоније и југоисточна половина Дарданије остали пусти и на неки начин обједињени, не само као области које нису поново обнављане.

Оставама новца издваја се и пустошење утврђења граничних области слива Вардара, али тек почетком владе цара Маврикија (582-602). У Хераклеји су пронађене две оставе новца са последњим комадима из 583/4; после тога тај град више није обнављан као насеље до 9-10. столећа, што показују налази грнчарије (Јанакијевски 2001). И у утврђењу Баба код Прилепа нађена је остава са последњим новцем из 584/5. (Кепески 1977). У Баргали на Брегалници нађена је остава златног и бронзаног новца, међу којим је последњи из 584/5. (Алексова 1989: 65-67). У Марковом крушчету на Водну више Скопља нађена је мала остава бронзаног новца, необјављена, са последњим комадима из времена цара Маврикија (Микулчиќ 1982: 51). Нема сумње да су сва ова утврђења страдала приликом словенског насељавања дубљег залеђа Солуна, нападнутог први пут малим снагама 584., а потом тешком опсадом 586. (Miracula 1955: 175-184). Тај део слива Вардара са Црном реком и Брегалницом тада су трајно запосели Словени (Popović 1980).

Овим словенским нападима претходио је један словенски поход у Македонију, завршен насељавањем 571, који није забележен у писаним изворима, већ је установљен на основу нумизматичких података (Поповић 1981: 111-125). Како показује распоред остава (Пирот, Царичин Град, Тасос) и пад оптицаја (Перник, Амфиопољ и у напред поменутим оставама), Словени су се у Средоземној Дакији поделили на две групе, од којих је једна од Ниша продрла у Превалитану. Том приликом је страдао у неком обиму Царичин Град и његова област; вероватно је тада настрадало утврђење Хисар у Лесковцу наспрам Скобаљић Грда, судећи по једном полуфолису из 570/1.[2] Друга група је долином Струме сишла до Амфиопоља, Тасоса и области Солуна; потом су се населили негде у горњем сливу Струмице. То се види на основу дотока новца - у Перник се после тога ограничава доток новца из Солуна (570/1 – 576/7 3 од 10, према 26 новаца солунског ковања од 32 из 565/6-569/0). Обрнуто, у оставама из Хераклеје, Бабе и Баргале, новац из ковница изван Солуна само се изузетно јавља после 571. (Јанковић 1986: 39-41). По свој прилици је ово словенско племе учествовало у потоњим нападима на Солун. У Пернику нема новца после 576/7. што указује да је град највероватније био освојен током словенских похода на Грчку, али је обновљен и наставио да живи до почетка владе цара Ираклија.

На подручју са оставама из 539-551, нема остава из 571, као ни оних из 584-586. (са изузетком оних са граница те области - Баба и Марково крушче), што такође показује да ту више није могло бити значајнијих византијских насеља.

У недостатку истраживаних археолошких налазишта овог доба, драгоцене податке пружа картирање случајних налаза запона, најчешће прикупљених детекторима метала. О старијим и млађим запонима рановизантијског доба Илирика се све више зна (Јанковић 1986: 135-160). У Македонији није била уобичајена употреба запона (фибула) у рановизантијско доба, као ни у целој јужној Илирији, а нису бројни ни у суседној Дарданији. Међутим, недавно се оцртала област на северозападу слива Вардара са више налаза позних запона. То су налазишта Марково крушче и Градиште - Таор (Микулчиќ 1982: 51, сл. 26; 103, сл. 58) и Барово (Микулчиќ 1996: сл. 1.2) код Скопља; на северу Пелагоније Кале - Браилово (Лилчиќ, Спасеска - Марковска 1993: 211, сл. 1,6); Исар Кале – Шипковица, Градиште - Подвис код Кичева (Лилчиќ 1996: 69, 72, 73, 76), Кале – Ижиште у Поречу (Лилчиќ 1996: 81-82), Чајле код Гостивара (Микулчиќ 1996: сл. 1.5), Брикул – Луковица (Лилчиќ 1996: 59, 62; Микулчиќ 1996: сл. 1.1). Израда ових запона у Аквису датује се после 586., а употреба до у рано 7. столеће, а оних са ширим луком и троугаоном стопом од почетка 7. столећа (Јанковић 1981: 172-174). Најупадљивији позни запон широког лука и троугаоне стопе нађен је у југозападној Македонији, у Будинарцима код Берова (Микулчиќ 1996: сл. 1.2). Њима насупрот, у пределима Македоније зна се за само једну византијску доње-подунавску фибулу, из Хераклеје, страдале коначно око 585. (Манева 1988: 46-47, сл. 2). Произилази да су кориснице тих запона биле ту насељене избеглице, по свој прилици из области Аквиса и осталих предела Обалске Дакије, које су биле потчињене Аварима после 585/6. (Јанковић 1981: 63-65). Пресељавање је по свој прилици припремљено и обављено 596-597, у време када је византијски војсковођа Приск боравио у тим пределима ратујући против Авара; истовремено се у области Аквиса уочава насељавање са истока и запада (Јанковић 1981: 158-161). Међутим, не треба искључити ни насељавање из области североисточне Далмације, односно Подриња и западних предела данашње Србије, на шта указују неки запони. И у том случају је пресељење обављено после 596, када су Авари пустошили Далмацију. У Пернику, у коме је обустављен оптицај новца после 576/7, нађен је велики број запона, позних, али и оних старијих (Любенова 1981: 166-174). Зато је отворено питање да ли ту у позном 6. – раном 7. столећу живи старо становништво или досељено. Околност да није нађен новац цара Маврикија ни наредних царева, односно да новчана привреда није обновљена па ни централна власт, указују да је био под окриљем неких Словена.

На суседном опустошеном подручју Македоније има налаза словенских запона, са непознатог налазишта (Werner 1950: 155), из околине Битоља и из Бурлатице код Виничана поред Велеса (Манева 1992: 24-25), који се могу повезати са Словенима насељеним из доњег Подунавља крајем 6. столећа (сл. 1: 1-2). У последње време појавило се на истом простору неколико налаза словенског посуђа, уз цркву Светог Ђорђа – Горни Козјак (Баргала), Варница – Крушка – Стари Караорман и Казанџиско Мало – Штип (Белдедовски 1996: 177-180), који се могу датовати оквирно у касно 6 – рано 7. столеће (сл. 2: 1). На југоистоку Дарданије, унутар бедема Баргале, нађени су златници цара Фоке (602-610) као и словенска грнчарија (Алексова 1989: 60. 65, сл. 72-75), која је најсличнија оној приписаној Србима на Дунаву (Јанковић 1997а: Т. III-VI), из позног 6. и раног 7. столећа (сл. 3). Упоредо, у Скупију, смештеном на лако приступачном положају, живе Словени, можда као преовлађујући или једини становници. Ту су установљена изгледа два словенска слоја. Старији је представљен стаништем смештеном у старијим зидинама, а опредељен је неукрашеним гњетеним лонцима,[3] какви се на Дунаву датују у позно 6. и почетак 7. столећа. Млађем слоју припадају изгледа лонци украшени чешљем (сл. 2-3), налик посуђу са Дунава, где се приписују Србима позног 6 – 7. столећа. Објављена су два лонца који би могли бити са краја 6 – почетка 7. столећа (Кораќевиќ 1984: 54, бр. 24-25); један има аналогија на Дунаву (Јанковић 1990: бр. 101.7). Дакле, сада знамо да крајем 6. и у раном 7. столећу, од Брегалнице до Скопља има насељених Словена, а да изложене, приступачне старе градове, смештене у долинама, држе највероватније Срби.

Северно од области напуштених утврђења на правцу Врање – Сиринићка жупа, шири се низ обновљених утврђења, у средишњим и северним пределима Дарданије и у целој Средоземној Дакији. Трају до у 7. столеће, до почетка владе цара Ираклија (610-641). По већ поменутим позним запонима, којих има све више мада нису увек добро датовани, њихова јужна граница према области напуштених утврђења, креће се на правцу Бабушница – Ниш – Царичин Град – Обилић – Чечан – Градина више Пазаришта (Поповић 1999: 111). Има их и у Првој Мезији и у области Катаракта, а нарочито су бројни у области Аквиса (Јанковић 1986: 146-160), а недавно су откривени око Крушевца (Рашковић 2003). На том подручју оптицај новца трајао је и у доба узурпатора Фоке, све до почетка владе цара Ираклија – нађен је у Нишу, Царичином Граду, околини Јагодине, а том времену по свој прилици припадају неке оставе са Дунава са последњим новцима цара Маврикија (Јанковић 1986: 51-59).

У Царичином Граду има словенских предмета. Позната су два запона (Мано-Зиси 1955: 168-170; 1957: 313), израђена највероватније током друге половине 6. столећа (сл. 1: 3-4). Они несумњиво сведоче да је у Царичином Граду ношена словенска женска ношња. Ова два примерка наспрам два позната истовремена ромејска, показују да у становништву Царичинoг Градa можемо очекивати велико учешће Словена пре замирања или коначног освајања града. Словена је могло бити више него што то показују нађени предмети, јер ако су користили само византијске производе, тешко их је распознати. Међу објављеном грнчаријом из два најмлађа рановизантијска слоја (Bjelajac 1990: сл. 129-131), има лонаца изгледа словенске производње (сл. 2: 4-6); међу њима је и лонац са дршком (сл. 2.6), који указује на утицај византијске производње, мада нису непознати  у словенској употреби на тлу северног Илирика (Јанковић 1990: бр. 29.3). У утврђењима области Аквиса забележени су малобројни уломци словенске грнчарије у утврђењима (Јанковић 1979а), којих можда има и у утврђењима Прве Мезије, Дарданије и Средоземне Дакије, а да нису запажени или објављени. Поред Трстеника је случајно нађен лонац рађен гњетањем (сл. 2: 7), који би могао бити из 6. столећа (Рашковић, Берић 2002: 139-141). Код Јагодине, где су нађени новци царева Фоке и Константина IV из 643/4., и позни запони (Дрча 1989: 84-85), има више раних словенских налаза. Рекогносцирања су открила уломке који би се могли датовати у 6. столеће. У селу Мајур је нађен уломак лонца рађеног гњетањем, споља мрке а у прелому мркоцрвене боје, од глине са додатком песка са лискуном и врло мало калцита (сл. 3: 3); уломак лонца нађен на Врбици код села Драгоцвета, такође је рађен гњетањем, али је рађен од глине са додатком мало калцита и печен у мркосивим бојама (сл. 3: 4). Чувају се у Завичајном музеју Јагодине (инв. бр. 208 и 2144). Истраживана станишта из Пањевачког рита код Јагодине, нису старија од средине 7. столећа (Трифуновић 1993). У другом од два истраживана рана словенска насеља у Првој Мезији, Реци код Винче, једно станиште припада трећој четвртини 6. столећа односно добу византијске власти над тим подручјем, а друго првој четвртини 7. столећа (Јанковић 1990: 17-20, 82-83). У последњем слоју неких обновљених утврђења широм Северне Илирије (област Аквиса, Царичин Град, слив Рашке, приморје), која трају до у другу деценију 7. столећа, уобичајен налаз су сачеви односно вршници (Јанковић 1982: 144, 206; Bjalajac 1990: 182). Њихова појава указује на Словене, а одређеније на Србе, којима је употреба сача особеност културе (Јанковић 2001: 155-157). Произилази да су Словени односно Срби у последњој четвртини 6. столећа насељени на тлу Византије и у њеним утврђењима, као савезници и поданици, у Првој Мезији, области Аквиса, у градским областима Средоземне Дакије, у Дарданији и другде.

Поставља се питање да ли су области јужне Дарданије и Друге Македоније услед хунских напада остале готово пусте, као што се чини, да ли је Византија могла да их остави ненастањеним, да ли је нешто могла да преузме и да ли је предузела. Према писаним изворима, ова област добија на значају 551, када су Словени продрли у околину Ниша (не бележи се да је освојен), у намери да нападну Солун, али су отишли у Далмацију (Прокопије 1955: 45-46). Ова област је била и на путу Аварима приликом напада на Солун. Несумњиво, одбрана овог пута била је важна за Солун, седиште Илирика.

Једини начин да се опустеле области задрже, заштите и учине корисним у то време, било је насељавање савезника. Познато је и да су Гепиди по поразу од Авара 567, насељени на византијско тло, а пре њих Херули. За пример насељавања Словена може послужити област Аквиса на Дунаву, од Доњег Милановца до Неготина и Гамзиграда у унутрашњости. Тамо се Срби, и уз њих припадници других словенских племена, настањују око средине друге половине 6. столећа (Јанковић 1997а). То су граничари - крајишници, настањени у пограничним селима и утврђењима, да би бранили пут и границу. Дакле, претпостављам да су и у простору од горњег тока Вардара са Лепенцем на југ до Брегалнице, преко Биначке Мораве и њених притока, и на исток вероватно до развођа ка Струми, насељени неки Словени као савезници, негде око средине 6. столећа. Поједини топоними наведени код Прокопија тумаче се као словенски, и то управо на простору који је страдао у хунским нападима: Вέρζανα и Λάβουτζα у Дарданији, као и Βράτζιςτα и Μιλλάρεκα у области Ниша, Κλεσβέστιτα у области града Καβετζω̃ (Прокопије 1955: 61-63; Niederle 1906: 179-180), који би се можда могао изједначити са Перником. Наравно, њихово словенско порекло се одбацује (Beševliev 1970: 1-2), али у светлу археолошких открића оно постаје све убедљивије. Ако су то заиста словенски називи, припадају неким Словенима насељеним пре настанка Прокопијевог дела, дакле најкасније крајем четрдесетих година 6. столећа, пре 554, када је оно вероватно објављено.

Да су подручје југоисточне Дарданије населили Словени, посредно показује поменуто насељавање Романа са Дунава у југозападну Дарданију. После 586, када је у Обалској Дакији (заправо области Аквиса) насељено ново становништво, укључујући Србе и друге Словене, можда су оданде пресељени Романи 596-597. на југозапад Дарданије, или су тада напустили утврђења североисточне Далмације (где се потом несумњиво шире Срби), опет због аварских пустошења. Њихово груписање само на југозападу Дарданије, судећи по познатим налазима позних запона, указује да су југоисточне области већ биле запоседнуте, иначе би и тамо било таквих позних запона.

Постаје све очигледније да су Словени знатно раније започели преузимање византијских предела Европе и на другачији начин него што се то обично мисли. Са овим закључком се не подудара уобичајено датовање филолошких запажања о сачуваним називима античког доба и страним појмовима у словенском језику.[4] Наиме, усталила су се мишљења да се Словени насељавају почетком 7. столећа и то у долине, док су романизовани домороци, потоњи Романи (односно Румуни и Власи) и наводно Албанци, наставили да живе у планинским пределима. Од њих би, наводно, освајачи Словени потом преузели називе и неколико речи. Међутим, могуће преузимање назива од „романског“ становништва могло се одиграти у другој половини 6. столећа, и то пре свега заједничким животом у византијским утврђењима. Занимљиво је да се закључује како у српском језику има много више географских назива предримског порекла, него сачуваних назива насеља римског доба, осим у приморју, где су живели Латини (Ивић 1981: 131-132).

По свој прилици су се „романизовани староседеоци“ иселили крајем 6. - почетком 7. столећа. У писаним изворима на то указује податак да становници Солуна већ 586. распознају словенски језик, као и изричито да тамо живе избеглице из Ниша и Сардике почетком владе цара Ираклија, као и из других провинција 621-623. (Miracula I 1955: 176; Miracula II 1955: 195-196). Византија је имала интерес да групише своје становништво и избеглице око Цариграда ради одбране. Тај интерес је прерастао у неопходност када су Авари заробили и одвели велике масе становништва из провинције Европе односно залеђа Цариграда 623. године. Забележене су и намере цара Маврикија да пресели 30 000 ратника са породицама из Јерменије у Тракију (Charanis 1959: 33-34). Наравно, део старог становништва је остао у Илирику и измешао се са Словенима. Сетимо се и необичних пребега од опсађивача у Солун (Словени, Германи, или ?) и кнеза Хацона, кога неки Солуњани крију 621. пошто је сломљена словенска опсада Солуна, коју је наводно он предводио (Miracula II 1955: 186-194). Очигледно, како то произилази из писаних и археолошких извора, да упркос бележењу словенских насиља приликом заузимања византијских провинција на Балканском полуострву, постоји и одређена међусобна блискост дела византијског становништва са неким Словенима. Ако су од Словена Склавени нападали Византију, треба претпоставити да су Анти и Срби били они који су сарађивали са Византинцима. Ови закључци не одговарају оним историографским, који се све упадљивије разилазе са егзактним односно археолошким чињеницама.[5]

Размотримо сада податке који указују да су Словени насељени на правцу Шара – Кукавица – Чемерник били Срби. Пре свега Срби се наводе као савезници Византије у доба цара Ираклија, и касније (Јанковић 1998: 131-136). Ако узмемо да су Прискови Боиски, који са другим племенима пребегавају у византијску војску средином прве половине 5. столећа (Приск 1955: 9), заправо из земље Бојки одакле су дошли и Срби Константина VII Порфирогенита (Порфирогенит 1959: 46), дакле Срби, онда савез Срба и Византије постоји забележен већ тада. Најстарије громиле приписане Србима, са подручја Грахова и Дрвара, потичу из позног 4. столећа (Јанковић 1998: 54-64). У близини Вишеграда откривено је насеље приписано Словенима 5. столећа (Чремошник 1970: 80). Овај савез је археолошки потврђен и на обалама Дунава, као што је напред наведено. Оснивање тамо откривених насеља датује се у време око похода Авара 584-586., што значи да су основана под византијском влашћу. То значи да је реч о насељавању савезника Словена, ради одбране границе. На суседном Великом Острову откривено је и особено српско обредно место посвећено умрлима, са громилама (Јанковић 1998: 15-20). У побројаним насељима живели су и представници других, различитих словенских племена. Зато нема разлога да не претпоставимо да су Срби, као и нека друга словенска племена, били савезници Византије и средином 6. столећа, и као такви насељавани у унутрашњости њеног тла. Ово тим пре, што су забележени и археолошки потврђени примери многих Словена у византијској војној служби, не само као најамника, већ и као официра и команданата војске, дакле као грађана Византије, као Ромеја, свакако хришћана, почев од Хилвуда, војног заповедника префектуре Тракије у доба Јустина I.

Да су и област од Шаре преко Кукавице до Чемерника населили управо Срби, посредно указују сачувани топоними и нека забележена, а још неистражена археолошка налазишта. Раније сам показао да Србе у границама Југоисточне Европе одликују неки топоними, који воде порекло из времена спаљивања покојника (Јанковић 1998: 124-126). Од њих су овде упадљиви топоними који сведоче о игриштима на висовима између долина, као местима окупљања становништва планинских жупа приликом празника. Чак су четири Игришта позната око Врања – југоисточно код села Ћурковица на око 1000 м, поред врха Мотина (1307), источно од Криве Феје на венцу који се од врха Бесна Кобила (1922 м) пружа на север, висине око 1600-1700 м, затим северно од Врања код Облика (1310 м) висине око 1100-1200 м, и 11-12 км северније, на јужним обронцима Кукавице, испод врха Лисац (1375 м), на око 1080 м. Село Игриште налази се северозападно од Кукавице. Има нешто више топонима «гумниште», на сличним положајима. На западу ове области, више Мушутишта код Призрена, забележено је Игриште у 14. столећу, кога више нема. Западно од Врања уздиже се врх Свети Илија (1270 м), а више Урошевца, код ушћа Неродимке у Лепенац, уздиже се Љуботен са 2499 м, на коме се околно становништво окупљало за празник Светог Илије до НАТО окупације; ту је некада могло бити зборно место за Косово поље, Лепенац, Полог, Црну Гору, Биначку Мораву, а код Врања, где има још таквих врхова, за жупу Врање и горњу Мораву. Недалеко, на истоку Метохије, налази се једно Збориште, као и јужно од Ниша. Таквог груписања ових топонима нема сачуваног другде у сливовима Мораве и Вардара, што показује да припадају добу пре Немањића. Тешко је замислити да је у време краља Стефана Првовенчаног (1217-1228), када су коначно ослобођене ове области, обављена замена становништва новодосељеним Србима, и то са обичајима које Црква тада није могла гледати са одобравањем.

Неке појединости указују и на Русе односно Анте као могуће насељенике у пределе око Врања. У Крајишту и Власини постоје предања о истребљењу Латина – мушкараца у некој бици, и насељавању Руса (Николић 1912: 165-167). Кијевац, назив два села, код Бабушнице и Сурдулице, као да потврђује ово предање, а исто и назив села Кијево, мада се налази на супротној, западној страни Врања. Ту је и село Русце јужно од Врања између Лепчинца и Кленика, а ту су и Росуљак, Русалијско гробље, итд. Напред је споменуто да је 544. било преговора са Антима о њиховом насељавању на граници, а сам цар Јустинијан је у титули имао Антски (Άντικός) од 533. (Chron. Pasch. 1955: 146). У руском предању забележено је да је Киј, оснивач Кијева у земљи Пољана, био у некавим преговорима са византијским царем, и да је на Дунаву подигао Кијевец (ПВЛ 1950: 12-14). Занимљиво је име његове сестре Лыбъд, због у Прокопија забележеног утврђења Λάβουτζα у Дарданији, са реком Лаб и селом Лапушницом источно од Подујева, уз које се налази неистражено градиште. Око 13 км североисточно од Владичиног Хана, на Малој реци, налази се село Лебет. У турским пописима 16. столећа забележени су уз села Лебед односно Лебет и Плави Лебед топоним Букови Лебед (?), села Русце и Кијево (Стојановски 1985: 149, 153, 160). Називи села Кијевци Пољани и села Хрвати, у жупи Брвеник Позног средњег века на Ибру, јасно упућују на насељавање из подручја Дњепра и Дњестра. Отворено је питање датовања тог насељавања. Археолошки сведок сеоба из тог правца у позном 6. столећу су поменути словенски запони из Царичиног Града (сл. 1: 3-4). Један, украшен кружићима, припада врсти особеној за Подњепровље и једини је такав примерак нађен јужно од Саве и Дунава, али их има у Панонији (Werner 1950: 160-170). Проучавање ових питања тражи нове генерације истраживача у археологији, етнологији, филологији, али су решења очигледно на дохвату.

Игришта, као и топоними Врана глава, Кобиља глава и слично, који указују на стара веровања, и овде се подударају са појавом громила. Могуће громиле, дакле мање хумке за које се може претпоставити да су средњевековне, забележене су на више места источно од Јужне Мораве. На венцу на северној страни Пчиње, око 2 км североисточно од манастира Светог Прохора Пчињског, налази се једна покривена травом. Са десне стране пута којим се спушта у Манастир, има неколико гомила камена које би могле бити громиле. Око 15 громила откривено је на Малом Чемернику код села Млачишта, на коси између потеса Голубовци и Кушиштак, а још више их има на суседној коси. Без ископавања њих је сада тешко датовати, али је мало вероватно да су млађе од 12. столећа.

Несумњиво су Словени врло рано населили ове области. Да ли су то били Срби или Анти односно Руси, или и једни и други, и да ли се то збило средином 6. столећа, може се утврдити само ископавањем. Решење са једне стране лежи у прецизном датовању слојева рановизантијских утврђења, која су, ако су заиста у тако великој области остала напуштена, заиста поуздан показатељ да се ту населило становништво друге културе, оно које није живело унутар њихових бедема. Са друге стране, једино археолошко ископавање словенских налазишта може поуздано одредити када су она успостављена. Српска граничарска насеља на обалама Дунава, постоје упоредо са византијским тврђавама или уз напуштене тврђаве. Зато, ако су уз то Срби као поданици Византије једини међу варварима населили њене градове у таквом броју да им дају и своје име (Σέρβλια = Србија, данас Сервија, Γορδόσερβα = Град Срба у Малој Азији непознатог положаја), оправдано је претпоставити да су претходно населили удаљеније а запустеле области, на правцима важним за одбрану Византије, а себи ближе. Отуда нису необична археолошка сведочанства о насељавању Срба у запустеле градове као што су од средине 6. столећа били Скупи и Баргала.

Илустрације

Библиографија

  • Алексова, Б. 1989  Епископијата на Брегалница, Прилеп.
  • Бабиќ, Б., Хенсел, В. и Раухут, Ј. 1979  Југословенско-полски археолошки ископувања на локалитет Градиште кај с. Дебреште во 1977 г., Macedoniae acta archaeologica 5: 141-149.
  • Бачкалов, А. 1998  Рани средњи век, у Археолошко благо Косова и Метохије, каталог изложбе, ур. Н. Тасић, Београд, 372-390, 681-728.
  • Белдедовски, З. 1996  Словенски материјални елементи во брегалничкот басен, МАА 14: 173-182.
  • Bjеlajac, Lj. 1990  La céramique et les lampes, in Caričin Grad II, ed. B. Bavant, V. Kondić et J.M. Spieser, Beograd – Rome, 161-190.
  • Beševliev, V. 1970  Zur Deutung der Kastellnamen in Prokops Werk „De aedificiis“, Amsterdam.
  • Werner, J. 1950  Slawische Bügelfibeln des 7. Jahrhunderts, Reinecke-Festschrift, Mainz, 150-172.
  • Гај – Поповић, Д. 1973  Две оставе бронзаног византијског новца VI века из нумизматичке збирке Народног музеја у Београду, Зборник Народног музеја 7: 25-37.
  • Гарашанин, М. и Корачевиќ, М. 1979  Базиликата II во Скупи, MАА 5: 31-46.Дрча, С. 1989  Јеринин град – Белица (ископавања 1987), Гласник Српског археолошког друштва 5: 82-85.
  • Ивић, П. 1981  Језик и његов развој до друге половине XII века, у Историја српског народа I, ур. С. Ћирковић, Београд 1981, 125-140.
  • Живковић, T. 2000  Словени и Ромеји, Београд.
  • Јанакиевски, Т. 2001  Доцноантичка микростанбена целина над театрот во Heraclea Lyncestis, Битола.
  • Јанковић, Ђ. 1981  Придунавски део области Аквиса у VI и почетком VII века, Београд.
    • 1986 Становништво Балкана у 6-7. столећу, археолошка истраживања, докторска дисертација Београд.
    • 1997а  Словени у Источној Србији у VI и VII столећу, у Археологија источне Србије, ур. М. Лазић, Београд, 133-149.
    • 1997б  Равна гора између Призрена и Штрпца – најстарије познато српско налазиште на југу Србије, Старине Косова и Метохије 10: 31-35.
    • 2000  Средњи век у делу Ноела Малколма, у Одговор на књигу Ноела Малколма „Косово. Кратка историја”, ур. С. Терзић, Београд, 45-68.
    • 1998  Српске громиле, Београд.
    • 2001  О традиционалном српском грнчарству у позном средњем веку, у Зборник Етнографског музеја у Београду 1901-2001, ур. Ј. Бјеладиновић, Београд, 141-161.
  • Јанковић, М. и Јанковић, Ђ. 1990  Словени у југословенском Подунављу, каталог изложбе, Београд.
  • Јиречек, К. 1962  Романи у градовима Далмације током средњег века, Зборник  Константина Јиречека II, Београд.
  • Јоцић, М. и Јанковић, Ђ. 1987  Резултати истраживања на средњевековном утврђењу Скобаљић град, Лесковачки зборник 27: 61-67.
  • Юрукова, Й. 1981  Антични и рановизантийски монети, у Перник Ι, ред. Т. Иванов, София, 218-257.
    • 1969  Les invasions Slaves au sud du Danube d´après les trésors monétaires en Bulgarie, Byzantinobulgarica III,
  • Кепески, К. 1977  Рановизантиска остава на бронзани монети од местото Баба крај Прилеп, МАА 3: 181-192.
  • Керамитчиев, А. 1961  Едно депо на рановизантиски монети од село Селце, Прилепско, Зборник (Скопје) 3: 53-64.
  • Комес Марцелин 1958  Хроника, у Извори за българската история II, ред. Б. Геров, София, 308-318.
  • Кондијанов, Ј. 1990  Две остави со палеовизантиски пари од с. Секулица – Кратовско, МАА 11: 199-213.
    • 1996  The Early Byzantine Hoard from Novo Selo, near Strumica, Мacedonian Numismatic Journal 2: 95-104.
  • Кораќевиќ, Д 1984  Античко Скупи – резултати од досегашните археолошки истражувања, Скопје.
  • Лилчиќ, В. 1996  Научно – истражувачки проект Северозападна Македонија во доцната антика и средниот век, Полог, Кичевија, Порече, Македонско наследство I, 2: 53-84.
  • Лилчиќ, В. и Спасеска – Марковска, К. 1993  Неколку доцноантични градишта во Пелагонија, MАА 13: 227-243.
  • Любенова, В. 1981  Селището от римската и рановизантийската епоха, у Перник Ι, ред. Т. Иванов, София,107-200.
  • Malcolm, N. 1998  Kosovo. А Short History, London.
  • Манева, Е. 1988  Неколку видови накит од крајот на антиката од Хераклеја, Културно наследство 12-13: 45-54.
    • 1992  Средновековен накит од Македонија, Скопје.
  • Мано-Зиси, Ђ. 1955  Ископавања на Царичином Граду 1953 и 1954 године, Старинар 5-6: 155-180.
    • 1957  Ископавања на Царичином Граду 1955 и 1956 године, Старинар 7-8: 311-328.
  • Микулчиќ, И. 1979  Некои нови моменти од историјата на Стоби, Studies in the Antiquites of Stobi 3: 205-215.
    • 1982  Скопје со околните тврдини, Скопје.
  • Минић, Д. 1984  Остава бронзаног рановизантијског новца из Добре, Нумизматичар 7: 16-17.
  • Miracula 1955  Miracula s. Demetrii I-II, прев. и прир. Ф. Баришић, у Византијски извори за историју народа Југославије I, ур. Г. Острогорски, Београд, 173-216.
  • Николић, Р. 1912  Крајиште и Власина, Српски етнолошки зборник 18, Насеља српских земаља 8, Београд.
  • Niederle L. 1906  Slovanske starožitnosti, Puvod a počátky Slovany jižnich, II 1, Prag.
  • ПВЛ 1950  Повесть временных лет, Москва – Ленинград.
  • Petački Đ. 1996  The Early Byzantine Hoard from the Village Oreše, MNJ 2: 87-92.
  • Popović, V. 1980  Aux origines de la slavisation des Balkans: la constitution des premières sklavinies macédoniennes vers la fin du VIe siècle, Académie des  inscriptions & belles - letters 1980, 229-257.
    • 1981  Un invasion Slave sous Justin II inconnu des sources crites, Нумизматичар 4: 111-126.
    • 1984  Мале и растурене оставе рановизантијског бронзаног новца у Србији, Нумизматичар 7: 83-90.
  • Popović, М. 1999  Tvrđava Ras, Београд.
  • Константин Порфирогенит 1959  Спис о народима, обр. Б. Ферјанчић, у Византијски извори за историју народа Југославије II, ур. Г. Острогорски, Београд, 9-74.
  • Приск 1955  Приск, прев. и прир. Ф. Баришић, у ВИИНЈ I, 7-16.
  • Прокопије 1906  Procopii opera, ed. J. Haury, Lipsiae (BP = Bellum Persicum; BG = Bellum Gothicum).
    • 1955  Прокопије, прев. и прир. Ф. Баришић, у ВИИНЈ I, 17-72.
  • Радић, В. 1991  Остава рановизантијског новца из села Грнчар код Гњилана, Нумизматичар 14: 49-56.
  • Радичевић, Д., Стојчић, Г., Митровић, Г. и Ранисављев, А. 2004  Сондажна истраживања рановизантијских утврђења у Врањској Бањи и Корбевцу, ГСАД 20, 145-168.
  • Рашковић, Д. 2003  Касносредњовековна и рановизантијска утврђења на подручју Рашког округа, саопштење на састанку Секције за средњевековну археологију САД у Бечеју децембра 2003.
  • Рашковић, Д. и Берић, Н. 2002  Резултати рекогносцирања античких и средњовековних налазишта трстеничке општине и суседне области, ГСАД 18: 137-155.
  • Теофилакт Симоката 1955  Historia, обр. Ф. Баришић и М. Марковић, у ВИИНЈ I, 103-126.
  • Стојановски, А. 1985  Врањски кадилук у XVI веку, Врање.
  • Трифуновић, С. 1993  Јагодина, Пањевачки рит, словенско насеље VII-X века, ГСАД 9: 207-210.
  • Čremošnik. I, 1970  Istraživanja u Mušiću i Žabljaku i prvi nalaz najstarijih slavenskih naselja kod nas, Glasnik Zemaljskog muzeja 25: 147-260.
  • Чершков, Т. 1986  Локалитет „Градиште“ – Велики Трновац – СО Бујановац, Гласник Друштва конзерватора Србије 10: 59-60.
  • Charanis, P. 1959  Changes in the Byzantine Empire in the seventh century, Dumbarton Oaks Papers 13: 23-44.
  • Chron. Pasch. 1955  Ускршња хроника, обр. Ф. Баришић, у ВИИНЈ I, 143-149.

Ђорђе Јанковић
Словени у северном Илирику 6. столећа
Резиме

Током 2003. године су истраживана једнослојна палеовизантијска утврђења у Врањској Бањи и Корбевцу. Изгледа да су истовремено страдала утврђења Марково Кале, Прово, Градиште у Великом Трновцу, Кале у Клиновцу. Слично је установљено и за два утврђења у Сиринићкој жупи, метрополе Скупи и Стоби, Дебреште код Прилепа, као и за Скобаљић град код Лесковца. По новелама цара Јустинијана из 535. и 545., као и по подацима Прокопија, може се закључити да је у међувремену провинција Друга Македонија укинута, а да је главни град Дарданије постала Прва Јустинијана, можда насељена становницима претходне метрополе, Скупија. Тако се образовала област напуштених утврђења, која је обухватала југ Дарданије и Другу Македонију.

Ове области разорене су у нападима Хуна – Кутригура 539. и 544. године, које описује Прокопије. Низ остава новца овог доба нађен је у овој области, као и даље на исток ка Тракији. Остава из Клиноваца код Врања из 544., даје и датум освајања околних утврђења. У исто време било је и словенских напада. Јужно,  неколико остава из 571. и 586. оцртавају простор који су Словени тада освојили и трајно заузели. За више утврђења је установљено да трају до раног 7. столећа – седам на југозападу Дарданије и једно у граничном пределу Пелагоније, али са становништвом досељеним са севера негде пред крај 6. столећа, вероватно из Dacia Ripensis. У исто време у Скупију и Баргали живе Словени односно Срби, са грнчаријом познатом из насеља на Дунаву. Северно, у Дарданији, Средоземној Дакији, Првој Мезији, постоји низ утврђења која су обновљена осамдесетих година и трају до почетка владе цара Ираклија. У некима од њих су нађени словенски предмети, или велики поклопци за спремање хране, особени касније у континуитету за Србе. У близини је било и словенских сеоских насеља. То показује да област југа Дарданије није остала пуста, иако утврђења нису обновљена, већ су је населили Словени. Слично су Срби у заједници са другим Словенима населили област Аквиса. Да се то одиграло пре почетка друге половине 6. столећа, показују словенски називи неких утврђења у Дарданији и области Ниша, забележени код Прокопија. Заједнички живот византијског становништва и Словена, објашњава употребу предримских географских назива код Срба.

Да су ту били насељени Срби, указују подаци о старом савезништву, почев од Боиска у доба Хуна, преко археолошки истраживаних обредних места Срба од краја 4. столећа, насеља из 5. столећа, до српских граничарских насеља на Дунаву. У Скупију је нађена грнчарија рађена у кућној радиности из позног 6. столећа, најкасније са почетка 7; у Баргали, а изгледа и у Скупију, нађени су лонци украшени чешљем као и на Дунаву, који се датују од позног 6. до друге половине 7. столећа. Да су област око Врања населили Срби, указују особени називи за планинске врхове где су била средишта друштвеног живота – игришта, којих око Врања има четири, и друго. Из писаних извора познато је и да су Срби насељавали градове у Византији (Σέρβλια – Серблија = Србија, данас Сервија; Γορδόσερβα – Гордосерба = Град Срба) што налази из Скупија и Баргале потврђују. За област источно од Врања постоји данас предање да су је населили Руси, што се може повезати са руским предањима о Кију, подацима о византијском савезу са Антима и неким садашњим и средњевековним топонима: Русце, Лебед, Кијевац, Кијево, Кијевци Пољани, Хрвати, итд.



1 Село тог имена нисам нашао код Гњилана, већ источно од Врања.

[2] Према обавештењу истраживача М. Стојића из Археолошког института у Београду.

[3] На основу увида у налазе по ископавању Б. Бабића и М. Мандића, на чему им захваљујем.

[4] Филологија, која лако проналази грађу за своја проучавања, ипак не може да одреди апсолутне датуме за уочене појаве, већ само релативне, па зависи од исхода археолошких истраживања. На пример, отворено је питање датовања топонима који се приписују романизованим домороцима. Данашњи Власи источне Србије немају сачуване топониме ни предања о историјским местима: уместо Аквис је словенско Прахово, уместо Ромулијана словенски Гамзиград, уместо Понтес словенско Кладово, итд. Негде су изгубљени и називи из Позног средњег века: тврђава Вишесав код Текије је данас позната као Римски бунар. То несумњиво потврђује досељавање Влаха у 18-19. столећу, забележено у писаним изворима. Сетимо се и да су све средњевековне повеље влашких и молдавских владара писане ћирилицом на словенском језику, као и натписи у црквама, и да тек од 16. столећа почиње постепена „румунизација“ језика, а у 18. столећу је напуштена ћирилица. Зато се за оваква истраживања могу користити само средњевековни топоними и пописи, и то са опрезом. К. Јиречек је давно видео одржавање Романа кроз називе Ниша – Наис, Раса – Арса, Липљан – Улпијана, Скопље – Скупи (Јиречек 1962: 39). Али, Ниш је по свој прилици једини опстао као византијско упориште до 9. столећа са словенизираним или словенским становништвом (слично Средецу); у планинским утврђењима истраживаним у сливу Рашке нису откривени домородачки налази млађи од почетка 7. столећа, упркос обимним истраживањима; средњевековни Липљан није исто што и Улпијана, јер се налази на неком другом рановизантијском граду (Јустинополис код Прокопија?); у Скупију живе Словени још од 6. столећа, а не Албанци. Како се на основу таквих чињеница може говорити о континуитету живота романизованих домородаца поред Словена, и то у планинама?

[5] Таква гледања заступљена су у прва три поглавља дела Досељење Словена и образовање Српске државе у Историји Српског Народа. У последње време Н. Малколм (Malkom 1998) и Т. Живковић (Живковић 2000) шире разрађују ове ставове, и виде земљу Срба између Западне Мораве, Ибра, Дрине, Пиве и Таре. Одатле се Срби шире на исток и потискују са Косова (и Метохије) и из Поморавља Романе, претке Румуна и Албанаца, негде у 11-13. столећу. Наводно, није јасно како би Срби са малог простора Сервије 7. столећа могли заузети толико пространије пределе Далмације. Ту се занемарује и Срб у Лици и Град Срба у Малој Азији, и Срби на Лаби и још много тога. Наведена област је брдско планински предео, погодан за сточарство, док су области у којима наводно живе потомци романизованих домородаца испуњене пространим долинама погодним за земљорадњу, као што су Метохија, Косово, Врање и остало Поморавље. То је у супротности са ставом да Словени заузимају долине, док се романизовано становништво склања у више пределе и живи од сточарења. И зашто би простор где живе Срби ограничили Таром и Дрином, ако подаци Порфирогенита (који се у неким случајевима по потреби у целини прихватају а у другим одбацују), сведоче да се кнежевина Србија простирала средином 10. столећа између Хрватске (од Цетине) и Бугарске? Занемарује се и простор српског језика („српскохрватског“), који се наводно „уклинио“ између јужнословенских говора, чија је вештачка подела на српски и хрватски вероватно оправдала измишљање границе на Дрини.

Т. Живковић долази и до других закључака који се не могу одржати. Између осталог, да нема словенског насељавања око Солуна и уопште на Балканском полуострву пре почетка 7. столећа. Данас се мора узети као историјски извор позната археолошка грађа (скрећем пажњу на гробове сахрањених Словенки на византијском тлу, дакле хришћанки). Поред тога, постоји и незапажен податак Теофилакта Симокате о словенским насељима на десној обали Дунава, када војсковођа Петар наилази на насеља Словена (Теофилакт Симоката 1955: 118). Т. Живковић са археолошком грађом поступа као са филолошким подацима, не знајући као историчар да археологија својим методима поред релативне утврђује и апсолутну хронологију: он предлаже да се налази из Мушића датују уместо у 6. у 7. столеће или доцније (при томе изоставља да И. Чремошник старији слој насељавања датује у 5. столеће), и за то му нису потребни ни стручни ни научни докази. Слично се домишља за гробље у Ђонају, раније датованом у 9-11. а сада у 10-13. столеће, мада тешко да је старије од 11. столећа (Бачкалов 1998: 720-724), да га треба датовати пре у 9. и 10. век него у 11. век „... када ромејско становништво, дотле повучено у брдске пределе отпочиње да се враћа у долине у којима тада живе Словени.“ (Живковић 2000: 140). А онда долази до апсурдног закључка: Романи живе на правцу Тетово – Тимок као сточари и са Косова (и Метохије?) их исељавају Срби земљорадници (из планинских предела!) у Румунију. И каква се то сеоба предака Румуна одиграла са југа данашње Србије у данашњу Румунију или Тесалију у 11. столећу (Живковић 200: 166), а да то византијски извори не забележе?

Физичка антропологија, на коју се позива Т. Живковић, у коју се улажу још мања средства него у археологију, за сада још много зависи од археолошког тумачења, а пре свега датовања. Треба се и сетити да су Словени спаљивали покојнике, па није јасно какви се општи закључци о њиховом антрополошком типу могу доносити на основу расположиве грађе.

Први пут објављено: 2008
На Растку објављено: 2008-09-26
Датум последње измене: 2008-09-28 14:43:11
Спонзор хостинга
"Растко" препоручује

IN4S Portal

Плаћени огласи

"Растко" препоручује