Володимир Миљчев

"Сви смо у овој православној империји у добром здрављу,

наравно у нашој Новој Србији весело живимо...": митови и реалиjе живота српских досељеника на jуг Украjине

Ако не рачунамо неколико десетина приватних писама, сачуваних од средине 18. века до данас, историја српских пресељеника на југ Украјине може бити реконструисана само захваљујући документалним изворима. Иако ови материjали помажу у реконструисању процеса оснивања и насељавања Нове Србије, установљавању многобројних аспеката војне и политичке историје ове јужнословенске колоније, они не нуде скоро никакве представе о животу и доживљајима главних субјеката ових процеса – људи: генералитета, официра, обичних пресељеника... Они нажалост остају за нас једнолики, деперсонификовани редови на страницама докумената тих времена.

И сама историја Нове Србије показује се углавном као сува рафинирана конструкција коју су изградили професионални историчари. Датуме појаве императорских указа и доласка првих пресељеника мењају колоне бројева, које означавају количину пресељеника, пописи основаних села, препричавањe или директно цитирање рапорта, ордера и промеморија, замењују при крају текста аналитички закључци истраживача...

Аутор овог текста и сам је био у прилици да у сличном стилу напише неколико десетина научних истаживања о историји јужнословенске колонизације тог доба. Тешко би било рећи да је доживео велико задовољство током рада над текстовима. Једноставно, слично великом броју својих колега био је заробљеник постојећих извора истраживања, па је због тога и писао управо тако. Мада научна вредност продукције сличне врсте ни у ком случају не може бити негирана, није га остављао осећај да је велики део "истине, онакве какве је она била", остајао ван оквира приче. "Истином" пре свега сматрамо оним чега, у невеликим чланцима, па чак и у научним радовима нема, да би не кварило академичност текста – замршених путева људских судбина, преживљавања људи, њиховог схватања света који их окружује. Једном речју, свега онога што не недостаје у изворима личне природе, у наративима.

Цитат из писма капетана Лазара Серезлијe, доброг пријатеља и друга из војске Симеона Пишчевића, које је послато у новембру 1753. године једном заједничком познанику у остављеној отаџбини, нисмо случајно унели у наслов – он нам најбоље представља пропагандну слику пронађене "Палестине" или просто православног Едена, који је један Србин изградио за друге Србе, оне који су се тек спремали на пут у далеке, њима незнане крајеве у потрази за бољом судбином. У крај, који су већ две године на територији Старе Украјине називали Новом Србијом...

За разлику од свог друга, слично стотинама других својих земљака – српских официра у руској служби, Серезлија није оставио после себе такве обимне мемоаре, којима је Симеон Пишчевић обдарио идуће генерације читаоца, своје потомке, и бројне непознате му људе. Заправо, они су јединствени у свом роду, због тога што нам дају могућност да непосредно погледамо на догађаје тих дана очима њихових учесника. На велику жалост ова јединственост Пишчевићевих мемоара има и другу страну – ово је поглед представника само једне, српске стране тих догађаја.

Сећања која је написао Србин својим наследницима, али и шире свим својим земљацима, који су се селили до Руске империје, велики број украјинских историчара сматрали су и сматрају проблематичним. Њих су осуђивали за субјективизам, претерану "империјалност" погледа, клечање пред свим руским и тако даље. На крају крајева, ово и није чудно, с обзиром на то да су процеси, чији је Пишчевић био учесник, постали за Украјинце завршни чин империјалног укидања, мада делимичне, али ипак аутономије, те потпуне ликвидације тадашњих права и слобода Козака. Историја јужноукрајинских крајева 18. века још увек остаје поприште идеолошких ратова представника научних школа руске и украјинске историографије. Неколико хиљада српских пресељеника, ма како то било тужно, и од једних, и од других добили су улогу обичног средства, можда чак и улогу карте која се замењује у великој политичкој игри. Могли бисмо оптуживати и једне и друге за професионални цинизам, да није јасно да су ови закључци тачни – тако је уистину и било.

Зашто се десило тако, када се и зашто у односима једноверних и једнокрвних Словена појавила увреда и неповерење, и ко је био крив за то? Једноставан, прост и потпун одговор, који би задовољио све три стране, наравно узалуд је и тражити. Али у нашим је моћима да без икакве предрасуде укажемо на основне, најизразитије црте масовне сеобе Срба на територију, која је данас део Украјинске државе, на територију која је средином 18. века била део већ постојеће Руске империје.

Говорећи о везама српскога народа са руском државом током овог периода, не можемо заборавити да су у стварности ови односи били српско-украјински, јер је већина српских пресељеника у Руску државу остајала управо у Украјини, српско духовници били су у контакту углавном са кијевским манастирима... То јест ови узајамни односи су били двоструки: на државном нивоу можемо их сматрати као српско-руске односе, на нивоу животном, реалном углавном као српско-украјинске. Српско-украјински односи су имали сталну и дугу традицију. Они су се нарочито активирали током 17-18. века.

Ако говоримо о сталном и бројном насељавању Срба у јужне регионе тадашње Украјине, уз подршку и иницијативу руске владе, можемо укључити и време живота и рада Петра I. Током читавог владања овог владара, руска држава је била заштитник Срба у Османској и Аустријској империји.

Једно од најважнијих питања "српског" правца у руској дипломатији била је подршка веза са православним становништвом аустријских провинција Баната, Бачке, Славоније, Срема и Трансилваније а такође заштита њихових интереса испред владе Беча. Присуство у наведеним регионама великог броја полицијских јединица – граничара, обележава за цео 18. век карактеристичну тенденцију ступања великог броја српских војника у руску службу.

У борби коју је Русија водила са Турцима, били су јој потребни одани савезници, које је она, сасвим логично тражила међу балканским народима у Османској империји. И мада је читава спољња политика руске дипломатије на Балкану током 18. века вођена под паролом бескорисне борбе за интересе јужнословенске браће, не можемо одрицати оцену овакве делатности као једног од многобројних корака на путу ка остварењу коначног циља – власти на територијама Османске империје насељене православним становништвом. Српска "карта" у овој игри имала је једну од најзначајнијих улога. При томе не само у балканским пројектима, тешким за остварење, већ и у целокупним плановима коначног преузимања контроле над украјинским земљама – Запорожјем и Хетманштином.

Ситуација у украјинским крајевима од почетка 1709. године била је тешка: антируско иступање Запорожаца на челу са Костом Гордијенком и њихов прелазак заједно са Козацима-мазепинцима под протекторат Турске, поставило је руску команду пред непријатну, али болно реалну чињеницу – одсуства на јужним границама Украјине силе, које би могла да осигура очување државних интереса у региону. У складу с плановима Петра I, таквом снага могла би да буде православно, пре свега српско, становништво Балканског полуострва. Агитација Срба за сеобу није била тешка ствар – српске су и црногорске земље током прве четврти 18. века непрестано крвавиле у ранама устанака које су гушили Турци. Већ у 1710-м годинама у Украјини се појављују бројни српски пресељеници, који у саставу хусарских пукова служе у војној пограничној служби.

На такав начин хришћани Балканског полуострва, пре свега Срби, већ од прве четврти 18. века постају пратиоци спољнополитичког курса Руске империје. Истовремено, у Јужну Украјину крећу сеобе појединих Срба (како из Србије, тако и из средишта српске дијаспоре у Аустрији), што постаје саставни део процеса инкорпорације ових земаља у сферу утицаја Руске империје. Управо у овим збивањима се зачиње процес "демонизације" Срба-пресељеника у домаћој (украјинској, прим. прев.) историографији.

Ако упитате било ког становника савремене Украјине, чак и оне мало упућене у историју, ко је укинуо Запорошку Сеч, овај ће без сумње одговорити – генерал Текелија, обавезно подсетивши при томе, да је по народности био Србин. Стварно, између многих војних и политичких делатника, којима је било суђено да одиграју више или мање значајну улогу у историји Запорожја у последњи период његовог постојања, лик Србина Петра Аврамовича Текелије заузима посебно место, јер за многе он и до сада јесте оличење агресивне унификаторске политике Руске империје у односу на запорошко козацтво у другој половини 18. века.

Као што је општепознато, према наредби, добијеној крајем маја 1775. године, П. Текелији је било суђено да на челу уједињеног корпуса ирегуларне и регуларне војске крене у поход, који је докрајчио историјско постојање Запорожја. У вези са тим, априорна тврдња да се П. Текелија непријатељски односио према Запорошцима уопште, као и качење на њега етикете "васионског зла", доста су далеки од истине, јер је Текелија био само виши официр руске војске коме су наредили да изведе операцију ликвадације Запорожја и хапшење вођа Сечи. Одлуку није донео он, већ моћници империје вишег нивоа. Остајало је само остварење плана њене ликвидације, за што је било неопходно наћи вредног и одговорног извршиоаца. Свакако, то је морао бити виши официр, који је имао значајно војно искуство, и коме се могло поверити управљање тако значајном групом. П. Текелија са његовим значајним достигнућима одговарао је овој улози. Сада је практично немогуће расветлити, шта је осећао Текелија, добивши наређење о неопходности да заузме Запорошку Сеч и ухапси козачке старешине. Могуће је, да се присетио аустријске демилитаризације граничара Моришке границе и њиховог устанка 1735. године, са П. Сегединцем на челу, у околини његовог родног Арада и његовог каснијег погубљења. Вероватно је помислио о паралелама. Тачно ми можемо рећи само једно – управо њему је било суђено да постане једно од персонификованих оличења историјске трагедије Запорожја (на исто такав начин то је могао бити било који други официр његовог чина).

Захваљујући личности "кривог без кривице" Петра Текелије, домаћи историчари су уопштавајући створили колективни лик Србина-пресељеника у равни дуалистичке црно-беле борбе "добра-украјинства" и "зла-московства".

Ток збивања од средине 18. века, када Срби добијају земље за селидбу у самоме срцу исконских украјинских земаља, још више је допринео томе, јер је споља све изгледало баш тако. Почетак 1750. године одликовао се заоштрењем напетости у српским земљама, које су улазиле у састав империје Хабсбурга, – Банату, Славонији и Трансилванији. Наиме, у 1740-им годинама при двору аустријске императорке Марије-Терезије оснажила је "мађарска" партија, која се борила за предају територије настањене Србима под јурисдикцију Угарске круне. Када је то издејствовала, практично одмах, почело је укидање повластица и укидање права балканских војника пресељеника. Први од дискриминационих подухвата Аустријске владе било је увођење црквене уније.

Наравно, то је изазвало револт православног српског друштва. Већ у лето 1750. године, група официра, на челу са пуковником Потиско-Поморишке ландмилиције Иваном Хорватом, обратила се руском посланику у Бечу Бестужеву-Рјумину са молбом да помогне њихову сеобу. Читаву годину је трајала размена писама између Санкт-Петербурга и руског представништва у Бечу око тога. На крају крајева било је одређено, да ће бити праведно, ако руска круна прими под своје крило Србе прогоњене због вере и насели их (као ландмилицију) на својим јужним границама.

У јулу 1751. први емигранти су кренули на исток у потрази за новом судбином с циљем да ујесен буду у Кијеву. То су била истомишљеници и присталице И. Хорвата. Као место за сеобу за И. Хорвата и њему потчињене, на седницима Сената 26-27 децембра 1751. године, била су одређена такозвана "Задњепровска места" – део територије на десној обали Дњепра (данас – северни део Кировоградске области). Тада је новонастала насеобина добило име "Нова Србија".

Готово истовремено са насеобином Ивана Хорвата изникла је и Славеносрбија, чији су се оснивачи, пуковници Иван Шевић и Рајко Прерадовић обратили Бестужеву-Рјумину са истим понудама. Он је помогао њихову сеобу. Крајем 1752. године ти су официри са својим групама дошли у Кијев. На седници Сената 31. марта 1753. године обојици пуковника (у то време већ генерал-мајори руске службе) биле су додељене земље за насеобину на левој обали Дњепра, између река Бахмут и Лугањ, одвојено један од другог.

Овај је покрет сеоба у потпуности одговарао жељама руске владе, која је тежила на све могуће начине да осигура границе од татарских напада уз најмање трошкове. Осим тога, у најближе време по преласку Запорошке Сечи под протекцију руске државе очигледно се показало, да није могуће рачунати на апсолутну лојалност Запорожја према империји: Војска Запорошка Доња изазивала је неповерење владе, не учествујући у борби са гајдамацима из средишта "доњих", због чега је империја редовно имала конфликте са својим суседима – Пољском и Турском, и била је приморана да повећава војно присуство у јужноукрајинском региону. Примајући пресељенике, влада је повећавала количину апсолутно њој потчињених војних ирегуларних јединица у региону; ударен је темељ за даљу пољопривредну колонизацију у јужноме правцу и створена је антитеза Запорошцима, захваљујући којој је Русија добила предност у постојећем балансу снага.

Симеону Пишчевићу вољом судбине допало је да буде близу извора српског покрета сеоба, да буде један од активних оснивача Славеносрбије, и служи у Новој Србији под командом И. Хорвата. Мемоарско наслеђе у пуној мери даје слику основног тока тих збивања. Захваљујући њему ми можемо не само да посматрамо одушевљење током првих месеци по сеоби, када су Срби били буквално засипани златном кишом милости императорке Јелисавете Петровне, али и видети на своjе очи, како се после првог судара са реалијама уређивања нових насеобина брзо топила варљива ружичаста магла, а наиван оптимизам и увереност у следећем дану замењивала су горка разочарења и посусталост.

Говорећи о српском насељу која су се појавила на југу Украјине средином 18 ст., мемоариста понекад нехотично, посвећује више пажње Новој Србији. Ово је разумљиво и не само зато што је за ову војно-пољопривредну колонију је био везан велики део његовог личног живота. Од великог значаја је чињеница да је на територији Нове Србије било више Срба него у Словеносрбији. Управо је њу већина пресељеника асоцирала са "својим царством", о чему сведочи и њено речито име.

"Нова Србија, Нова Сербія, Новая Сербия, Nova Serbia" – овај назив на било којем језику без сумње изазива у свести српских пресељенака не само лик старе балканске Србије, државе која су уништили турски освојачи. Али ови пресељенци су имали идеју да на руској земљи ако не обнове своју нову српску државу, онда макар да претворе новостворену колонију у један од центара ван територије Србије, а потом и на територију са које би могло почети истеривање Турака са европских поседа.

Начин на основу којег је био створен назив земље није био нов пошто су у ово време већ постојале Нова Шпанија у Северној Америци, Нова Француска, Нова Енглеска...Без сумње главни оснивач Нове Србије је био Иван Хорват који је осећао себе оцем српске отаџбине када је предложио ово име царици Елисавети Петровној. Снови о српском царству, маште истераних досељеника о новој отаџбини, чинило им се, биле су веома блиске остварењу кад је царица дала на дар Србима земљу за насељавање на пољско-турској граници. Земље које би они требало да населе и прилагоде свом животу. Земље које су већ биле насељене Украјинцима.

Задњепровско подручје је од давних времена спадало у украјинске земље. У другој половини 17 века ове земље су постале поприште великих битака, који су их на крају крајева претвориле на усамљен опустели простор. Вишеструко измењивање пољске и руске власти није доприносило њеном насељавању. Ове територије су 1732. дошле под руску власт. Тада је и почело њихово активно насељавање Козацима и "посполитима" Миргородског и Полтавског пука, где су се од 1734. г. после повратка Сечи под царски "скиптар" придружили запорошки Козаци. Према попису 1745. г. на Задњепровском подручју у 2 града, 42 насеља и 133 села живело је отприлике 20 хиљада људи.

Пошто је руска влада дала земље за Нову Србију, запорошки и хетмански Козаци који од су одавна насељавали ове територије су постали својеврсни "Индијанци". Било им је наређено да што брже оставе своје куће, зато што они нису имали формалну дозволу да остану овде и да живе на овој територији. Исељења Украјинаца ван граница Нове Србије понекад су изгледала као истинске депортације. Ради одстрањивања оних који нису хтели да се преселе, била је послана руска војска.

Српски пресељеници су се обрели у веома неочекиваном и несигурном стању – земље баш никако нису изгледале као пустиња, а људи који су били тамо нису изгледали као дивљаци. Сазревао је сукоб коме није било потребно много да букне. Током првих месеца Козаци су организавали гајдамацки терор против нових пересељеника.

Ако је до 1751-1752. г. Задњепровско подручје служило, понајвише, као средиште за походе, то после оснивања Нове Србије, и присилног изгона украјинског становништва јужније, ове земље су постале поприште гајдамацких дејстава. О национално-ослободилачкој борби можемо говорити само у појединим случајевима, и то доста условно. У већини случајева средишта напада била су сеоца новосрпских официра, а не њихових сиромашних земљака. И то је разумљиво – од првих се имало шта узети.

Током три године од времена оснивања Нове Србије гајдамаци су покрали око 20 официра из корпуса. Према традицијама граничарског права, 20 новембра 1755. г. 49 обер официра Новосрпског корпуса се састало да разматре проблем уништења гајдамака. Као закључак било је усвајено решење, у којем су доста трезвено били анализирани разлози овакве појаве на подручју Нове Србије. Главни разлог сами Срби су видели у бесу против њих некадашњих украјинских становника из насеља у којима су живели на овим теренима од 1751. до 1753., а који су се морали преселити на југ до насеља Новослободског козацког пука. Велики броj људи међу њима је био везан за Запорожjе, није могао да не организује гаjдамацке походе. Добро познаjући териториjу, имућност овог или оног новосрпског официра, гаjдамаци су изводили своjе упаде веома продуктивно и разорно за последње. Начин заштите они су видели само jедан – организовати од корпуса стални одред од 300 људи, коjи би стално тражили и гонили гаjдамаке на териториjе Нове Србиjе, што је и било урађено.

Ма како парадокласно али констатујући чињеницу неприjатељства српских досељеника и локалног становништва, у исто време ми немамо никаквих разлога да апсолутизујемо њен национални састав – конфликат се претежно налазио на социјалном темељу, оригинални документи 18 ст. изразито указуjу на ово. Из ових докумената jе уочљиво да од почетка прве половине 1756 г. гајдамацки походи на терену Нове Србиjе ступају у нову фазу добијајући црте добро припремљеног и вештом руком вођеног деловања. Човек коjи је поставио под контролу велику количину пљачкашких група и усмерио њихову енергиjу у одређено кориту, био је главни командант Новосрпског корпуса генерал-поручник Иван Хорват. Повезаност официра његовог рангаи гаjдамака ниjе била одмах утврђена – Хорват je био врло утицајан човек, веома вешто je умео да заплиће трагове.

Први пут су се чињенице о Хорватовој подршци, те подршци других високих официра Новосрпског корпуса гаjдамацима појавиле уjeсен 1757 г. Оне су одмах постале предмет затворених седница у Таjноj експедициjи Сената. Са временом су додаване нове чињенице коjе су потврђивале повезаност Хорвата с гаjдамацима. На краjу марта 1758. г. у време гоњења гајдамачке банде, коjа се враћала кући, jедан гаjдамак jе био рањен и ухваћен од стране команде страже. На велико чуђење последњих у време испитивања jе било установљено да је то Табанац, сотник Новослободског козацког пука. Није мање чудан био ни састав одреда коjи jе успео да побегне од потере: сотник тог истог пука Мовчански, заставници Хорватовог хусарског пука Булацел и Иванов, подофицири и редови истог пука, били су Срби по националности. У пљачку су сви они ишли са знањем И. Хорвата, коjи jе имао своj удео у плену. Извршивши редовни поход одред се са пленом враћао на руску териториjу. На граници, у Петроострвском шанцу, он jе имао "прозор" – новосрпски заставник-граничар је за одговараjући део плена не само без сметњи пропуштао одред, него им је jош и давао своjе сеоце за одмор. Унапред договорена подела плена одмах је слата до И. Хорвата и српских официра.

Међутим плен за Хорвата није увек био једини циљ. Гајдамачки одреди били су за њега прикладно оруђе "решења" пограничних конфликата са пољском страном. Овако у пролеће 1758. године формирао је одред искључиво од Запорожаца (80 козака), који је требало да нападне имања пољских гувернера у Балти и Крутама. Напад је требало да буде освета за гувернерско задржавање неколико стотина породица Влаха, који су били на путу за пресељавање у Нову Србију, али су насилно задржани на имањима споменутих гувернера. Једном руком пуцајући бичем "своје" гајдамачке одреде, новосрпско руководство је другом руком водило немилосрдну борбу за истребљивање гајдамачког елемента који није био под њиховом контролом. Овако, лети 1760. године И. Хорват лично је стао на чело казнене експедиције против два гајдамачка одреда, који су се утаборили у шуми Чути.

Дакле, видимо, да су се на подручју Нове Србије током година њеног постојања догађали процеси који се никако не уписују у исполитизиране "стандардне" схеме. Између српских дошљака и украјинског локалног становништва били су веома компликовани односи, свашта се догађало: и непријатељство и дружба. У другој години од досељења Срба на Задњепровско подручје је регистрован први докуменат о браку између једног службеника Хорватовог хусарског пука и Украјинке. Током следеће деценије постојања Нове Србије је било више таквих случајева. На крају крајева то је послужило бржој асимилацији балканских дошљака. И то није чудно узимајући у обзир то што су велика већина између њих били неожењени младићи и мушкарци средњих година.

Сетивши се улоге главног команданта Новосрпског корпуса Ивана Хорвата у руковођењу гајдамачким нападима и узимању њих под својеврсну контролу, не можемо да заобиђемо ову личност. Личност веома специфичну: изванредан официр, човек са европским образовањем, ревни бранилац "српства", и у исто време, суров тиран и тврдоглавац, лопов, организатор шверцера и патрон гајдамака... Али, држимо се реда.

После оснивања Нове Србије прошло је тек четири године када је 1755. пуковник Димитрије Перић поднео тужбу Државном Сенату против генерал-лајтнанта Хорвата. Овај је водио порекло из поштоване породице српских граничара – његов отац био је сам капетан Пера звани Сегединац, који је 1735. године стао на чело граничарског устанка против Аустријанаца. У тужби Перића који се усудио да изрази надања већег дела новосрбијанаца, говорило се о ономе шта се прећуткивало – гоњењу официра од стране командира Новосрпског корпуса, незаконитом одузимање пара из плата нижих чинова, искоришћавању војника за обављење разноразних послова у свом господарству, примању дезертера из руске војске... Ових оптужба било је више него довољно да би била покренута не само истрага и инспекција у Нову Србију него и хапшење самог Хорвата, међутим он је подмитивши сенаторе успео не само да се оправда, већ и да окрене ствар против Перића.

Наредног пута, 1760. године, против И. Хорвата је сведочио други његов поданик – премијер-мајор Петро Шмит, који је био на челу рачунске комисије Новосрпског корпуса и зато је боље но други знао све детаље финансијских махинација са државним рачунима свог начелника. Чули су га: са инспекцијом у Нову Србију био је послат пуковник Спичински који је требало да провери поузданост чињенице о Хорватовом задржавању дела плате особља. Током провера се испоставило да су оптужбе Шмита имале основа: И. Хорват је дао чинове пуковника својим малолетним синовима и рођацима, добијао је паре за "мртве душе", куповао коње и муницију за пукове повишавајући цену, из чега је извлачио огромну добит.

Неплаћање плата војним лицима је у Новој Србији постало регуларна појава, при томе незадовољство тиме редових чинова понекад је био узрок свакаквих немира. Посебно се ваља сетити побуне гарнизона новосрпске престонице – Новомиргорода, већином Црногораца. 200 војника које је предводио каплар Стефан Вукотић су засели на цитадели и одустајали да испуњавају било које наредбе Хорвата док им се не исплати оно што је њихово. Да би угушио непокорност Хорват није се зауставио пред топовском паљбом побуњеника после које је погинуло скоро пола стотина људи. Над главним бунтовником С. Вукотићем била је извршена смртна казна и то на веома немилосрдан начин – на точку, преостале су избили бичевима и батинама. На такав начин су године владавине Хорвата у Новој Србији биле штедро офарбане у крваве боје.

Нехотице се питамо да ли заиста можемо да сматрамо Хорвата само "злим духом" своје творевине Нове Србије? Највероватније не. Са једне стране Хорват је био у стању да стави своје име на листу највећих авантуриста чак и у авантуристичком 18. веку, са друге стране његов авантуризам није био усредсређен само на побољшању сопственог материјалног стања или испробавању мантије "новосрпског цара" него и на реалне покушаје да испуни назив "Нова Србија" таквим смислом, који би сведочио о реалном постојању српске аутономије на јужном подручју Руске империје. Да би схватили сву опасност и необичност таквих покушаја И. Хорвата морамо се присети шта је била Руска империја у том периоду: држава која је ширила своје границе са невероватном брзином, која је имала велике експанзионистичке склоности, у којој је током читавог времена владала тенденција ка ограничавању самосталноасти појединих региона и њиховој унификацији на општем империјалном нивоу.

Наравно да је Нова Србија мало личила, рецимо, на суседно Запорожје. Била је створена за руски новац, као његов антипод. Међутим тежња њеног руководства ка аутономији толико се није уклапала у било које схеме да је почела да нервира неке од највиших чиновника империје. То што је И. Хорват остављен без надзора, што је потом легло као тежак терет на плећа његових поданика, имало је и другу страну. Сматрајући себе властодржцем "државе у држави", он је био оличење стремљења свих новосрбијанаца – да имају своју властиту административну структуру и црквену самосталност...

Има доста примера. 1760. године се одвијала једна од највећих акција команданта Нове Србије. Према његовој иницијативи 28. фебруара 1760. године у Новомиргороду одржала се редовна седница официра корпуса на којој је, уз потписе 17 заставника, 14 поручника, 10 капетана, 3 мајора и 1 пуковника, била састављен допис на име императорског величанства са молбом да потпомогне успостављање посебне новосрпске епархије са "националним" епископом. Молба је била склопљена postfactum – баш пре тога, без прихватања руском црквеном ијерархијом, за новосрпског епископа био је проглашен епископ Србин Генадије Васић.

Нећемо претерати ако кажемо да су чиновници у Санкт-Петербургу били шокирани: Хорвату се могло опростити много ствари, чак и крађа државног новца, и ужасно понашање, али замах на светињу над светињама, преузимање функција централне власти нису могли да опросте. Формално, 22. септембра 1760. године, у одговору Сената, њему су доста деликатно објаснили да нема потребе за стварањем Новосрпске епархије и епархијалног манастира због мале величине Нове Србије. Рекло би се да нема више проблема, Хорват мора да се покорава и да заборави на идеју стварања "властите" епархије. Међутим његова страсна и активна личност се није смирила – кроз годину и по, на почетку 1762. године његови "пријатељи" су јавили Сенату да упркос претходним наредбама епископ Генадиjе као и пре живи у Новомиргороду, врши службе божjе и назива себе архимандритом Нове Србиjе, а Хорват и не мисли да испуњава наредбе централне власти.

Илустративно је, да су све жалбе и потказивања на главног командира Нове Србиjе, и те, које су тицале његових аутономистичких тежњи, и те које су били посвећене тривијалном поткрадању државне благајне, остајале прикривене током читавог владања императора Петра III, у чијој је Хорват био милости, захваљујући штедрим поклонима. Међутим, настао је дан 28. јуна 1762. када је свог мужа Петра III сменила Катарина II.

Jедан од њених првих поступака била је ревизија Новосрпског корпуса. Речито, међу првим законодавним актима нове владарке била је наредба Хорвату о непосредној ликвидацији самопроглашене епархије (15. јула 1762.) Тада је започела свој рад покретна ревизијска комисија, која је дошла из престонице у Нову Србију ујесен 1762. По сећањима Симеона Пишчевићa, када су објавили о пријему жалби на генерал-лајтнанта И. Хорвата, чинило се, да нема у Новој Србији човека, кога он није увредио. Жалили су се официри и обични Срби насељеници, жалили су се руски трговци-старообредци и локално украjинско свештенство. Личном наредбом Катерине II од 11. јуна 1763. Ивана Хорвата је добио отказ на дужност главног командира Новосрпског корпуса, а на његово место био jе постављен генерал-поручник Александр Мељгунов.

Ухапшеног су послали у Санкт-Петербург. Почетком 1764. нови новосрпски командант генерал А. Мељгунов лично је поднео извештај Катерини II о свим злочинима свог претходника И. Хорвата. Само попис свих тачака оптужбе заузимао је 400 страна судског дела. Пресуда владарке је била сурова: смртна казна вешањем. Завршни акт била је ликвидација Нове Србије, коју је по императорском указу наређено назвати Новоруска губернија.

Са великим тешкоћама утицајни престонички пријатељи Хорвата успели су да измоле Катерину да замени смртну казну за изгнанство у далеку северну Вологду. Касније, већ после 1775., други његов пријатељ генерал –поручник Петар Текелија, лично је молио владарку да помилује Хорвата, захваљујући чему је он добио могућност да се врати из изгнанства (Хорват је умро 1780.).

Не одричући чињеницу огромних злоупотреба Хорвата, у исто време не можемо да примимо као правоверну истину само званичну верзију о узроцима његовог отпуштања са дужности команданта Нове Србије – покрадена сума није превишавала 100 хиљада карбованаца. У то време крали су и више, и без посебних последица. Мало вероватна је и сплетка о томе да Новосрпски корпус на челу са својим командиром требало да подржи Петра ІІІ у његовом супростављању са својом женом, опште је познато да су се догађаји одвијали муњевито, а са тадашњим стањем комуникација, новост о смени владара у Новој Србији добили су најмање недељу дана пошто је све је било завршено; те и војнички потенцијал корпуса није био тако значајан. Највероватније је, Катарина схватила какве могу бити последице иницијативе Хорвата у покушајима да сагради своју феудалну кнежевину, на ободу њене империје. Са Новом Србијом је започет тај тужни, али закономеран списак, на којем се касније нашло и Запорожје.

У том смислу је речита реплика самог Хорвата, упућена официрима, који су дошли да га ухапсе и утамниче: "Од вас, Москаља, само то се и могло очекивати..". Иронијом судбине, ово би могао рећи двадесет година касније и последњи атаман Запорожке Сечи – бригадир армије Петро Калнишевски, када му је његов стари пријатељ још из времена руско-турског рата 1768-1769 г. и стари пријатељ Ивана Хорвата, генерал-поручник Петар Текелија, испуњавајући наредбу петербуршких владара, наредио да се спреми у изгнанство.

На тај начин, машта, а тачније заблуда самог Ивана Хорвата и осталих његових земљака о Новој Србији као о новом српском царству, пренесена из старе балканске отаџбине и укорењена на новом украјинском тлу, показала се пустом. Узроци су били претерана амбициозност и деспотизам новосрпског командира и малобројност српских пресељеника, који су се доста прилично брзо растворили у украјинској средини (обични насељеници) или руској средини (официрско племство), и одсуство жеље руске владе, која је унификовала начин живота аутономних крајина на ободу империје, да сопственим рукама ствара још једну "феудалну кнежевину" на пољско-турској граници. Да ли је Нова Србија, дакле, од самог почетка свог постојања била авантуристички пројекат руске владе и групице балканских авантуриста, како се старају да докажу неки савремени украјински истраживачи?

Наравно да не. Ако оставимо по страни спорно питање је ли било законито узимање територије за српска насеља, само њихово оснивање на јужним границама значајно је појачало одбрамбену моћ краја. Опасани мрежом утврда-шанаца крајеви су постали недоступни турским и татарским освајачама, што су очигледно показали догађаји у зиму 1768-1769., када у у време последњег налета на територије бивше Нове Србије, трупе хана Крим-Гиреја са сто хиљада војника нису могле да заузму ниједну тврђаву, задовољавајући се пљачкама незаштићених мајура.

Из средине српских пресељеника, као што је познато, потичу како целе династије војника тако и изванредних војсковођа, чији допринос у освајању степа у приобаљу Црног мора од Османске империје не одриче ниједан историчар. Презимена Пишчевића, Шевића, Прерадовића, Текелије, Зорића, Штерића као и описи њихових ратних подвига одмах падају у очи, чим почнеш да читаш први чланак посвећен руско-турском или наполеоновским ратовима краја 18 – почетка 19 века.

Улогу српске дијаспоре у развој пољопривреде на југу Украјине у другој половини 18. века такође тешко је преценити. Захваљујући Србима у региону се појављују нови видови житарица, воћа, поврћа, јагодастих плодова – пшеница-арнаутка, брескве, кајсије, грожђе, паприка и плави патлиџан... Овај списак можемо продужавати још доста дуго. Ове новине врло брзо су се прихватиле све етничке групе у крају.

Није претерано рећи, да упркос проблематичности догађаја повезаних са насељавањем Срба на југу Украјине тог доба, формирање југа садашње Украјине постало је могуће захваљујући њима. Као и захваљујући представницима других националности – Руса, Немаца, Бугара, Гагауза и др., чије присуство на југу тадашње украјинске ојкумене помогло је не само освојити крај, него и населити, изградити и освојити га, претворавши у најсјајнији бисер наше заједничке отаџбине.

Превод текста Володимира Миљчева: "Всі ми в православноії імперії у доброму здоров’ї перебуваємо, особливо ж у нашій Новій Сербії весело живемо..." : міфи та реалії життя сербських переселенців на півдні України. Превеле студенткиње магистратуре Института филологије Кијевског националног универзитета "Тарас Шевченко", акад. године 2008/2009.