Брана Димитријевић

Кућа у Хавофу

Немогуће је правилно изговорити Хаво(р)ф – са једва чујним „h“ на почетку, дугим „а“, нечујним „r“, и енглеским „vf“ на крају – а да вас кондуктер, који иначе није из Јоркшира, већ из далеке Азије, из Пакистана, одмах разуме и дода вам карту за домовину Бронтеових.

Двоспратни аутобус брекће на успонима, љуља се и тресе стакленим прозорима и металним пречкама, цвили низбрдо, док се суновраћујемо уским друмом између опустелих градића. Недеља је, поподне, последњег дана септембра 1973. године.

Када се, најзад, искрцате у уској долини, у подножју брегова, само вас инстинкт гони да пређете мост и запуцате стрмом улицом, јер Хавоф је и десно и лево и напред и назад, али је кућа Бронтеових, сигурно, негде горе. Још мало па ће вас охрабрити табла са седам-осам натписа, а сви почињу са Бронте. Кућа је десно, само двеста јарди, одмах иза цркве.

Уска и пуста улица, мирис коњске балеге и ветра одвлачи вас опет узбрдо, некадашњом планинском косом, а земља јоркширска, открива се лагано, невероватно зелена, питома, валовита. Ни трага јесени, изузев сивог неба и ниских облака који се злокобно ковитлају. Иза цркве је (невелико) гробље, а иза гробља кућа Бронтеових, закључана и беживотна. Мукла тишина унаоколо. Прозрачан сеоски ваздух, зеленило огромних платана, додир влаге и поветарца. Под истински сунчаним небом овај кутак имао би нечег медитеранског...

Фебруара 1820. године доселио се Патрик Бронте, са женом и шесторо деце, у кућу у Хавофу. Наочит, снажно грађен, пореклом Ирац. У Кембриџу је своје првобитно презиме Бранти променио у Бронте, по угледу на једну од племићких титула адмирала Нелсона, коме се бескрајно дивио. Најстарије Патриково дете имало је тада тек седам година.

Његова жена Марија, рођена Бренвил, пореклом из Корнвола, тешко је подносила сурову климу Хавофа. Ветар и киша смењивали су се током пролећа и лета... Септембра 1821. године умрла је од рака. Њене последње речи: „Моја сирота деца... Моја сирота деца...“ постаће злослутно пророчанство.

Тако почиње прича о породици Бронте.

Корачам. Мало даље, чистина, пашњаци; некакав брежуљак са истуреним каменим ребрима. Нису ли то „Оркански висови“? Невероватно, ту, одмах, иза куће. Пењем се уз брежуљак. Ветар почиње нагло. Звижди и магли вид.

Ниједан од ових брежуљака у околини није виши од 350 метара надморске висине – али на њиховим врховима северни ветар продире до сржи.

Одлучивши да деци пружи солидно образовање, каже даље прича, отац Бронте шаље своје четири најстарије кћери у новоотворену школу у Коун Бриџу. Сурова дисциплина и тешки животни услови остаће дубоко урезани у Шарлотином сећању, и оставити трага у роману „Џен Ејр“. Од туберкулозе најпре умире Марија, затим Елизабета. Отац Бронте у последњем трену враћа кући Шарлоту и Емили. За многе, права историја Бронтеових почиње тек после тих трагичних догађаја.

Долазе мирни дани. Скоро идилични. Да ли је баш – тако? Мишљења есејиста, критичара и биографа ту се разилазе. Атмосфера у породици није баш присна. Деца расту без мајке, чије место на неки начин заузима Шарлота. Истина, ту је и тетка Елизабета Бренвил, ту је послуга, нарочито верна и привржена Т. Акројд... Али, деца виђају оца само за доручком. А и тада су његове саркастичне опаске на рачун Ираца, методиста и вунарске индустрије – неумесне и сувишне. Да ли? Не развијају ли оне известан неконвенцијалан поглед на свет? Има мишљења да је портре оца Бронтеа остао превише сив. Био је то дубоко сензибилан, мада настран свештеник. Одлазио би на спавање добро напунивши револвер, а ујутру би испалио хитац кроз отворен прозор, обзнањујући да породицу током ноћи нико није напао. Да ли је такво његово понашање неуротисало децу? И колика је његова одговорност? Његове заслуге? Рано је, још увек, за пребрзе закључке.

Једном приликом син Патрик Бронте добија на поклон дрвене војнике. По једног поклања сестрама: Шарлоти, Емили, Ани. Тако почињу чудне игре и још чуднији снови. Дрвени војници постају хероји са својим именима, поносом, недаћама које прете да их прождеру по измишљеним континентима... Убрзо, сестре покушавају да своје игре и снове баце на папир. Микроскопски ситним рукописима исписују књижице, од које су неке формата три сантиметара! Стотине таквих. Да ли су и то биле само игре? Не потичу ли отуд каснија литерарна опредељења сестара Бронте? Најзад, како уопште настаје – геније? Шта одлучује? Наслеђе, потоњи развој, околина... Можда – болест? Игра неуротичног детета, на пример, ма како чудна била, има за циљ растерећење, а самим тим и своју сврху. Но, ако су сестре Бронте покушавала да задовоље једну неуротичну потребу, зашто су одабрале баш тај пут? Зашто кроз литерарне покушаје. Истина, ни отац Бронте није био без амбиција и књижевног талента. Његове песме, проза, памфлети, можда су данас исувише у сенци сестара Бронте? Можда... Можда се и нехотице час прецењује час потцењује његова улога, као и улога породице у целини? Тек, њихови међусобни утицаји беху веома сложени и необични...

Прави, зрели књижевни радови долазе касније. А потећи ће, најпре, од најмлађе Ане. Но, већ тада се, у тим играма, вели сер Ентони Ендру, испољавају различити карактери сестара. Шарлота, вечито пред светилиштима дужности, амбициозна, жељна да одлучује. Емили, поносита, стоички независна, повучена у себе. Ана, дубоко религиозна. Нежна, и неодлучна утолико што верује у предодређеност човекове судбине.

Не, још увек смо далеко од правих одговора.

У том краткотрајном раздобљу замора зле судбине, болести, коби, Шарлота већ види породицу овенчану славом. Највише се, наравно, очекује од млађаног Бренвила. И ми се, данас, заједно са Шарлотом питамо, како то да нам је од све четворо деце, једини Бренвил нанео разочарање. Није ли добио Корлиџову награду за превод Хорацијевих „Ода“? А његов сликарски таленат, осим литерарног... У једном тренутку Бренвил ће поколебати умове есејиста. Зар је повучена, својеглава провинцијалка Емили могла написати „Орканске висове“?! Не! То је свакако могао бити само Бренвил.

Та претпоставка је данас оборена. Бренвил неће постати (чак!) ни велики сликар – мада портре сестара Бронте сликан његовом руком, краси данас Националну галерију портрета у Лондону – већ железнички чиновник у оближњем Коун Бриџу, и што је још страшније – ноторни алкохоличар. Узалуд ће и у Лондон на Краљевску сликарску академију. После тога почеће да узима опијум.

Откуд овако тежак промашај?

Обожаван од сестара, стално уз оца, од кога је добио солидно образовање. Бренвил је постао домаћи геније. Но, изван куће у Хавофу беше стидљив, повучен, неповерљив. Не илуструје ли његов пример стварне неуротичне потенцијале породице Бронте? Али, осим тога, не смемо заборавити ни време, ни околности под којима су сестре Бронте живеле и радиле, ни шта је Енглеска била у то доба; а овде нам се неће пружити прилика да све то сагледамо до танчина.

Благодарећи новчаној потпори тетке, Шарлота и Емили крећу на континент, у Брисел, у Католичку школу коју води Константин Хегер са својом женом. Не задуго Шарлота ће се заљубити у свог професора. Овај Шарлотин период биће касније подвргнут најразличитијим анализама. Хегер ју је, међутим, храбрио да почне с озбиљнијим литерарним покушајима.

Знамо како се наивно и бесмислено завршила њихова платонска љубав. Те ће без обзира на охрабрења и подстицаје, Хегер остати Шарлотин промашај. „Ту своју несрећну љубав, носиће Шарлота,“ по речима Кристофера Фраја, „читавог свог живота као копрену преко лица.“

По повратку у Хавоф пропада покушај Шарлоте и Емили да оснују властиту школу. Њихов брат ужасно пије...

Силазим низ падину. Ветар престаје нагло. У прошлости је историја Бронтеових најчешће била историја Шарлоте. Но, данас се много више трага за оним што је ова изузетна породица значила у целини. Пред кућом Бронтеових одједном гужва. Недељом музеј се отвара у два, као и све продавнице које носе натпис Бронте. Стајем у рад. Милимо. Годишње ова кућа прими око 150.000 посетилаца. У приземљу, у соби десно, клавир са отвореним нотама, лево је дневна соба, мало напред кухиња, па, десно соба за послугу. Корак по корак... Степениште и велики зидни сат. Отац Бронте први би одлазио на спавање, опомињући сестре да не остају дубоко у ноћ. Пре више од једног века кућа је била неудобна и хладна. Сестре су писале уз трептај свећа. А около је урлао ветар, исто тако упорно и снажно као у „Орканским висовима“. Нико у Енглеској до тада није написао такво дело. На спрату соба Емили...

„Сећам се,“ пише Кристофер Фрај, „вечере у Сохоу 1946. године. Стиже пријатељ који тек што је прочитао 'Орканске висове'. Највећи роман енглеске литературе, рече он; као што сам често имао прилике да чујем. Т. С. Елиот диже поглед са свог тањира. Има и других, одговори.“ Но, обојица, и Елиот и Фрај, успеше да наброје – само два.

Соба несретног Бренвила. Емили је најпостојаније гајила чудну, неразумљиву, дубоку љубав према свом брату...

Шарлотина соба. Најпре је ту становала Елизабета Бренвил, њихова тетка, чији портре виси на зиду. У углу ковчег који је са сестрама путовао у Брисел, преко мора. Хаљине, капице у витринама... Шарлотин портре...

Дуго се није знало ко су Куријер, Елис и Антон Бел (Шарлота, Емили, Ана Бронте); јер су сестре своје рукописе слале под псеудонимима, преко оближње поште, која је данас књижара „Бронте“. Тек јула 1848. године Шарлота и Ана одлазе у Лондон, да са издавачем расправе нека питања око штампања својих дела у САД. Септембра исте године умире Бренвил, децембра Емили, а маја идуће године Ана.

Шарлота је неко време код пријатеља у Бридингтону, затим је у Лондону. Иако сатрвена болом довршава роман „Ширли“. Каква ли је то сила гони да се упорно супротставља недаћама и коби? Последња од Бронтеових не рачунајући оца Патрика. Где је детињство? Па, младост? Прохујали... Да ли? Јер, једино ће Шарлота, макар и за кратко, осетити трачак обичне људске среће, и доживети делић оне огромне славе која је и дан дањи везана за њено име. После дужег оклевања удаје се за Артура Бела Николаса – који је већ десет година помагао, у парохији, њеном оцу. Супротно њеном очекивању брак јој доноси радост и олакшање. За кратко. Умрла је у својој тридесет и осмој години, у овој истој соби, супротстављајући се смрти последњим снагама, онако упорно и непомирљиво као што је и живела. Одавде је пренето њено крхко тело, низ степениште, па преко дворишта, кроз капију – која данас више не постоји – на гробље испред куће; у сенку платана који спокојно шуме под прозорима.

Живот Шарлотин огромна је морална поука. До дана данашњег много је писано о овој необичној и храброј жени; почев од класичног дела госпође Гесткел, штампаног 1857. Личности Шарлотиних романа такође су минуциозно анализиране. „Психосексуална студија романа Шарлоте Бронте“ само је један у низу сличних наслова...

Да ли је Шарлота била у суштини потиснута личност? Своја осећања, стремљења, радну енергију, своје амбиције, сузбијала је силом околности у корист других. Нису ли и личности њених романа управо такве?

Не! Одлучно узвикује сер Линтон Ендру. Шарлота није била потиснута. Нико у енглеској књижевности није изразио себе отвореније од Шарлоте!

Можда.

Па, ипак... Нешто дели читаоца, извесна напетост, која стално постоји у Шарлотиним романима. Или сам је ја увек осећао?

Корачам даље.

У новом делу зграде који није постојао у Шарлотино доба уљана слика приказује почетну сцену из романа „Оркански висови“. У истом трену, скоро несвесно, као и многи други пре мене, постављам себи питање: збиља, где су Оркански висови? На Топ Уитинсу... Можда?

Силазим низ стрму улицу до оне свеобавештавајуће металне табле и крећем „нешто више од три миље“ источно од Хавофа. Преда мном је предео не тако суров, шта више леп. Нема оштрих стена, дубоких кланаца. Само валовита, понегде ерозијом начета земља јоркширска. На Топ Уитинсу рушевине камене колибе, због које се верује да је овај брежуљак оно право место.

Ветар почиње нагло. Стравично. У ритму Емилине реченице „The power of the north wind blowing over the edges...“ Усамљеност је овде још ужаснија, а сваки губитак ненадокнадив.

„Оркански висови“ штампани су децембра 1847. године. Одзив читалачке публике беше слаб. Годину дана касније умрла је Емили. Али, ни данас није лако написати студију о том делу. Ана Бронте далеко је бољи приповедач, Шарлотин стил је савршенији, али... „Оркански висови“ садрже неку разорну, потмулу снагу.

Враћам се у Хавоф, који ми се у том трену чини бескрајно далек. Сви предели око ове вароши су домовина Бронтеових, највише заслугом пригодног друштва (Bronte Society) основаног 1893. године, чиме је читав овај крај претворен у својеврстан резерват. Постоје слапови Бронтеових, па, мост, падине, стазе... У романима, поезији, писмима сестара Бронте проналажене су везе са овим крајем. Да се све обиђе потребно је неколико дана.

Пролазим поред оне металне табле. У Хавофу је живо. Сумрак је, али и гужва. Пабови, ресторани, кафеи препуни су посетилаца. На стрмој улици, сада, мирис бензина. Романи сестара Бронте преведени су на многе језике света. Филм, а у последње време телевизија, учинили су своје...

Пењем се у аутобус, поздрављајући кондуктера Пакистанца. Умор у глежњевима. И док се спуштам на седиште почиње да ми бива јасно колико је бесмислено трагати за Орканским висовима, као за једним сасвим одређеним местом. Ипак, године 1964 „као одговор на многобројне захтеве“ Бронте Society поставило је спомен-плочу на полусрушени зид колибе испод Топ Уитинса. Ова колиба је у вези с „Орканским висовима“, са домом Earshow-a из романа Емили Бронте; зграда чак и када беше нова не подсећа на кућу коју је она описала, но, ова ситуација МОЖДА ЈОЈ БЕШЕ НА УМУ... итд, итд... Можда?

Мати, Марија Бронте, није волела овај крај, али Емили јесте. Наслов њеног дела није, како би се очекивало, „Storming“ већ у локалном дијалекту „Wuthering Heights“ – осим ових предела она није познавала друге. И, можда је у хладним, дугим ноћима с пером у руци, сањарила о некој питомијој земљи јоркширској, у којој нема фијука ветра, који повија пламичак свеће на њеном столу. Сањарила само, јер је добро знала да је њена отаџбина онаква каква јесте. Као што је и сам живот онакав какав постоји. Да нема ветра, да нема мржње, себичности, зависти, кукавичлука, предрасуда можда би све имало неки други лик? И ови зелени предели, и њена, Емилина судбина, и љубав Хитклифа и Катарине. Оркански висови су, у ствари, свуда.

Двоспратни аутобус јури покрај осветљених варошица. Ближи се и крај приче. Последњи од Бронтеових који је напустио кућу у Хавофу, био је Патрик Бронте. Умро је у дубокој старости 1861. окружен књигама своје деце.

(Венац, 19. децембар 1973, година II, стр. 18-21)