Вјачеслав Левицки

Град као полемика у роману "Кад су цветале тикве"

За настанак „прозе новог стила” у српској књижевности друге половине 20. века својствено је упорно преосмишљавање низа већ утврђених уметничких феномена насупрот и соцреализму, и неомодернистичким естетичким правцима. По мишљењу М. Василишин, дела књижевника „прозе новог стила” прожета су неисцрним трагизмом, пажњом према маргиналном, ниском, неестетском. У потпуности је разумљиво што томе сличан поглед на свет задобија најприхватљивију уверљивост управо у оквирима урбаних простора: приповедач „се спушта у подземље савременог града, у пакао савременог света, тражећи и осветљавајући шокантне слике, на које, уобичајено, скоро нико не обраћа пажњу. То је свет одбачених од друштва, убогих, наказа које само увећавају број живих, оних који постоје у сенци туђег успеха, као и њихови нахерени „кокошињци” у сенци светлих облакодера…, гњију као велико живо сметлиште… на периферијама, у страћарама, борделима, рупама и на отпадима. [Василишин]

„Поетика очајања” [Василишин], прирођена је у разним формама читавом модернизму, и чини изразитим супротстављене семиотичке темеље испуњене категоричким згушњавањима. Њим су и оправдане особености представа града, систематски и сродно разгранате у неореалистичком стилу. Једну од чврстих карика у таквом урбаном тексту епохе чини роман Драгослава Михаиловића Кад су цветале тикве.

Одређење условног амбијента које произилази из наслова, пре упућује на типичан ванградски простор, сагледан као сликовно средиште дела. Међутим, композиционе нијансе аутора на том плану потцртавају напрегнути дијалог топоса, размештених у временском поимању. Основна, београдско-сурдуличка линија Љубе Сретеновића, централног лика, налази се у оквирима његових ставова као шведског емигранта. Тамошње место Естерсунд оцртано је као затворена средина у којој суочавање са самоћом прераста у скоро очекивану антиутопију. Мада Љуба уверава саговорника

на крају романа он открива разлог жениних страховања:

Наративна поставка постепеног продирања у простор Београда с удаљеног становишта зрелог и истовремено „европског” јунака-казивача показује сродност са концепцијом Б. Шијаковића о тзв. „епифанији лица”, што одговара идеји ширења постколонијализма. Западни свет способан је да уреди позицију Балкана заједно са њиховим преживљеним кривицама, налазећи поред општег културног прафеномена и истинитост сопствених својстава [по Топорову]. Илустративно је да су у Љубином детињству славили славу св. Николе, покровитеља путника. У субјективним погледима Сретеновића саграђеним на густој рефлексији, то води показивању полемичког изгледа града. Издвајање обележја у сагласности је са конкретним жанровским цртама дела које је сврсисходно оцењивати кроз призму „образовног романа” или, помало оказионално као „романа освете” (при чему с мотивацијом зреле херојске епике). Улога Београда, који представља најзначајнији фабуларни чвор, разматра се амбивалентно, кроз мучне успомене на прошлост појачане носталгијом емигранта, на тлу вредносне нестабилности од политике до личног живота.

Присутна српска домаћа „неукорењеност” потиче из става према првим етапама обесног живота у граду као према необухватној условљености природних нагона, као према еуфемизму. Отворен у исповестима, казивач се неочекивано присећа свог давног „пристојног” надимка Врапче (у значењу полни орган), који је стекао захваљујући васпитачким намерама стидљиве мајке. П. Слотердајк заступајући потребу физиогномичне изградње културног текста, у најстаријим канонима, коментарише: „Гениталије из сопственог искуства знају… за „замрзнуте слободе”… Није ли [за њих] озбиљно постојање смеша забавности, цинизма и резигнације [Слотердайк: 159-180].

Кратко по појави тог надимка стварност већ судбински почиње да следи двосмислену досетку пошто је са ратом за Љубу „настао рај”:

Тако се утемељује његов став о Мушкој и нарцистичкој суштини града, који ничим не ограничава нагоне.

Неочекивано се испоставља да идеју служења мушкарцима до последњег даха заступа и Врапчетова мати („Они су будале, памети немају, слаби су, али су ипак главни”). Карактеристично је да се и име места Дивуље, у коме приповедач служи армију, налази у кругу значајне потебњанске „унутрашње форме”. С друге стране, женске црте се истичу у лику Столета Апаша, на крају дела Љубиног крвног непријатеља:

Иницијација, карактеристична црта сваког урбаног простора, коначно стиче целовитост и повезује се са еротиком. Политички или социјално-„синдикални” елементи искушавања са изузетком линије пропадања породице Сретеновић бивају исмејане.

Већ наведени делови младићког живота главног јунака досежу до саркастичног изазова граду. Доиста, у свести познаника Љуба је познат по бројним завођењима с препознатљивим фетишом — белим мантилом, чиме у одређеној мери цинично-пародијски нијансира легендарну, сакрализовану „етимолошку” боју Београда. Тада је као основно место за оргије одабрана „шумица” — предвидљиво дионисијски локус, који се издалека ослања на представе о цивилизацијском центру. Следећи парадокс смештен у средиште напетости постаће смрт једине Љубине сестре у истој оној „шумици” (скоро обмаловажавајући деминутив се понавља током читавог романа).

Драгослав Михаиловић се истовремено удаљава од канона о једино могућој културној представи „уметничког Београда”. Већ споменути Душановац, крај у коме живе Сретеновићи у времену одвијања радње дела налази се на периферији. По узгредним напоменама приповедача по којима се живело у страћарама, чија се врата никада нису затварала, било које обавезе у понашању прожете су патосом и декоративношћу тамо су условне:

При томе, на тлу вештачког позоришта полемички се појављује друга страна престонице — природно преплетени творнички и спортски живот. Водећи боксерски клубови, који су и најпознатији, имају подршку фабрика („Звезда”, „Партизан”, „Раднички”). Користећи појмове Ж. Бодријара, Београд се у виђењу приповедача према Душановцу може одредити као „спортски супермаркет”, место у коме „је нестало не само село, већ и град, оставивши место за ‘агломерацију’… — функционалне поделе на рејоне, скроз прожете системом знакова, — еквивалентом, микромоделом који је у основи потрошње [Бодріяр, 114].

Управо бокс, Љубина судбинска страст, прераста у још једну метафору послератног Београда. Упркос неприкривеној могућности „обмане”, тај вид спорта успоставља јасне, неразрушиве семиотичке оквире главним херојима, већ и тачном каталогизацијом удараца са истицањем оних који су забрањени, посебно сфинга. Тврди се:

Том тезом аутор, у суштини, допушта присутност одређене фикције у створеном свету. Није реч само о његовом битисању као „привиђењу о привиђењу” [Слотердайк; Топоров], нити о схватању a la „место Као” у духу В. Стевановића [Василишин], колико о следствено прикривеном моралном темељу, „изгубљености” Љубиног поколења. Тако тренер Попарсић вешто дисциплинује (чак до механичности) казивача, који после дуготрајног препознавања као „техничара” задобија ореаол истинског касапина-нокаутера. Та промена се појављује и као гарантија промене београдског текста — Врапчета у Шампиона, што одговара новом надимку Сретеновића.

Сада се град открива кроз обновљени кодес понашања, такође означен неколиким колизијама. Он се налази, најпре у другарским односима ценралног лика и Драганчета Стојиљковића, такође делимично прожетог женскошћу, или, тачније немаскулизованим нарцизмом (килавко; „ он није био ни висок, а ни неки налицкан лепотан, али је заиста био веома симпатичан и пријатан момак”). У 5. одељку спортисти чије је слободно време назамисливо без плеса и „цура”, скоро истовремено шаљиво показује антиномију („Нану ти кварну”, каже он [Драганче], докле ћу да ти спарингујем, увек ‘ватам лошије рибе од тебе’”), та узајамна условљеност боксерских и љубавних успеха:

Доказ изразите природности ауторетита овог вида спорта чини и општеприхваћена етика — која се тиче сталних уличних туча са учешћем „тренираних боксера”:

Међутим, „позитивни” спортски стил у потпуности се укорењује у навикама Љубе Сретеновића: структура његових армијских муштрања даје се искључиво кроз призму оштрине ринга и правила загребачких турнира. Чак и уочи преласка границе се примећује: „Обучем се као да идем на неки меч, џемпер, тренерка.”

Одељци 18-20 који су тематски усредсређени на догађаје у Сурдулици, дају апотеозно разумевање места из перспективе провинције: оно ризикује на постане патологија. Када Љуба тамо стиже

Међутим сама патологија предсмртног питања Столе Апаша „виде ли ти некад те јебене тиквине цветове” коначно доводи до демитологизације места познатог обојици противника: „Ја јесам. Било их је онде, иза шумице. У оним кукурузима”. То јест, реч је о потреби размицања граница урбаног простора, којим се управља било условним „природним” кодексима, било механичким антиномијама условности, и до доласка до одговарајућег вредносног система уопште. Начин тог приближавања, са тачке гледишта Љубе-емигранта је „мали, паметан рат”. Наведена просветитељска категорија на примеру већег дела живота казивача сагласна је идеји Т. Адорна и М. Хоркхајмера о тоталитаризму као хипостази рационалистичког правца 18. в. [Енциклопедія, 129-130], због тога што у „новом животу” Сретеновића „у … глупом свету, више нема ни паметних ратова”.

На тај начин, град пролази не само у улози тла, већ и у улози водећег усмеривача у личној судбини Љубе Сретеновића кроз неколико противречних етапа. Последњи стадијум полемике између града и житеља природних нагона, еротске иницијације, бокса, патологије, постаје досећање о „паметном рату”. Циклизација тог појма у отвореном финалу, — а условно „отворен” је према низу контекста и наслов романа, — сведочи и о одсутности неколико карактеристика неореализма. Пажња према маргиналном, антиестетском, безусловно подразумева излаз у глобалне естетске размере, као и по химерном каламбуру обртање Просветитељства у пророштво.

• Михайлович, Драгослав. Коли цвіли гарбузи, Київ, Факт, 2008.
• Михаиловић, Драгослав. Кад су цветале тикве, Београд, 2005. – (OFF НИН: десет најбољих романа који нису добили НИН-ову награду)

Литература:

• Бодріяр Ж. Симулякри і симуляція. – Київ, 2004.
• Василишин М. Трагічна візія світу у сербській неореалістичній літературі (на матеріалі прози В.Стевановича) http://www.rastko.org.yu/rastko/delo/11940.
• Гурин С.П. Образ города в культуре: метафизические и мистические аспекты http://www.comk.ru/HTML/gurin_doc.htm
• Енциклопедія постмодернізму / За ред. Ч.Вінквіста та В.Тейлора. – Київ, 2003.
• Михаїлович Д. Коли цвіли гарбузи. – Київ, 2007.
• Слотердайк П. Критика цинічного розуму. – Київ, 2002.
• Топоров В.Н. Петербургский текст русской литературы. Избранные труды. – Санкт-Петерсбург, 2003.
• Шиjaковић Б. Критика балканистичког дискурса. Прилог феноменологији „другости” Балкана http://www.rastko.org.yu/filosofija/bsijakovic-balkanistika_c.html.

Рад Вјачеслава Левицког је представљен у Институту филологије Кијевског националног универзитета "Тарас Шевченко" на скупу "Српски књижевник Драгослав Михаиловић", 24. априла 2008. Превод Дејана Ајдачића.