Ранко Јаковљевић

Четници и партизани: прилози за биографију Леониде Петровића

АПСТРАКТ: На основу докумената српске владе под немачком окупацијом, односно њених подручних органа, затим извештаја органа Комунистичке партије Југославије и мемоарске грађе, у овом раду даје се приказ деловања Леониде Петровића — команданта Зајечарске бригаде Тимочког корпуса Југословенске војске у Отаџбини, посматрано са аспекта сукобљених страна у грађанском рату на подручју Тимочке крајине 1942-1944. г.

КЉУЧНЕ РЕЧИ: Други светски рат, четнички покрет Драже Михаиловића, комунисти, партизански покрет у окупираној Србији, Леонида Петровић.

Подунавско Кладово — гранични пункт између Србије и Румуније, деценијама је стециште државних кадрова, довођених „по потреби службе“ да на најистуренијем североисточном делу државе доследно и одговорно, лојални централној власти, врше послове финанса, учитеља, здравствених радника, судија, жандарма...

Пракса успостављена још у време турске владавине, када је српски књаз административне послове у Кључу поверавао Вуку Стефановићу Караџићу, Сими Милутиновићу, Лазару Арсенијевићу — перјаницама националне културе, наставила се по стицању независности слањем на службу у Кладово читавог низа учених људи, са мисијом да буду гранитни ослонац тек стасалој српској администрацији. Те су околности допринеле да у малој српској варошици одрастају и прва знања стичу током друге половине XIX века један Михаило Мерћеп — потоњи пионир авијације у Србији, Сима Лозанић — знаменити научник, академик, Милан Капетановић — значајни архитекта и политичар...

Дуже него репрезентативни посленици националне културе и науке, овде су се задржавали из централне Србије, западних делова Бугарске или из Баната придошли просветни радници, чије ће потомство и рођаци такође начинити видан траг у српској историји XX столећа. Из учитељске породице у Рткову потекао је Димитрије Поповић, вредни сакупљач података о усменој српској књижевности и фолклору. Вељко Рамадановић, аутор српске верзије Брајове азбуке и оснивач многих школа и установа за слепе и слабовиде, рођен је у кладовском селу Корбово. Славко Косић, учитељ у Сипу почетком XX века, пријатељ и сарадник Владимира Ћоровића и Алексе Шантића, изузев радом за националну обавештајну службу, бавио се и публицистиком а његов брат Мирко Косић, управо са пасошем издатим у Кладову и податком да је његов житељ, успео је избећи извршење смртне казне на коју га је аустроугарски суд осудио због отпора окупацији, да би тако пристигавши у Швајцарску, успео остварити респектабилну научну каријеру — један је од утемељитеља социолошке науке у Србији.

На таласима такве просветне политике у кључко село Велика Каменица 1897. г. дошао је Светислав Петровић, писац „Историје града Пирота“, који ће 1908. године бити именован за управитеља кладовске основне школе (1). Почетак новог века у Кладову је „са службом“ дочекао и његов брат Милан Петровић, помињан у „шематизму округа крајинског“ као срески економ 1901-1903. године (2). Родоначелник њихове породице, према резултатима истраживања сарадника Историјског архива у Неготину Небојше Јовића, био је Јеврејин, а Милановог оца, Живка М. Петровића /1860. Неготин — 1896. Брусник/ преузео је на старање стриц из фамилије Исаковић (3). Двоје од осморо деце Милана Ж. Петровића из брака са Милом Срејић рођено је у Кладову, међу њима 1906. године син Леонида.

 Овај рад има за циљ изношење садржаја расположиве документарне грађе са елементарним биографским подацима о команданту Зајечарске бригаде Тимочког четничког корпуса Леониди Петровићу, у склопу историјских околности које су од грађанског отпора окупатору током II светског рата, довеле до грађанског рата за превласт на подручју Краљевине Југославије.

Након што је рано детињство провео у Кладову, Леонида Петровић, именован по легендарном спартанском војсковођи /како је кум — професор историје тражио/, рано детињство провео је у селу Поцесју на Копаонику, затим у Ушћу на Ибру, где је завршио основну школу (4). Гимназију је изучио у Београду, одакле му је мајка. Дипломирао је на београдској Војној академији (коњица). По завршетку школовања упућен је на службу у Подгорицу. Ту се оженио Невенком Дракић. Пошто је југословенска војска капитулирала у априлском рату, одметнуо се у шуму, не мирећи се са окупацијом, као и многе друге његове колеге — српски официри (5). Тако је поступио и Леонидин рођени брат Бранимир Петровић, ожењен унуком Симе Лозанића, командант Делиградског четничког корпуса а затим командант аеродрома на Прањанима, погинуо на Зеленгори 1945. године (6).

Како запажа Милорад Екмечић, први српски отпор окупацији био је политички, не оружани, и он ће се касније утопити у целину „четничког покрета“, као и у многе друге групе — „Четнике није створио њихов вођа пуковник Михаиловић, него они њега; они су један комонвелт различитих четничких одреда, који су се утопили у њега, а да се опште уједначавање никад до краја није извршило. Слично је и са комунистима; они су почињали устанак и без одлуке њиховог вође, за кога нису знали како му је право име“ (7). У прво време било је сарадње између четника Драже Михаиловића и партизанских јединица под вођством Ј. Б. Тита, чији су се челници састајали у Струганику код Ваљева 19. септембра 1941. и 26. октобра у Брајићима, тако да се до пред крај те године могло говорити о општем народном устанку (8). Следи разилажење које ће се преобратити у грађански рат, а партизани су своје планове сконцентрисали на запоседање Источне Србије у очекивању брзог продора совјетске Црвене армије, што се тада испоставило преурањеним.

На тлу Источне Србије у првим месецима окупације формирани су Горњачки, Озренски, Сврљишки, Пожаревачки, Тупижнички, Нишки четнички одред, бројности до 200 људи (9). Један од команданата самоорганизованих официра и сељана, Радомир Петровић Кент /1917, Горњи Крупац, Алексинац — 2006. Женева/ у својим мемоарима наводи да је за пуковника Михаиловића чуо почетком јуна 1941, када га је потпуковник Павловић позвао да се са својим одредом придружи покрету Драже Михаиловића (10). Пуковник Михаиловић, према сећањима Р. Петровића, обратио се на Равној Гори потпуковнику Љуби Јовановићу и њему: „Наша ситуација је врло тешка у овом моменту. Немамо наоружање и муницију. Набавке су врло тешке. Пошто имам неограничено поверење у вас, јер сте то показали на терену у досадашњој борби, то сам у највећој тајности одлучио да се вас двојица легализујете као официри Српске страже, а затим да за два месеца организујете једну јаку јединицу. Да у највећој тајности, са седиштем у Зајечару, покупите све оружје и муницију и да се, чим то завршите, поново одметнете у шуму.“ (11). Поступајући у свему по Михаиловићевом упутству, Љуба Јовановић успео је бити постављен за команданта Српске државне страже у Зајечару, а Радомир Петровић Кент постао је интендантски официр Недићевих снага, стационираних у касарни 20. пука у Зајечару (12). Радило се о оружаној формацији три градске државне страже, смештеној у седишту округа.

За сагледавање односа Српске државне страже и четничких јединица под командом Драже Михаиловића илустративан је инспекцијски извештај о ситуацији у Источној Србији у пролеће 1942. године којим се констатује да наоружана Дражина група не сумња у искрено српско осећање и добронамерност председника српске владе Милана Недића, али сматрају да је у народу непопуларна свака сарадња са окупаторским властима те да ће, кад наступи пораз Немачке бити ликвидирана и Недићева влада; како би у тој ситуацији спречили да комунисти приграбе власт, једино би Дража који је већ стекао ширу популарност у народу могао да одигра одговарајућу улогу (13). Известилац сматра да би однос између четничког одреда и одреда СДС морао бити у духу сарадње, што иначе није случај. Указује да се у четничким редовима налази велики број Влаха, што по њему представља додатни проблем (14). Сличну аргументацију о „додатном проблему“ неколико месеци касније биће употребљен у резолуцији Прве партијске конференције КПЈ за „Тимок и Крајину“. После уочавања да „и поред масовног расположења, утицај народних непријатеља Драже Михаиловића је приличан“, тимочки партијски посленици износе као самокритику да „ти непријатељи народа код нас још увек заваравају нарочито заостали влашки живаљ и скрећу га против партизана“ (15). Да није у питању био само наводни „проблем влашког живља“, говоре запажања Ивана Глигоријевића, борца НОВЈ, како још у првој половини 1942. године Окружни комитет КПЈ Зајечар није имао тачну представу о Дражи Михаиловићу, те у то време није било ни помена о „његовој издаји у првој немачкој офанзиви на снаге народноослободилачког покрета у западној Србији“ (16).

Трећи „домаћи фактор“ у дешавањима на тлу окупиране Србије, Српска државна стража у то време оштро је реаговала на промену тактике комуниста који су народу избегавали представљати главни циљ своје борбе као рушење старог државног поретка: „Вођство комунистичке партије увидело је своју грешку коју је водило у пропаганди, да би придобили српски народ, почели су своју пропаганду прилагођавати пропаганди четника Драже Михаиловића. Парола им је 'Ослобођење од окупатора'. Врховно вођство комунистичке партије издало је наређење да се приликом преписке и пропаганде избацује реч 'комунизам' а да се употребљавају сви они изрази који највише годе народу... Комунисти настоје да свој рад доведу у склад са националним четницима представљајући се као заштитници народа“ (17). Остало је дискутабилно да ли је накнадно приказивање симпатизера покрета Драже Михаиловића као комунистичких страдалника, или комуниста који упадају у сеоска домаћинства као „људи Драже Михаиловића“, тек део успешне комунистичке пропаганде или безуспешних настојања СДС да подстакне „стабилизацију прилика о округу“. У једном случају од 10. новембра 1942. године Окружно начелство Округа зајечарског констатује да је „од стране немачких војних власти ухапшен у Кладову учитељ Бошко Ђорђевић, зато што је код њега приликом претреса пронађен списак припадника Драже Михаиловића“ (18). У рубрици „знаци и путокази“ послератног најзначајнијег регионалног часописа, из пера угледног припадника комунистичког покрета и успешног публицисте Страхиње Поповића објављен је чланак о Бошку Ђорђевићу, својевремено „прикљученог групи партизана, који је септембра ухапшен од стране Гестапоа у Кладову, октобра одведен у логор на Бањици, а од 1943. у Матхаузен“ (19). Други од мноштва сличних случајева забележен је у акту окружног начелства прослеђеном шефу Српске државне безбедности, где се износи да је 5. децембра 1942. група од „7 наоружаних бандита упала у село Весесницу и са пушкама на готовс тражили од домаћина вечеру. При одласку су рекли да су они људи Драже Михаиловића, међутим препозната су двојица међу њима који су од раније били у притвору среског начелства у Неготину као комунисти, одакле су успели побећи“ (20).

Изузев борбе за очување позиција власти после окончања окупације, односно победе савезничких снага, резервисаност четничког покрета Драже Михаиловића према комунистичким идејама могла је почивати на већ испрофилисаном мишљењу тридесетих година у Србији да, „премда је националсоцијализам антимарксистичан јер одбацује његов класни интернационализам и социјални рационализам, заједничка им је мржња на све што је приватно, ван контроле јавности, што погодује тријумфу осећајности масе над разумношћу човека“ (21). С друге стране, стравичне мере одмазде које су окупационе власти спроводиле према цивилном становништву, попут наредбе за стрељање 2.300 људи у Крагујевцу због убиства 23 војника, чиниле су у знатној мери оправданим устручавање Д. Михаиловића да ступи у жешћу борбу против окупатора. Но, сличних моралних дилема било је и на страни руководства комунистичког покрета, а једна од највећих је неослобађање или неправовремено ослобађање заточеника концентрационих логора током каснијих ослободилачких дејстава.

Средином 1942. године, пошто је Михаиловићев штаб указом краља Петра Другог преименован у Врховну команду Југословенске војске у отаџбини, дотадашњи командант СДС у Зајечару Љуба Јовановић и његови интендантски официр поручник Радомир Петровић Кент извршили су задатак добијен од генерала Михаиловића — из зајечарске касарне 20. пука „изнели су све што је могло да се изнесе“ (22). Да је у њиховој акцији учествовао и Леонида Петровић сазнајемо из извештаја окружног начелника у којем Л. Петровића ословљава са „одбегли капетан“ (23). Он је одмах именован за команданта Зајечарске бригаде Тимочког корпуса, док је на чело Бољевачке бригаде дошао Радомир Петровић Кент (24). Известилац окружног комитета Комунистичке партије Југославије за Зајечар говорећи о ситуацији на терену тврди за Леониду Петровића да је „под његовом командом Бољевачки срез који има 1000 наоружаних са сеоским милицијама, њима командује поручник Кент“ те да и Борска бригада са командантом Врањешевићем „спада под команду Леониде Петровића“ (25).

Једна од реакција на случај бекства са оружјем и муницијом из арсенала СДС, огледа се у наредби шефа Српске државне безбедности Д. Јовановића да „међу припадницима СДС не сме бити никаквог скретања са одређеног пута, заузимања оваквог или онаквог става, колебања и јавашлука“, у противном „неодговорни појединци“ биће лишени слободе а поред мера за њихово хапшење „имају се из њихових породица узимати таоци, које одмах спроводити у концентрациони логор“ (26)

Октобра месеца 1942, шеф Српске државне безбедности упозорио је зајечарског окружног начелника да је акција Драже Михаиловића опасан елемент нереда који у предстојећим временима може бити „судбоносан за нашу безбедност и за нашу будућност, што све налаже да се и противу ове акције иступи пуном енергијом и јединственошћу“ (27).

У реализацији мера одмазде припадници Српске државне страже ухапсили су Оливеру, супругу свог бившег команданта потпуковника Љубе Јовановића и сместили је у окружни затвор у Зајечару. Већ 18. децембра 1942, у вечерњим сатима тројица људи одевених у униформе СДС ослободили су Оливеру Јовановић и председника Соко бање Димитрија Хаџи Павловића (28).

Манир маскирања у униформу СДС ради олакшавања кретања и дејстава унутар насељених места под контролом Српске државне страже имао је и Леонида Петровић. По сведочењу Р. Петровића Кента, крајем 1942 /новембра/ упутили су се на састанак са руководиоцима Корпуса „ради договора о сарадњи са групом Стамболиски“, на планину Дели Јован; будући да је имао мало времена на располагању, Леонида је обукао униформу СДС и упутио се кроз Зајечар, Војник СДС га је препознао и ранио у леву руку. За њим се одмах упутила потера немачких војника и СДС, али је он, иако рањен, успео да заметне траг (29). Извештај окружног начелства Округа зајечарског, међутим прецизно наводи да се овај догађај одиграо 27. јануара 1943. Начелник је већ 31. јануара 1943. реферисао Одељењу за државну заштиту Министарства унутрашњих послова да је четири дана раније стражар градске страже Јован Нинић око 9 сати и 45. мин пресрео на улици „одбеглог капетана Леониду Петровића обученог у војничко одело“. Стражар Нинић почео је да гони Петровића и испалио је неколико метака у његовом правцу, али је овај успео да пређе преко залеђеног Тимока и побегне у правцу Белог брега. „Бегајући, Петровић је бацио војничку торбу у којој су, између осталог нађене и ове ствари: официрски службени знак бр. 406, 2 официрска амблема, 3 дефанзивне југословенске бомбе... По траговима крви може се са сигурношћу тврдити да је Петровић рањен“ (30).

Исти извештај, један став пре наведеног, садржи обавештење како су 25. јануара „непозната лица бацила 3 дефанзивне бомбе на кућу Радомира Арсенијевића, дентисте из Зајечара“. Окружни начелник претпоставља да су „овај напад извршили људи Љубе Јовановића, потпуковника и бившег команданта Окружне страже, који је побегао — разлог нападу је лична освета“ (31).

Поводом бомбашког напада од 25. јануара, дана 27. 1. 1943, када је отворена паљба и на Леониду Петровића усред Зајечара, у том граду ухапшено је десеторо угледних мештана, који су сутрадан спроведени у нишки логор, док су још два лица задржана у зајечарском затвору. Окружни начелник био је мишљења да је „њихово хапшење у вези са нападом на стан Радомира Арсенијевића и са догађајем који се 27. јануара одиграо у Зајечару када је стражар градске страже Милутин Ц. Нинић пуцао на одбеглог капетана Леониду Петровића“ (32).

Анализом претходно цитираних докумената и сведочења, даје се закључити како је Леонида Петровић вероватно имао удела у бомбашком нападу на стан дентисте Арсенијевића, те да је разлог његовог кашњења на заказани састанак на Дели Јовану /уколико прихватимо као аутентично сведочење Р. Петровића Кента, изузев по питању датума/ било дводневно непланирано задржавање у Зајечару када је реализован бомбашки напад.

По питању праваца деловања Тимочког четничког корпуса односно Зајечарске бригаде под командом Леониде Петровића, подаци у документацији Српске државне страже су релативно штури. 1. маја 1943. начелник округа коментаришући стање јавне безбедности помиње да се „бивши окружни командант СДС потпуковник Љуба Јовановић креће по селима око Тупижнице. Са њиме је добегли капетан Леонида Петровић. О јачини његове групе добијају се контрадикторни извештаји (33). У једном пак недатираном документу команданта граничне страже из тог периода наводи се да потпуковник Јовановић „за сада не чини никакве злочине нити убија, али систематски врши организацију Дражиних одреда на територији Округа“ (34). 19. маја 1943. год. регистрован је долазак Леониде Петровића у атар Грлишког манастира, 12 км јужно од Зајечара. Том приликом извршен је претрес јер су трагали за комунистима, за које су сумњали да се крију у манастиру (35).

Након 4 месеца, 19. септембра ноћу „од стране припадника ДМ, у јачини од око 60 људи, наоружаних пушкама и пушкомитраљезима, под вођством одбеглог капетана Леониде Петровића, извршен је напад на пољску станицу СДС која обезбеђује рудник Вршку Чуку /8 км југоисточно од Зајечара/. Нападачи су са собом одвели 13 стражара са оружјем и свом државном спремом, од којих су двојица успела да побегну и врате се у команду. Нападачи су узели и 2 писаће машине и 3 јахаћа коња, са прибором за јахање“ (36).

Етикету „народни издајници“ припадници Југословенске војске у Отаџбини добили су од стране комунистичког покрета односно НОВЈ на основу оптужби за пасивност у отпору окупатору, па и учешће у борбама против НОВЈ на страни окупатора, следствено чему и због сарадње са њима. Посебну тежину имале су оптужбе ЈВуО изношене на рачун тежњи комуниста да свргну легално друштвено уређење које је на просторима Југославије било постојало у виду монархије и успоставе „диктатуру пролетаријата“ бољшевичког типа, али и прозивке због директних преговора са окупатором. Дуго времена од очију јавности успешно је скриван податак о размерама преговарања партизана и Немаца у Горњем Вакуфу 11. марта 1943. године. Немачки извештај о томе региструје: „Команда Народноослободилачке војске Југославије стоји на становишту да у постојећој ситуацији не постоји никаква основа да немачки Вермахт води рат са НОВЈ, поготово ако се у обзир узму положај, противник и интереси једне и друге стране... НОВЈ сматра четнике главним непријатељем“ (37). Развој ситуације није ишао у правцу прихвата понуде изасланика Врховног штаба НОВЈ. Уследило је споразумевање Вермахта са вођама четничких одреда, уз клаузулу адекватну оној коју су претходно понудили емисари НОВЈ, да су главни противник „конкурентске“ југословенске војне формације: „Као резултат преговора које дуже време воде, у најужој сарадњи, специјални опуномоћеник Министарства спољних послова и командант Југоистока са вођама четничких одреда, склопљен је споразум који предвиђа оружано примирје ограничено на одређени простор и повремено заједничко вођење борбе против комунизма“ (38). Услови споразумевања састојали су се у пристанку да четнички одреди прекину са борбеним и саботажним дејствима против немачког Вермахта, његових савезника и муслимана; да у заједничким акцијама против партизана буду потчињени немачком командовању; да прекину све везе са силама које се налазе у рату са Немачком и изруче Немцима војне мисије западних савезника; да учествују у пропаганди против комунизма (39).

Из истог периода потичу тврдње са терена о успостављању конкретних видова сарадње између припадника четничког покрета Драже Михаиловића и Вермахта. На подручју Тимочке крајине, односно у његовом командном средишту — Зајечару била је стационирана Крајскомандантура 857, са надлежношћу за Зајечар, Андрејевац, Књажевац, Салаш, Јабуковац, Кладово и Доњи Милановац, иначе подређена Фелдкомандантури у Нишу — непосредно потчињене војно-управном команданту Србије.

У исказу, како се наводи, делегата Драже Михаиловића при штабу Тимочког корпуса, Драгољуба Црвенића-Гандића, датом 1945. године истражним органима у Зајечару, везано за процес суђења Дражи Михаиловићу, тврди се да се „у јесен 1943. четнички командант Зајечарске бригаде Леонида Петровић састао код Грлишке реке са једним Немцем, а састанку је присуствовао Оскар Пливелић, немачки обавештајац. Више пута је Пливелић одлазио у штаб корпуса Љубе Јовановића, у село Звездан, заједно са Хансом Тилером, обавештајним официром Крајскоманде. Једном приликом састали су се и кафани у Звездану Тилер и Пливелић са командантом Ралетом Станковићем и Леонидом Петровићем. На састанку је Тилер обећао да ће послати 4 тешка митраљеза и 15 енглеских пушака, а уз сваку пушку по 500 метака, те да ће четницима предати на чување и електричну централу у селу Гамзиграду. После овога Тилер и Пливелић отишли су у штаб Љубе Јовановића, где су се састали са Љубом и самном /Д. Црвенић-Гандић/, а био је присутан и четник Вања Лаловић. Сутрадан су Немци дотерали један камион и истоварили пушке, митраљезе, муницију и 12 сандука бомби за минобацаче“ (40). Не располажемо непосредним потврдама навода из исказа датог комунистичким властима 1945, но неспорно је да је већ наредног месеца дошло до првог великог окршаја четника Зајечарске бригаде са партизанским јединицама. Претпоставци да је било сусрета између челника немачке команде и четника Драже Михаиловића извесну потпору даје једна наредба команданта Бољевачке бригаде Тимочког Корпуса, Радомира Петровића Кента, датирана 10. јануара 1944, којом између осталог налаже „С обзиром на тенденциозне намере Немаца, прекинути сваку везу, преговоре, пријем парламентараца, покушаје за преговоре“ (41). У досад најкомплетнијој, што не значи и најкомпетентнијој, анализи сарадње четника Драже Михаиловића и Немаца у Тимочкој регији, објављеној 1972. године, помињу се имена команданта Тимочког корпуса Љубе Јовановића, команданта батаљона капетана Јована Јовановића, али не и Леониде Петровића (42). Када је фебруара 1988. г. функционер југословенске државне безбедности, представљајући се као новинар из Зајечара са именом идентичним оном које носи један познати културни посленик из овог краја, успео да интервјуише Радомира Петровића Кента у Швајцарској, упитан да нешто каже о споразумевању Немачких окупационих власти и четника Драже Михаиловића у Тимочкој крајини, уследио је, наводно, покушај Р. П. Кента „да то пребаци на Зајечарску бригаду и њеног команданта Леониду Петровића“, што је и сам аутор интервјуа посредно оповргао не нашавши озбиљан доказ за то приликом анализе четничко-немачке сарадње уз све документе коју му је СДБ ставила на располагање (43).

Како извештавају комунистички извори, 20. октобра 1943. у засеоку Дубрава, између села Заграђа, Боровца и Вратарнице код Зајечара, 1. батаљон Зајечарског партизанског одреда „Миленко Брковић Црни“ „изненада су са три стране напале четничке јединице ДМ Зајечарске четничке бригаде, којом је командовао капетан Леонида Петровић. У тешкој борби четници ДМ су претрпели пораз и повукли се према реци Тимоку, селу Заграђу, у правцу према Горњој Белој реци. У овој борби погинули су Миодраг Мија Станимировић Душко, секретар ОК КПЈ за округ зајечарски, и још један борац чије име није утврђено. Погинуло је 16 четника ДМ и исто толико четника су партизани заробили“ (44).

Извештај који је у име Окружног комитета КПЈ за Зајечар Живан Васиљевић следећег дана упутио Покрајинском комитету КПЈ за Србију садржи детаље о погибији Миодрага Станимировића Душка: „Нас двојица смо били на терену тимочко-заглавском. Пошто смо дефинитивно средили партијску организацију, решили смо да прежемо на северни део терена — у Крајину. А пошто је и батаљон кренуо истовремено на ту страну, решили смо да пођемо заједно с њим. 20. октобра осванули смо у једној појати између села Вратарнице, Боровца и заграђа. Како нисмо ноћу спавали — легли смо. Нисмо спавали ни два сата као око пола девет јави осматрач да према нама иду у стрелце дражиновци. Другови партизани су одмах изашли из појате а и ми са њима и пошли у стрељачком строју према дражиновцима који су већ отворили ватру. Друг Д. је одмах у почетку био међу првима са машингевером. Другови су га упозоравали да не истрчава. Међутим он се није много обазирао на то. Пошло се на јуриш против дражиноваца који су били заузели заклоне и тукли из митраљеза. Д. је пуцао из машингевера и истрчао на брисани простор вичући: 'Напред другови! Ура!' кад је осетио да га крвници туку из митраљеза он је легао али и у лежећем ставу је био изложен ватри. И десило се оно што је нашу партијску организацију много погодило и осакатило. Куршум га је погодио у кичму тако да је брзо издахнуо“ (45). Миодраг Станимировић Душко, рођен 19. 8. 1919. у Нишу, учествовао је 3. августа 1941. у нападу на немачки официрски дом у Нишу, када је погинуло или рањено око 30 Немаца. Проглашен је за народног хероја Народноослободилачког рата 1951. године.

По извештају обавештајног одсека СДС, 25. октобра око 6 сати „група од око 500 одметника ДМ, под вођством Леониде Петровића, наоружана пушкама и са 30 пушкомитраљеза, упала је у село Заграђе /15 км јужно од Зајечара/, блокирали село и извршили претрес тражећи комунисте, потом отишли у непознатом правцу“ (46).

Наставак борбе против комуниста огледа се у догађају од 12. децембра 1943. године када је капетан Леонида Петровић са око 100 наоружаних присталица дошао у село Грлиште /11 км јужно од Зајечара/ „где су преноћили а сутрадан одржали мештанима говор против комуниста, саветујући им да извршавају сва наређења власти и обавештавају их о кретању комуниста“ (47).

Додатно наоружавање након којег следи интензивирање борбе против партизанских оружаних формација организованих од КПЈ, четници Драже Михаиловића извршили су 16. јануара 1944. када су упали у Зајечар и напали зграду градске страже коју је обезбеђивало 15 стражара. „Док је људство било на спавања, разоружали су и везали стражара и дежурног, обили магацин спреме, из кога су однели 2 холандска митраљеза, 19 француских пушака, 1958 метака за митраљез и 2275 метака за пушку и сву одећу и постељну спрему. Са собом су одвели 6 стражара“ (48). Већ од наредног дана, 17. јануара 1944 „одреди четника ДМ срезова Тимочког, Заглавског и Сврљишког воде акцију чишћења комунистичких банди у срезу Тимочком. Комунистичке банде су разбијене и протеране са територије среза“ (49). Управо у то време, сведочи Р. Петровић Кент, у околини Зајечара рањен је командант Зајечарске бригаде капетан Леонида Петровић (50).

 О аспектима „чишћења терена“ члан ПК КПЈ за Србију Недељко Караичић написао је 7. фебруара 1944. године: „Зајечарски одред је напустио свој терен, пребацио се на нишки и спојио се са њиховим одредом, одатле су отишли до Пирота и пребацили се код нас. Мотивација њиховог пребацивања јесте: да су морали да се повуку под јаким притиском дражиноваца, а у интересу чувања наше живе силе. Приликом пребацивања наишли су на три Немца, ухватили их и побили их“ (51).

Чини се значајним да је у међувремену склопљен пакт о примирју између представника покрета Драже Михаиловића и војног заповедника немачких окупационих снага за Југоисток, доведен у питање тако да су припадност или помоћ четничким војним формацијама кажњиви. О томе је Председништво Министарског савета ДС 21. фебруара 1944. обавестило окружно начелство у Зајечару, као и преостала окружна начелства у Србији: „Од вишег СС и Полицијског вође у Србији под Тгб. бр. 203/44 од 19. 2. 1944, доставља се следеће: 'Покрет Драже Михаиловића и поред закључених уговора о примирју са Војним заповедником за Југоисток, продужио је борбу против окупаторске силе и у многобројним нападима повредио је суверено право Српске владе. Због тога је било потребно да се против овог покрета поново предузму мере сходно постојећим ратним законима. Пошто су уговори о примирју унели извесну несигурност у Вама потчињеној егзекутиви, то молим да Вашим полицијским надлештвима и јединицама објасните да ће се свака припадност покрету ДМ, као и свака веза или помоћ, сматрати кажњивим и гонити-казнити“ (52).

Следећи велики четничко-партизански сукоб у којем је учествовао Леонида Петровић одиграо се 27. маја 1944. године изнад села Влашко поље, у близини Књажевца. Како се наводи у једном документу публикованом у зборнику „Источна Србија у рату и револуцији 1941-45-Хронологија“, 28. маја Леонида Петровић известио је депешом четнички Главни штаб Драже Михаиловића да су четници 27. маја водили борбу са комунистима те да су комунисти остали надмоћнији и сада су апсолутни господари терена. „Морал људства наших бригада је испод нуле, те се ове јединице не могу употребити у борби против комуниста. У депеши се даље наводи да су четнички команданти спречавали бекство четника употребом оружја (53). Уколико се могу имати одређене резерве према документу пронађеном у време провођења истражних радњи поводом суђења Дражи Михаиловићу за ратне злочине, преостају за сагледавања стања ствари извештаји СДС и ОК КПЈ за Зајечар.

У акту Команде СДС Округа зајечарског од 28. маја 1944. недвосмислено стоји: „Руководилац акције противу комуниста у срезу Заглавском, мајор г. Живојин Казаковић, на дан 27. о. м. поднео је следећи извештај: Комунисти се налазе код села Зубетинца /17 км западно од Књажевца/. Јачина комуниста је 1.000 – 1.200 људи, са 8 женских, од којих је једна погинула за време борбе са припадницима ДМ. Вођа ове банде је наводно Василије Смаиловић, правник из Јабланице.... Сада са њима воде борбу припадници ДМ. До сада је погинуло око 30 припадника ДМ... У току ноћи 26/27. маја ова комунистичка група разбијена је од стране припадника ДМ у две групе. Једна група налази се на брду Станков Тран. Друга група налази се на брду Крстарац. Ова група опкољена је са 1.200 четника ДМ. Борба се води данас од 4 и 30 сати непрекидно. Комбиновани одред СДА и СГС у јачини 200 стражара и 8 официра упућен је 26. о. м. из Књажевца у село Соколовицу, а 27 о. м. кренуо је у борбу са комунистима“ (54).

У мемоарској и документарној грађи изнетим у делу „Србија у рату и револуцији 1941-1945 — Тимочка Крајина“ Слободан Босиљчић овај сукоб описује: „26. маја Девета бригада НОВЈ и Нишки одред сукобили су се код села Милушинаца и Читлука, на висовима Крстатцу и Слемену, са Делиградским четничким корпусом који је имао око 1.200 људи. Четници су у току жестоке борбе, која је трајала читав дан, збачени са Крстаца. Сутрадан 27. маја, пристигли су и делови Тимочког корпуса /Друга бољевачка бригада/, прикупљени Књажевачки корпус, као и комбиновани одред од 200 жандарма из Зајечара и Књажевца. Овако удружен, непријатељ је ујутру напао Девету бригаду НОВЈ, која је скупа са Нишким одредом чврсто држала Крстатац и Слеме. Битка је опет трајала цео дан. Тек пред вече ослабио је четнички притисак и то на одсеку Друге бољевачке бригаде која је нагнана у бекство. Она је повукла у одступању и остале четничке јединице. Овом приликом разбијен је штаб Делиградског корпуса, а Књажевачки четнички корпус успео је да задржи своје бригаде тек око села Зубетинца и Милушинца. Четници су у борби изгубили око 50 мртвих и близу 90 заробљених“ (55).

Секретар ОККПЈ за Зајечар Живан Васиљевић реферисао је ПК КПЈ за Србију истим поводом: „... Пуних 5 дана водили смо непрекидно борбе са дражиновским снагама у јачини 4-5 хиљада људи. До сада су нас нападала 4 корпуса и то: Делиградски, Сувопаланачки /Сврљишки/, Књажевачки и на крају Тимочки. Борба последњег петог дана била је најјача и најжешћа. И благодарећи само невероватној храбрости наших бораца, довољној количини муниције, а и минобацачима, и ова је борба решена у нашу корист.... Ове неколикодневне борбе су од великог значаја за развој народноослободилачке борбе у читавом крају, све до Дунава и о њима је обавештен скоро читав народ... Наши успеси су разбили дражиновске лажи о уништењу партизана и бајке које су дражиновци испредали о својој војсци... Досадашњим борбама ми смо потукли и добрим делом разбили дражиновске концентрације — али ми нисмо могли са овим снагама довољно ударити, а што је још важније нисмо могли искористити постигнуте успехе, јер их нисмо могли гонити, ићи дубље за њима. Разлог томе су: веза, проблем рањеника, утрошење муниције и премореност бораца. Тако смо се ми овде после ових петодневних успеха у ствари повукли — односно повратили назад. А то ће већ непријатељ користити како политички, тако да се и поново сакупи и концентрише“ (56).

Према Милославу Самарџићу, писцу дела „Генерал Дража Михаиловић и општа историја четничког покрета“, командант Тимочког корпуса Љуба Јовановић обавестио је команданта Дражу Михаиловића, да су партизани „најзад приморани на борбу 8. јуна 1944. г.“ (57). Битка је вођена, како се у рапорту каже, на косама Бељевине, Великог Врха и Буковика, од 6 до 20 часова: „Борба се водила прса у прса, огорчено и очајнички у густим и веома тешко проходним шумама. У тој борби нарочито се истакао храброшћу Леонида Петровић, који је при јуришу тешко рањен у груди — и поручник Радомир Петровић са својом Првом бољевачком бригадом.... губици Тимочког корпуса били су 65 погинулих и 100 рањених, док су комунисти 'десетковани“ (58).

Р. Петровић Кент сећа се последње борбе у којој је учествовао с Леонидом Петровићем, изнад села Мозгова: „Леонида је ту борбу започео, а ја сам је завршио. Комунистичке јединице су продирале у Источну Србију, да би се састале са совјетском армијом која се приближавала из Румуније. Борба је била између Мозгова и Бованске клисуре. Са својом бригадом и два-три одреда из Сокобањског среза, под командом официра кога смо звали „Чича“, јурио сам комунистичку дивизију под командом комунистичких ђенерала Радомира Петровића и Славка Петровића. Када смо најзад стигли комунистичку дивизију, сконцентрисали смо јединице. Са наше стране учествовали су Тимочки и Делиградски корпус, као и самостални одреди из околних места. Тимочки корпус напао је први са избаченом Зајечарском бригадом, под командом храброг капетана Леониде Петровића. Окршај је био ужасан, тукли смо се прса у прса... У почетку борбе, Леонида је на челу једног свог батаљона јуришао на комунистички центар и штаб. У гужви је тешко рањен у грудни кош. Метак је прошао поред самог срца... Одсуство Леонидиног херојства умногоме је смањило борбену моћ Зајечарске бригаде — у герили командант игра велику улогу и његово присуство је врло важно“ (59). Даљи ток борбе Р. Петровић Кент описује тако што наводи да су се пред крај дана јединице Делиградског корпуса повукле, а јединице Бољевачке бригаде стигле су и заузеле врх и карауле изнад села Мозгова. Даље казује да је највише страдала Јабланичка чета, која је упала у клопку због слабе видљивости, те су се „око пола ноћи растали без победника“ (60). На крају, тврди да је пре сванућа са својом бригадом заузео положај на источној страни Бованске клисуре, где је сачекао комунистичке јединице: „Комунисти, изненађени да ме нађу ту, бежали су на све стране и имали су велики број жртава, између осталих и два комесара. Комунисти су после ове борбе напустили овај крај, вратили су се у околину Ниша.“ (61).

6. јуна 1944. године Врховни штаб Народноослободилачке војске Југославије донео је одлуку о оснивању 23. дивизије НОВЈ, у чији су састав ушли Девета /550 бораца/, Седма /450 бораца/ и накнадно формирана Четрнаеста /400 бораца/ бригада (62). За команданта именован је Радован Петровић.

„Ватрено крштење“ под знаменом нове дивизије Девета бригада и Нишки одред имали су 8. јуна 1944. на планини Буковику. По Слободану Босиљчићу, у рано јутро прво су „разбили делове Тимочког и Делиградског четничког корпуса који су наступали од Бељевине, током дана потучене су четничке јединице које су покушавале продор од Црног Кала а предвече је потпуно поражена и Прва Бољевачка бригада четника. Непријатељ је само тога дана имао око 100 мртвих, 170 рањених и близу 150 заробљених а Девета бригада и Нишки одред око 15 мртвих и 20 рањених. Погинули су командант Другог батаљона Радомир Јовановић и Ратко Јовановић, командир Прве чете Првог батаљона Нишког партизанског одреда“ (63). У одређеним детаљима постоје разлике у интерпретацијама битке. Р. Петровић Кент тврди да су се пред крај дана повукле јединице Делиградског корпуса, а Босиљчић тај момент позиционира раним јутарњим сатима; Босиљчић износи податак да је предвече потпуно поражена Прва Бољевачка бригада четника, а Р. Петровић Кент, њен командант сматра да су јединице под његовом командом заузеле врх и карауле изнад Мозгова и сутрадан сачекали комунисте у источној страни Бованске клисуре, где су убијена и два комесара а комунисти после борбе „напустили овај крај“. Р. Петровић Кент је борбу од 8. и 9. јуна приказао као победу ЈВуО. Истовремено је Девета бригада због заслуга у наведеним борбама одлуком Главног штаба НОВЈ за Србију добила назив „ударна“. На крају, у прилог контрадикторности иде и садржина дописа Команданта Делиградског четничког корпуса ЈВуО: „Зашто да партизани које воде недовршени ђаци и пропалице буду бољи борци и да знају боље да поступају у борби од наших бораца, кад нас има много више и много бољих старешина за борбу?“ (64).

Огорчене борбе припадника ЈВуО и НОВЈ настављене су и после ове битке. Већ 21. јуна, Девета и Четрнаеста бригада и Први батаљон Седме бригаде код Мозгова и Црног Кала сукобили су се са Крајинским четничким корпусом. Према комунистичким изворима четници су истерани из села, убијено је њих 40, 50 је рањено а седамдесетак заробљено, међу којима и цео штаб Звишке бригаде (65). Наредног дана, 23. дивизија НОВЈ водила је борбу у реону планине Буковик против припадника Крајинског, Тимочког корпуса, делова Млавског и Делиградског — према истом извору укупно 3000 четника (66). Даље се тврди како су се четници поподне повукли према Сокобањи, да је Сокобањска четничка бригада потпуно разбијена, да је само Хомољска бригада изгубила 102 борца. Већ 30. јуна уследила је борба 23 дивизије НОВЈ са групом 2000 четника, 500 војника 63. Бугарског пука и 103. пешадијског бугарског пука, ојачаног дивизионом артиљеријом, где је према изворима из 23. дивизије погинуло 205 војника и четничких официра а заробљено 218, док је на страни НОВЈ било 15 мртвих и 45 рањених (67).

Следећа велика борба одвијала се на Буковику. Ту су, према Слободану Босиљчићу против 23. дивизије НОВЈ у борби учествовали, поред расположивих четничких снага и 11. и 25. Бугарска дивизија, преостали одреди СДС и љотићеваца и делови немачких јединица који су обезбеђивали руднике, све због угрожености окупаторових комуникација долином Мораве, те због воденог пута Дунавом (68). Дана 19. јула на Буковику били су груписани, поред осталих, Тимочки корпус са 500 бораца и Крајински корпус са око 2000 бораца; укупно око 6000 људи на противној страни (69). У сукобу 24. јула „неколико пута долазило је до борбе прса у прса и борци двеју бригада НОВЈ узалудно су јуришали на добро утврђене и брањене четничке положаје. Око 15 часова у обе бригаде било је већ 30 мртвих и близу 50 рањених. Погинуо је и партијски руководилац 12. бригаде 23. дивизије НОВЈ Светозар Прибић. Највеће губитке имао је Други батаљон 14. бригаде, који је практично остао без руководећих људи“ (70).

Р. Петровић Кент у књизи „Четници Источне Србије“ описује да је јуна 1944. постављен за заменика команданта новоформираног Комбинованог јуришног корпуса, те да је у бици изнад Бољевца, командујући корпусом као заменик мајора Боре Станисављевића рањен у леви лакат; „био је обећао својим борцима да их никад неће напустити и бити прекомандован у други корпус“, а када је био рањен, предао је команду поручнику Дангићу, ађутанту Дуњићу Кукуреку и поручнику Драгом Радојковићу. „Мада тешко рањен, са инфекцијом која је стигла остао је у штабу бригаде као командант“ (71). Документ са потписом Р. Петровића Кента, објављен уз интервју који је са њиме водио Драган Витомировић 1988. године у Швајцарској насловљен је као наредба Команданта Прве Бољевачке бригаде од 20. августа 1944. г: „За свога заступника на територији Прве Бољевачке бригаде одређујем поручника Дуњића Ђ. Анту /Кукурека/. Све власти ове бригаде извршаваће његова наређења и подносити њему извештаје, све док се доле потписани буде налазио на терену“ (72). Приликом интервјуа, наводно је Р. П. Кент изјавио да је „морао да иде из јединице јер је био рањен у руку и добио тетанус. Д. Витомировић цитирану наредбу од 20. августа 1944. помиње као „крунски доказ“ издаје сабораца „јер обмањује потчињене да ће се налазити на терену, а нема ни речи о рањавању“ (73).

Своје сећање на Леониду Петровића „правог активног официра Југословенске краљевске војске, одличног борца, правичног, строгог и оштрог“, Радомир Петровић Кент завршава констатацијом „после тешке ране на Маљенику, Леонида се повлачио ка западу. Емигрирао је, живео је у Швајцарској, где је после неког времена преминуо“ (74). Још једна карактерна црта Леониде Петровића — хуманост — провејава из сведочења Драгутина Брандајса, који је после бекства из немачког логора за таоце у Зајечару био спроведен у Зајечарску бригаду под његовом командом. За разлику од неких припадника четничког покрета којима је било довољно да се човек не зна прекрстити да би био заклан, о чему такође сведочи Брандајс, Леонида Петровић упутио га је у један рудник угља, са писаном препоруком: „Драги господине Миле, доносилац овог писма Брандес пореклом је Јеврејин. Он је до сада био под заштитом наше организације. Није примљен у војску због његовог порекла. Али му се указује заштита. Више нема средстава за живот, те му треба пружити могућност зараде. Молим Вас, запослите га у Вашем руднику. Он је са женом пореклом Рускињом. Унапред захваљујем и поздрављам. Ваш капетан Л. М. Петровић 8/IV“ (75).

Неколико дана пре но што су трупе совјетске Црвене армије и НОВЈ ослободиле Београд, 14. октобра 1944. Леонида Петровић је прошао исти пут у емиграцију као и његов саборац Р. Петровић Кент који је то учинио уз помоћ Драгомира Спилманса, Јеврејина, студента медицине из Суботице (76). Заједно су једно време боравили у Трсту, а приликом преласка границе рањен је поново у руку (77). Његов кум, потпоручник Радомир Петровић Кент постао је у Швајцарској, „ађутант и нераздвојни пратилац краља Петра Другог Карађорђевића“ од 1951. до 1956. године (78). Био је и службеник Организације Уједињених нација у Женеви, и директор издавачке куће. Капетан Леонида Петровић лапидарну констатацију свог саборца „живео је у Швајцарској где је после неког времена преминуо“ правдао је сопственом скромношћу као врхунском врлином, опстајући уз изнурујући рад и аскетски живот. У писму упућеном брату из швајцарског Ерликона изнео је детаљ који више него гомила успомена говори о његовој судбини:

„Овде постоји обичај да, када неко жели да се лепо исприча, нађе решење и за то. Плати па прича. Случајно сам, због неке документације за једног нашег човека, свратио код таквог доктора. Био је то један јако висок Јеврејин, пријатан човек. Успут сам га питао зашто ја не могу да поднесем шкрипу пера, па успаничено излећем из бироа и зато опет морам да радим као физички радник.

 — Плачите, — рекао ми је.

 — Па код нас се сматра да мушкарци не треба да плачу и ја то себи не могу да дозволим.

 — Плачите, — говорио је и сузе су му биле у очима.

...Високи Јеврејин ме је загрлио, савио се надамном као кишобран, и још је требало да заједнички плачемо“ (79).

Леонида Петровић умро је 1970. године у Цириху. Последње што је пре но што ће умрети поменуо лекару кантоналне болнице било је Кладово (80).

Српски парламент 21. децембра 2004. године усвојио је законски акт о изједначавању статуса бораца Равногорског покрета са борцима Народноослободилачког рата.

ЗАБЕЛЕШКЕ

1. Шематизам Округа крајинског 1839-1924. г, Историјски архив Неготин 2005. г.
2. Исто. Милан Петровић завршио је винодељску школу у Букову. Леонида Петровић у својим „Успоменама“ — рукопис у поседу његове кћери Љиљане Петровић Симић, с. 5. наводи: „Милан, млад, неискусан, још пре одслужења сталног кадра почиње да носи тешко бреме оца породице. Плата му је била 75 динара месечно. За време рођења његовог другог сина служио је свој војни рок од 9 месеци“.
3. Небојша Јовић, Прозопографија једног дела породице Петровић из Брусника, рукопис, с. 1: „Живко М. рођен је у Неготину 1860. године од оца Михаила /Милче/ и мајке Милице, рођене Ристић, Бруснику. Милча по деди имао јеврејско порекло...“ Н. Јовић бавећи се ранијих година истражујући присуство Јевреја Тимочкој крајини, дошао до сазнања да јеврејског порекла породица Исаковић Неготина — „углавном трговци, којој су припадали Петар Стеван. Од Петра потом Петровићи, а Стеванови доста дуго задржали презиме Исаку, Исаковићи. Исак тргујући са Видином, кожама стоке, настрадао Тимоку код Брегова. Удавио се. Били власници Сиколског рудника Трњанске кафане“ Писмо Небојше А. Јовића аутору, 29. 6. 2007. г. У попису 1863. г, р. бр. 180 евидентиран Стеван Искаовић „трговац, стар 56 год, умро, жена Будимка 38 год,, кћи Љуба 17 снаха Јелисавета 26 година, унук Слава 6 год“;поседовао имовину 1441 дуката цесарских вредну, чега на 500 било процењено „између Брзе Купузишта пола браника 15 дана ораће земље“ Попис становништва имовине вароши Неготин 1863, 1, 2001, 56-57. На првој страни рукописа успомена који Леонида сачинио Швајцарској, пише: „О породици Брусника нема много тачних података. Пуковник Драгољуб успео тражењем уназад дође два сина неког Петра. За тих општинском регистру стоји погинуо препливавајући Тимок /због некаквих кожа за другог умро Топчидеру. Један звао Михајло, звани Милча, други Исаило, Исак“. Милановог оца, Живка, Л. Петровић, 3 „Успомена“, износи податак био пословним односима београдским трговцима Јеврејима Цинцарима, према којима време његове смрти остало дуговање своте 7.000 динара.
4. Небојша Јовић. Исто, с. 3. Леонида је добио име по легендарном спартанском војсковођи, на шта је био нарочито поносан — Љиљана Петровић Симић, разговор са аутором од 15. августа 2008. г.
5. Небојша Јовић. Исто. У својим „Успоменама“, с. 9, Леонида Петровић износи како је, на питање очево шта да му донесе када се врати из Балканског рата, тражио „ждребе и пушку“; отац је обећање испунио довевши приликом повратка рата ждребе. Можда тај гест предодредио каснију одлуку буде коњички официр.
6. Исто, с. 3-4.
7. Милорад Екмечић, Дуго кретање између клања и орања, Историја Срба у Новом веку, Београд 2007, с. 444.
8. Исто, с. 453-454.
9. Радомир Петровић Кент, Четници Источне Србије, Крагујевац 2004, с. 83. Драган Витомировић у тексту „Разговор са ратним злочинцем Радомирем Петровићем Кентом“, „Развитак“ Зајечар 1 45. износи тврдње да је „са своје 22 године и завршеном нижом интендантском академијом Београду, стигао 1939. г. на своју прву војну службу, где одмах почетку био руководилац дрвљаника, а затим интендант Тимочке дивизије Зајечару; 29. јула 1941. приступио организацији Драже Михаиловића, активне четнике ступа 27. 11. 1942 постаје командант Прве Бољевачке четничке бригаде“. Овај последњи податак колизији следујућим Кентовим тврђењем изнетим књизи „Четници Србије“, половином 1942. постао бригаде, пошто по задатку добијеном од Д. Михаиловића лично пребегао из Команде СДС великим количинама наоружања војне опреме.
10. Исто, с. 81-82.
11. Исто, с. 86-87.
12. Исто, с. 88.
13.  Извештај Радована Марковића, инспектора Министарства унутрашњих послова од 8. априла 1942. поднет министру послова, Архив Војноисторијског института Београд, рег. бр. 54/6-1, кут. 20. Наведени и следујући документи цитирани у овом раду са назнаком да се налазе архиви објављени су зборнику „Извештаји наредбе Комесарске управе Недићеве владе за Округ зајечарски 1941-1942 /књига 1 1943-1944 2 издању историјских архива Неготин Зајечар 2006 2007 /2/ године. У овој забелешци документ објављен је Зборнику 1, с. 237-240.
14. Исто.
15. Резолуција конференције КПЈ у Зајечарском округу, маја-јуна 1943, Архив Института за историју радничког покрета Србије, Фонд Окружног комитета Зајечар рег. 22, бр. 2779; објављено раду Слободана Босиљчића „Резолуција“ Конференције округу „Развитак“ 2/1966, с. 23-26.
16. Иван Глигоријевић, Партизански одреди Источне Србије 1941-1944, Београд 1970, с. 197-198.
17. Наредба Команданта СДС за округ Зајечарски, Пов. бр. 159, од 23. марта 1942. г, архива аутора.
18. Допис Окружног начелства Округа зајечарског бр. 24 942 од 16. 11. 1942, адресиран Шефу Српске државне безбедности. Архив ВИИ рег. бр. 26/6-1, кут. 21, објављено у Зборнику Извештаји и наредбе комесарске управе... књига 1, с. 312.
19. Страхиња Поповић, „Божидар Ђорђевић“, „Развитак“ Зајечар 1/1971, с. 29.
20. Акт Окружног начелства Округа зајечарског Пов. бр. 1217 од 22. децембра 1942. упућен Шефу Српске државне безбедности. Архив ВИИ рег. бр. 2/8-1, кут. 21, објављено у Зборнику Извештаји и наредбе комесарске управе... књига 1, с. 325.
21. Мирко Косић, Бољшевизам, фашизам и национал-социјализам, Чачак 1933, с. 22-24.
22. Радомир Петровић Кент, с. 88. Указ ВК-бр. 661 од 10. 6. 1942 је акт краља Петра Другог о формирању Врховне команде Југословенске војске у отаџбини.
23.  Допис начелника Округа зајечарског Одељењу за државну заштиту Министарства унутрашњих послова каб. пов. бр. 39 од 31. јануара 1943. г. Архив ВИИ рег. 28/2-1 кут. 22., објављено у Зборнику Извештаји и наредбе комесарске управе... књига 2, с. 39-40.
24. Радомир Петровић Кент, с. 108. Међутим, један извештај без датума упућен од окружног комитета КПЈ за Зајечар покрајинском комитету КПЈ за Србију, бавећи се снагама под командом Љубе Јовановића наводи: „Укупна снага која се креће са штабом састоји се од 70 четника. Подручје штаба су срезови неготински, крајински, борски, зајечарски, бољевачки и сокобањски... Трећа бригада — командант Леонида Петровић — има две групе: једну води сам Леонида и има око 50-60 четника, а другу води наредник жандарм са око 50.“ За другу бригаду наводе да се креће са Љубом Јовановићем и „то му је пратња“. За прву бригаду тврде да оперише у неготинском и крајинском срезу, командант је поручник Христивојевић, „који има око 30 четника и трећу групу води неки капетан Ивановић са 15 људи“ — Архив Србије, рег. бр. ОК За, 89. Овај и следујући цитирани извештаји КПЈ објављени су у Зборнику Источна Србија у рату и револуцији 1941-1945, књига 1 /1941-1943 Зајечар 1981/ и књига 2 /1944, Зајечар 1981/. Цитирани документ у овој забелешци публикован је у Зборнику „Источна Србија у рату и револуцији“ 2, с. 475-480.
25.  У извештају ОККПЈ Зајечар упућеном ПККПЈ Србије од 2. јануара 1944, стоји: „Организатори дражићеваца стално прелазе и јачају своје одреде... њихове војне јединице су следеће: 1. Зајечарска бригада, командант Леонида Петровић, који има 600-700 људи, 10-15 пушкомитраљеза, 3 холандска митраљеза један топ. Под његовом командом је Бољевачки срез, око 1.000 наоружаних са сеоским милицијама, њима командује поручник Кент ; Борска која 150-200 Драгољуб Врањешевић, жандарм, спада под команду Л. Петровића. Архив Србије, рег. бр. 467; Зборник“ Источна Србија у рату револуцији“ 2, с. 12-14.
26. Наредба шефа српске државне безбедности Б. бр. 71 од 22. октобра 1942. упућена окружном начелнику у Зајечар. Архив ВИИ рег. бр. 39/5-7, кут. 21; Зборник 1, с. 301-303.
27. Акт шефа српске државне безбедности Б. бр. 70 од 22. октобра 1942, адресиран окружном начелнику у Зајечару. Архив ВИИ рег. 38/5-7, кут. 21; Зборник 1, с. 298-301.
28. Телеграм обавештајног одсека Команде СДС од 20. 12. 1942. Архив ВИИ рег. бр. 48/6-1, кут. 26; Зборник 1, с. 321-322.
29. Радимир Петровић Кент, с. 108-109. Својој кћери Љиљани Симић Леонида испричао је, не наводећи о ком од већег броја случајева је реч, да су после извесног времена његови војници заробили човека који га ранио и предали Леониди. Он у афекту подигао штап али се истом моменту досетио му част српског официра допушта наносити повреде заробљенику. Разговор Љиљане аутора, 15. августа 2008. г.
30.  Допис Окружног начелства Округа зајечарског Каб. Пов. бр. 39 од 31. 1. 1943. адресирано Министарству унутрашњих послова, Одељењу за државну заштиту. Архив ВИИ рег. бр. 28/2-1, кут. 22; Зборник 2, с. 37-41.
31. Исто.
32. Допис Окружног начелства Округа зајечарског Стр. пов. бр. службено од 29. јануара 1943, упућен шефу српске државне безбедности. Архив ВИИ рег. бр. 13/2-1, кут. 22.; Зборник 2, с. 36.
33. Окружно начелство Округа зајечарског Каб. пов. бр. 131, Одељењу за државну заштиту Министарства унутрашњих послова, 1. мај 1943. Архив ВИИ рег. 32/8-1, кут. 22; Зборник 2, с. 96-99.
34. Извештај команданта окружног граничног одреда Округа зајечарског. Архив ВИИ, рег. бр. 29/2-8, док. 27; Зборник 2, с. 93-95.
35. Телеграм обавештајног одсека СДС Зајечар Пов. Об. бр. 684 од 20. 5. 1943, упућен шефу Команде Београд. Архив ВИИ, рег. 15/9-1, кут 31; Зборник 2, с. 111-112.
36.  Телеграм обавештајног одсека СДС Зајечар Пов. Об. бр. 1049 од 22. 9. 1943, упућен шефу обавештајног одсека Команде СДС Београд. Архив ВИИ, рег. бр. 32/9-1, кут. 31; Зборник 2, с. 196-199.
37. Наведено према: Милорад Екмечић, Дуго кретање између клања и орања... с. 476
38. Жарко Јовановић, Колаборација Равногорског покрета 1941-1944, Зборник Други светски рат 50 година после, САНУ-ЦАНУ, Подгорица 1997, с. 397, с позивом на документ ВИИ, NAW-т-77, р. 833, сн. 1870-1871; Зборник НОР-а том XIV, књига 2, 931-932.
39. Исто.
40.  Наредба команданта Бољевачке бригаде Тимочког корпуса од 10. јануара 1944, Стр. пов. бр. 46, збирка докумената Драгана Витомировића, Зајечар. Објављено у његовом тексту „Сарадња четника ДМ и Немаца у региону Тимочке крајине“, „Развитак“ Зајечар 3/1972, с. 55-56.
41. Исто.
42. Драган Витомировић, Разговор са ратним злочинцем Радомиром Петровићем Кентом, „Развитак“ Зајечар 1/1989, с. 52.
43. У зборнику Источна Србија у рату и револуцији 1941-45 Хронологија, с. 329 овај догађај датира се септембра 1943, позивом на наводе Слободана Босиљчића, 1941-45, Тимочка крајина, 281.
44. Зборник НОР-а, ВИЗ, I, 5, 329-330, Зборник Б. М, I, 456, Међу првима, I, 98. Преузето из Зборника Источна Србија у рату и револуцији 1941-1945 Хронологија, Зајечар 1984. с. 344-345.
45. Извештај ОККПЈ Зајечар од 21. 10. 1943. ПККПЈ Србије о погибији секретара ОК КПЈ Зајечар. Архив Србије, рег. бр. ПКС 2766; Зборник „Источна Србија у рату и револуцији“ 1, с. 456-458.
46. Телеграм обавештајног одсека СДС Зајечар Пов. Об. бр. 1133 од 26. 10. 1943, адресиран шефу обавештајног одсека Команде СДС Београд. Архив ВИИ, рег. бр. 51/9-1, кут. 31; Зборник 2, с. 231-232.
47. Министарство унутрашњих послова, одељење за државну заштиту, Преглед важнијих догађаја, од 30. 12. 1943. Архив ВИИ, рег. бр. 14/1-1, кут. 1; Зборник 2, с. 261-262.
48. Министарство унутрашњих послова, одељење за државну заштиту, Преглед важнијих догађаја, од 20. 1. 1944. Архив ВИИ, рег. бр. 3/1-1, кут. 1; Зборник 2, с. 281-283.
49. Исто.
50. Радомир Петровић Кент, с. 104.
51. Извештај Недељка Караичића, члана ПК КПЈ за Србију од 7. 2. 1944 Покрајинском комитету о војно-политичкој ситуацији у југоисточној Србији. Архив Србије, рег. бр. 485; Зборник „Источна Србија рату и револуцији...'2, с. 18-25.
52. Среско начелство Среза кључког, Пов. бр. 55, 2. март 1944. Архив ВИИ, рег. бр. 59/5-1, кут. 29; Зборник 2, с. 289.
53. Источна Србија у рату и револуцији 1941-1945 — Хронологија, с. 417-418. Уз овакав садржај назначено је „документи о ДМ, 514“.
54.  Извештај Команде СДС Округа зајечарског IV ЈБ бр. 1063 од 28. маја 1944. упућен Команданту Нишке области. Архив ВИИ рег. бр. 42/11-1, кут. 26; Зборник 2, с. 298-299.
55. Слободан Босиљчић, Србија у рату и револуцији 1941-1945 — Тимочка крајина, с. 180-181.
56. Извештај ОК КПЈ за Зајечар од 31. маја 1944. ПК КПЈ за Србију. Архив Србије, објављен под р. бр. 14, с. 7578. у зборнику Источна Србија у рату и револуцији 1941-1945, књига 2, (зборник докумената 1944.) Зајечар 1981. г.
57. Радомир Петровић Кент, с. 107.
58. Исто, с. 108.
59. Исто, с. 109-110.
60. Исто, с. 110.
61. Исто.
62. Слободан Босиљчић, исто, с. 186.
63. Исто, с. 182-183.
64. Извештај Команданта Делиградског четничког корпуса ЈВуО Врховној команди; Слободан Босиљчић, с. 183.
65. Слободан Босиљчић, исто, с. 187.
66. Исто.
67. Исто, с. 188.
68. Исто, с. 191.
69. Исто, с. 192. Међутим, извештај партијског руководиоца 23. дивизије Десимира Јововића „Чиче“ од 25. 7. 1944. упућен Покрајинском комитету КПЈ за Србију наводи изричито „из 14. бригаде погинуло је око 8 руководилаца, међу којима заменик политичког комесара бригаде“; Архив Србије, рег. бр. 554. У зборнику Источна Србија у рату и револуцији 1941-1945, књига 2, Зајечар 1981, уз копију овог документа даје се коментар да рaди о лицу чије право име Светислав Прица Илија. За разлику тога, Слободан Босиљчић својој књизи на 5 места Светозар Прибић Илија, па онда када набраја борце Нишког батаљона Зајечарског партизанског одреда, где додаје податак из Коренице.
70. Исто.
71. Радомир Петровић Кент, 119.
72. Документ је објављен у часопису „Развитак“, Зајечар 1/1989, с. 48
73. Драган Витомировић, Интервју са ратним злочинцем... с. 48.
74. Радомир Петровић Кент, с. 111.
75. Сведочење Драгутина Брандајса објављено у књизи „Ми смо преживели“ 1, издање Јеврејског историјског музеја Београд, цитирано према фељтону Александра Лебла „Јевреји — партизани четници“, дневни лист „Данас“ Београд од 29. 11. 2006. г.
76. Тачан датум одласка у емиграцију наводи кћер Леониде Петровића, Љиљана Петровић Симић у потресном сведочанству „Забрањени очеви у исповестима своје деце“ приређивач Милослав Самарџић, Крагујевац 2003; http://www.pogledi.co.yu/txt/21.html Детаље о напуштању Србије износи Радомир Петровић Кент, с. 121. Још један Јеврејин био је на неки начин заслужан за његову каријеру. Низ фотографија са ликом Р. П. за време рата начинио је Јован Шлезингер „који је стално био уз њега“. Родом из Панчева, био је доведен у Борски рудник, одакле је побегао и био прикључен Кентовој бригади. „Развитак“ Зајечар 1/1989, с. 55. Интервју Драгана Витомировића.
77. Љиљана Петровић Симић, Забрањени очеви у исповестима своје деце.
78. Четници Источне Србије, предговор Милослава Самарџића, с. 9. О једном могућем детаљу који је 1956. године уздрмао каријеру Радомира Петровића Кента говори интервју Драгана Витомировића из 1988. године. Кент је наводно казао: „Ако пишете, обавезно напишите да ми је 1956. учињена интрига у југословенској штампи тако што је објављено да сам за време гостовања југословенске примабалерине Мире Сањине у Женеви ја организовао неке оргије на којима сам се иживљавао. То апсолутно није тачно. Много ми је стало да се зна да је то лаж“. Наведени интервју, с. 55. Мира Баум Сањина рођена је у Загребу, била је блиска пријатељица Рандолфа Черчила, примабалерина Народног позоришта у Београду, цењени кореограф.
79. Љиљана Петровић Симић, Забрањени очеви...
80. Сећање Љиљане Петровић Симић изнето у разговору са аутором 15. августа 2008. г. Б) У „Забрањеним очевима“ кћер Леониде Петровић закључује: „Испунила сам жељу мога оца да му на гроб донесем земљу из Леновца /место у околини Зајечара где је скривана његова супруга током рата, а рођена и крштена Љиљана Петровић/. Отпутовала сам у Швајцарску, на гробљу у Швамендингену, избројала корацима простор до његовог /преораног/ гроба и све засула леновачком земљом. Белео се ту и малтер са зида леновачке цркве. Још један завет ми је оставио отац: 'Под овим режимом, ни после смрти нећу у Србију', рекао је“