Оксана Шуруј

Односи са Отаџбином у роману Драгослава Михаиловића "Кад су цветале тикве"

Роман Драгослава Михаиловића Кад су цветале тикве открива низ проблемских ситуација, које не престају да узнемиравају људе током векова: сапостојање човека и друштва, човека и других људи, избор између обавезе и жеље и др. Једна од тема овога дела — тема Отаџбине, особено је развијена у размишљањима јунака-наратора, Љубе Сретеновића југословенског имигранта у Шведској.

Текст романа-исповести открива својеврсни кључни израз: „Не, нећу се вратити”. Главни јунак, од прве речи познанства са читаоцем бира позицију било изгнаника, било бегунца. Он је у потпуности свестан да се никада неће вратити, ма колико то желeo. Исповедно казивање почиње од оцртавања „садашњег тренутка” Љубиног живота — он је већ осам година у Естерсунду, тамо је ожењен, има усвојеног сина Арнеа, с времена на време шаље жену са сином у Београд, свакојако помаже придошлим земљацима да савладају културни шок. Његова жена учи српски, па изгледа као да је и ona увучена у круг носталгије јунака за Отаџбином — Инге почиње да верује да је носталгија и њено сопствено осећање: „Ми волимо наша Југославија”, каже она госту, мужевом земљаку, и спрема Љуби национална српска јела.

Али, уистину, у Сретеновићевом кругу нико не разуме његове односе са далеком Југославијом.

Неразумевање разлика у менталитету јесте типична појава у животу емиграната. Можда се Швеђани због тога труде да објасне повремена Љубина бекства до Отаџбине због макар помало разумљиве им жудње за „својим морем”:

Море ту не представља ништа, оно је као ма који други пејзаж. И не треба бити заведен засићеном београдском топонимијом, којом је прожет роман: не тугује Љуба Сретеновић за пејзажима. Прави објект носталгије је Београд у коме су били живи сви његови блиски, Београд тешких педесетих година, у бити, свет детињства и жестоке младости, пуне непромишљених поступака, који су, на крају крајева и довели до губитка Отаџбине.

Свет, у коме су сви били још живи чини оквир романа. Естерсундски период живота Љубе Шампиона средином шездесетих година, припада доцнијем времену у односу на основни део приче, због чега је хронологија дела и дата углавном у ретроспекцији. Догађаји основног дела — послератне године немилосне Љубине младости, коју ни он сам у тренутку исповести још до краја није осмислио. Практично први значајан догађај о коме прича бивши Шампион јесте групно силовање младе келнерице у шумици од стране малолетника, у коме је и он учествовао. Натуралистичка сцена силовања — представља заплет романа, неопходан за откривање низа основних ликова повести: Столета Апаша, самог Љубе Врапчета и других његових учесника. Значајно је што то силовање у роману није и једино. Трагедија за породицу Сретеновића настаје када Столе Апаш силује ћерку, због чега она изврши самоубиство, а злочин изазива смрт мајке и оца, за шта је једина могућа цена — смрт. Силовање у роману је повезано са испољавањем господарске воље: малолетници се „изређају” над курвом-келнерицом која се предаје „Германцу”-окупатору, показујући своје мушко право на власт над женама своје отаџбине. Такав однос се задржава као одраз и после завршетка рата, када закони улице још нису постали блажи. Хулигани полажу своје право на жене свог рејона, као доисторијски дивљаци, али то више није условна обнова мушког достојанства, већ прави злочин против својих. Једина могућност повратка равнотеже јесте ударити песницом на песницу, као што то чине у боксу, спорту који Љуба понајвише цени.

Љуба убија Столета виновника силовања, кривца за низ смрти у породици Сретеновића, али после тога он више не може да остане у земљи. С једне стране, он се боји да га открије полиција, али то није главни разлог. У делу постоји подтекстуална опозиција „свој” — „туђ”, заснована на супротстављању мирног и ратног доба. Освета у мирнодопско време практично раскида његове везе са Отаџбином — јер она представља злочин против свога. Сусрет са мајком убијеног Столета, изостанак сусрета са мајком друга Драганчета, која би могла делимично да одагна очај, одсутност брата Владе, јединог живог члана Љубине породице, и на крају одсуство жеље некадашње девојке Смиљке да га сретне — су хронолошки нанизане тачке даљег кидања односа са Отаџбином. И бекство је закономерни корак за човека, обичан за оног чији се свет распао на делиће и постао неиздржив. Једина мисија, која је дуго опстајала као циљ постојања — освета, доведена је до остварења.

Прелазак границе чинио се као нешто, што ће привремено решити проблеме:

Али повратак је немогућ. И то не само због тога што се јунак не каје због убиства Столета Апаша, већ и због тога што се између њега и његове Отаџбине испречила лаж — при изласку он је принуђен да каже да је прешао границу због политичких убеђења. Политичког емигранта лако је користити у своје циљеве, што и чине новинари склони површним сензацијама. А обележје политичког, дакле, емигранта који се не може вратити, већ је прикачено Љуби. Отргнутост од својих корена може мучити, као ампутирана рука, међутим, повратак причињава бол као дотицање отворене ране: чак и када Сретеновић долази у Југославију, имајући већ двојно шведско-југословенско држављанство, он никада себи не дозвољава боравак у Београду, на родном Душановцу. Иако Отаџбина није била добра (колико само вреде затварање оца и брата, њихово робијање у логорима), ипак повратак у њу без очишћења од истраге о убиству Столета, долазак у њу као злочинца, а не као заштитника — за Љубу је једнак одсуству повратка. Једину наду представља „неки мали, паметан рат”, у који би га позвали као сина Отаџбине, и у коме би било могуће крвљу окајати своје грехе, очистити своје име и савест, јер, ако и буду чињени злочиначаки поступци, они неће бити усмерени ка ближњима, него према туђинцима, непријатељима другог језика и крви. Такав рат је за Љубу шанса да се разрачуна за своје бекство и његове околности, за речи које је новинарима изговорио као емигрант.

Мит Отаџбине немогуће је поново створити, прећуткујући црне странице из живота своје породице и своје властите злочине, који су и постали препрека повратку, — због тога јунак-приповедач и јесте толико искрен у својој исповести. Самоочишћење кроз преосмишљавање своје прошлости, кроз самокажњавање изгнанством ван граница једино потребног света за живот, из света „својих”. И тада постаје разумљив епиграф дела „“Ево, лишени славе своје, у понижењу великом стојимо, вођени силом куда нећемо”. Понижавање себе нераскидиво је повезано са концептом Другог, то унижавање кроз потпуно отварање себе пред неким, не толико пред адресатом исповести, колико пред Апсолутом. Препород мита Отаџбине, и даље, стицање права на сопствену прошлост, — то је оно чему уистину стреми Љуба Сретеновић у емиграцији, али за њега је то могуће само после пуног самооткривања, и најважније, самоанализе, посредством које, фактички, постаје исповест, изведена по најбољим обрасцима психолошког писма.

Рад Оксане Шуруј је представљен у Институту филологије Кијевског националног универзитета "Тарас Шевченко" на скупу "Српски књижевник Драгослав Михаиловић", 24. априла 2008. Превод Дејана Ајдачића.