Драган Стојановић

Уметност романа

Цивилизација у којој живимо је цивилизација златног телета, при чему је околност да је оно управо златно, златан идол, од превасходног значаја. Неко саморазумевање, па и самопоштовање, човек увек задобија у различитим посредовањима са светом. Када се тргује са свим што постоји и на неки начин је расположиво, укључујући истину и лаж, сопствени идентитет и сумњу у чему би се он састојао, традицију и заборав традиције зарад лагодније садашњости и пробитачније будућности, онда такво посредовање са светом води владавини златног телета: оно се поштује изнад свега, ка њему се усмеравају погледи, оно се 'обожава', а помисао да је на неким таблицама исписано оно што је важно и има неку вишу, можда чак метафизичку верификацију, увелико је одбачена као опасан фанатизам и застрањивање које мора бити превазиђено, у сваком случају као нешто што омета слободан промет свега и свачега, а пре свега, разуме се, злата у разним његовим видовима. Ту је и питање моћи: моћ служи златном телету, оно служи одржавању и повећавању моћи онога ко је већ има. Свако ремећење ових односа мора бити спречено, ако је неопходно управо упражњавањем моћи, применом силе. Чему моћ ако се не користи?!

Нема никаквих таблица које би свако уважавао и држао их се макар и на уштрб властите моћи, па нема шта ни да се разбија у гневу што пук, заборављајући шта је био, шта би могао бити, игра око телета изливеног од златног накита који су исти ти играчи поскидали са себе и предали га неком за кога верују да су га сами изабрали.

Шта је уметност романа у таквој цивилизацији? Познато је и с разних страна образлагано да причање прича омогућава човеку да се оријентише у времену, односно да томе може битно да допринесе. Захваљујући разумевању испричаног, онај ко чита преосмишљава сопствени живот. Живот испуњава и много шта друго осим читања, и није свеједно у какву ће се целину сви ти садржаји повезати, како ће бити 'осмишљени'. Захваљујући уметности романа у причи се, као на неком заобилазном путу по којем се креће читаочева машта, осветљавају енергије на којима у датом тренутку почива самосвест извесне заједнице и њено саморазумевање, као и узлети и посрнућа егзистенције. Када је та самосвест пољуљана, прича може да је учврсти; када је стабилна, прича може на провокативан начин да је доведе у питање или да је продуктивно преусмери.

Ма колико нас уверавали да је једино златно теле од значаја и да једино оно треба да нас занима, без уметности нема ни разумевања света, ни разумевања себе у свету, ни страхопоштовања према животу. Живот сведен на клањање телету, нека је оно и од сувог злата, пуст је, испразан, порнографски, болестан, ружан, груб и досадан. Уметност постоји да не би био такав, и ту једноставну истину (сличну оној да је цар го) треба понављати утолико чешће, уколико се упорније, и перфидније, уз свакојако насиље и свакаква ментална подмићивања, намеће становиште да су прошла времена таквог осмишљавања живота, да је неозбиљно и безмало постидно говорити о лепоти и по њеним мерама устројаваном живљењу, да су то 'велике приче' којима је свакако дошао крај, да је златно теле предуслов слободе, да је слобода у служењу њему. Ствар, напротив, стоји сасвим обрнуто: тамо где су лепота и уметност, тамо је и слобода.

Уметник може нешто што политичари, банкари, теоретичари културе и критичари идеологије, генерали и судије, пројектанти будућности и геометри јавног мњења не могу; причајући, он може, и сме, да суочи човека са никад до краја побеђеном какофонијом егзистенције, никад сасвим досегнутом њеном хармонијом, али, такође, што није мање важно, са никад до краја разореном хармонијом егзистенције, са увек нечим сузбијаном њеном какофонијом. При том се неминовно јављају тамна позадина смрти, с којом Шехерзада ипак некако излази на крај, и варљивост и узалудност људских стремљења, што ипак ни Дон Кихота ни Санча не одвраћа од њихових прегнућа. Онај који прича додирује тамне нерве времена у коме му је дато да живи и приказује чиме је условљено њихово треперење, при јаким потезима човековим и оним једва видљивим и невидљивим. Без уметности причања нема духовне покретљивости, а без ње свет се увек показује као сумрачан и непроходан. Немогуће остаје немогуће. Могуће такође постаје немогуће. Без духовне покретљивости, коју даје уметност, зидови велике радионице у којој се ради без задовољства запречују поглед и скривају пределе у којима би се радо живело, радије него у свету који је само радионица и ништа друго. Радити, трговати, али не мислити да не постоји ништа осим тога или да је све друго неважно.

Цивилизација златног телета у много којем погледу је цивилизација 'оптимирања трошкова'. Све треба произвести што јефтиније и продати што скупље; све треба искористити. С тим у вези је и велико расипништво, рецимо у ратовању. Повезаност телета и моћи подразумева ратовање. У таквој ситуацији, уметност приповедања не сме заобићи одређене тематске мреже и мора наћи одговарајуће поступке и средства да их духовно уобличи саобразно њиховом битном налогу. На неке од њих свакако треба указати. Најпре, то је аутентично суочавање са апокалипсом. Та стара прича тражи нове речи и нове реченице. Ту су, затим, нове и неиспитане могућности лепоте живљења, као противтежа и контрапункт смаку света, угаснућу појединачних светова, смрти. Ту су претње и изазови измењеног ума, избаченог из уобичајене, 'нормалне' колотечине, што је уметнике одувек заокупљало, али и то сада тражи нове реченице и нове речи. Можда важније од свега, неопходно је открити нова средства за савладавање страха, који је стално све већи, јер је и моћ коју човек има стално све већа. Иако нема коначног одговора, неопходно је стално, као да је први пут, питати се и о светлостима и тминама љубави.

Много шта подстиче уметника да се и сам преда служењу златном телету, јер, најзад, злато је злато. Има у томе нешто опасно и нешто растужујуће. Без добрих прича се суштински осиромашујемо. У крајњем рачуну, таква служба уметнику, у најбољем случају, не доноси ништа, да се о најгорем и не размишља.

мај 2005.