Милета Аћимовић-Ивков

Историја, биографија, прича

О личном и наративном идентитету у нефикционалној прози
Драгослава Михаиловића

Највише снаге треба да се буде праведан.
Божидар Кнежевић, Мисли, 21.

Тумачи прозног дела Драгослава Михаиловића у своја аналитичка разматрања су, веома ретко и мимогред, уводили замашан корпус текстова његове нефикционалне прозе. А он је не само обимом него и по вредности и значају, срзмеран његовим фикционалним текстовима — књигама приповедака и романа.

Започет објављивањем тротомног дела мемоарско-историографске и публицистичке прозе под заједничким називом Голи оток (1990-1995) , овај стваралачки низ настављен је садржински и формално међусобно веома различитим књигама. Прва од њих, студија Кратка историја сатирања (1999) у целини је посвећена великој теми његове литературе — голооточком страдању, док су у садржинску основу наредне две књиге огледа, чланака, беседа и разговора: Црвено и плаво (2001) и Мајсторско писмо (2007), постављене теме које су уже везане за пишчево литерарно стваралаштво. Потом и оних бројних тематских и асоцијативних рукаваца који су везани за различите домене културног, књижевног, историјског и политичког делокруга. Због тога и може да се констатује како су Михаиловићеве нефикционалне књиге, сагледане у целини а посебно у односу према корпусу његових фикционалних текстова, за разумевање сложене стваралачке визије овог писца, изразито подстицајне и важне. Наиме, сву сложеност његовог приповедног света и стваралачког поступка могуће је, њиховим посредством, једноставније и ефектније сагледати, појмити и описати.

На такав закључак упућује околност да су бројне тематске и садржинске окоснице појединих приповедака и романа, посебно оних које су везане за „тужни симбол” Голог отока, у истоименим књигама доживеле своју обимнију и детаљнију нефикционалну обраду. Тако се његова доследно исказивана склоност да се одређени тематским и сижејним јединицама више пута враћа, односно да их стваралачки активира (у том је смислу парадигматична веза између приповетке „Барабе, коњи и гегуле” и романа Чизмаши, а овог опет са романом Петријин венац, или приповетке „Треће пролеће Свете Петронијевића” са романом Треће пролеће), и у књигама насталим у, условно, другој фази стваралаштва очигледно наставила. Књига приповедака Лов на стенице и роман Злотвори своју идејну и садржинску основу имају у наведеној обимној тротомној књизи. Због чињенице да је Михаиловић-писац тако посвећено и присно, „као сведок жртва и учесник”, привржен тој изабраној теми, испитивање односа између та два условно различита корпуса његових текстова може да покаже на који је он начин двоструко обликовао свој стваралачки исказ. И то један као документаристички, дакле нефикционални, и други као наративни, дакле репрезентативно фикционалан. Класична, аристотеловска теоријска дистинкција између историографије и поезије, од којих прва говори о оном што је „опште” док друга казује о оном што је „појединачно”, на примеру ових текстова може јасно да се уочи и потврди. Али и да се истовремено, то је парадокс, основано доведе у питање.

Поред бројних формалних сличности између ова два корпуса Михаиловићевих текстова, лично, непосредно искуство је онај базични елемент који их постојано карактерише и непрестано доводи у заједничку идентитетску везу. Као и константна настојања да се типично фикционални поступци активирају у структури текстова чија природа није таква. Тако се, примерице, у књизи Голи оток поступак објективације прикупљене грађе непрестано преплиће са оним стваралачким поступцима који су претежни у обликовању његових приповедака и романа. Из тога може да се изведе закључак о непостојању јасне границе између карактера и природе тих, начелно, одвојених текстовних целина. Али, будући да их лично пишчево искуство и сродност стваралачких поступака одсудно доводе у заједничку везу, испитивање личног и наративног идентитета као два одвојена обликовна модуса може да, сасвим поуздано, пружи уверљиву слику о поетичком лику Михаиловићеве фикционалне прозе. Заправо, о чињеници да је он у обликовању својих текстова, без обзира на њихову формалну природу и намену, често, користио исте или сличне стваралачке поступке. А у њихово мотивационо и структурно језгро, знамо, положено је лично искуство. Тако да, служећи се методолошким упутством Пола Рикера, један сегмент његовог стваралачког поступка примењиваног у обе групе текстова може да се опише као: „Кративно подражавање живог временског искуства помоћу заплета.”. А то је она ситуација „Када прича наративизује усмјереност према истинском животу”. Таквих наративних усмерености у историографско-мемоарској прози Драгослава Михаиловића има прилично много и оне, извесно, упућују на закључак о поетичком заједништву.

Износећи у уводном тексту: „Круна на злочиној глави” претпоставке о разлозима и подстицајима за обликовање књиге Голи оток, аутор је изрекао и једну далекосежну констатацију: „Потекао из политике, злочин Голог отока се само политиком не може објаснити.”. Тиме је овај писац непосредно указао на околност да је за „објашњавање” онога што се десило „у најцрњем мраку ратног и револуционарног комунизма” на том „злокобном острву”, било неопходно исказ обликовати тако да се елементи доживљене стварности унете у њега још пластичније, уверљивије истакну. А то значи — било је потребно приповедати. Због тога су у садржај ове обимне књиге уграђене и оне текстовне целине чија је природа (идентитет) у потпуности наративна. Било је, дакле, потребно испричати и неке „лепе људске приче”, каква је она коју, сведочећи, у првој насловљеној целини књиге: „Кад човек престаје да буде човек” — казује јунак-наратор Јован Димитријевић.

Међутим, двострукост (модалност) наративног идентитета одређених текстова или целина које они образују, управо се потврђује у случају „приче” коју он казује. А прича је везана за време пре Другог светског рата и омладинска боксерска такмичења у Београду. Док је у књизи Голи оток она узета ка саставни део ширег исказа, у приповедној књизи Јалова јесен (2000) она је одређена као самостална наративна јединица, која је, без измена а са насловом „Ћевапчићи и пиво”, равноправно са другим приповеткама, у њу укључена. Такав самосвесни стваралачки однос писца према својим текстовима управо указује на нестабилност, односно функционалну променљивост њиховог идентитета. У различитим стваралачким пројектима они, мада неизмењени, остварују, у одређеној мери, различите функције. Док је у првој акценат претежније стављен на њене документаристичке и етичке импликације, у другу је она укључена као себи довољна наративна целина чија је природа и функција примарно фикционална. На тај начин се у стваралаштву Драгослава Михаиловића реализују и умножавају „имагинативне варијације око једног инваријантног језгра”.

На везе између текстова који су унети у књигу Голи оток са неким од његових фикционалних текстова указао је, сасвим директно, и сам писац. Исписујући сведочанство о лекару Николи Николићу и истичући неке особине његовог карактера, као и зналачког односа према пацијентима, он је саопштио и следеће: „Кад сам писао о доктору Ћоровићу у Петријином венцу, мислио сам на некога попут њега.”. Док је у тексту „Са Црњанским у торби”, такође децидно, истакао још једну мотивациону везу између сопствених текстова: „У приповеци „Они се удружују”, коју волим и из које је произишла драма Протуве пију чај”.

Уопште су у Михаиловићевим текстовима често и функционално обавља динамичнан трансфер. Исти мотиви и сижеи, у различитим текстовима, бивају подвргнути другачијој стваралачкој обради и, мада су они у основи слични или исти, њихов се идентитет и статус у његовом поетичком систему квалитативно мењају. Једни постају градивне чињенице историографских, а други градивни елементи аутономних фикционалних текстова. Иста их ауторска свест и рука, тако, у заједничку целину (породицу/класу) текстова спаја, али их, истовремено, битно разликује и по природи и функцији видно одваја.

Чињенице историје и чињенице биографије, односно факта која се у одређеној мери могу реконструисати и проверити уграђени су, као стабилни део, у већину историографско-мемоарских Михаиловићевих текстова. Не само у текстове књига Голи оток и Кратка историја сатирања, већ и у сродне текстове који су, писани различитим поводима, укључени у друге његове нефикционалне књиге, Мајсторско писмо, најпре. Док су оне појединости које се тичу излагања ауторског погледа на сопствено стварање, као и ангажованог коментарисања актуелних културних и књижевних прилика, као други важан сегмент његових нефикционалних текстова, постали саставни део наведене, али и књиге Црвено и плаво. На тај начин они репрезентативно потврђују његова аутопоетичка, али и шира интелектуална интересовања, ставове и закључке.

За разумевање аутопоетичких ставова Драгослава Михаиловића, али и оних претпоставки које се тичу културне и књижевне политике, сагледане и у светлу национално-културне традиције, посебно је парадигматична књига Мајсторско писмо. Поред текстова у којима се, узгред, али и нарочито усредсређено, горљиво расправља о „геополитичкој прилагођености српског језика.”, посебно су занимљиви и за проучаваоца упутни они текстови у којима овај аутор, на подстицајна питања саговорника Роберта Ходела, сведочи о неким аспектима сопственог стваралачког поступка. А то су текстови: „Приповедна и животна стварност није исто” и „Увек осећате зебњу”.

Уколико „У Михаиловићевој прози, дакле, једно преображено страдање зрачи из дубине готово сваке његове реченице.”, приказивање тог страдања у његовом делу реализовано је на два комплементарна изражајна нивоа, односно начина. Један је, рекли смо, нефикционални, документаристички, док је други нужно фикционални. А наречени „преображај” (чему је значењски парњак формалистички термин онеобичавање) је одговарајући појмовни и терминолошки оквир којим се суштина његовог поступка, у овом случају, може да се опише. У загрцнутом, сликовитом исказивању бивших сапатника (приповетка „Ћевапчићи и пиво” за то је подесан пример) може да се препозна и потврди његова самосвесна стваралачка усмереност на језик на, ејхенбаумовски речено, „живу реч”. Јер, по речима овог теоретичара, „Прави уметник речи носи у себи примитивну али органску снагу живог приповедања.” Док у везаности за лична и научно проверива сазнања о Голом отоку, тој „архитајни титоизма”, могу да се уоче бројни мотивски подстицаји за настанак његовиг прозних књига: Лов на стенице, Злотвори и Треће пролеће Свете Петронијевића.

На тај начин се показује како се и колико лични и наративни идентитет у његовим делима функционално подваја и манипулативно измењује. Да би се тако у оквирима једног аутохтоног стваралачког система успоставила препознатљива, егзистенцијално-историјски основана, а уметнички изразито уверљива и репрезентативна, сложена визија света.

Рад Милете Аћимовића-Ивкова је представљен у Институту филологије Кијевског националног универзитета "Тарас Шевченко" на скупу "Српски књижевник Драгослав Михаиловић", 24. априла 2008.