Дејан Ајдачић

Приповедно обликовање дечијег погледа на свет у делу "Гори Морава" Драгослава Михаиловића

 

Људи који су доживели и проживели многа искуства, а имају дара за причање радо казују или пишу о свом животу. Судбина је хтела да Драгослав Михаиловић упознао различите крајеве и многе људе, али упркос дару приповедача искључујући сећања на дане хапшења и голооточке робије о свом животу није много писао Поводом проза са јунацима на робији Михајло Пантић говори о „латентном аутобиографизму”. Аутобиографска књига Гори Морава одступа од других Михаиловићевих дела - по присуству стварних догађаја и преживљавања самога аутора у његовим делима и по посвећености детињству и одрастању.

Књига Гори Морава је објављена у два издања „Српске књижевне задруге” (1994, 1995) и потом у издању издавача „Лом” (2002). У години када је објављена, књига је добила Вукову награду за уметност „Вукове задужбине”. О књизи су писали критичари и тумачи савремене српске књижевности Светозар Кољевић, Михаило Пантић, Гојко Божовић, Александар Јерков, Љиљана Шоп, Радивоје Микић, Саша Томашевић, Милисав Миленковић.

Драгослав Михаиловић у прва два дела књиге Гори Морава - „Бајање од главе” и „Дивизијска музика у главној улици” описује време свог одрастања у Ћуприји пред полазак у школу, прве школске године, те са већим скоковима и понеке дане ране младости. Приповедање следи ток одрастања и времена које тече, мада има и асоцијативних преношења у релативну прошлост и будућност. Спомени игара, дечјих болести, мајке и оца, баба и стричева, кратких путева ван родног градића, низа смрти у кругу породице уплетени су у приповедне нити о ишчезлом времену старих обичаја и игара, полузаборављених заната и вештина, као узгред прохујалог рата. Повезујући низ призора у целовити мозаик, Михаиловић одражава дечији поглед на свет кроз „сећања” већ одраслог човека. Призорима из детињства Михаиловић даје сликовите наслове: Баба Велика, Тарцан и урођеници, Отац долази, Моја мама није стара, Ко носи наочаре, Лечење од крајника, Бацање угљевља итд. Завршни део књиге, „Чија то душа овуда тумара”, сразмерно је краћи у односу на прва два. У овом, трећем делу приповеда се о времену када је Стева већ био ожењен човек са дететом који живи у Београду, а у градић свог детињства долази најчешће у посету болесним рођацима или на сахране.

У приповедању о детињству преплићу се представе деце и одраслих као актера радње, као казивача или приповедача, те као подразумеваних читалаца којима се писац обраћа. Разлике у приказивању дечјих мисли, очекивања, страхова и поступака у различитим књижевним делима дају истраживачима књижевности могућност да испитају између осталог и наративне и стилистичке црте којима се приповедно обликује дечији поглед на свет. Михаиловићева књига Гори Морава овде је осмотрена у односу на позицију приповедача према детињству, знањима и ставовима детета пропуштеног кроз призму одраслог. Већ при овлашном читању овога текста запажају се најпре различите, а потом и доминантне наративне стратегије у укрштањима искуства детета и одраслог човека. Из низа стилских средстава које му нуди српски језик Михаиловић је изабрао она која одговарају представама о стварности коју је желео да изгради пред читаоцем.

Да ли животне ситуације о којима аутор приповеда наводе писца на сличне приповедне поступке или писац саздајући слику о детињству њој намеће власт приповедача? Одговор на то питање може се добити усредсређивањем пажње на однос ситуација о којима се приповеда и примењених приповедних поступака. Стога ће даља анализа књиге Гори Морава бити грађена на укрштеном посматрању сродних мотива у описивању детињства са једне стране и искоришћених приповедних поступака. У сусрету мотивског и структурално наративног сагледавања свакако ћемо боље упознати ово дело Драгослава Михаиловића, његову вештину приповедања као и његово виђење детињства и живота. У равни промишљања о приповедању које се може испробати и на другим књижевним текстовима испитаћемо делотворност укрштања разних приступа у тумачењу књижевних текстова тематско мотивског, наратолошког и стилистичког.

Најпре ће пажња бити посвећена оним приповедним поступцима у временској равни и на плану глаголских времена који нису типични за приповедање о минулим догађајима. Њихова употреба је свакако изазвана неким посебним намерама писца и жељи да истакне поједине делове свог приповедања и неку посебну тачку становишту приповедача.

Скок у будућност

Преношење мислима у будућност исказано је употребом будућег времена, које се јавља у зависној условној реченици у форми исказа упућеног могућем читаоцу-детету. Писац му предлаже најбољи по свом мишљењу провод у природи ван села. Овај је поступак у роману редак, али у дугој реченици са набрајањем привлачних ствари преплићу се обе тачке гледишта писца и детета и одраслог

Међутим, ако као један ђак првак волиш да цуњаш и шушњариш и не плашиш се приповедака о опасним змијама шаркама и поскоцима и појатским псима, које највероватније никад нећеш ни срести, изабери да чуваш козе и ђаволасте јариће, најлепше створове под небесима, код виноградарске колибе мога деда-Љубе у Дубрави изнад Сења… 60

Подразумевани читалац се јавља као дете. Писац ту јасно усмерава исказ управо према таквом, младом читалаоцу. Конструкцијом „ако као један ђак” уместо личне форме појављује се безлична, удаљена од приповедача у првом лицу који влада причом. Али та се форма користи да би се у потрази са сродном душом у будућем читаоцу управо исказале личне склоности у форми савета. У реченици се огледа склоност ка усамљеним лутањима, ван групе, жеља за упознавањем представљена као универзална препорука будућем читаоцу. Приповедни смисао овога описа садржан је у искораку из времена које тече у ванвремени простор среће који писац жели да подели са другима. Та је жеља истакнута и доследно спроведена одступањем од уобичајеног стила приповедања чиме привлачи и посебну пажњу пажљивих читалаца.

Будуће време у књизи Гори Морава писац употребљава на још на неколико начина. Један од њих је наговештавање предстојећег дела приче или догађаја који су у хронолошком низу каснији. Када завршава одељак о изгону из кафане од стране оца, писац завршава реченицом „Тек ћу ја имати да видим шта је терор јаких великих над слабим малима”, што му служи као основ за наслов следећег одељка - „Терор јаких великих над слабим малима” у коме се описује како је прерано кренуо у школу у коме се таква одлука схвата и као „последица подмукле завере старијих” (52). Када се дечак љути на себе што је пропустио музику на улици он исказује сумњу да ће цео живот бити обележен у пропуштању нечега „Па ја ћу цео живот преспавати!” (94)

Маштано секирче које би заденуо за каиш јунак приповедања је добио неколико година пошто га је зажелео. Чињеницу да га је ипак добио он истиче реченицама:

Тако ћу први каиш стећи тек кад Југославија четрдесет прве пропадне и кад народ разбије ћупријску артиљеријску касарну (92) … И најзад ћу, са секирчетоом заденутим за каиш, моћи да се шепурим по Дубрави изнад села колико хоћу.

Описујући већ нешто каснији, школски узраст, тачније време када је после првог разреда у чешкој школи кренуо у српску школу, писац пише:

чим се вратим међу брађу Србе, све [ћу] брзо заборавити - с Јарчом и Лађијем Улманом ћу се у парку какав дотле нисам видео играти и жмурке, и шуге и јурке, за киша ћу се склањати под ладњак, у чудној округлој грађевини налик на вењак али сазиданој од цигала, и радосно се препуштати оним девојкама да ме стискају на груди, где ћу, срамежљив и губећи дах од лупешког страха, сркати слатке мирисе њихових на непознат начин узбудљивих, тврдих, лоптастих сиса. (54)

Употребом будућег времена у значењу релативне будућности, Михаиловић наговештава време које тек долази, истичући будуће дечје јурњаве по парку, а потом и будуће сусрете са девојкама. На тај начин парк се појављује као хронотоп који повезује скоковито доживљаје јунака у будућност, јасно користећи стилска средства која одступају од приповедања о прошлости. Задовољству у игри придружују се из перспективе тобоже момчића, али још не младића и још неразумљива пријатност наслућивања љубавних загрљаја. Ту се још не помиње жудња која би га гонила на смелији однос. Са тачке гледишта прошлости приповедач наслућује будућност, тј. приповедач се појављује пред читаоцем са својим свезнајућим погледом.

Када га у одељку „Постајем стари сват” позову да преузме угледну свадбену функцију он добија поштован положај, којим се дичи и после када га са поштовањем називају побратимом - брацом. Употребом футура причању у овој епизоди сугерише се перспектива припрема за оно што ће се тек десити. Тако је прошлост испричана коришћењем будућег времена.

На венчању у ћупријској цркви Светог Ђорђа стајаћу иза младенаца са двема великим зелено ишараним свећама и, у свом полуматроском оделцету и белим дугим чарапама, умудрен као ћуре улитано по ногама, важно ћу извршавати све ритуалне радње које ми припадају, додуше увек по налозима блиско постављеног шапата моје маме Лепосаве. Чак, младожења ће би напунити један џеп ситнином и, кад изађемо из цркве у порту, иако то неће бити мој стриктан задатак, на онај позив: „Изгоре ти, куме, кеса”, заједно с кумом ћу и ја бацити ћупријској дечурлији две-три шаке двадесет петпараца и полудинараца.

Од тада за четрдсетогодишњег Бранка ћу постати побратим, а за тридесетогодишњу Анку браца Стева (38)

 

Скок у садашњост

Садашње време је у књизи Драгослава Михаиловића Гори Морава присутно у дијалошким исказима, док се у приповедању у прошлости јавља ретко. Један од таквих фрагмената повезан је за жељено ударање-свирање по улицама градића, које му је било забрањено. Дечак је дочекао прилику да је та забрана пала када се завршио рат.

Свирамо онако како само нас двојица умемо, свирамо наднесени над наше сјајне инструменте и занесени, свирамо жмурећи од радости и уживања и никога око себе не видимо, свирамо опијени од красоте, доносећи народу да је тешки рат завршен, објављујући мир и љубав међу људима, а нарочито, нарочито, најважнију љубав на свету, љубав међу очевима и децом.

Такву музику наша варош никад није ни чула ни видела. Она би ми дуго звонила у ушима и не би ми дозвољавала да заспим. (95)

Садашњост обухвата време и исказује осећања крајње испуњености и среће. Срећа се шири и обухвата у поимању света и друге, а у личном искуству остаје као ванвремено осећање. Садашња свеприсутност среће, иако она одавно више за приповедача не постоји, вештином његове фикционалног премештања у времену уз помоћ промене временских планова читаоцу сугерише то блажено стање. Жеља да се заустави време и ту налази свој исказ у одступању од времена прошлог. Али се у то прошло време враћа - „Такву музику наша варош никад није ни чула ни видела”.

Особености приповедања о прошлости

Иако је детињство по својој природи период живота у коме је највише промена, Драгослав Михаиловић у опису детињства користи средства којима се истиче понављање: прошла времена несвршених глагола, истицање речима стално, увек и сл., и кондиционал са партиципом прошлог времена.

У описивању дечачких игара писац у приповедању истиче понављање. Баба Велика се уплиће у игру дечака, што љути Стеву:

„Ете ти га сад”, мумлала би кроз бабураст нос.; Накрају би већ и пљескала шака и лупала се по сукњи, смејала се тихо… (12); Али ако је срџба не би попустила, устала би с трношке опака као везана кучка и драла се још јаче (13); Понекад бисмо се, у гаћицама и с ножевима од тулузине у зубима, пентрали по дрвећу и скривали се метлама, играјући се Тарцана и урођеника (14)

када описује своју жељу да га отац не затекне у кафани, опет се користи сличан приповедани стил

Ја бих истог часа спустио чашу на сто, а онда брже него обично, иако не и у паници, уз ризик да будем ухваћен, достојанствено - све за достојанство угрожене мале деце! - изашао у предсобље према дворишту. И тамо, чим бих се ослободио погледа сведока, дао бих маха ногама. Кад бих проценио да ћу моћи неопажено да стигнем, стулио бих се право у башту и увукао се у неки шушњар. Али ако за то не би било довољно времена, зауставио бих се код свињца (46)

Када описује гатање своје мајке у карте, писац опет прибегава временскј конструкцији којом се истиче много пута поновљена радња: „Извадила би из креденца свој искрзани, прљави шпил” (40), а слично је и у опису бајања, гошћења код чика Миланчета, у опису штројача

Уобичајени перфект и понегде аорист се у опису детињства јављају, преплићући се са кондиционалом конструкцијом. Њиховим измењивањем писац је добио на изразитости свог приповедања.

Паремиолошка ванвременост

У аутобиографском приповедању Драгослава Михаиловића срећу се и пословички изрази којима се сугерише универзалност искуства које приповедач помиње. Неки од тих израза се појављују као део тобоже дечјих размишљања: „Никад правде у овом свету” поводом ускраћености права деце у односу на права одраслих.

*

У првом делу текста показани су издвојени фрагменти књиге у којима писац користећи стилске могућности израза у одређеним глаголским временима читаоцу сугерише и одређени смисао позиције самога казивача. У укрштеном испитивању књижевног текста предност ту је давана значењским аспектима језичко-стилских средстава. У другом делу овог прилога пажња ће бити усмерена на стилски сложеније одломке текста, на мотиве у којима се преплићу различите врсте исказа. У изабраним мотивима приказују се напетости између дечијег света и света одраслих.

Дечије напетости у односу према родитељима

Писац приказује своје родитеље са јаким осећањима постепено откривајући односе које као дечак није разумевао. Иако је и много пре тренутка писања књиге спознао да га жена коју је називао мајком није родила, већ „тајанствена незнанка по имену Љубица” (151), аутор описујући рано детињство приповеда са становишта дечијег искуства, са позиције стварног животног тока, не откривајући оно што зна као писац, већ приказујући оно што је знао као дете. Чим се, у приказу тих давних дана, на трен, делићи истине пробију, врло брзо поново бивају прикривени смирујућом утехом. Када Стеви дечје сурово увређени дечак каже да му је права мајка мртва: „А тебе тетка Лепосава није мајка, тебе је мајка умрела” (19), расцепљен сумњом у истинитост али са љутњом према овој „лажи”, дечак тражи објашњење од мајке, и у разговору који уследи, она га уверава да га је родила.

Када доцније она говори „о оној несрећној деци што им је умрла мајка”, писац у име дечака истиче како би сваки пут рекла:

"Ал' ја мислим, права мајка није она што роди, те се изврне и умре, но ова веселница што негује и подиже. Лако ти је да мреш, „ајде жено кисела, остани и живи. То да те видим. (21)

Био сам срећно дете које је имало мајку што га је родила и сад га чува и пази и љутио сам се на оне који то неће да виде. Моја мама није стара!

Ту писац понавља реченицу из претходног одељка „Моја мама није стара” у коме дечака веома боли што доктор назива његову мајку бабом. Сасвим узгред, у причању зашто његова мајка не подноси кафану, каже се за њу „како је била без деце (из неког разлога мене нису рачунали)” (37). Доцније, дечак сазнаје да га је подигла жена која га није родила, али за њега она која га је подигла остаје најближа и до краја је назива мајком. Приповедач градећи пред читаоцем свет дечијих преживљавања користи разломљено и напрегнуто спојене кратке реченице, међу којима се понеке више пута понављају, представљајући бране у самоидентификацији, језичке формуле којима се одбацују сумње и чува спокој свог света.

У роману је веома емоционално приказан и емоционално растрзан однос дечака према оцу са свим неразумевањима и пренагљеним поступцима. Отац је најчешће одсутан, а и тада најчешће као небрижан родитељ који невољно долази кући чак и када му је син болестан, као ауторитарна фигура која више забрањује, но као биће које воли и које жели да бу та љубав буде синовљевски узвраћена.

Дечак је по реакцијама оца схватио да његове посете кафани Бранка Белог нису пожељне и он их избегава, будући да отац почиње да уходи (изложио ме је нескривеном, безобразном осматрању) да ли дечак иде у ову кафану. Дечак је зато на опрези и када угледа оца покушава да се склони. При тим брзим склањањима и бекствима, отац га најчешће не хвата на делу, мада му је сумњиво што га налази у дворишту. Одељак „Неразумевање момачке слободе” у коме се приповеда како отац, забрањује дечаку да тамо седи, што писац најављује првом реченицом овог одељка: „Отац је према кафанској самосвести свог сина био још нетрпељивији” (46) То је ретко место у књизи на коме се, макар на час, мења перспектива и напушта прво лице, а причалац представља као са стране посматрано, треће лице. Тиме као да се сугерише дистанцирање од и осебе и од оца.

Са проласком времена, открива се и прикривани однос оца према дечаку

„Али”, рекао би „ја сам ти отац. Ја сам те родио. А она ти није ништа! То не бих могао да разумем, јер сам знао да мушкарци не рађају. Мене је родила моја мама! Шта он ово прича. (81)

„… Онда ја и мој јединац идемо да спавамо. Заједно. Овако: загрљени. Ми никога више на свету немамо: ја само њега, он само мене.” (77)

У приповедању о оцу који се ретко разнежи што дечака плаши, прича о болу због смрти жене појављује се као извор бола и самоуништавајућег пијанства и немара. Али тренуци који везују оца и сина, макар и усамљени су веома јаки, као жеља оца близу самрти да му Стева као некада што су правили, направи бећар паприкаш.

Дечија љутња због уплитања у „свој” свет игре

Михаиловић почиње књигу Гори Морава двама одељцима о игрању дечака. Он не задржава своју приповедачку пажњу безбрижности игре, већ причу затамњује уплитањем баба Велика у ведри дечји свет, и макар у време игре могуће одвојени свет. У одељку „Баба Велика” казује се о баби која ремети игру и грди дечака што играјући жмурке не може да нађе дечаке који су се сакрили. Најпре лагано премештање уз плот и посматрање игре, па укључивање у игру са жељом да помогне Стеви, све до рафала увреда и погрдних назива незадовољне бабе чине напетост која изазива гнев других дечака који желе да престану да се играју, и Стевине молбе баба Велики да престане да им смета.

Приповедач је комбинацијом приповедања и драмски оживљеним дијалогом са брзим измењивањем бесмислених савета и дечакових оптужби или разјашњења оживео ситуацију ремећења и нарушавања игре. Са благом иронијом писац слика међусобно неразумевање дечака и бабе. И у саветима Баба Велике да се играју Солунског фронта и у нераспонавању клиса присуство баба Велике нарушава свет деце и њихових заноса у игри.

Дечије неразумевања света одраслих

Исклизнућа у разумевању света одраслих произилазе из још недовољних сазнања која деца имају. Њихова делимична знања чине могућим разговор о истим стварима, стицање искуства, али сама разлика између искустава деце и одраслих представља извор неспоразума, кривих схватања, необичних и искривљених тумачења.

Ако се о раним данима, о годинама одрастања и спознавања света приповеда из позиције детета, писцу се отварају широке могућности наративног коришћења разлике између сазнања и жеља - деце и одраслих. Ако писац користи те разлике, у његовом приповедном тексту се појављује двојно виђење истих ситуација, при чему истовременост тог одраслог и дечјег виђења аутору даје могућност да из њихове различитости текст обоји јарким средствима ироније и хумора. Узгредно подсећање на стил прозних дела написаних из позиције детета - Лимени добош Гинтера Граса, Бакоња фра Брне Симе Матавуља, Доживљаји Николетине Бурсаћа Бранка Ћопића - уверава нас у широке могућности које писци црпе из тог двоструког и помереног виђења. Уколико је аутор склон сатиричном скоро карикатуралном исмејавању, као Бора Ћосић у роману Улога моје породице у светској револуцији, иронија ће бити обесна и заједљива. Али у емотивним романима пуним стрепње из породичног циклуса Данила Киша и у аутобиографском роману Ђорђа Лебовића Semper idem она је блага и ведро наивна у суровом свету који се описује.

Између позиције одраслог приповедача који приповеда о детињству и позиције приповедача-детета, постоје књижевна дела у којима се ови видови преплићу и укрштају.

Различит обим знања и уверења деце и одраслих, познавања и недовољног познавања света одликује погледе на свет одраслих и деце. Са становишта руског теоретичара структуралистичког усмерења Бориса Успенског о приповедању у низу опозиција, истиче се и опозиција знања и незнања. У приповедном тексту та се виђења мешају, подређују другоме или га превладавају. У зависности од доминације погледа одраслих или дечјег погледа и врсте њиховог међусобног односа поменута разлика може бити извор озбиљног или смешног представљања освајање света, сударања са неразумљивим, кривог разумевања, прикривања. У Михаиловићевим описима детињства нема ведрог и разузданог смеха, али пробија се тихи смешак у описима дечијег неразумевања опсценог, неразумевања болести и смрти, описа маштања о свету одраслих.

Михаиловићево приповедачко мајсторство је и у књизи Гори Морава разнострано у описима људских односа и осећања. Ову неприкривеније личну књигу, прати и њена фикционална уверљивост која и у причању о сопственом животу, ту без потребе уживљавања у аутору далеке психолошке структуре и професије, приповеда у првом лицу. Приповедачке стратегије писца, које одавно привлаче и читаоце и тумаче књижевности, и у овој књизи нуде склад животно важних и дирљивих, а катакада и болних осећања и преживљавања са умећем дочаравања и очаравања.

Рад Дејана Ајдачића је представљен у Институту филологије Кијевског националног универзитета „Тарас Шевченко” на скупу „Српски књижевник Драгослав Михаиловић”, 24. априла 2008.

На Растку објављено: 2009-01-07
Датум последње измене: 2009-01-07 18:08:24
Спонзор хостинга
"Растко" препоручује

IN4S Portal

Плаћени огласи

"Растко" препоручује