Ала Татаренко

Прилог проучавању наративних стратегија Драгослава Михаиловића - приповедача

Стваралаштво Драгослава Михаиловића обележило је српску послератну књижевност проширењем тематског круга и приповедних хоризоната, посебним ауторским наративним стратегијама. Убедљив пример за то представља пишчев најславнији роман, један од најпопуларнијих романа XX века Кад су цветале тикве (1968). Управо он може да послужи као камертон за ишчитавање Михаиловићевих дела — као својеврстан компендиум приповедних техника, поступака, наративних фигура које су карактеристичне за стваралачки рукопис писца.

Читаочеву пажњу одмах привлачи пажњу присуство у делу иманентног читаоца: њему се обраћа ја-приповедач, њега слуша, њему одговара на неизговорена питања. Тај дијалог, латентно присутан у монолошком излагању јунака Михаиловићевих дела, ствара атмосферу поверења. Можда у томе лежи један од одговора на питање зашто нове и нове генерације постају заљубљеници у роман чија се радња одвија у неко далеко, туђе за њих време.

У роману Кад су цветале тикве писац примењује наративне стратегије које су карактеристичне за приповести и приче: док се од епа обично очекује објективно осликавање и приказивање, у Михаиловићевом делу јунак приповеда о свом животу и свету. Невидљиви саговорник Љубе Врапчета — заправо читалац, који слуша његову исповест — свестан је физичких ограничења приче: приповедач мора да узме даха, отуд сасвим природна парцијалност приповедања. Фрагментарност структуре карактеристична је и за други Михаиловићев велики роман — Петријин венац. Свака од секвенци представља посебну причу — одсечак из живота главне јунакиње. Све су оне повезане њеним ликом и гласом, а свака од њих представља причу за себе. У свакој капи потока приче огледа се Петрија, али и читалац — захваљујући универзалној димензији приповедања, захваљујући зрачењу метафичких смислова концентрисаних у шкртим, лишеним епског замаха фрагментима животне повести.

Кад из те перспективе која укључује искуство читања Михаиловићевих романа, погледамо његове приповетке, запазићемо да су оне романи у малом. Свака од њих садржи зрно могуће велике приповести, приповедно језгро које би се могло претворити у већу наративну форму. И у њима, посебно у причама из првих својих збирки, Драгослав Михаиловић често се обраћа „ја-облику”, оном који јамчи аутентичност приповедног гласа. Свесна богатства и разноликости приповедног опуса аутора Петријиног венца, ослонила сам се на избор који је сачинио Владета Јанковић за антологију српске приповетке — Барабе, коњи и гегуле (Народна књига-Алфа, Београд, 1997). Већ прва прича — која позајмљује наслов збирци — носи упечатљиве одлике Михаиловићевог приповедног стила. Жика Курјак почиње своју приповест представљањем — како и доликује при познанству — и кроз причу о имену уводи и причу о животу.

Јунаци-наратори других прича такође имају речита имена и надимке (попут Лилике из истоимене приповетке) који садрже у себи њихову прошлост и проричу будућност. Курјак ће остати сам као курјак, Лилика ће понети као крст ово ишчашено име, искварено „Милица” како га изговара малоумни Пеца. И саму себе девојчица зове Лиликом, ограђујући се од света здравих који није њен, и прихватајући име из света померене психе.

Име приповедача не појављује се нужно баш на самом почетку приче. Стратегија представљања усаглашена је са стратегијом приповедних приоритета. Прича о барабама, коњима и гегулама почиње од тренутка кад се јунак показао као много незгодан и задобио надимак Курјак, стога је битно да на самом почетку сазнамо за право и стечено име. Јер управо надимак који је ушао у приповетку и сачинио исту — причу о опасном самотњаку који сад више личи на бабу него на курјака.

За причу јунакиње „Богиња” име није у првом плану, мада ни она не пропушта да до детаља исприча ко је, одакле је и чија је. Међутим, најпре ће рећи најбитније, а то је молба да госпођа узме њеног малог сина и да га спаси. Тако ће читалац прво сазнати за име жене која је послала дечаку шаргарепу (Јованка) и за име нараторкиног сина (Раде), јер они чине епицентар њеног уздрманог света. О себи Милица Стефановић прича такође због сина: да преко своје старатељке мали Раде сазна ко је и шта је. Јер су „Богиње” — једна страшна прича о нестајању, кад од нараторке не остаје ништа осим њене приче испричане-исписане невештом руком раднице. „А ако менема ондак менема” — потресна у својој једноставности и помирености са сопственим крајем констатација делује још потресније захваљујући неправилном, некако дечијем правопису који чува одлике усменог говора. Забележена на такав начин, ова последња пред нестанак Милице из приче (а према томе и из живота), реченица лишена је патетике која би била непримерена њеном погледу на свет. Милица види свој живот само у огледалу Радетовог живота, и пронашавши спас за сина постаје неважна за себе.

Име нараторке из приче „Лилика” (Милица) сазнаћемо скоро истовремено са њеним (условно речено) надимком, а заправо другим именом — како ју је „крстио” Пеца. И одмах ћемо чути да воли кад је зову Лилика. Простор приповетке је подељен у два дела, сваки од којих је обележен једним од тих имена: породица, школа, непријатељски свет одраслих — то је свет где јунакињу зову Милицом, док у оном другом, скровитом, дечијем она је Лилика. Можда зато девојчица не воли име свог брата (Мирослав), а зове га Бата, и машта како ће свом детету дати дечије име Бата не би ли га сачувала у ушушканом свету „неодраслих” и „неодрастања”.

Милица Стефановић из „Богиња” најпре говори о сину и госпођи Јованки, Милица Сандић звана Лилика на почетку приче саопштава: „Мени сви кажу да сам глупа” да би на крају приповедног пасуса рекла: „Ја тако мислим”. Не марећи за мишљење одраслих о својој памети, јунакиња ће неколико пута поновити „Ја тако мислим” — и то ће уверити читаоца-слушаоца њене приче да се ради о једној посебној визури, која се разликује од осталих. Али и да се ради о једном посебном, емотивно ретардираном и стога још упечатљивијем виђењу света.

Имена лутака — Саше и Лелице — појавиће се у причи пре имена саме јунакиње. Она их сахрањује како би их збринула — страшном логиком невољеног и на тај начин осакаћеног детета. Не може да их остави свом пријатељу Пеци јер не би их добро пазио, а то им се не би свидело. У причи су испреплетени емотивни и разумски индикатори нормалног, и зато након констатације „То је зато што ме нико не воли” као рефрен долази „Ја тако мислим”. Девојчица коју сви сматрају глупом стално говори о мишљењу, и када се запитамо да ли то она само понавља неку фразу, запитаћемо се да ли заиста мислимо кад кажемо „Ја тако мислим”? Читалац ове приче иначе је осуђен на многа непријатна питања која би могао да постави себи и свету, у том броју на питање чудноватих веза између духовног и телесног (сцена кад Пеца плаче након Лиликиног подавања).

Са проблемом именовања везан је и проблем насловљавања који тачно одређује границе приче унутар могућег романа: „Богиње” су прича о богињама који пролазе, о оздрављењу које значи смрт — крај приче о богињама крај је приче о нараторки, Милици Стефановић. Прича о Лилики завршава се кад она одлази из света где се тако звала, кад нестаје као Лилика. Барабе, коње и гегуле такође нестају на крају истовремене приче: кад угине коњ Лиско, ни Курјак нема више разлога да буде рудар, односно — како кажу гегуле — бараба.

У Михаиловићевим приповеткама често је померен центар доживљаја. Уместо очекиваног концентрисања пажње на важним догађајима (попут двобоја у којем Курјак одсеца уво свом душману) писац се усредсређује на оно што представља доминанту у јунаковом свету, и та доминанта не мора да се поклапа са вредносним доминантама других људи па и читалаца. таква је, на пример, прича о коњу Лиску кога Жика није успео да изведе из окна. Јунаци који приповедају своје судбине често имају искошен поглед на свет и то их чини особеним и непоновљивим. Свако од њих говори свој језик, има свој нагласак, свој правопис, представља посебан свемир, компликован и несхватљив за друге. Јунаци Драгослава Михаиловића су самотњаци (по својој природи или силом прилика), али баш та издвојеност из света спољних догађаја оставља место за доживљај. При томе, за разлику од још једног представника српске стварносне прозе 70-их година XX века Милисава Савића, Д.Михаиловић не смешта јунаке у групе. Они не воле да се мешају са људима и не покушавају да реше проблем односа између јединке и колектива. Чак у приповеци „Они се удружују" која приказује сцену из живота бескућника, покушај удруживања осуђен је на неуспех, без обзира на „обећавајући" наслов приче.

Свет других и другачијих у причама Драгослава Михаиловића постоји, али се најбоље види у његовим одсјајима на лицима јунака. У причи „О томе како је остала флека" то је фотографија која је зауставила један тренутак живота вароши. Неважан у размерима историје, тај догађај (пробијајње зида крчме и локална шала која је тим поводом рођена), претворен у слику, наставља свој посебан живот — и на неки друкчији, посебан начин утиче на животе мештана.

Приповетка — у овом случају реч је о приповедању из објективне перспективе, које обухвата историју породице, компликоване породичне односе, драматичан фрагменат историје земље — такође може да буде фотографија. И она, претворивши у слику живи живот, сведочи о њему и утиче на њега. Приповедачка уметност Драгослава Михаиловића оживљава старе фотографије, дарује им боју и звук, чини их надахнућем за нове приче.

Рад Але Татаренко је представљен у Институту филологије Кијевског националног универзитета "Тарас Шевченко" на скупу "Српски књижевник Драгослав Михаиловић", 24. априла 2008.