Вероника Јармак

Семантички дијапазон плусквамперфекта у роману Драгослава Михаиловића „Кад су цветале тикве”

у оригиналу и преводу на украјински језик

Ма колико парадоксално, али, без обзира на генетску сродност словенских језика и богату славистичку лингвистичку традицију, на почетку 21. века запажа се прилично жалосна чињеница, чија се суштина своди на то, да је очигледно недовољна количина научних истраживања посвећена компаративном истраживању словенских језика с тачке гледишта њихове савремене структуре. Тако, на пример, познати српски слависта, професор Богдан Терзић у својој монографији Руско-српске језичке паралеле указује, да

извесни резултати постоје и њих не треба негирати, ... али ... заиста не би требало доказивати да је ... контрастивни метод ... посебна област лингвистике, посебни научно-истраживачки приступ, чији резултати свакако представљају значајан прилог феномену учења страних језика [Терзић, 9; 13].

Конкретан предмет нашег излагања је, управо један од аспеката таксиса и темпоралности,

функционално-семантичке категорије, која изражава временске односе у језичком систему, означене стандардним граматичким, морфолошким, синтаксичким и лексичким средствима, и у говору у виду временске локализације догађаја у односу према времену других догађаја у исказу, тексту. Темпоралност је интегрална ознака функционално-семантичког поља, чија је доминанта (језгро) глаголско граматичко време, а периферија — … временски указатељи морфолошких средстава, лексичких јединица… Темпоралност је повезана са категоријама таксиса, аспектуалности, глаголским категоријама вида, начина радње [Селіванова, 604].

Под таксисом схватамо

„функционално-семантичку категорију која изражава однос времена једног процеса према другом у исказу, тексту. Зависно од језика, таксис глагола има широки спектар значења. Осим релативног времена антериорности, постериорности и једновремености, издваја се давноминули (плусквамперфект), предбудући, перфект, будући у прошлости, садашњи у прошлости (имперфект) и др. У неким језицима ти су односи граматикализовани. У украјинском језику таксис се установљује претежно контекстуално, осим давнопрошлог времена, представљеног аналитичким формама” [Селіванова, 598].

Посебно интересантно, по нашем мишљењу, било би поређење коришћења плусквамперфекта (давнопрошлог времена) у роману Драгослава Михаиловића Кад су цветале тикве и у преводу овог дела на украјински језик, који је урадила Марија Василишин. Наш избор није случајан, јер

„поређење… има велики значај, будући да, поредећи разне форме, ми одвајамо мисао од знака, који је изражава, и на тај начин се учимо да боље распознајемо разне нијансе те мисли. Поредећи у детаљима различите језике, ми се лишавамо те илузије на коју нас навикава знање само једног језика, да у свету постоје појмови који се не мењају и који су исти у свим временима и народима. Мисао се ослобађа плена речи, плена језика, она добија истинску логичну научност” [Левицький, Сингаївська, Славова, 6].

Наш избор није случај и зато што роман припада класичним, најбољим обрасцима савременог прозног дискурса, у њему се јасно прати баштињење канона сказа као форме приповедања и изношења сижеа, и што је главно, — дело одликује интересантна организација хронотопа, а посебно временске структуре. Ту је присутан „нестанак” бића самог аутора и изразито је наслојавање разних временских планова. Такође је веома интересантно поређење оригинала и превода, уз могућност поређења стилистичког функционисања временских облика, који су непосредни граматички носиоци временских односа у оригиналу и преводу.

Као што је познато, с једне стране, српски и украјински језик припадају сродним језицима, а с друге, — сваки од њих, због одређених историјских предуслова показује изразите, само њему својствене особености граматичке структуре, управо у сфери система прошлих времена. Када је реч о одређењу самог претерита, ми ћемо се ослањати на широко схватање тог појма, као: „граматички прошло време у најопштијем смислу, које обухвата разне видове радње (процеса) који претходе тренутку исказа” [Ахманова, 351], или, разумећемо га као „синтетични облик прошлог времена претежно у приповедној функцији. При одсутности таквог облика претерит означава свеукупност разних облика прошлог времена у одређеном језику” [Селіванова, 492].

Природно, да сваки из поменутих облика има своје особености. Ваља рећи да савремени српски језик чува четвороелементни систем претериталних времена: два аналитичка облика — перфект и плусквамперфекат — и два синтетичка — аорист и имперфект. Наравно, да све наведене темпоралне конструкције са значењем прошлости функционишу у језику различито: у разговорном језику основно место заузима перфект који одликује универзалност, веома често користи се аорист, а ређе имперфект и плусквамперфекат. Тако, на пример, како констатује академик Милка Ивић, имперфект је у потпуности нестао из језика савремених средстава масовне комуникације; осим тога, оба претеритална времена, тј. аорист и имперфект, имају статус облика које у неједнакој мери функционишу на територији Србије. Када се ради о језику књижевних дела, у уметничком дискурсу су представљена сва четири споменута глаголска облика. Плусквамперфекат у савременом српском књижевном језику је могуће квалификовати као темпорални облик који се

„релативно ретко употребљава..., знатно ређе у новије време него што се раније употребљавао. Али се не може рећи да је у ишчезавању јер га ипак данас, нарочито у књижевном језику, чешће срећемо него облик имперфекта. ... И у сваком се случају може рећи да је плусквамперфекат глаголско време у најновијем српскохрватском језику шире фреквенције од имперфекта. ... Плусквамперфекат је облик којим се означава радња (бивање или стање) што се извршила (врло ретко што се вршила) у прошлости ... пре чега другог што је означено неким такође претериталним временом, или бар се тако подразумева из језичке ситуације у којој се употребљава...” [Стевановић (2), 120-121].

Вреди имати у виду још једну релевантну особеност плусквамперфекта, која сведочи о његовом прилично широком семантичном спектру:

Pluskvamperfekat se uzima i u glavnim i u zavisnim rečenicama za događaje koje su se u prošlosti dоgоdili prije drugih koji se također spominju. … Dosta često pluskvamperfekt služi uopće za prošlost, tj. znači isto što i perfekt. [Maretić, 633]

Као давнопрошло време и сложен глаголски облик, којим се означавају радње које су се десиле или дешавале до неке друге радње, плусквамперфекат, се по правилу гради од глагола свршеног вида, али понекад се могу градити и од глагогола несвршеног вида [Вуксановић, 172]. Будући да у анализи фигурише и превод романа на украјински језик, неопходно је кратко одредити место реликата плусквамперфекта у темпоралном систему украјинског језика. По типолошкој подели темпоралних система словенских језика Ј. С. Маслова, украјински језик припада групи севернословенских [в. Маслов], у којима се одиграла велика редукција глаголских временских облика, за разлику од српског који је архаичнији и чува релативно велико богатство временских облика.

Стари словенски плусквамперфекат, чија је облик грађен помоћу личних форми помоћног глагола byti у имперфекту или аористу и форми активног глаголског придева прошлог времена на -l- глагола који се мења, у неким словенским језицима уступа место новим облицима плусквамперфекта (можда у вези са истискивањем аориста и имперфекта перфектним облицима), које се граде из облика перфекта глагола byti и форми глаголског придева на -l-. Облици типа jesmь bylъ pisalъ издвајају се … у бугарском, словеначком, српско-хрватском језику. Остаци таквог облика давнопрошлог времена срећу се и у југозападним дијалектима украјинског језика и у дијалектима руског језика… У руском језику плусквамперфекат је истиснуо перфект, у украјинском и белоруском језику понекад се користе облик давнопрошлог времена без личних облика садашњег времена помоћног глагола укр. писав (-ла, -ло) був (-ла, -ло), писали були...” [Вступ до порівняльно-історичного вивчення..., 331].

Тако из украјинског језика рано нестају аорист и имперфект, а плусквамперфекат током 18. и 19., а нарочито 20. века све више излази из употребе и данас се скоро не користи у разговорном језику, али су још жива категорија у пасивној језичкој компетенцији Украјинаца. Овај временски облик се активира само у уметничким текстовима, при чему у одређеним типовима контекста, али скоро увек као експресивно стилистичко средство. У савременим граматикама на фону јединствене форме прошлог времена (управо, перфекта без помоћног глагола) он се квалификује само као реликт плусквамперфекта. Осим тога, као и у свим источнословенским језицима, основни акцент у сфери функционисања претериталних облика прелази на глаголски вид.

Један од водећих српских стручњака у области теорије и праксе превођења, професор Миодраг Сибиновић, тачно запажа:

С обзиром на то да међу природним језицима никада не може бити потпуне подударности на свим језичким нивоима, лингвистички оријентисана савремена теорија превођења је, на основу преводилачке праксе, установила систем законитих преиначавања којим се, приликом превођења у оквиру принципа функционалне еквивалентности а на основу хијерархизовања елемента оригиналног текста, врше различита преиначавања граматичке (морфолошке, лексичке и синтаксичке) структуре. Таква преиначавања су позната под именом преводилачке трансформације, а најчешће су израз настојања да се за оно што се са једног језика на други не може превести директно обезбеди извесна надокнада (компензација) посредно. [Сибиновић, 107]

Замена као морфолошки облик нарочито је честа на синтаксичком плану. ... У замене морфолошких облика спада такође и превођење српскохрватског аориста и имперфекта (подвлачење, В.Ј.) перфектом у језицима који аорист и имперфекат немају [Сибиновић, 109].

Из горенаведеног проистиче да српски плусквамперфекат у украјинском преводу може бити компензован помоћу замене као једног од основних видова преводилачких трансформација, а у улози одговарајуће замене могу се појавити како украјински реликти плусквамперфекта, тако и глаголске конструкције прошлог времена, типичне за савремено стање у украјинском књижевном језику.

По нашем мишљењу, изабране примере превода српског плусквамперфекта из романа Д. Михаиловића Кад су цветале тикве на украјински језик било би најсврсисходније класификовати у две групе. У прву групу ваља укључити примере замене облика српског плусквамперфекта практично еквивалентима на семантичком плану — реликтима плусквамперфекта у украјинском језику, а у другу — типичне примере замене плусквамперфекта облицима прошлог времена уобичајене за савремени украјински књижевни језик. Дакле, непосредно се окренимо компаративној анализи, трудећи се да истовремено осветлимо и семантичко-емотивне особености истраживаних темпоралних конструкција.

Већ површна анализа коришћења плусквамперфекта у оригиналу романа и у његовом украјинском преводу даје све основе за тврдњу да Д. Михаиловић веома често користи плусквамперфекат као елемент својеврсне стилистичке „инкрустрације” текста, и ту управо у улози саставног дела исказа на почетку или на крају параграфа, где по правилу, постоји јасна узрочно-последична веза, посебан логички акценат или својеврсно потцртавање улоге плусквамперфекта на рачун прилога-дискурсног маркера текста. О томе, посебно, сведочи низ примера:

„Четрдесет девете на првенству Србије у валтер-категорији био сам велики фаворит, али сам елиминисан још у предтакмичењу: он ме је то био пресрео” [Михаиловић, 24], „У сорок девятому на чемпіонаті Сербії в середній категорії я був великим фаворитом, але був вилучений ще у відбірковому: це він мене був перестрів” [Михаїлович, 24]; „И још му поручи да ј њу не трзам три недеље, као он, него већ три месеца; само што сам је због оне моје раније цуре мало био забаталио” [Михаиловић, 35], „І ще йому передай, що я її чіпляю не три тижні, як він, а три місяці, просто через ту мою колишню трохи то був закинув” [Михаїлович, 35]; „А и Андру последњих година било нешто ухватило, и он јој то више није дао” [Михаиловић, 41], „Та й на Андру в останні роки щось було найшло. І він їй більше не дозволяв того робити” [Михаїлович, 43]; „А Мајмуна сам за оно питао. Каже, Апаш је негде у санаторијуму, не зна у ком. Вели да је он онда већ био отишао” [Михаиловић, 61], „Каже, що Апаш десь у санаторії, не знає, в якому. Каже, він тоді вже був поїхав” [Михаїлович, 65].

Изабрани примери су практично еквивалентни интерпретацији српских плусквамперфеката, поред осталог, интересантни су и са становишта ауторске интерпункције: будући да се у већини те темпоралне конструкције користе после двотачке или тачке и зареза, што сигнализује њихово важно семантичко-емоционално значење у тексту. А претпоследњи пример, посебно, изазива пажњу још и тиме што преводилац није случајно разбио сложену српску реченицу, у којој постоје плусквамперфекат и перфект на две посебне реченице, чиме се још више истиче плусквамперфекат као изузетна стилистичка и емоционално важна конструкција. С обзиром да таква промена ауторске интерпункције у преводу у датом случају само појачава статус плусквамперфекта као елемента стилистичке „инкрустрације” текста, сматрамо да је неопходно подвући право преводиоца на корекцију сличних, на први поглед, другостепених нијанси, које уистину никако не могу бити назване маргиналним.

За добра преводилачка решења треба сматрати и следећи, природно, многобројнији низ образаца превода српског плусквамперфекта, које само одабрали за анализу. Реч је о примерима у којима облицима плусквамперфекта у преводу одговарају уобичајени за синхрони пресек украјинског књижевног језика облици прошлог времена глагола или малобројни, али илустративни примери, у којима се уместо, углавном стилистички неутралног перфекта, у оригиналу у украјинском преоводу користи реликт плусквамперфекта:

„Драганче, молим те, обилази ми кућу. Кад сам отишал, кеви ми је било зло, сва се била избезумила” [Михаиловић, 61], „Драганче, будь ласка, навідуй мій дім. Коли я їхав, моїй старій було зле, зовсім збожеволіла” [Михаїлович, 65]; „Међутим, смрт се већ била населила у мојој кући” [Михаиловић, 63], „Між тим, смерть уже оселилась у моєму домі” [Михаїлович, 67]; „Отац је последих дана био пренео кући. Никога више к њој није пуштао. Сам је дворио и пазио, сам је и прао” [Михаиловић, 65], „Батько її в останні дні перевіз додому. Нікого до неї не пускав. Са її доглядав і пильнував, сам її і мив” [Михаїлович, 71]; „Зорић дању-ноћу, са мном. Крушку, џак и остале основне ствари они су имали већ кад сам био дошао, али онда он трчао у команду војне области да нам се негде набаве штитници за главу...” [Михаиловић, 66], „Зорич вдень і вночі зі мною. Грушу, мішок і інші основні речі вони вже мали, коли я прийшов, але тоді він бігав у команду військової області, щоб нам десь дістати шоломи...” [Михаїлович, 71]; „Те године на једној ранг-листи био сам трећи у средњој категороији у Југославији, иако још ниједном нисам био доспео до првенства Југославије” [Михаиловић, 67], „Того року в одному ранг-списку я був третім у середній категорії Югославії хоча ще ні разу не доходив до чемпіонату Югославії” [Михаїлович, 72]; „Те године кад су ме демобилисали, ја сам већ био напунио двадесет и четири; тада су такве сматрали ветеранима” [Михаиловић, 67], „Того року, коли мене демобілізували, мені вже виповнилось двадцять чотири, тоді таких вважали ветеранами” [Михаїлович, 73]; „Добро”, кажем; видим да морам да се помирим. „А куд идем? Ја сам био одређен за школу резервних официра. На годину дана” [Михаиловић, 47], „Добре, - кажу, бачу, що мушу змиритись, - А куди я їду? Мене були призначили на курси офіцерів запасу. На рік” [Михаїлович, 49].

Треба рећи да таква некореспондентност облика, тј. одсутност украјинских реликата плусквамперфекта, уопште не мења стилистичко-емоционално ткање дела, мада га истовремено помало осиромашује. Будући да се плусквамперфекти у оригиналу углавном употребљавају у иницијалним одломцима дискурса, у експозицији или на крају великог одломка текста као средство, које, у бити, отвара казивање. Понегде плусквамперфекат служи као један од носећих чиниоца структуре ретроспективног приповедања о ситуацију на општем плану, после чега се, по правилу, појављује други план, описан уз укључивање других претериталних облика.

Вредним пажње су и бројни случајеви тзв. „уоквиравања” пасуса уз помоћ плусквамперфекта у оригиналу и њихова логично мотивисана замена устаљеним облицима прошлог времена у украјинском преводу:

„Добар део својих ствари био сам понео у Београд и тамо их оставио кад ми умре ћалац ...” [Михаиловић, 81], „Значну частину своїх речей я перевіз у Белград і лишив там, коли помер мій старий” [Михаїлович, 87]; „Одело — једне летње панталоне, кошуљу и мајицу с кратким рукавима — био сам донео у спортској торбици” [Михаиловић, 81], „Костюм — одні літні штани, сорочку і футболку з коротким рукавом — привіз у спортивній торбі” [Михаїлович, 88].

И на крају, ваља запазити да је за стил Д. Михаиловића, као и за већину савремених писаца, карактеристичније коришћење типа плусквамперфекта са помоћним глаголом у облику перфекта. Наведени пример употребе плусквамперфекта у вези са обликом имперфекта — ваљда је једини у роману: „Пре четири године, овде, у мени се опет беше пробудила нада... „ [Михаиловић, 113], „Чотири роки тому в мені знов прокинулась надія...” [Михаїлович, 122]. Стручњацима је јасно да је практично немогуће у преводу на украјински језик исказати управо ту нијансу, будући да рекликти плусквамперфекта у савременом украјинском књижевном језику немају формалне варијације.

Интересантно је да се наша запажања о семантичком дијапазону плусквамперфекта у анализираном роману Д. Михаиловића и његовом преводу на украјински језик, у много чему поклапају са запажањима угледне српске лингвисткиње В. Митриновић о плусквамперфекту као средству стилизације у роману М. Црњанског Сеобе и у пољском преводу овог дела: ауторка такође наглашава изузетно важну улогу плусквамперфекта на почетку приповедања и као важног чиниоца стилистичког уоквиравања текста, а осим тога, анализира учесталост облика плусквамперфекта у тексту романа, варирање два модела плусквамперфекта, инверзију помоћног глагола у одговарајућим глаголским временским формама [в. Митриновић].

Дакле, семантички дијапазон плусквамперфекта у роману Д. Михаиловића Кад су цветале тикве, наравно, не може се сводити само на неке илустративне хипостазе његовог функционисања које смо пратили — коришћење плусквамперфекта као елемента стилистичке „инкрустрације” текста, за започињање и затварање приповедања, за својеврсно стилистичко уоквиравање пасуса итд. Разумљиво је да су стилистичке могућности ове темпоралне конструкције много шире и да могу бити предмет посебног лингвистичког истраживања. Али у овом контексту, управо уметнички превод, чак у границама блискосродних језика, дозвољава да се изведу закључци и о озбиљности рада преводиоца, повезани, посебно са особеностима преношења глаголских конструкција као стилотворних компоненти било ког типа дискурса. Ево како је о томе писао академик Леонид А. Булаховски:

Када је реч о језичком стилу, то јест о избору и реализацији средстава израза, рад преводиоца не уступа раду аутора, није мањи од њега, макар у посебно осетљивим средствима израза, — свега што се тиче сфере стила уметничког језика. Осим тога, преводилац често савладава тешкоће, далеко веће, јер нема ту слободу коју користи аутор, и по природи свог задатка принуђен је да уважава препоруке аутора, да налази у језику, на који он преводи, средства израза еквивалентна (једнако вредна) оним које је аутор изабрао из свог родног језика. [Булаховський, 243].

Извори:

Михаиловић Д. Кад су цветале тикве. – Београд: Завод за уџбенике и наставна средства : НИН, 2005. – 132 с.
Михаїлович Д. Коли цвіли гарбузи. – Київ: Факт, 2008. – 128 с.

Литература:

Ахманова О. С. Словарь лингвистических терминов. – Москва: Сов. энциклопедия, 1969. – 608 с.
Булаховський Л. А. Нариси з загального мовознавства. – Київ: Рад. школа, 1955. – 247 с.
Вступ до порівняльно-історичного вивчення слов’янських мов. – Київ: Наукова думка, 1966. – 595 с.
Вуксановић Ј. Речник језичких појмова. – Београд: Бона Фидес, 1997. - 224 с.
Левицький А. Е., Сингаївська А. В., Славова Л. Л. Вступ до мовознавства. – Київ: Центр навчальної літератури, 2006. – 104 с.
Маслов Ю. С. Три типа славянских претеритальных систем и их функционирование в повествовании, Очерки по аспектологии, Ленинград, 1984. – С. 189-208.
Митриновић В. Неколико запажања о плюсквамперфекту као средству стилизације текста у „Сеобама” Милоша Црњанског (у оригиналу и пољском преводу дела), Међународни састанак слависта у Вукове дане, Београд, 1995. – 23.2. – С. 245–254.
Терзић Б. Руско-српске језичке паралеле. – Београд: Славистичко друштво Србије, 1999. - 370 с.
Селіванова О. О. Сучасна лінгвістика: термінологічна енциклопедія. – Полтава: Довкілля-К, 2006. – 716 с.
Сибиновић М. Нови оригинал. Увод у превођење. – Београд: Научна књига, 1990. – 193 с.
Стевановић М. (2). Функције и значење глаголских времена. – Београд: Научно дело, 1967. – 174 с.
Стевановић М. (1). Начин одређивања значења глаголских времена, Јужнословенски филолог, Београд. – ХХІІ, 1957-58, књ. 1-4. – С. 19-48.
Maretić T. Gramatika hrvatskoga ili srpskoga književnog jezika. (Treće, nepromijenjeno izdŕnje). – Zagreb: Matica Hrvatska, 1963. – 688 s.

Рад Веронике Јармак је изложен у Институту филологије Кијевског националног универзитета "Тарас Шевченко" на скупу о "Српски књижевник Драгослав Михаиловић", 24. априла 2008. Превод Дејана Ајдачића.

На Растку објављено: 2009-01-01
Датум последње измене: 2009-01-01 09:26:01